објављено / 30.06.2016.

Брана Димитријевић – Смрт и покоп Стевана Сремца

Соко Бања, 12. августа (по јулијанском календару) 1906. године, у 4 часа и 5 минута по подне, преминуо је Стеван Сремац.

„Није преболео.“ Написаће 13. августа (по јулијанском календару) у ПолитициБранислав Нушић. “Петнаест дана како лежи болестан и свакога дана болест узима све више маха. Наде је све мање. Два пута је оперисан, али без икаквог изгледа на успех: отров је на једну малу раницу ушао у тело – више му није било лека. У мукама је провео своје последње дане, а ништа није губио од своје добре воље ни од хумора. Умро је, као што је и живео, не тужећи се ни на шта и ни на кога.

… пре месец дана отишао је здрав и ведар у Соко Бању. Волео је после сваке године труднога рада да се повуче у тишину. Да не чита новине, не слуша разговоре о политици, да се склони од својих колега професора, који ни о чем другом не умеју да говоре до о школи. Од свих бања изабрао је Соко Бању не због њене лековитости већ због њене паланачке чаршије; што се на њеним дућанима још спуштају ћепенци, што кроз њене улице гамижу Вукадин и Таса шкембар; што у њеним малама још бије гоч и пиште зурле…“

Ту га је задесила случајна а невелика повреда, а потом смрт. Тровање крви (сепса), стицај низа несрећних околности, почев од неуобичајено снажне вируленције унетог бактеријског соја, којој се његов организам није могао одупрети. Учињено је све што се тада могло. (Мада и данас, упркос моћним антибиотицима, постоје неуобичајено брзе смрти истог порекла.) Дугим инцизијама (резовима) дуж повређене, потом инфициране, ноге настојало се да се омогући пражњење гнојних накупина. Кроз те прорезе на кожи широко је, између мишићја, убацивана газа, која је мењана свакодневно. (Успостављана је најшира могућа дренажа.)

„Јуче је“ дан уочи смрти Сремчеве,“ др Никола Николић извео нову операцију: на четири или на пет места поново је секао болесника и вадио труле делове. Око једанаест сати дошли су бањски лекар и др Стевановић да болесника окупају и превију га. Страшно је било гледати оне муке и слушати оно јечање при вађењу старих и увлачењу нових газа.“ Сведочи један Сремчев пријатељ. „Врло је добро што је ту, поред болесника брат његов. Нема на свету таквог брата као што је Јован Сремац. Толико љубави и пожртвовања, толико оданости и старања… У часу смрти благодет је имати таквог брата…“

„Стевана Сремца“ посведочиће један други пријатељ, „није било лако познавати. Веома нерадо је правио познанства… а према неким људима осећао је неку чудновату, необјашњиву антипатију. Једног професора, свог колегу, није могао да трпи само због тога, што је вечито носио засукане панталоне. А признавао му је и да је добар човек и наставник. Али је зато искрено волео оне са којима се једаред спријатељио. Тада не би гледао ни на професију, ни на године, ни на друштвени ранг.

Ни својим најбољим пријатељима није говорио о себи. О његовим односима према женама никада ниједан његов пријатељ није чуо ни реч. Срамежљивост је осећао и према лекарима. (Што га је, можда, стало главе.) У Соко Бањи затражио је лекарску помоћ тек када је сасвим пао у постељу.

Више од ма чег другог мрзео је индискретна питања. А било које од следећа три доводило би га до беса: зашто се није оженио, колико му је година и колика му је плата? И није тешко замислити како је прошао један млад професор из Војводине, који му је прве вечери поставио сва три питања једна за другим! Када је треће питање дошло на ред, Сремца смо једва задржали. Доцније му је тај професор постао добар пријатељ…

Никада се није женио а век је проводио по кафанама. Избегавао би оне у које долазе крупна господа, у којима има много света. Тражио је кафанице, по забаченим крајевима, полутавне и скромне, у које долазе дућанџије из околних улица, мали мајстори и сиротиња. Седне, поручи кафу, гледа кроз прозор, а помно слуша шта се за околним столовима говори. Тада би му до свести дошла многа замисао за какву причу, запазио би интересантну реч или карактерну особину. Све то је бележио када би дошао кући. Хиљадама таквих фраза, читавих дијалога остало је у његовим забелешкама.

