објављено / 18.05.2016.

Борислав Пекић – Носталгични помен српско-британским односима

Већ сама чињеница да они постоје, да неки односи између Срба и Енглеза егзистирају, чак и да су прилично стари, треба да нас чини поносним. Бити запажен од Форин офиса није ни најмање лака ствар. Чак је и Хитлеру то пошло за руком тек када је опалио из свих топова. Из оног што сам прочитао о немачко-енглеским односима тог доба, уверио сам се да је за буђење Енглеза потребна само велика бука и да не пали ништа мање од метка у срце.

Историјски узев, први је однос био олфактичне нарави. Тицао се енглеског мириса, а нос је био српски. Негде око 1200. године, српска је принцеза из куће Немањића, удата за византијског цара, пала у несвест када јој је приликом аудијенције представљена франачка делегација у којој је био и један Британац. Није у питању био његов изглед, премда ни он није био за одбацивање, него егзотичан мирис његове природне, од рођења ничим недирнуте коже.

Отада је с Острвом, срећно по нас, изгубљена свака веза, да се опет успостави заобилазним путем. Кроз Африку, Азију и преко Турске. Столећима није Енглеска примећивала Србе, скривене под еуфемистичким појмом „несрећних хришћана”, који су се оплакивали по викторијанским салонима, али се за њих никад ништа није учинило. Грчкој борби за независност Енглези су послали бар једног залудног и хромог песника, кога су наплатили с пола Партенона, а нама ни то. Нама су дали оно што народ зове шупљим носем до очију. Приметили су на с тек када смо и ми из топова опалили. Нажалост, без консултације са Даунинг Стритом 10 и за Лондон у крајње незгодно време. Енглеске уши још су заглушене канонадом Бонапартиних топова. Турска је тада Наполеонов савезник. Сваки покрет који слаби Турску, Енглеској, у начелу добро дође. Али, у проклетој пракси која сва начела квари, нарочито она за која се ми хватамо. Турска лежи на британском путу за Индију. И све што је слаби, излаже тај пут деструктивном утицају Руса и Аустријанаца, чему ни најмање не противуречи што су они енглески савезници у антинаполеоновској коалицији. Заплетена ситуација везана за освајање Индије не допушта хришћанској Британији да за хришћанске Србе и њихову ослободилачку борбу ишта уради, осим да је, кад год може и како може, омете. На европским конгресима на којима се расправљало о судбини

болесника с Босфора, Србима је увек лакше било изаћи на крај са неверничким Турцима него са сопственим хришћанским протекторима у Лондону.

Идући корак био је слање енглеског конзула у полузависну Србију. Господин конзул је из кочија угазио право у коњски измет и онесвестио се. Несвестица српске принцезе била је најзад наплаћена. Познато је такође да смо енглеског посланика добили пре енглеског клозета, и да би боље било да је обрнуто. Од клозета бисмо имали више користи него од посланика, од кога смо имали углавном штете.

Године 1903. десило се да смо убили краља и краљицу из куће Обреновић, а њихова тла избацили кроз прозор који је био отворен према Европи. Конзул је демонстративно напустио Београд. Поступак је био апсолутно shocking. Слажем се. Било је то грубо, брутално, варварско убиство. А надасве, по изведби – глупо. Недостајало му је историјске елеганције с којом су ти исти Енглези смакли свога Чарлса I. Али ја се кладим, да смо финије поступили и краљевски пар дискретно за вечером потровали, да би нас назвали проклетим Византинцима!

У I светском рату Енглези су поновили традиционалну несебичност у односу на Србе. Сасвим су несебично од нас захтевали да Бугарима уступимо целу Македонију и Јужну Србију и 1915. купимо бугарску неутралност. Нисмо пристали. И Бугари су стали на страну Немачке. Лорд Киченер је рекао: „Проклета балканска банда!” а Форин офис је још и сада због тога на нас љут. Дне 27. марта 1941. увалили су нас у бесмислен, унапред изгубљен рат. Черчил је рекао да је Југославија нашла своју душу. То је била она иста душа коју смо нашли и на Косову и од које нам је пет векова после изгубљене, такође бесмислене битке, душа остала – у носу. Како би било пожалити Енглезе што нису сачували душу, а изгубили битку код Ватерлоа? Рећи ће вам да сте луди. И да је победа код Ватерлоа лепша и кориснија од сваке проклете душе.

Година 1944., на дан Христовог васкрсења, гађали су нас бомбама. Схватили су да као савезници морамо разумети оно што нису очекивали да разуме ни Рим ни Беч. Пошто смо рат изгубили, кад се све израчуна, спорије од свих земаља Запада, гњавили су нас преко радија с којег вам говорим позивима у нови рат. Господин Харисон, мој уважени претходник за овим микрофоном, позивао је „своје дхрахгхе прихјатеље Схрбе” да убијају Немце, док је његов компатриота, говорећи окупираном Гернцију и Џерсију, тамошње поробљене Енглезе позивао да кушују и с Немцима сарађују. Читаву српску и југословенску ситуацију током последњег рата сумирао је Черчил у питању упућеном бригадиру Маклину: „Намеравате ли да живите тамо после рата?”. Пошто бригадир то ни у сну није намеравао, судбина нам је закључена како је следило и данас је свима видна.

Слика англо-српских односа није ведра али је поучна. Британија је гледала своје интересе. Ми смо се бавили душом.

Ко нам је крив?