објављено / 9.03.2017.

Архимандрит Василије Гондикакис: СВЕТИТЕЉ – АРХЕТИП ПРАВОСЛАВЉА

Тема нашег излагања гласи „Светитељ – архетип Православља у пракси“. Можда је помало исхитрено од мене што сам уопште прихватио да говорим на ову тему, јер осећам да о њој немам шта да кажем. Али, надамо се да ћемо, по љубави Пресвете Богородице, свих Светих и све браће (тј. светих присутних овде) и уз помоћ Божију, ипак моћи да кажемо нешто што би могло да послужи као полазиште за један плодоносни разговор.
Када, као свештеници и верници Православне Цркве, говоримо о Светима, ми се, спонтано, присећамо оног свештеног тренутка током Божанске Литургије, непосредно пред Свето Причешће када свештеник објављује: „Светиње Светима!“ Тада осећамо да нико од нас није свет, да нико није Светитељ, и управо због тога, заједно са певницом, одговарамо: „Једини је Свет, Једини Господ, Исус Христос, у Славу Бога Оца. Амин.“ И управо се због Јединога Светога, Јединога Господа ми и можемо надати и бити уопште кадри да приступимо (Светом Причешћу). И ми знамо да Једини Свети јесте Источник свеколике светости и доброте, а Тај Свети јесте Исус Христос, Син Божји: Тај Свети јесте Бог.

У Православној Цркви – Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви – верујемо да Бог није напросто само Онај Који воли: Он јесте Љубав. Љубав, дакле твори само биће Божије. Бог је бескрајно преобиље љубави. Свети Григорије Богослов вели: „Доброта Божија се није задовољила самосазрцањем већ је усхтела да се излије и да изиђе изван себе…“2. Управо због овога Бог ствара, најпре, чинове ангелске а, потом, и човека. „Добро усхтеде да се излије и да изиђе изван себе.“ Бог на ово није био приморан никаквом нужношћу. Божије савршенство је било свесавршено, али управо због тога што Он јесте бескрајно преобиље љубави, Бог је зажелео да излије своје добро и да изиђе изван Себе, да би „умножио примаоце Свог доброчињења“, да би створио нова бића, нове личности које ће бити кадре да постану причасници Његовог Божанског савршенства.

Бог је Љубав и Бог је апсолутна слобода: Он воли у слободи и Он у љубави дарује слободу. Зато и кажемо на Божанској Литургији: „Ти Си по изобиљу милости Своје све привео из небића у биће“. Створивши човека, Бог је, као круну Своје творевине, створио ново створење, које ће се намучити и које ће, тако да кажемо, намучити и Бога. Али, Бог је више волео да се и Сам намучи и да се и ми намучимо, него да нас створи као бића без слободе и љубави, да будемо попут животиња, ако и интелигентних, али, ипак, животиња које функционишу ропски и аутоматски по диктату инстиката.

Уместо тога, Бог нам је удахнуо Свој сопствени дах. Он нам је даровао опасни дар – дар слободе, који је као двосекли мач. И зато је човек у стању да одговори на љубав Божију. И зато човек кроз смирење, послушност и давање љубави, попут Бога Оца Који даје Своју љубав, може да постане бог по благодати. Овај процес (човековог) усавршавања нема краја: он је пут бескрајног узрастања у Богу, којим путују Светитељи.

Међутим, шта се догодило? Бог је створио човека и даровао му слободу и… убрзо је започела трагедија људске историје. Наш прародитељ Адам је учинио страшан промашај. Као што језгровито каже Свети Максим Исповедник, Адам је „својевољно и безумно поступио противно (Богом створеној) природи“. И управо, у том тренутку, у човеково битовање су ушли грех, болест и страдање. Пролазили су векови и покољења… Неко би се могао упитати: „Шта се то догодило? Ако је Бог свемоћан, зар није могао да спасе род људски? Наравно да је могао, али Бог није желео да нас у процесу спасавања поништи (као слободне личности). Због тога је Бог допустио да прође толико векова и поколења. Морала је да се јави и сарадња са човекове стране. Човек је требало да се добровољно врати Богу. Јер како веле Св. Оци, добро се никада не може чинити на силу. У једној од својих проповеди Св. Јован Златоусти пита: „Шта се догодило Јуди?“, и одговара: „Иако је могао да исправи Свога ученика, Христос није желео да га учини добрим на силу, нити да изврши насиље над његовом слободом.“

Ето због чега је прошло толико поколења. Бог није желео да врши насиље над човековом слободом. Бог је, зато, дао људима Закон, Бог је слао Пророке, и онда се навршила „пунота времена“. А пунота времена јесте рођење и живот Пресвете Богородице. Када се родила чиста и најчистија, смерна и најсмернија девојчица Марија, куцнуо је час који је Бог толико чекао да би помогао роду људском. Био је то тренутак у коме се (у историји) јавила смерна личност која воли, која је чиста и слободна, која не живи по сопственој вољи, која се не буни против Бога. И једино је она била достојна да разговара са арханђелом Гаврилом и да прими од њега небески поздрав и да одговори: „Нека ми буде по речи Твојој“ (Лк. 1, 38).

„А када дође пунота времена, посла Бог Сина Својега, Који се роди од жене, Који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење“ (Гал. 4, 4–5).
Ова „пунота времена“ јесте Пресвета Богородица. Свети Никола Кавасила каже: „Бог је створио све и видео да је све веома добро, и управо је та доброст и велика красота творевине открила красоту Пресвете Богородице.“4 Пресвета Богородица је, по нашој православној химнографији, „Најкраснија међу женама“, Она која је достигла најузвишенију чистоту и смирење што Јој је омогућило не само да умом буде свагда погружена у Бога, већ и да, заиста, да тело Сину и Логосу Божијем. „И Логос постаде тело“ (Јн. 1, 4). И док је Адам по својој слободној вољи поступио противно (Богом створеној) природи, наш Господ је по Својој слободној вољи делао у складу са (Богом створеном) природом. Господ је дао и даје савршени пример човеку, пример онога ко човек јесте, и то је зато што је Исус Христос савршени Бог и савршени човек, Богочовек.

Из живота нашега Господа видимо да је Он „смеран и кротак срцем“ (Мт. 11, 29). Видимо да се „Закон даде кроз Мојсеја, а благодат и истина кроз Исуса Христа“ (Јн. 1, 19). Доласком благодати и истине кроз Исуса Христа започело је наше спасење. Син Божији је постао човек, (живи човек) а не религијски систем, нити закон, нити теорија. Он је, као једноставан и смирен човек, поживео са људима на земљи, без греха. Он нам је показао љубав. „Он пролажаше, чинећи добро и исцељујући све“ (Дела 10, 38). Он је говорио језиком који су људи разумели. Неко је тражио хлеба: Он му је дао хлеб. Мајка је плакала, зато што је изгубила сина јединца: Он га је васкрсао. Слепи су молили Сина Давидовог да им се смилује: Он им је вратио вид. Губавац је сав био покривен ранама и од свију одбачен: Он га је исцелио од губе и очистио од рана.

Христос је говорио језиком обичних људи. Он није говорио неразумљивим језиком. Али, Он је отишао и даље од тога. Он је говорио о Свом новом Царству, о новој твари која уводи нови начин размишљања. Христос је, говорећи о Своме Царству, казивао ствари које су Јевреји схватали тек магловито. Говорећи о овоме, Св. Јован Златоусти, у свом тумачењу Јеванђеља, пита: „‘Господе, зашто си говорио на тај начин Јеврејима, када они нису разумели шта им говориш?’. И Господ одговара: ‘Говорио сам намерно на тај начин да би их (привидна) нејасност проповеди подстакла да трагају за истином'“. Господ нам, на овај начин, даје најпре оно што разумемо, помажући нам да постепено идемо и иза тог разумљивог (ка дубљем поимању).

