објављено / 17.11.2016.

академик Владета Јеротић – Ко се и како каје?

Свака нација без изузетка, ма колико се она осећала гоњена, оштећена, и потпуно у праву – несумњиво да је било времена када је и она дала удео бездушности, неправедности, недмености.

Александар Солжењицин

Сазнање, а онда доживљај, или, најпре, доживљај, а онда сазнање да смо грешни темељни је доживљај и сазнање хришћанског човека. Следећи природан корак, после оваквог сазнајно-доживљајног (или доживљајно-сазнајног) обасјања, јесте – кајање. Зашто ми је стало да кажем како су и грех и кајање јединствен феномен који треба да буде у човеку и доживљен и спознат? Зато што је човек, у најчешћим видовима свог манифестовања, и када је „нормалан“, из своје померене осовине „схизофрено“ биће, расцепљено и раздробљено, попут неког разбијеног огледала или мозаика. Невоља је голема, скоро и трагедија, и за човека и за човечанство, што се човек у животу једва неколико пута истински прене, а онда, са „светом језом“ уочи, да он, готово непрекидно: једно мисли, друго осећа, треће говори, четврто жели, а пето – дела. Ова чињеница (не, можда, само претпоставка) одавно је позната психологији и нарочито психопатологији и она ову појаву код човека назива „мултипла личност“, дефинишући је као „структуру личности у којој се поједини њени делови издвајају у посебне функционалне целине, са релативном независношћу од других делова, или од целовите личности. Да се ови релативно независни делови не би потпуно осамосталили, у коме случају говоримо о патолошкој мултиплој личности, њих одржава у привидном или стварном јединству принцип Ја, као осовина постигнутог или достигнутог човековог идентитета. „

Корене оваквог „нормалног лудила“, представници савремене психологије налазе у људској природи, манифестованој, тако рећи, од самог рођења, у више, и то супротних праваца, а по несрећи, некад, доживотног трајања. Много је мастила, често и сувишног, просуто, у току векова, да човек човеку објасни шта је то људска природа – примарна, секундарна, терцијална, отуђена и неотуђена, лажна и права, аутентична и вештачка. Све веће разилажење, доведено до коначног раскида у разумевању суштине људске природе, измећу науке (од краја средњег века све више материјалистички орјентисане) и Цркве, односно хришћанске теологије, једва да је могло бити мало ублажено ововековним покушајима хришћанских научника и философа, као и хришћанских теолога који су били и научници (физичари, археолози, психијатри) да се премости неприродан јаз који постоји, већ тако дуго, између науке и вере. Тако, и поред свег доказивања природних наука да је човек „од почетка“ нехомогено и нејединствено биће које носи у себи нагоне свих живих бића на земљи, да је дух у човеку стигао да се покаже тек када је мождана супстанца добила свој данашњи облик, обим и функције (процес формирања централног нервног система у човеку треба да је трајао бар два милиона година), остало је, и самим научницима неразумљиво, не само како је до овог развоја нервног система и мозга дошло, већ и откуд у сваком човеку стално присутна праслика Целине, Једног и Јединственог, коме човек стално тежи. Ако се у материји и може све разложити у делове, на питање философа да ли је могуће на сличан начин разложити и дух, или деконструисати трансцендентни акт, савремени француски философ Жак Дерида узвраћа питањем, да ли уопште постоје трансценденталне претпоставке саме деконструкције, односно да би овакав пут феноменолошке (хусерловске) редукције – пошто се дух не може раставити на делове, могло да одведе у – лудило.

Сада, као да поново успостављамо привидно изгубљени континуитет нашег огледа о греху и кајању. На које све препреке просечан човек наилази на путу препознавања себе грешног? Свако се дете, најпре, осећа слабо и немоћно; осећање инфериорности, према значајном психологу у нашем веку Алфреду Адлеру, својствено је сваком детету; да би га савладало, дете се служи здравом компензацијом. Пошто је осећање слабости, физичке, као и психичке, неподношљиво сваком човеку, то он покушава, некад у току целог живота, да ово осећање, на разне начине, здраве и болесне, дозвољене и недозвољене – превлада. Потребно је да прође много времена, некад, буквално, цео живот, да би човек коначно схватио (или до овог увида никад не дошао) да је, збиља, према Паскаловим речима, само „трска која мисли“, још много пре Паскала, у Псалмима стоји написано: „Дани су човечији као трава; као цвијет у пољу, тако цвјета. Дуне вјетар на њ, и нестане га, нити ће га више познати мјесто његово“ (Псалам 103,15-16)

Потребан је висок степен унутарње зрелости човека (потпуно независно од његове школске спреме), релативно уравнотежено детињство, у релативно хармоничном браку родитеља, а пре свега, снага хришћанске вере, лично доживљена, а не само млаком традицијом пренета, да би човек у зрелим, или у позним годинама живота (не у младости која је „природно“ обесна, горда и себељубива), мирно и скрушено примио истину да је слаб и грешан, немоћан и смртан, а ипак, потпуно парадоксално (нико боље од Серена Кјеркегора није схватио овај хришћански парадокс!), да је Божији и човечији син, да је Бог по благодати, да је силан Божијом енергијом, да вером може и „горе да премешта“, да је бесмртан и намењен од Бога вечном животу, не по нужности бесмртан, већ једино по благодати Божијој.

