објављено / 11.03.2016.

Путовање по Херцеговини (одломци)• – Ф. Гиљфердинг

Манастир Дужи оставио је на нас врло пријатан утисак. Ту смо непосредно осјетили да се гаји нада у бољу будућност, видјели како се ради, како се његује љубав  према  народу  и  усмјерава  његово  просвјећивање.  Игуман  –  честит  и живахан   старац   –   неуморно   се   труди   читавог   свог   живота.   Није   имао образовања, али је правилно схватио значај просвјете и послао на школовање, у Београдску богословију, два млада човјека1, који су од дјетињства васпитавани у манастиру. чим се вратише натраг, ти калудјери, отац Серафим и Нићифор2, отворише  у  манастиру  основну  школу,  коју  је,  у  моменту  нашег  доласка, посјећивало осам малишана. Број мали, али се више није могло ни захтијевати. Околна села, па и само Требиње, сувише су далеко од манастира да би ученици могли   свакодневно   долазити   у   школу.   Због   тога   дјаци   морају   да   живе   у манастиру,  а  родитељи  нису  у  стању  плаћати  њихово  издржавање:  с  великом муком  исхрањују  себе  и  породицу.  Манастир,  пак,  није  у  стању  да,  својим оскудним  средствима,  издржава  већи  број  дјеце.  А  какву  би  стварну  корист могла   да   пружи   ова   школа!   Истина,   народ   који   живи   око   манастира најсиромашнији  је,  али  зато  најбољи,  најжилавији  и  најмарљивији  у  цијелој Херцеговини.    Тежи    за    просвјетом    и    богато    је    обдарен    природним способностима.  Карактеристично  је  да  се  велики  број  босанскохерцеговачких хришћана   који   воде   поријекло   из   требињског   краја   радја   са   необично развијеним смислом за трговину и има склоности за интелелтуални рад. Какав би  тек  ту  био  снажан  извор  енергије  када  би  се  овоме  свијету  пружила могућност основног образовања.

У Дужима сам, први пут на турској територији, присуствовао богослужењу и морам   признати   да   сам   се,   по   изласку   из   цркве,   осјећао   врло   пријатно. Вјероватно због тога што сам у Турску дошао право из Аустрије. У Аустрији вас  нешто  чак  и  у  православној  цркви  стално  опомиње  да  се  налазите  баш  у Аусттрији, да се и православна црква налази у рукама аустријске управе. Таква сазнања  остављају  на  човјека  врло  тежак  утисак.  Кад  у  Турској  удјете  у православну цркву, ништа вас за вријеме молитве не подсјећа на спољни свијет и на власт тудјина и иновјерца. Ту, у храму, осјети се унутрашњи живот и снага

Одломци из путописа Руса А. Ф.Гиљфердинга – Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији – објављених 1859. Као млади, двадесет шестогодишњи, славјанофил и историчар, дописник Руске Академије наука и будући руски конзул у Сарајеву, Гиљфердинг се запутио у турски Балкан знајући да ту живи словенски хришћански живаљ са којим је руски народ повезан вишеструким везама. Овдје објављујемо дио одломака који се тичу херцеговачког краја.
Преузето из: Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, А.Ф.Гиљфердинг, Издавачко предузеће “Веселин Маслеша”, Сарајево 1972. Одломци су преузети заједно са фуснотама издавача.

1 Серафим Перовић и Нићифор Дучић упућени су у Београдску богословију 1853. године. (С. Станојевић, “Народна енциклопедија срп.-хрват.-словеначка”, ИИИ књ., Загреб.)

2 Серафим Перовић (Горица код Требиња, 22. ВИ 1827 – Мостар, 17. ИИ 1903), касније Херцеговачко-захумски митрополит, и Нићифор Дучић.

цркве, угњетаване, али по свом духовном животу снажне заједнице, која живи ван   свјетовних   услова,   повезана   са   осталом   православном   црквом   снагом унутрашњег јединства  и љубави. Због тога  човјек у Турској тако  јасно осјећа духовну слободу и унутрашњи живот цркве! Стојећи у храму манастира Дужи и слушајући богослужење и молитве као и код нас, окружен гомилом припростог свијета,  чудновато  одјевеног,  обријаних  глава,  са  црвеним  капама  у  рукама3, суморно  сјетног  израза  лица  –  свијета  који  на  мене,  тудјина,  гледа  као  на родјеног брата јер у мени види човјека исте вјере, нехотице сам се питао: “Како се  овај  народ  у  удаљеном  и  непознатом  крају  Херцеговине,  усред  незнања, прогањања  и  искушења  одржао  у  крилу  православне  цркве?”  Та  свако  му  је могао  прићи  и  пропагирати  шта  год  хоће!  Колико  је  лажи  и  заблуда  могло овдје  продријети  током  четиристогодишњег  мрака!  шта  је  сачувало  народ  у

чистоти вјере и у крилу цркве за читаво то вријеме? Виша хијерархија? Али она у овим удаљеним крајевима нема готово никакве власти. Кад би се појавило какво лажно учење, коме би се хијерерхија могла обратити у борби за његово искорјењивање? Турској управи свакако не! Домаћем свештенству? Оно је тако необразовано да би се врло лако могло, из незнања, заразити лажном науком. Према томе, једина гаранција за чување вјере и црквеног јединства у овој држави изражавала се у унутрашњој снази хришћанске љубави, која живи у народу.