Ако погледамо Христово Страдање, опет видимо како је благ и дуготрпељив Господ према нама. Он као да жели да нађе оправдање за наше понашање и не суди нам строго, већ нас пре гледа као болеснике од неке тешке болести. Ако погледамо сву ту срамну војску оних којих су се, кроз историју, ругали Христу, који су Га пљували и који су Га ударали, видећемо да Он на све то не одговара ништа. Као што каже пророк Исаија: „Леђа Своја подметах онима који ме бијаху и образе Своје онима који ме чупаху. Не заклоних лица Својега од ругања ни од запљувања“ (Иса. 50, 6). Управо овде откривамо највећи динамизам. Најефикаснији облик отпора јесте – достићи тачку потпуног непротивљења. Ово је пројава највеће снаге: не бити непослушан и не противречити.

Ми смо слаби и зато смо непослушни и зато противречимо. Сетимо се других речи пророка Исаије о Месији: „Презрен беше и одбачен од људи, болестан и вичан болестима… он болести наше носи и немоћи наше узе на себе, а ми мишљасмо да је рањен“ (Иса. 53, 3–4). Господ нас Својим примером учи нечему што је од највеће важности: како да подносимо бол!

„Христос пострада за нас остављајући нам пример да идемо стопама Његовим“. (1. Петр. 2, 21). Идући стопама Христовим, стижемо у Гетсиманију где се Он пројављује као савршени Човек и савршени Бог. Требало би да читамо опис Христовога борења у Гетсиманском врту са крајњим страхом и трепетом као да изговарамо најсветију од свих молитава. Овде Господ да се изразимо на људски начин, открива Своје мисли, говорећи: „Оче, ако је могуће, да ме мимоиђе чаша ова“ (Мт. 26, 39). Христос је био у тако великом борењу да је Његов зној капао са Његовога Лица као крупне капи крви на земљу. Он је тражио од Својих ученика да пробдеју макар мало са Њим, али њима се спавало. На крају Христос каже: „Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља Твоја“ (Мт. 26, 42).

Када Господ коначно каже: „Нека буде воља Твоја“, све се разрешава, борење се завршава. Тада Он каже Својим ученицима: „Устаните, хајдемо!“ (Мт. 26, 46). Тако су и учинили. Убрзо долази гомила људи са светиљкама, ножевима и тољагама да ухапсе Господа, и апостол Петар који, претходно није могао да бди са Господом и није могао да се моли као што се молио Господ, нити да попут Њега каже: „Нека буде воља Твоја!“, реагује као што би то учинио сваки обичан човек. Он вади нож и одсеца уво слуги Малху. Али, Господ запрећује Петру да не чини тако будући да Његово Царство није од овога света, јер да је Његово Царство од овога света, Он би затражио од Оца и Отац би Му послао више од дванаест легиона Анђела да победе Његове непријатеље. Овде се срећемо са потпуно новом врстом Цара, Који је најмоћнији када је голорук и ненаоружан. То је нови велики Цар Који први пут у историји нема непријатеља осим самога зла. Он не жели да порази и уништи конкретне непријатеље, већ хоће да уништи само зло. Зато Он допушта Својим непријатељима да Га надјачају и да Га убију да би свима пружио могућност да живе и да уђу у живот вечни. То је потпуно нови етос и потпуно нови начин живота. Када Господ једноставно каже онима који су тражили Исуса Назарећанина: „Ја сам (Тај)“ (Јн. 18, 5). И сама власност присуства Онога Који је рекао: „Не Моја, но Твоја воља нека буде“, присилила је оне који су, под пуним наоружањем, кренули на Њега да попадају на земљу, али и то што су попадали на земљу, био је за њих благослов, јер, на тај начин, дошло је до страдања Христовог, до доласка Царства Небеског на земљу. Христа су ухапсили и разапели на Крст. Нешто касније, када се један пролазник ругао Распетоме, говорећи: „Друге је спасавао, а Себе не може да спаси. Ако је Цар Израиљев нека сиђе сад са Крста, па ћемо веровати у Њега.“ (Мт. 27, 42), Господ није сишао са Крста да би малобројни окупљени људи могли то да виде и онда, да, због тога, „поверују“. Њега су мртвога скинули са Крста и Он је Својом смрћу поразио смрт. Као што наша Црква исповеда: „Васкрсавши из мртвих, Он је васкрсао читав род људски“. Или како Св. Јован Златоусти каже: „Он васкрсе Собом читав свет“.5
И тако је могао да започне живот (нове) породице Божије. „А онима који Га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који верују у име Његово“ (Јн. 1, 12). Страдањем, Васкрсењем, Вазнесењем и Педесетницом настаје Црква. Другим речима, имамо нови квасац „који заквасује све“. Имамо Царство Божије које битује као могуће у свакоме човеку, које обитава у свима нама и које омогућава да се сваки човек развија и узраста док не досегне до истински благодатних димензија живота за који је првобитно и био назначен, то јест док не постане бог по благодати. Имамо, дакле, заједницу Светих, имамо људе који живе Христом, као што гране живе животом чокота, и који, такође, постају христоси по благодати.
* * *
Које су, дакле, одлике Светитеља? Најпре бих рекао да Светитељ постоји и може да постоји искључиво у Православној Цркви. Изван Православне Цркве, заиста, може бити веома добрих људи, али не и Светитеља, онако како их ми схватамо. Јер Светитељ није човек који напросто поседује врлине или који је, кроз аскетско усавршавање, научио да контролише себе и своје психосоматске моћи. Светитељ је, како смо то већ рекли, онај који има органску везу са Христом; који је крштен у име Оца и Сина и Светога Духа; који живи подвижничким животом истрајнога дуготрпљења; који напредује од покајања ка чистоти, и од чистоте ка савршеном смирењу. Овај низ – покајање, чистота, савршенство, преузели смо од Св. Исаака Сиријског. Како он каже, покајање је: престати са својим пређашњим грешним начином живота и, притом, не туговати због тога. Чистота је: срце испуњено састрадалном љубављу према свецелој творевини. Постоји нешто што би овде требало да нагласимо: чистота није пука свест о томе да смо се ослободили ове или оне страсти, чистота је плод (покајања). Ако после покајања стекнемо чистоту, та чистота је истинска у Исусу Христу једино ако имамо срце које има љубав за све људе. И, на крају, долази савршенство које јесте – смирење, а то значи – одрицање од свих видивих ствари, али и свих мислених ствари, и битовање (у Богу) изнад свих тих ствари, „без икаквог помишљања на њих“.

Светитељи су, према томе, они који су прошли све ове три фазе и стекли обожење по благодати или, како се каже на грчком, „тхеосис“. Но, шта је то, заправо, обожење?
Рекли смо да у западној европској традицији нема места за Божанску благодат. Да будемо поштени, на известан начин, опита Божанске благодати данас готово да више нема ни међу нама православнима. Боље рећи, тај опит као да је некако заборављен у нашој факултетској теологији, у нашим проповедима и нашим веронаучним школама. Али, иако смо тај опит заборавили, он, ипак, негде дубоко у нама још увек дејствује. Ми смо, на известан начин, и „новопросветљени“, али опет и они који греше. И, знате, шта се онда због тога дешава? Збунимо се, понекад, због неких јаких израза којим су се служили неки од Светитеља; и ми онда „преузимамо“ те изразе и почињемо да се користимо њима да бисмо правили неке своје („теолошке“) конструкције, које су, у мањој или већој мери, незреле и неуравнотежене.