Човек не може да схвати да је грешан, све док не почне да верује у Бога. Без Бога, сваки нови учињени грех човеков разбија даље, већ разбијено Божије огледало у њему. У чему ће се огледати? Сваки нови учињени грех ствара у човеку неподношљиво осећање коначног изгона из раја, коначне осуде коју човек изриче сам себи. Само и једино препознавање, признавање и прихватање себе грешног, води „изгубљеног сина“ у наручје Оца, који га непрекидно и стрпљиво чека, годинама, некада целог живота, да Му се врати – покајан. Али кајање мора бити доживљено, да би до преумљења дошло. У свакој европској земљи, католичкој или протестантској, има људи који су у потпуности свесни своје личне грешности, а често и грешности народа коме припадају. Њихов унутарњи однос, међутим, према греху, одаје њихову тоталну немоћ да нешто у себи исправе, да прихвате хришћанску свету тајну исповедања и причешћивања, да од тачног увида у себе грешног учине нешто активно, одлучно, прекретничко. Зар ова резигнација и немоћ нису знак слабе или никакве вере у тзв. хришћанина Европе и Америке?

Немојмо прецењивати, међутим, наше православно и, шире, словенско православно кајање. Волео бих да је Александар Солжењицин у праву када пише, да као што има појединих људи који се лакше откривају кајању, има и нација, од којих су неке мање, а неке више склоне покајању (руска, али само допетровска Русија); моја вера, на жалост, не иде тако далеко да бих поверовао да је икад било и да би и данас могло бити нација склоних (колективном?) покајању. Зашто ми је тешко да у ово поверујем? Сваком хришћанину (па и паметном нехришћанину) јасно је да кајање претпоставља могућност опраштања од стране увређених. Ову истину, уосталом, саопштава и сам Солжењицин.

Па, ако из искуства знамо колико је ужасно тешко и нехришћанину, а на жалост и хришћанину, да опрости своме ближњем увреду (опростити – заборавити – светити се ?), како поверовати да читава једна нација хоће, може и треба (?) да опрости другој нацији – и нешто много више од увреде?

Солжењицин нас је, међутим, када је реч о кајању, на нешто значајно, с правом, упозорио. Управо када је реч о Словенима, који су, за разлику од других европских народа, пре у могућности да преко силине осећања, и доживе (појединачно) кајање, какво оно смисла има, опомиње Солжењицин, ако „поплачем, па живим као раније“.

Много је још остало неказаног на моје питање из наслова чланка: Ко и како се каје? Сажимајући до сада овде промуцано, могу, ипак, да кажем да се каје – само хришћанин. Ако је неко и доживео своју грешност, а није се покајао – није још постао хришћанин; ако је неко, ко себе не сматра хришћанином, заиста доживео своју грешност и покајао се – он је постао хришћанин, ако овога још и није свестан.

Није ни свако кајање, на жалост, хришћанско кајање. Једни се „кају“ и одмах опет греше, и тако у бескрај, као у наркоманском кошмарном кругу, или у бесконачном точку реинкарнација. Други се кају на болестан начин, мазохистички, проузрокујући сами себи телесне и психичке болести (психосоматске болести и депресије), које у основи представљају бекство од кајања, значи и одговорности за учињена дела пред Богом и пред људима. Трећи се лажно кају да их свет види, тражећи од „друге стране“ да се и она покаје. Упркос оваквим „покајницима“ (а има их и других сличних врста), увек је било, и у будућности ће бити, правих хришћанских покајника који представљају „мало стадо“ Христово и „со земље“ која никад неће обљутавити. Волим речи великог историчара 20. века, Арнолда Тојнбија: „Хришћанство ће још хиљадама годинама бити жива духовна снага, и онда када западна цивилизација буде давно ишчезла.“

Моја хришћанска вера није усмерена према нацијама које се кају, већ према појединцима у свим хришћанским земљама света, а нека да Бог, најпре и највише у православним земљама. Зашто нарочито у њима? Не можда зато што су оне најгрешније (иако нам Солжењицинов мото из овог чланка скреће пажњу и на нашу грешност), већ зато што православни народи треба да су „мудре девице“ које ће послужити као пример „лудим девицама“, из јеванђелске приче. Да би, дакле, Православље испунило своју историјску мисију и постало у будућности стварно мисионарско, какву су визију православља неговали велики руски мислиоци, са Достојевским на челу (али и по неки западни хришћански визионари), у читавом православном свету потребан је много већи број појединачних (индивидуалних и личних), наравно, искрених покајника, који ће подједнако и опраштати и заборављати својим увредиоцима, како би, тек онда, и сви православни народи постали стварно хришћански народи, и тако спремили терен у савременом човечанству, према дивној визији Солжењицина, за опште самоограничење или за „самостјешњење“.

Парадокс људске слабости и људске снаге и величине, неразумљив је и неразрешив без Бога. А са Богом, хришћанским Богом, као личностима Свете Тројице, са прочишћавајућим доживљајем греха („Сви смо за све криви“, вечно савременог, јер и надвременог старца Зосиме Достојевског) и ослобађајућим доживљајем кајања, и то доживљеним и сазнатим у слободи и у љубави – у пуном смо јединству, са увек јединственим Апостолом Павлом када нам поручује: „Зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима, у тугама за Христа; јер када сам слаб онда сам силан“ (II Посланица Коринћанима, 12,10).