Бој на Мишару

Полећела два врана гаврана
Са Мишара, поља широкога,
А од Шапца, града бијелога,
Крвавијех кљуна до очију,
И крвавих ногу до кољена.
Прелећеше сву богату Мачву,
Валовиту Дрину пребродише,
И честиту Босну прејездише,
Те падоше на крајину љуту,
Баш у Бакул, проклету паланку,
А на кулу Кулин-капетана;
Како па’ше, оба загракташе.
Ту излази када Кулинова,
Излазила, те је говорила:
„Ја два врана, два по богу брата!
Јесте л’ скоро од доње крајине,
Од Мишара, поља широкога,
А од Шапца, града бијелога?
Јесте л’ вид’ли млогу турску војску
Око Шапца, града бијелога,
И у војсци турске поглавице?
Јесте л’ вид’ли мога господара,
Господара Кулин-капетана,
Кој’ је глава над сто хиљад’ војске,
И који се цару затекао
Да ћ’ Србију земљу умирити
И од раје покупит хараче:
Да ће Црног Ђорђа уватити
И жива га цару опремити;
И да ћ’ исјећ српске поглавице,
Кој’ су кавгу најпре заметнули?
Је ли Ђорђа цару оправио?
Је л’ Јакова на колац набио?
Је ли Луку жива огулио?
Је л’ Цинцара на ватри испек’о?
Је л’ Чупића сабљом посјекао?
Је л’ Милоша с коњма истргао?
Је л’ Србију земљу умирио?
Иде ли ми Кулин капетане?
Води л’ војску од Босне поносне?
Иде ли ми, хоће л’ скоро доћи?
Не гони ли мачванскијех крава?
Не води ли српскијех робиња,
Које би ме вјерно послужиле?
Каж’те мене кад ће Кулин доћи?
Кад ће доћи, да се њему надам?“
Ал’ бесједе двије тице вране:
„Ој госпођо, Кулинова љубо,
Ради бисмо добре казат гласе,
Не можемо, већ каконо јесте:
Ми смо скоро од доње крајине
А од Шапца, града бијелога,
Са Мишара, поља широкога;
Виђели смо млогу турску војску
Око Шапца, града бијелога,
И у војсци турске поглавице,
И вид’ли смо твога господара,
Господара Кулин-капетана,
И вид’ли смо Црнога Ђорђија
У Мишару, пољу широкоме;
У Ђорђија петн’ест хиљад’ Срба,
А у твога Кулин-капетана,
У њег’ беше сто хиљад’ Турака.
Ту смо били, очима гледали,
Кад се двије ударише војске
У Мишару, пољу широкоме,
Једно српска, а друго је турска;
Пред турском је Кулин-капетане,
А пред српском Петровићу Ђорђе;
С њим погибе тридест хиљад’ Турак’;
Изгибоше турске поглавице,
По избору бољи од бољега,
Од честите Босне камените;
Нити иде Кулин капетане,
Нити иде, нити ће ти доћи,
Нит’ се надај, нити га погледај,
Рани сина, пак шаљи на војску:
Србија се умирит не може.“