Да ли то онда значи да не би уопште требало да говоримо о обожењу? Мислим да итекако треба да говоримо о обожењу, јер говоримо о Светитељима. Али, неко би могао рећи: „Какве користи од тога да једном тако јадном створењу као што сам ја говорите о једној тако узвишеној ствари?“. Али, сви смо ми јадни: суштина свега и чудо јесте у томе што је Светитељ заправо „богочовек“ по благодати Божијој. Погледајмо шта се дешава. Светитељи често изгледају много грешнији од нас. Они су сами себе обличили у својој беспоштедној искрености и смирењу. Они нису претендовали да су велики људи, али су стварно били велики. Са друге стране, ми који нисмо свети претендујемо да то јесмо и због тога понижавамо друге. Прави Светитељ је истински велики и знак његове величине јесте то што се у његовом друштву ми који смо безначајни осећамо значајним. Према томе, то што светости и обожења нема данас међу нама није због тога што не постоје прави Светитељи, већ зато што се ми понашамо као лажни светитељи, лажни теолози, лажни монаси и лажни проповедници.

Шта је то, онда, обожење? Обожење је циљ и смисао човековог живота. Човек нема другог разлога битовања осим светости. Данас је много дискусија о различитим филозофијама и о ономе што људи желе да човек постане: економски човек, модерни човек, пост–модерни човек, пре–модерни човек… Али, која је сврха тога што је човек модеран или пост–модеран ако нас све чека смрт која ће нас прогутати? Ствар је у томе да смрт буде превладана, а управо то је оно што јесте обожење. Управо је због тога Бог створио човека по Свом образу и подобију. Управо се због тога Бог, после човековог Грехопада, старао за човека и чекао његов повратак. И ми морамо да будемо благодарни Мајци Божијој која је уздигла човечанску природу на тај степен на коме је та природа могла не само да прими Бога и да Га понесе у себи, већ и да зачне Бога и да Га роди на овај свет. Син Божији је дошао у свет и постао Син Човечији. Он нас сматра достојнима да нам врати све оне потенцијале које смо изгубили, али само под условом да ми желимо да се вратимо Богу.
* * *
Ми живимо и радимо своје свакодневне послове, ми се кајемо. Како Свето Писмо каже, нико није без греха, чак и када би поживео само један једини дан. Погледајмо цариников пример: цариник је имао многе грехе, али када бисмо само имали покајање цариниково!

Ми, дакле, живимо наш духовни живот: боримо се, кајемо се, иштемо Божију милост, вежбамо се у дуготрпљењу. И док се ми тако вежбамо у дуготрпљењу кроз подвижнички живот, смирење и љубав, у једном тренутку нешто почиње да се дешава. Као што би то рекао Св. Исаак Сиријски, нешто почиње да се дешава у нама „изненада“, „без нашега знања“, „без спољашњега узрока“, „неочекивано… Почињемо да зрачимо радошћу, ликовањем и весељем. Збуњени, ми муцамо: „Али, то није нешто што је дошло од нас!“. Међутим, то нам је, ипак, дато! Зашто? Зато што је Бог бескрајно добар. Но, неко ће рећи: „Али, ми то нисмо заслужили! Ми смо заслужили казну!“. И тада ћемо разумети зашто је Св. Исаак Сиријски рекао да Бог није праведан, него неправедан. Како? Ево како: да је Он праведан, Он би нас претворио у пепео. И сетимо се још да је Авва Исаак још рекао да је Бог страшан не због Своје моћи, него због Своје љубави.

И ово Божанско удивљење и изненађење настављају да обитавају у нама. Радост и весеље Божије који су у нама нити пролазе нити имају краја, већ непрестано расту. Зато је Господ „о Духу Којега они који верују треба да приме“ и рекао: „Онај који верује у Мене, из његовога срца потећи ће реке воде живе“ (Јн. 7, 38–39). И ова утеха се улива и прожима читаво биће човеково, „све до његових састава, најунутарњијих делова, његовога срца“.8 И ми осећамо да оно што се дешава у човеку јесте онај чудновати догађај о коме се говори у Синаксару на Све Свете: „Дух Свети силази и земља узлази“. Дух силази и земља, то јест читаво људско биће, узлази, јер бива уздигнуто ка Богу. Св. Григорије Палама вели да нам је Бог дао тело да би „кроз оријентисање ка Њему“, оно могло да се одухови, али ми, напротив, „кроз оријентацију према земаљским стварима наш дух чинимо телом“. Св. Григорије Палама не каже да дух чинимо телесним, већ наглашава – чинимо га телом.

Светитељи су, дакле, после многога подвижништва, смиравања и, изнад свега, дуготрпљења, примили Божанску благодат. Они су примили Божију милост и бивали у потпуном удивљењу. Они су бивали трепетно запањени Божијом милошћу, Божијом љубављу и безмерношћу Његовог милостивог дара. Они су се осећали да су ништа, да су последњи од свију. Они су све друге видели као добре. Они су забадава волели све друге као што је Бог забадава волео њих. Они су се увек питали: „Шта је то Бог нашао у мени да ме толико воли?“.

Зато кад се приближимо Светитељу ми осећамо да нас он воли. Он нас никада не користи. Поред њега осећамо ширину, бескрај и топлину. Зато пред њим ми спуштамо наше руке и престајемо да се противимо. Бивамо трепетно удивљени пред Светитељем, баш као што је он трепетно удивљен пред Богом Оцем. Православни Светитељ није вредан због својих врлина, већ зато што он уствари јесте Сам Христос „у другачијем виду“. У личности Светитеља ми препознајемо Самога Христа зато што, по Св. Григорију Палами, „Бог и Његови Светитељи имају исту славу и величанство“.

Волећи нас, Светитељ нам отвара нове путеве. Он нам омогућава да дођемо к себи и да се оријентишемо унутар твари. Читаво његово понашање нам говори: „Ви сте грешни, али ја сам грешнији од вас. Али, не заборављајте једно – Бог нас воли, Бог је наш Отац. А наша вера је изражена у Символу вере где се каже: ‘Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља’. Молитва којој нас је научио наш Господ почиње истим речима: ‘Оче наш, Који си на Небесима’. Зато не тугујте: ви сте деца Божија. Знам да сте слаби, јер сам и ја исте природе као и ви!“. „Ми, монаси, и ви, Хришћани из света јесмо браћа: та, зар нисмо начињени од исте земље?!“, пише Св. Теодор Студит у својим великопосним беседама. Сви смо грешни, али имамо једну снагу. А та снага јесте у томе што има Ко нас воли. Тај Који нас воли воли свакога од нас лично, истом љубављу којом воли читав свет.

Чак и ако смо кренули погрешним путем, увек можемо да се вратимо Богу Оцу. Ако имамо то на уму и ако то опитујемо на такав начин, ствари се одједном мењају: човек почиње да разумева ко он јесте. Он почиње да схвата да је његова природна функција да даје љубав и да прима љубав. Будући да је он Богом створено биће, створење Бога Који јесте Љубав, он прима љубав Божију као благослов, и слави Бога и узраста из славе у славу искључиво када слободно изабира да воли Бога.