Био је мек за сваки туђи бол. Давао је сиромаху и на улици и код куће. Нарочито је био добар према убогим ђацима, оним јадницима који дођу у Београд да послужују, па гладују да би се школовали. Помагао је које новцем које даровима и ђаке из Маћедоније и Старе Србије…“

Умро је а да од материјалних добара за њим ништа није остануло. Само довршени и недовршени рукописи…“

„Цео Београд изашао је јуче (15. августа) да испрати Стевана Сремца до његове вечне куће.“Писала је Политика. „То је била једна од најлепших и највећих пратњи, коју је Београд икада видео: сви друштвени редови били су заступљени.“

Тело покојниково изнето је из воза у пола три по подне, и метнуто је на сто пред самим улазом и железничку станицу. Ту је опојано. Одржан је први говор. Г. Премовић, великошколац, опростио се у име клуба националне омладине. Онда је спровод кренуо ка Саброној цркви. Напред су ишли ђаци београдске реалке. Носили су крст, кољиво, венце. А венаца је било много: од породице, личних пријатеља, „Српског Новинарског удружења“, националне странке, националне омладине, уредништва „Политике“, „Дела“, „Српског књижевног гласника“, колега, ђака… За венцима су ишла певачка друштва, па онда шеснаест свештеника. Иза кола покојников брат са осталом породицом, па министри, академици, књижевници, новинари и огромна маса света. У свакој улици кроз који је спровод пролазио тротоари су били начичкани светом, који би се потом и сам придруживао спроводу; трговци су затварали своје радње, пролазници скидали капе…

У Саборној цркви одржано је свечано опело, после којега је говорио г. Велимир Марковић, један од најбољих црквених говорника у Србији. Ту је у име Академије Наука требало да говори г. Симо Матавуљ. Али он није дошао. (Остао је на одмору у Сремској Каменици.) Што је оставило врло непријатан утисак. Приповедач и још председник „Књижевничког друштва“! А нема га! Срећом, нашла се замена, па је спровод наставио поред београдске Реалке. И ту је одржан говор. Спровод је, затим, кренуо према Народном позоришту. А око споменика Кнезу Михаилу већ се слегла маса света. Са балкона позоришта г. Бранислав Нушић одржао је онај свој лепи говор, (који ће Политика донети на првој страни, у целини).

Наставило се ка Теразијама. Ту је говорио г. Стојан Рибарац, који се упркос јаким својим нервима, заплакао као мало дете.

Спровод је онда кренуо ка Новом Гробљу („Владановцу“). Сви трамваји били су пуни. Огроман број кола ишао је такође. А поред друма, све трчећи ишли су ђаци, да до гроба испрате свог учитеља. Над раком је, у њихово име, последњу реч изговорио матурант г. Гођевац. Сви су плакали.

Стевана Сремца више нема, али његова слава тек почиње.“

Овакав спровод беше и врста изненађења. Да ли су га сви баш толико читали? Његове историјске приповетке: „Владимир, краљ дукљански“, „Војислав Травуњанин“, „Растко“, „Часлав“? Или низ његових хумористичких списа: „Ивкова слава“, „Поп Ћира и поп Спира“, „Вукадин“, „Кир Герас“, „Зона Замфирова“, (како је Сремчево дело у први мах поделио Бранислав Нушић). Да ли су баш сви знали за његову скромност, повученост, скоро до стидљивости? Штедрост његову као дародавца? Он два капута никада није имао, онај други би увек некоме дао. Био је велико Србин у лепом смислу ове речи. Никада није допуштао да се доводи у сумњу велика будућност српског племена. Југословенство је за њега била страшна заблуда. Бугаре није волео и сматрао је да ће до рата с њима ускоро доћи…

„Обузети песимизмом,“ писала је већ сутрадан Политика, „који се увлачи у душу сваког народа када наиђу невоље, ми уздишемо сваки час „Од нас не може ништа бити“.“ А онда одједном – Сремчев погреб! На који нико није дошао што је морао. Свако је дошао од своје драге воље, да ода пошту великом покојнику. Хиљаде и хиљаде душа испратило је Стевана Сремца. Знало се да припада једној политичкој партији, а ипак су му дошли на погреб и први људи свих других партија, и непрегледна маса света која није ни разабирала је ли он био члан ове партије или оне. У том правцу учињен је један истински корак напред, ка бољем и тачнијем схватању политичке борбе. У културним земљама то се само по себи разуме, али код нас треба забележити тај факт кад се појави. То су истина само предзнаци оног стишавања духова, које тек долази. Ми смо задовољни и тим.“

Данас, са раздаљине више од једног века, велелепан, колико и спонтан Сремчев погреб, носи много дубљу поруку. Сит и пресит које династичких, које међусобних партијских борби – некада су, писао је баш тих дана др Михајило Мика Марковић, у Србији живели Срби а сада живе радикали, напредњаци и тако даље – жељан своје сопствене историје, жељан хумора, који тако лако и неумитно извире из језика, ликова и карактера Сремчевих прича, али у трену када је 70% становништва било неписмено (мада, опет, чини нам се, писменије него ли данас), жедан непресушног Сремчевог оптимизма, а изнад свега народног јединства, које је услов свих услова и за опстанак и за стварање, а ипак неук да све то изрази својим речима, сав Београд је похитао. И приређен је достојан испраћај једном ствараоцу, једном писцу, испраћај каквог пре тога није био, каквог касније неће ни бити… Последња пошта једној моралној величини. Громади која је на онај свет са собом однела само ненаписана своја дела; јер све остало је трошно, трулежно, недостојно па и – крваво.

И данас, у дубини своје напаћене душе, српски народ чезне за таквим узорима. Само што ни њих нема више…