Сваки Рус који посјети Херцеговину може лично провјерити ово осјећање. Ја нисам у стању да изразим срдачност с којом су нас проматрали ови једноставни људи. Они су дошли из удаљенијих мјеста само да би видјели Русе. Да ли их је вукла знатижеља с којом су нас гледали и Муслимани? Не! То се лијепо види и по изразу лица и по разговору. Да ли је та маса очекивала нешто од нас? Не. Да ли су људи проповиједали о својим патњама? Врло ријетко. Напротив, требало је уложити много напора и времена да би се од њих извукла понека ријеч о њиховом животу и положају. Не. Они су просто жељели да се науживају посматрајући православног човјека који је дошао медју њих из далеког Царства. Неко ће примијетити да су се они руководили себичним мотивима: вјеровали су, наиме, да ће скренути пажњу Русије на себе. Није ни то. Они о Русији имају врло нејасне представе, а о политичким односима и плановима немају уопште ни појма. Цјелокупно њихово политичко знање своди се на убједјење да негдје далеко на сјеверу живи православни цар који се брине за судбину свих православних народа. Wих је просто вукла љубав према браћи исте вјере.

И   дан-данас   Херцеговина   је   земља   непокварена   и   чедна.   О   њој,   сем Аустрије,  нико  досад  није  водио  рачуна.  Али  ни  Аустрија  није  успјела  да  се избори   за   утицај   на   православни   живаљ   чистота   увјерења   код   сеоског становништва,  заснована  на  осјећању  хришћанске  љубави,  још  није  упрљана никаквим  егоистичним  плановима  и  недоумицама.  Али  и  за  Херцеговину  је прошао  период  дјетиње  наивности.  Недавни  догадјаји4   увући  ће  је  у  вртлог интереса  и  утицајних  сфера  од  којих  је  досада  била  поштедјена.  Само  не  бих

3  У оригиналу: с¢ их¢ краснxми чалмами в¢ руках¢.

4  Гиљфердинг овдје вјероватно мисли на херцеговачке устанке под Луком Вукаловићем, који су почели 1852. и трајали до 1862. године.

желио да нехат нашег друштва буде разлог сумњама код овог народа – сумњама које  би  угушиле  сјеме  љубави  у  његовој  души.  Нека  наше  ангажовање  и пријатељска  подршка   омогуће  да  сјеме  љубави  уроди  плодом   и  да  се  из несвјесног нагона развије у практично сазнање.

У  Дужима  смо  преноћили  и  сутрадан,  послије  подне,  кренули  у  Требиње. Требиње  није  далеко  –  свега  сат  и  по  два.  У  почетку  смо  јахали  узвишењеим измедју  поља  и  винограда,  а  затим  се  спустили  на  Требишњицу.  Ова  ријека,

широка  као  Москва,  тече  врло  брзо,  “из  вора  у  вир”,  како  то  каже  народ. Извире  из  пећине  (код  Билеће)  близу  Грахова  и  понире  у  другу  пећину  (у доњем дијелу Попова поља, близу Грахова и понире у  другу пећину (у доњем дијелу  Попова  поља,  близу  села  Хутова)5.  Овакве  понорнице  су  једна  од специфичности херцеговачког краја. Када у свом току наидју на каменит терен планинског гребена, протичу испод њега и многе поново избијају на површину с друге стране гребена. Народ тврди да је ријека Омбла, која као бујица извире из велике пећине близу Дубровника и улијева се у море послије тока у дужини од три врсте, у ствари та иста Требишњица. Како не знам геолошки састав тога краја,  не  могу  поуздано  тврдити  да  је  ово  тачно.  На  путу  смо  ту  и  тамо наилазили на скупине сеоских кућица, које овдје називају селима. Неке од њих су на манастирском земљишту, а друге на турском. У Дражин-Долу6  , једном од таквих села, видјели смо оно што се у Херцеговини назива сеоском црквом. То је мала просторија од камена која би се код нас, без тешкоћа, могла смјестити у обичну собу ма које куће. Гола дашчана преграда замјењује иконостас. Царских двери  нема.  Обична  камена  плоча  на  малом  ступцу  служи  умјесто  олтара.  У цркви нема ни крста, ни икона, ни књига, ни богослужбених предмета. Све то