Али, ако, напротив, западнемо у сурову тиранију егоизма, ако заборавимо и одустанемо од екстатичке природе љубави, онда почињемо да уништавамо сами себе. Св. Дионисије Ареопагит пише: „Сами Проузрочитељ космоса… иступа ван Себе у својој промислитељској бризи за све што је створио… и долази да обитава у свему, притом, ипак, остајући у Себи, по Својој натприродној и екстатичкој способности“.11 Другим речима, Бог је Љубав и (по Љубави) бива „екстатичан“12 односно „излази ван Себе“ кроз Своја промислитељска дејства, кроз Своје енергије, кроз Своју љубав према роду људском. Бог омогућава човеку да прима ту љубав, да одговара на ту љубав и да постане бог по благодати. Ако човек прихвати овај дар, онда он „креће из дома Оца својега“ (1. Мојс. 12, 1) и проналази своје истинско биће и почиње да живи својим истинским димензијама. Али, ако се затвори у свој егоизам, он почиње да се гуши. Егоизам је тешка болест. По Св. Максиму Исповеднику, егоизам је“острашћена, безумна љубав према сопственом телу, а супротни егоизму су љубав и самосавладавање. Човек којим влада егоизам јесте роб свих страсти“.13 Тек када почнемо да схватамо да Бог „излази ван Себе у Своме промислитељском старању за све“, тек када почнемо да схватамо „да је Бог толико заволео свет да је дао Сина Свога Једнороднога да свако ко поверује у Њега не погине него да има живот вечни“ (Јн. 3, 16), тек када престанемо да живимо искључиво за себе саме и почнемо да живимо за Онога Који је умро и васкрсао за нас – тек тада почињемо да битујемо у својим истинским димензијама. Тек тада постајемо истински људи и почињемо да схватамо шта значи то да је Бог створио човека. Тек тада откривамо природно функционисање нашега бића и начин узласка од природног ка натприродном. То јест, од вежбања у врлинама и задобијања знања о Божанским стварима ка стварном опитовању Божанских ствари по благодати, ка опитовању узрастања и обескрајивања (у Богу).
* * *
Ми се у присуству Светитеља учимо стварном богословљу. Ми бивамо поучени богословљу не речима – или, тачније, не само речима – већ управо тиме што напросто јесмо у присуству Светитеља. Св. Јован Дамаскин вели да су се Светитељи за живота толико преиспунили Божијом благодаћу да се она, чак, ни после њихове телесне смрти не одваја од њихових душа и тела, од њихових гробова, од њихових светих моштију и икона. Управо због тог разлога ми схватамо да су Светитељи присутни, чак, и у своме одсуству, да они остају са нама и када оду од нас. Да објаснимо: када видимо Светитеља, ми не примамо само оно што нам он преноси кроз своје мисли и речи. Оно најбитније јесте то што су његова душа и његово тело освештани (Божијом благодаћу). Он је сав огањ љубави Божије и он нам управо због тога даје нешто потпуно другачије, оно што никада не престаје и никада не пролази. Да бисмо, пак, примили овај дар морамо испунити извесне предуслове.

Кроз Светитеља ми имамо могућност да разумемо Ко Бог јесте и ко ми јесмо. Почињемо да схватамо да је Бог наш Отац Који нас воли и да ми можемо да Му се вратимо.
* * *
Једном приликом су неки простосрдачни сељаци, који су дошли на поклоничко путовање на Свету Гору, јадиковали над стањем у коме се налази данашња омладина: одала се рђавом животу, проводи своје време по кафићима, дрогира се… Али, један од њих је на следећи начин прокоментарисао ствар: „Наравно да је све то веома лоше, да је то грех, да је то ужасно. Али, најгоре од свега јесте то што млади не верују да могу да се врате (на прави пут) и што не знају коме да се обрате у тешким тренуцима“. Овај једноставни православни сељак је изрекао дубоки увид – ми треба да знамо где можемо и коме би требало да се обратимо у тешким тренуцима.

Цветови се не отварају на леденом зимском ветру, већ на топлом даху пролећа. Човек не отвара своје срце под притиском претњи, већ у окружењу љубави, где влада атмосфера поверења. А љубав није сентименталност, већ жртва. Светитељи воле и пројављују да Бог јесте наш Отац, да је Он екстатичка (из/ступљенска) љубав (према нама).
У причи о блудном сину видимо да је Бог Отац, у Својој екстатичкој љубави, изашао изван Свог дома да би дочекао блуднога (млађега) сина који се враћао кући. Он је, потом, изван куће молио старијега сина да уђе (на гозбу). Блудни син се вратио и постао средишња личност на свечаној гозби, јер је схватио једну суштинску ствар. Он се, још пре него што је отишао од куће, своме оцу обратио као Оцу, заискавши: „Оче, дај ми мој део наслеђа“. И његов Отац му је показао Своју очинску и штедру љубав. Он га није обавезао наредбама – јер у том тренутку оне не би имале никаквог смисла – али га није ни одбацио. Дао је тражени део наслеђа Свом сину и син је отишао. Али, где год да је ишао, Очева љубав је ишла са њим и још даље, ишла је преко разарања и смрти у коју га је водила његова побуна. На крају, „он је дошао к себи“ и схватио шта се догодило: „Ја сам недостојни син великога оца. Вратићу се и затражићу његов опроштај. Рећи ћу: ‘Оче сагреших небу и теби, таквоме Оцу који ме воли толиком љубављу и који ми даје толику слободу. Оче, ја сам ништарија“.

Син се враћа и исповеда Оцу, а Отац не приговора ништа: Он једноставно воли сина. То је свети тренутак у светом чину љубави, и све се збива у тишини. Отац се обраћа једино слугама. Он им заповеда да закољу теле и припреме велику гозбу. Син улази у дом Оца свога. Он схвата да је његов велики грех био у томе што је увредио оца као Оца. Зато му он није рекао: „Оче, потрошио сам твоје богатство, али сада ћу да радим и да зарадим новац, и да ти вратим потрошено, и све ће доћи на своје место“. Јер ту није ствар финансијске, већ онтолошке природе. Због тога син и исповеда да није достојан да се назове сином свога Оца Који је толико штедар у Својој љубави (Лк. 15, 11–12).

Међутим, у случају старијега сина ствари нису ишле баш добро. Он не говори породичним језиком којим говори млађи син. Он себе не види као сина свога оца, већ пре као запосленога код послодавца. А када човек који је створен да говори језиком сина своме оцу, говори језиком запосленог своме послодавцу, тада ствари стоје рђаво. Јер таквим језиком бисмо могли говорити да смо роботи који су произведени у фабрици…

У Цркви говоримо језиком личних односа. Ово је мој отац а ја сам његов син, и ја сам недостојан свог оца. Али, старији син се понаша као да се ту ради о неком економском питању: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим“. То јест, ја сам све радио добро, а ти си све радио лоше. И шта се даље збива? Старији син наставља да критикује: „Твој син је проћердао твоје богатство…“. „Не“, прекида га отац, „није он ‘мој син’, већ је он твој брат који беше изгубљен а сада се нађе, који беше мртав а сада је жив“. Старији син је, уствари, „Морал(изам)“. Он живи у кући оца свога, али говори језиком који није језик Православља, тј. језик покајања, и зато он неће да уђе на велику гозбу за коју је отац заклао теле угојено. О, каква се неочекивана ствар догодила!

У овој јеванђелској причи нам се открива истина да Бог јесте љубав. Бог из љубави ствара човека и даје му способност да, ако то жели, може слободно да одговори на Његову љубав. Бог је сав љубав и не може да мрзи, већ једино да воли.

Ако се вратимо у то истинско и природно стање слободнога вољења Бога, тада почињемо да осећамо да је Бог наш Отац. А Отац говори старијем сину: „Све моје је твоје“. То значи: све што имам је ваше, па зашто онда од Мене тражите јаре? Али, када „говоримо језиком нељубави“ онда иста та љубав Божија за нас постаје пакао! Баш као што је то случај и са сунчевом светлошћу: она је благослов за живе организме, али у лешевима подстиче труљење. И обрнуто: одсуство сунчеве топлоте узрок је престанка животних процеса код живих организама али је зато и узрок нетруљења лешева. Другим речима, одсуство сунчеве светлости и топлоте значи – смрт.

Бог јесте Љубав. Он је у преобиљу Своје љубави све увео из небића у биће. „Да би умножио примаоце Свога доброчињења“, Бог је створио човека по Своме образу и подобију. Човек живи у складу са природним функционисањем свога бића искључиво онда када одговара на слободни дар Божије љубави. А та љубав јесте Рај. Али, та љубав јесте и пакао за оне који су се отуђили од екстатичке љубави, од вољења по подобију Божијем, и који су се затворили у загушљиву тамницу самољубља (егоизма).
* * *
У присуству Светитеља ми опитујемо исто. Светитеља нам не пуни главу теоријама. Наш ум је постао прокључали хаос теорија, анти–теорија и супер–теорија. Али, у личности Светитеља ми пред собом имамо истинитога човека, јасну икону Божију, и није важно шта ће он да каже већ оно што он пројављује самим својим присуством. Апостоли су били “ једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот“ (2. Кор. 2, 16). Светитељ пројављује благодат Божију која испитује човека. За оне који говоре породичним језиком (Оца и покајанога сина), човековим природним језиком, благодат Божија је благослов. Али, за оне који говоре језиком самољубља и мржње, та благодат је пакао. Трећега нема.

Уз то, у присуству Светитеља сви системи који гутају човека једноставно ишчезавају и ми смо запањени јер схватамо да је, први пут, неко Други, Светитељ, толерантан према нама и да први пут неко Други има времена за нас. Он брине за нас, а не за себе. Он не жели да нас искористи, нити да нас „експлоатише“, нити да нас претвори у своја оруђа.
Зна се да сваки друштвени систем, било капиталистички било комунистички, манипулише човеком. То је због тога што је човекова природа таква да је човек уствари неподносив. Ко може поднети човека? Он жели све, али то је немогуће и неизводиво. И баш зато што сваки човек хоће све, једино Онај Који нас је створио, Који нас зна пре него што смо се родили и Који нас зна пошто умремо јесте кадар да задовољи нашу жеђ. Хтети све, то је, људски говорећи, немогуће. Али, у Цркви је све могуће, јер у њој „чујемо ствари које нико не чу кроз векове и прослављамо величанствена чудеса“.

Да би се решио свих проблема које човек прави, сваки систем, или партија, или идеологија, па чак, ако хоћете, и хришћанска идеологија, обрачунава се са човеком прокрустовским методом15, трудећи се да човека претвори у биљку и да га ућутка. Нема другог начина, јер је човек напросто неподносив.

Али, Светитељ нас не уништава, он нас не искоришћава. Он нас воли. Али, немојте мислити да је његова љубав сентиментална. Она је тешка, и, у извесном смислу, неупоредиво тежа од сваке окрутности. Она је попут операције којом хирург уклања загнојено месо. И ми тачно знамо да је Светитељ хирург, а не касапин. Ми му зато говоримо: „Ти си потпуно у праву, ради шта треба да радиш“. Чак и када не ради ништа, његова љубав изводи страшне операције унутар нашег бића. Он брине за нас. Он жели да се свако од нас спаси, да постане бог по благодати. Ми можемо отићи од њега, ми можемо и да не маримо за њега који брине за нас. Он не захтева ништа од нас, Он не тражи ништа заузврат. Он не очекује од нас да му укажемо никакву захвалност. И управо смо због тога ми, током читавог свог живота, и благодарни Светитељу, и не желимо да се одвојимо од њега. Благодарност и награда за Светитеља јесте да ми пронађемо себе, да постанемо и сами свети, и да се из дубина нашега бића уздиже славословље: „Слава Богу за све!“. Светитељ не жели (као што то жели човек овога света) да постанемо следбеници његове партије нити да будемо чланови његовог удружења, па чак ни монаси његовога манастира. Он једино жели да ми пронађемо свој пут у Исусу Христу. Ако се то догоди, онда смо ми и он занавек заједно, где год да будемо и ма колико да миленијума прође. На тај начин се освештава свеколика творевина и свецело време, и ми већ сада живимо на другачији начин.

Што се тиче онога што смо већ рекли – шта је то у човеку што је неподносиво? Рекао бих да је то његова потиснута жеља да буде бог по благодати! И ми у Цркви имамо ново Царство, нову логику, нове могућности. Сетимо се шта је Господ рекао Својим ученицима: „Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга. Као што ни Син Човјечији није дошао да Му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе“ (Мт. 20, 26–28). На другом месту Он каже Јеврејима. “ Оци ваши једоше ману у пустињи, и помреше. Ово је хљеб који силази с неба: да који од њега једе не умре“ (Јн. 6, 49–51). Господ не каже да ће такав бити васкрснут, већ „да неће умрети“. Овај Хлеб јесте хлеб Божанске Евхаристије који се „ломи а не раздељује, који се једе а никада га не нестаје“. И Дух Свети се „дели (многима) а не осиромашује, раздаје (многима), а ипак остаје цео“16. У светој честици, у најмањој трунци Светога Хлеба Евхаристије присутан је свецели Христос. И ми кроз један једини дар Божанске благодати учествујемо у пуноти Духа Светога, Који се, како рекосмо, дели (многима) а не осиромашује, Који се раздаје (многима), а ипак остаје цео. На овај начин је нама могуће да битујемо, „као они који ништа немају а све поседују“ (2. Кор. 6, 10). И ми, на тај начин, схватамо да је „блаженије давати него примати“ (Дела 20, 35). Ако ја живим то још не значи да треба сваког Другог да уништим. Управо је супротно, како и чујемо на Светој Литургији. Не каже се: „дајте ми да вас једем да бих могао да живим“, већ: „Узимите, једите тело Моје… пијте Крв Моју“. Ви треба да се нахраните, ви треба да утолите вашу жеђ. Ви сте Моје истинско Ја. Ако ви живите, живим и Ја. То је нови начин размишљања: да у свету има довољно места за све. Ми овде не говоримо о мноштву индивидуа, већ о о хармоничном узајамном прожимању личности које се воле.
* * *
Светитељ омогућава човеку да дође к себи. Светитељ омогућава човеку да отвори своје срце и да се исповеди. Светитељ показује човеку пут којим може да се врати Оцу и да се исповеди пред Оцем.

Ми се на крају сви морамо покајати пред Господом. Ако се не покајемо, раскајаћемо се (зажалићемо) због тога. Богоиздајник Јуда се раскајао и вратио тридесет сребрњака (Мт. 27, 3) Он уопште није био у стању да их искористи, нити да ужива у њима. Али, авај, шта је он урадио? Он је направио ужасну грешку, јер није знао да се врати Ономе Који воли. Зато се и окренуо онима које нису знали да воле. И они су га у најтежем (и, стога, најсветијем) тренутку његовога живота одбацили, рекавши му: „Шта ми маримо за то? Ти ћеш видети. И бацивши сребрњаке у храму, изиђе, и отиде те се обеси“. Али, чак ни то што се обесио, није га спасло. Напротив.

С друге старне, шта је урадио апостол Петар? „Он отиде и плакаше горко“. И његов плач, а то је био једини пут да је он заплакао, Господ је примио са даљине. Зато је Господ после Васкрсења рекао: „Реците Апостолима и Петру…“ Господ је рекао и женама–мироносицама: „Нека дође Петар и нека не очајава…“ Господ је Петра примио због његових суза.