чувају по својим колибама сељаци из околине. Ствари се доносе у цркву само онда  када  се  одржава  богослужење.  Кад  би  неки  предмет  остао  у  цркви, Муслимани би га сигурно однијели. У новије вријеме власт је дозволила да се цркве закључавају. Прије су оне морале бити стално отворене, без врата, па су хришћани, долазећи на богослужење, често налазили у њима много нечистоће. У југоисточном дијелу Херцеговине има врло много оваквих малих цркава. Све су  оне,  изгледа,  зидане  у  почетку  турске  владавине.  Ма  колико  неугледне  и биједне,  оне  свједоче  о  ревности  требињских  хришћана  када  је  у  питању богослужење.  У  Босни  и  сјеверозападној  Херцеговини  готово  и  нема  сеоских цркава. Многе од ових цркава порушили су недавно Турци. У некима је срушен олтар. Уз оне у којима се врши богослужење, или,  како то Срби чудно кажу, “које  поје”,  нема  свештеника.  О  њима  воде  бригу  сељаци.  Како  је  већина сељака у таквој биједи да се овим послом не може бавити, иако за то не треба много  времена,  ову   обавезу  прима  имућнији   човјек   и  тим   се  бави  “ради спасавања душе”. У Дужима сам срео једног таквог сељака из Попова7  који је водио  бригу  о  четири  цркве.  О  већим  празницима,  четири  до  шест  пута годишње,  долазе  у  ове  сеоске  цркве  наизмјенично  калудјери  из  једног  од

5  У оригиналу: Утово

6  У оригиналу: Дражином¢-долy

7 Мисли се на Попово поље

околних  манастира,   тј.  из  манастира  Дужи,  из  Завале8    у  Попову,  или  из Добрићева9, у Зарјечју10. Ако монаси не понесу Јевандјеље, Служабник и друге потребне   богослужбене   књиге,   тада   се   користе   некаквим   поцијепаним комадићима  рукописа  из  XВИ  и  XВИИ  вијека,  или  штампаном  србуљом,  које

чувају сељаци. Па и такво богослужење, које се одржава 4-6 пута годишње, од велике  је  помоћи  становништву.  На  овај  начин  сваки  требињски  хришћанин може,  мада  ријетко,  да  слуша  ријеч  Божју,  што  би  било  немогуће  кад  би  се вршење   богослужења   ограничило   само   на   манастире.   Због   непроходних планинских путева и биједе у којој хришћани живе (умрли би од глади кад би само  неколико  дана  напустили  посао),  манастирима  долази  врло  мали  број људи, и то махом сељака. Позитиван утицај ових сиромашних сеоских црквица огледа  се  у  склоности  требињских  хришћана  ка  просвјети,  њиховој  ванредној бистрини  и  свјесном  осјећању  вјере,  особинама  по  којима  се  они  одвајају  од сељака сјеверозападне Херцеговине и Босне, гдје сељак расте, остари и умре не присуствујући никад богослужењу.

Претпостављам да ће ове биједне колибице, посвећене Богу у земљи гдје је хришћанство  сурово  угњетавано,  да  ће  те  уxерице,  које  позитивно  дјелују  на православни живаљ, и  на крају, да ће ова здања, Богу исто тако угодна као и велелепни храмови у којима смо се навикли молити, изазвати саучешће многих мојих читалаца и читатељки, па ће се неко и сјетити да их помогне пошиљком каквих  једноставних  богослужбених  предмета,  одежди  или  књига.  Због  тога додајем   овдје   попис   сеоских   цркава   са   подручја   требињског   округа,   који захвата југоисточни дио Херцеговине…**

8  Завала, манастир у Поповом пољу са црквом Ваведења Богородичиног, основан вјероватно у XИВ или XВ в. Најстарији спомен је  из 1514. године. 1587. добио је  ферман којим се  допушта оправка цркве. Црква је својом сјевероисточном половином узидана у једну пећину дугачку 12,5 м (В.Р.Петковић. “Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа”, Београд 1950, стр. 124-125) У близини манастира је велика пећина Вјетреница.

9    Добрићево,  манастир  на  десној  обали  Требишњице  са  црквом  Ваведења.  Подигнут,  по

прилици, у XВИ в. (каснија истраживања су потврдила да манастир има знатно раније поријекло, још из

XИИИ.в.   –   прим.   ред.).  @ивопис  у  цркви  је  из   XВИИИ  в.  Више  пута  страдао  (Енциклопедија Југославије,  3,  Загреб).  Када  је  почела  изградња  хидроцентрале  “Требишњица”,  пренесен  је, 1965.  год.,  у  село  Орах,  удаљено  8  км  од  старе  локације  (З.  Кајмаковић,  “Пренос  манастира Добрићева”. Наше старине, Сарајево, XИ/1967, стр. 67-86).

10 У оригиналу погрешно: Зарзчy Ј. Памучина назива овај предио Зарјечје (“Летопис правосл. цркве у Далмацији и Херцеговини”. Српско-далматински магазин за 1849. год., стр. 125-143). На

топографској карти бечког Војно-географског института из 1914. год, размјера 1:75 000, убиљежио је: Заријечје.

**  Аутор  овдје  побраја  више  од  педесет  цркава  у  околини  Требиња  које  нису  срушене,  мање општине и села у којима се налазе, и Светитеље и Празнике којима су посвећене.