Када би то било могуће, требало би да помажемо људима тако што бисмо им омогућили да се исплачу пред Оним Који нас воли. Да се исплачу попут апостола Петра. Јер, негде у дубини ми знамо да смо сви ми повређена деца, без обзира на то што имамо седу косу и без обзира на то што се претварамо да смо чврсти. Ако икада сретнемо Светитеља, схватићемо да се дубоко у нама крије повређено дете. Управо то јесте оно што чине Светитељи. Они су ти који воле, они су ти који су смирени. И као такви, васкрсавају у нама наше умртвљене могућности.

Моћ Светитеља се показује „савршеном у немоћи“ (2. Кор. 12, 19). То нам је показао Сам Господ. Апостол Павле, приморан да говори о себи, почиње од својих земаљских дела, која су разумљива свима, а потом, прелази на виђења. Он говори о човеку који је четрнаест година пре тога био вазнесен до трећега Неба. Апостол Павле говори као да се то догодило неком другом, иако, наравно, знамо, да говори управо о себи, јер је сам „био вазнесен“, вазнесен од стране Другога, благодаћу Божијом. Он није отишао тамо, он је „био вазнесен“. Али, ствар је у томе што је човек кадар да достигне духовно стање у коме је могуће да дође до тога да „буде вазнесен“. У погледу свога вазношења до трећега Неба, апостол Павле додаје: “ Да ли у телу, да ли изван тела, не знам, Бог зна“ (2. Кор. 12, 3). А када му је био дат „жалац у тело, анђео сатанин, да му пакости“ (2. Кор. 12, 7), он је молио Господа да га од истога ослободи, али Господ му је одговорио овако: „Доста ти је благодат Моја; јер се сила Моја у немоћи показује савршеном“. Тада апостол Павле говори о својој стварној похвали: „Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова“. Највећа похвала Светитељева јесте сила која се показује савршеном у немоћи. Зато Апостол закључује: „Јер када сам слаб онда сам силан“ (2. Кор. 12, 10).

То је изокретање уобичајенога поретка ствари. Светитељи јесу свемоћни, а истовремено су, ипак, и потпуно немоћни. Баш као што кажемо за Господа да Он беше „изранављен а свесилан“18. Када се сретнемо са човеком који је веома снажан, ко је дивовске моћи, ми се осећамо некако смождено у његовом присуству. Са друге стране, ако сретнемо човека који је свемоћан, али истовремено и врло беспомоћан – попут детенцета, попут одојчета, попут „последњега од свију“ (како Св. ап. Павле често себе назива), попут „онога ко још није ушао у битије“ (како је себе називао Св. Исаак Сиријски), ми се осећамо потпуно другачије. Ми тада бивамо потресени чудесном величанственошћу човека који је свемоћан (Богом) а чија се свемоћ пројављује кроз његову потпуну беспомоћност и кроз то што ни на који начин не може да нам науди. Светитељ је неспособан да науди другоме, али други га могу ранити. Светитеља штити благодат Божија и он се не боји ничега. Он је свемоћан у својој слабости. Зато апостол Павле пише Коринћанима: „И ја дошавши к вама, браћо… бејах међу вама у слабости и у страху и у великом трепету, реч моја и проповед моја не би у убедљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе“ (1. Кор. 2, 1–4). Рекао бих да је апостол Павле говорио као онај који има ауторитет управо зато што је међу Коринћанима био „у слабости, и страху, и великом трепету“. Или да кажемо то на другачији начин, он није имао потребе за световном моћи и ауторитетом, јер је имао благодат Божију. Ауторитет оних чија се „сила показује савршеном у немоћи“ није од људске моћи, већ је од Бога, и тај ауторитет је благослов за све и спасава све.

Управо ово јесте карактеристична одлика радости коју нам даје Царство Божије: та радост се даје свим људима и шири међу свим људима. О томе нам казују Господње приче из Јеванђеља: о радости жене која је пронашла свој изгубљени новчић и која позива своје сусетке да се радују са њом; о радости пастира који је пронашао своју изгубљену овчицу и који позива своје пријатеље да се радују са њим; о радости Оца који је дочекао повратак свог заблуделог сина и који је приредио велику благодарну – „евхаристијску“ – гозбу, да би сви укућани могли да се радују а, са њима, и читав свет.
* * *
Светитељева моћ јесте моћ свију и Светитељева радост јесте радост свију. Управо због тога он није затворен у себе, већ излива себе и даје себе свима. Као што смо то већ рекли, наводећи речи Св. Јована Дамаскина, Светитељева душа, Светитељево тело и Светитељеве свете мошти преиспуњене су благодаћу Божијом. И ми видимо да од Светитељевог присуства, од његових светих моштију и његових речи примамо ту благодат и потврду чињенице да је Бог постао човек и да је, на тај начин, обожио човечанску природу. Као што вели Св. Игнатије Богоносац: „Његове речи имају силу дела и његово ћутање има значај говорења“. То видимо у Христу. Син Божији је постао човек и живео међу нама. И као што каже Св. Симеон Нови Богослов, свако је видео Христа као обичнога човека, али „само они који су рекли: ‘Да, остависмо све и кренусмо за Тобом!’, исповедили су и Његову Божанску природу. А под оним ‘све’, мислили су на имовину, новац и своје жеље“.

И ми ћемо, ако кажемо: „Боже мој, нека буде воља Твоја!“, примити чудесну силу и исповедити да Христос није само Син Дјеве, Син Маријин, већ и Син Божији.

Сетимо се случаја са женом која је боловала од течења крви. Господ је ишао у Јаиров дом и мноштво људи се тискало око њега. Жена која је годинама боловала од течења крви дотакла је кришом крај Његове одеће и осетила „у телу да је оздравила од болести“. Господ се зауставио и рекао да се нешто догодило: „Неко Ме се дотаче“. А Апостоли су Му рекли овако: „Зар не видиш где Те народ притиска, и питаш: ко се дотаче Мене?“ (Лк. 8, 44; Мк. 5, 26; Мт. 9, 20). „Народ Ме притиска, али неко ме је дотакао на другачији начин. А тај другачији начин је битан, јер сам осетио да је сила изишла из Мене“, одговара им Господ.

Додир може бити мистички, унтарњи додир. Човек може на тај начин додирнути и Богочовека и Светитеља. И као што је наш Господ живео на земљи као обичан човек, тако је и Светитељ обичан човек. Овде, у овој сали, међу нама, има људи светога живота, а ми нисмо свесни њиховог присуства. Зашто? Зато што нисмо као жена која је боловала од течења крви. Шта онда да радимо? Како да приступимо Светитељу и да примимо силу од њега? Жена је насред улице на мистички начин дотакла Господа. На тај њен додир није утицала сва она светина и гужва око ње, нити је ико видео да се ишта догодило. Жена је „осетила да је у телу оздравила“ и Господ је знао „да је из Њега истекла сила“.

Како и сами да искусимо такав мистички сусрет? За то је, опет, потребно да будемо у стању да искусимо своју сопствену сломљеност и сатрвеност, да се потпуно разочарамо у себе саме. Жена која је боловала од течења крви је потрошила све што је имала на лекаре, а није било никаквога бољитка, и њена се болест само погоршавала. Зато је она у себи рекла: „Нема другога начина. Отићи ћу Господу. Нећу Му ништа рећи, нити ћу Га позвати у своју кућу. Једноставно ћу дотаћи крај од Његове одеће“. То је и учинила и исцелила се.

Дакле, да бисмо приступили Христу ми треба или да се потпуно разочарамо у себе, да доживимо благодатно познање сопственог потпуног слома, да будемо свесни да смо потпуне „олупине“ (о немојте се саблазнити – постати свестан да си потпуна олупина јесте радостан догађај, који ни у ком случају не треба да се схвата као нешто страшно!); или, пак, треба да будемо крајње душевно осетљиви, као што је то мало дете… Мала деца су нам прави пример зрелости и спремности да се уђе у Царство Божије.

Трагично је то што, упркос чињеници да смо измучени многим невољама и да нас је живот прописно израњавио, ми још увек немамо покајне скрушености нити смирења жене која је боловала од течења крви. Вероватно из овога разлога нисмо у стању да општимо са Светима.
* * *
Да се вратим на већ изнесено запажање да је „православна Вера предуслов за светост и обожење“. Као што сам то већ рекао, сматрам да о светости и обожењу можемо говорити као о нечем што постоји искључиво у оквиру Православне Цркве, где Богочовек открива Себе да бисмо Га познали, да бисмо познали Њега Који влада свецелим Небом и свецелом земљом, Њега Који твори људска дела на Божански начин и Који твори Божанска дела на човечански начин. А када кажемо да је то могуће „једино у Православној Цркви“, ово „једино“ не треба схватити као нешто што уноси поделе. Напротив, то је благослов за читав свет и свецели род људски, наравно, под условом да знамо шта Православна Црква заиста јесте. Рекли смо да љубав није сентименталност, да љубав нису само празне речи, нити, пак, бесмислени усклици и претње. Исто је тако и са истином: и истина је, попут, љубави, претешка, али је, са друге стране, и једина нада спасења. Дакле, понављамо: „једино у Православној Цркви“. Управо због тога Св. Григорије Палама каже да нечастива учења и нечисте страсти улазе у човека заједно. Дакле, ако немамо исправну веру не можемо задобити ни пуноту живота, нити обожење. Ако не верујемо у Божанску природу нашега Господа, не можемо стећи ни искуство обожења по благодати Божијој. У нашој Цркви Светитељи су ти који нас уверавају да је наш Господ – савршени Бог. Јер, да Господ није савршени Бог и да није примио човечанску природу, ми не бисмо могли да будемо спасени. „Оно што није примљено није ни исцељено“. А будући да смо спасени (у Христу) – а управо то јесте оно што нам Свети говоре – и будући да можемо постати богови по благодати, то значи да је Христос – савршени Бог и савршени Човек.

Слично је и са Мајком Божијом, на коју хуле многе савремене јереси. Св. Григорије Богослов и каснији Оци Цркве веле да је сваки који не прихвата Пресвету Дјеву Марију као Богородицу – „одвојен од Бога“.22 А управо ово име – „Богородица“, „Мајка Која је родила Бога“, збира у себи свецелу тајну Божанске Икономије. Зашто? Зато што је, као што смо то већ рекли, Мајка Божија показала да је човечанска природа кадра не само да прими Бога, већ и да Га роди; као и зато што Мајка Божија није одвојена од нас, већ јесте и наш истински узор, и наша Мајка.

Наш Господ се није појавио на земљи и рекао: „Ја сам савршени Бог и савршени Човек а висте ништа“, већ се родио као нејако детенце да би нам помогао на најизузетнији начин – тражећи од нас помоћ! Исто тако, истинита Мајка Божија није одвојена од нас, већ свакоме од нас, у својој богоматеринској љубави, даје благодат да постане душа која ће да роди Бога.

Св. Симеон Нови Богослов каже да, када задобијемо мир и чистоту срца, ми у своме срцу зачињемо истинску радост. И као што мајка у својој утроби осећа зачети плод по његовим покретима, тако и ми, у унутарњости наше личности, осећамо покрете у нама зачете радости Божије. На тај начин човек постаје „богородица по благодати“23. То су богосмеле тајне у које верујемо и које опитујемо у Православној Цркви.
* * *
Светитељи су наши богослови. Богослови Православне Цркве нису стручњаци нити интелектуалци. У Синодику Православља се шест пута понавља следећи стих: „У складу са богонадахнутим богословљима Светих“.24 Не каже се: у складу са темељним студијама стручњака, нити, пак, у складу са дубоким философским спекулацијама интелектуалаца, већ „у складу са богонадахнутим богословљима Светих“. Изненађујуће у овом стиху јесте то што се не говори о једном богословљу, већ о „богословљима“ у множини. Али, премда има много богословља, ту се, ипак, не ради о вавилонској кули, већ о Педесетници. Сваки Светитељ дела слободно, сваки се изражава на сопствени начин, а ипак, притом, не долази ни до какве збрке, већ напротив, влада хармонија, зато што су сва та богословља богонадахнута. Сви Свети су стекли „висоте врлина кроз смирење и богатство кроз сиромаштво“. И када их је Бог, после свих претрпљених невоља, узвисио, они су ушли у Царство где не влада пометња мноштва јединки, већ узајамно сапрожимање личности које се воле.

Св. Козма Етолски учи да зло долази од школованих. Он је у праву, јер је школованост дошла од Вавилонске куле, од вавилонске пометње и зато школовани људи шире пометњу. Сваки такав човек се окреће сам око себе. Сваки побија теорију оног другог и тај процес побијања нема краја.

Са друге стране, можемо рећи да једино од Светих долази добра воља, јер су они слободни и, истовремено, и сједињени. Како може постојати савршена слобода („слобода слободна“, како ју је називао Св. Григорије из Нисе) и савршено јединство? Може, зато што свако од нас возглављује целину, свако је црква у малом. И, премда је сваки човек створен по образу и подобију Божијем, и премда свако може да задобије обожење, истовремено, како каже Св. Григорије из Нисе: „Постоји један Образ (Икона) Онога Који је продужен кроз свецели род људски од почетка до краја времена“. Управо се због овога „читав род људски назива човеком“. Ми видимо икону Бога у свецелом роду људском и читав род људски називамо – човеком. Истовремено, сваки човек је створен по образу Бога и возглављује у себи свецели род људски. То је оно што надилази природу и поимање а што се дарује и Светима и нама, обичним људима, у Православној Цркви. То је слобода која надилази затворени круг творевине и времена.

Зато је Св. Козма Етолски у праву када каже да зло долази од школованих, зато што школовани мисле и да су заиста образовани. А добра воља је дошла и долази једино од Светитеља који нам доносе слободу и јединство.
* * *
Коначно, рецимо нешто и о раду богослова у својству предавача веронауке.
Ако прихватимо да постоји однос између Бога и човека, да је Син Божији дошао к нама, да је примио свецелу човечанску природу, шта, онда, православни богослов треба да говори о свему томе? Да ли је његов једини задатак да проучава ове истине и да их, потом, предаје другима? Мислим да није. Баш као и сви људи који се труде за спасење, и ми наставници морамо да се трудимо да предамо целе себе Христу и својим ближњима. Тако треба да живимо, тако треба и да богословствујемо. Апостол Павле нам говори о овој истини, када – „као онај који је истински волео и који је био у иступљењу“, као онај који је живео овом истином – каже: „Јер не тражим ваше него вас“ (2. Кор. 12, 14). И: „Тако смо чезнули за вама, да смо готови били дати вам не само Јеванђеље Божије него и душе наше, зато што нам бејасте омилели“ (1. сол. 2, 8).

Да ли је добро да богослов проучава Јеванђеље, да проучава Свете Оце? Зар не би требало да буде обавештен и о најновијим трендовима у православној богословској мисли, а, уз то, и о трендовима у неправославној теологији? Наравно, јер све то може бити од помоћи, али ако он остане само на нивоу прикупљања информација, он неће постићи ништа. Св. Григорије Палама вели: „Ако хиљаду пута будеш размишљао о Богу али не искусиш оно што је Божанско, нећеш научити ништа“. Могли бисмо овде да се запитамо: „Како ми, обични људи, можемо да искусимо оно што је Божанско?“. Ми јесмо обични људи, али, сетимо се, да су и Светитељи били сасвим обични људи.

Бити наставник веронауке је једно од најтежих али, и једно од највеличанственијих занимања. То је велика мука, али и велики благослов, јер ми, јадна створења Божија, посвећујемо читав свој живот да бисмо свету објављивали благовест Христовог Васкрсења. Неко би могао рећи: „Ко сам ја да то чиним? Ја сам само једно јадно створење“. Али, то јадно створење је жедно Васкрсења. И погледајте шта се догађа: Бог нам допушта да прођемо кроз многе невоље у нашем животу управо зато што нас воли. Као што Св. Исаак Сиријски вели: „Смирење, које води ка благодати Божијој, јесте плод (духовнога) знања, а знање је плод многих кушања и невоља“.28 И ми смо срећни што имамо толико искушења и толико крстова. Када ствари у животу крену лоше, када се више ништа не одвија по нашим плановима, када се мучимо због наших поремећених породичних односа, када наша деца нису добра, када нас погоде излечиве и неизлечиве болести, и када не знамо шта више да радимо, када изгубимо мир, када не можемо више ништа да учинимо, када не можемо, чак, ни да се молимо и када се осећамо потпуно изгубљеним – немојмо губити наду! Рецимо само овако: „Боже мој, чини што желиш. Ја не знам, Ти знаш, Ти ме волиш. Ако желиш да ја и све што је око мене буде уништено – нека буде тако, ако је то воља Твоја“. Када то буде рекли, тада Бог, Који бескрајно воли Своје створење, долази к нама и даје нам снаге, даје нам благодат, даје нам помоћ која надилази свако људско поимање. Тада ми, заиста, схватамо шта значи то да је „Јона заплакао Господу из утробе кита и био спасен“, шта значи да је „Христос васкрсао из мртвих“. И када после тога одемо у школу, после овог бола и ове неизрециве утехе, моћи ћемо да уђемо у учионицу и да волимо децу као нашу сопствену децу, као себе саме. Моћи ћемо да их гледамо како расту, како старе, како умиру, како поново постају земља и како још увек јесу пред очима Божијим. И моћи ћемо да кажемо дечици самим нашим присуством: „Дечице, будите стрпљиви, Христос васкрсе из мртвих!“.
Ми се, дакле, кроз читав свој живот и кроз све невоље животне припремамо за једно једино сведочење: да је Христос васкрсао из мртвих; и такво треба да буде православно богословље.
* * *
Један младић је дошао у наш манастир и испричао нам причу о томе како је почео да иде у Цркву. Догодило се то још док је ишао у средњу школу. Његови родитељи су били разведени. Он је читао Ничеа и Сартра и… дивљао. Желео је да на све људе око себе остави утисак да је врло безбожан, да је врло модеран. У школи се, наравно, заједно са својим друговима, ругао наставнику веронауке. Потом је тај наставник отишао, а уместо њега требало је да дође неко други. Ускоро су сазнали да ће то бити жена! Мислили су да ће се добро забавити завитлавајући је. Припремили су се да је дочекају провокативним, ироничним и дрским питањима. Дошао је тај дан и она је ушла у разред пун ђака који су се смејуљили. Они су је засули правом канонадом унапред припремљених питања. међутим, она се није нимало поколебала, него је мирно одржала час. Исто се догодило и сутрадан. И прексутрадан… Наставница је мирно наставила да ради и ђаци су почели да бивају радознали. Наш младић је себи поставио следеће питање: Шта се то овде дешава? Ако пуцаш у некога и твоји меци пролазе кроз њега и не шкоде му нимало, онда је он или дух или, пак, однекле прима неку вишу снагу. Нешто се, заиста, догађало. Ђаци су почели да мењају своје понашање. Овај младић је почео да гледа на своју наставницу веронауке као на једино истинско људско биће које је икада срео: она му је постала као мајка и успела је да отвори његово срца за њено срце. Она га је увела у Православну Цркву. Када нам је ово испричао овај млади човек је већ био на факултету. Редовно је ишао у цркву, редовно се исповедао и живео у заједници са Светима.
Ова наставница представља архетип Православља у стварном животу. Она је показала својим ученицима ко јесте Светитељ. Она је на делу показала како се Христос понашао током Свога Страдања. Она је омогућила својим ученицима да схвате смисао речи: „Нити бејах непослушан, нити противречих“. Она је истрпела све, она је допустила да је њена деца исмејавају, јер је имала снагу да то учини. После свег тог ругања и дивљања, деца су постала њена сопствена деца. Она их је, на тај начин, постепено увела у Православну Цркву, она их је довела к Христу, Мајци Божијој и Светима. Она им је, тако, омогућила да приме спасење.

Немојмо заборавити шта се догодило у животу једног од највећих Светитеља, Св. Антонија Египатског. Када се Св. Антоније једном приликом запитао који је степен духовног савршенства стекао, Бог га је послао к једном обућару. Овај обућар је, због свога смирења, у Божијим очима, имао исти степен духовног савршенства као и Св. Антоније. Могло би се, чак, рећи да је обућар био и већи, јер није био Св. Антоније.29 Он је у потпуној анонимности, постао причасник „Имена Неименивог“. Ствар је у томе што има много таквих „обућара“ међу нама и наставница из наше малопређашње приче јесте једна од њих. Има много Светих, и мушкараца и жена, и много богослова. А богослови су они који имају снаге да сведоче на исти начин као што је то чинио и наш Месија, Који се, како је рекао Пророк, „није ни свађао ни викао, нити је ко чуо по трговима гласа Његова“. А управо је Он спасао свет.

И на крају, још једном понављамо да сила православнога Светитеља није у његовим врлинама или добрим навикама, већ у чињеници да Сами Христос живи у њему. Баш као и када се саберемо, наша снага није у томе што нас је две хиљаде или двесто хиљада, већ у чињеници да смо се сабрали у име Христово. И ми, управо због тога што смо се сабрали у име Христово и што смо честица квасца Царства Небеског, имамо динамизам спасења који никада не престаје и који се ничега не боји.

На неком скупу, један студент ми је рекао следеће: „Све је то добро, али ми се суочавамо са опасношћу нуклеарне катастрофе која може да уништи све“. После овога сам се, сећам се, вратио на Свету Гору. Убрзо је дошла и Страсна Седмица. И прошли смо, да тако кажем, кроз „катастрофу“ Пасхе. И управо то нам омогућава да кажемо: свако ко је прошао кроз катастрофу не плаши се више ничега. И поред Чернобила и сличних катастрофа, постоји оно што траје упркос свим људским покушајима да се тога одрекну, оно што освештава тело и душу свакога човека и читавога рода људског, а то је онај малени квасац Царства Небеског, који дејствује у свакоме Светитељу појединачно и у свим Светима саборно. Тај Квасац дејствује и у нама, овде сабранима.

И зато, иако слаби, ипак, исповедамо Онога Који је свесилни, Који нас воли и Који воли читав свет, и то је оно што нам омогућава да бескрајно напредујемо.

Преведено iz Archimandrite Vasileos, Abbot of Iveron Monastery, Mount Athos, THE SAINT – ARCHETYPE OF ORTHODOXY, Alexander Press, 1997.