објављено / 22.02.2019.

Циркуски слон – одломак из књиге „Куцам на врата Вашег срца“

Циркуски слон
Кад сам био дете, много сам волео циркусе, а у циркусу су ми се највише свиђале животиње. Пажњу ми је посебно привлачио слон, који је, како сам касније сазнао, свој деци био најдража животиња. Током представе огромна је животиња свашта изводила са новчићем, неуобичајена комбинација величине и снаге…
Али након наступа и непосредно пре доласка на позорницу, слон је увек био везан за мален колац забијен у земљу, ланцем који је држао само једну ногу. Осим тога, колац је био мален комадић дрва забијен једва неколико центиметара у земљу. Иако је ланац био дебео и моћан, било ми је јасно да се животиња која је у стању ишчупати стабло с кореном, могла с лакоћом ослободити коца и побећи. Тајна ми је и даље била нејасна. Шта га онда држи? Зашто не побегне?
Кад ми је било пет или шест година, још сам веровао у мудрост одраслих. Па бих питао учитеља, оца или стрица за ту мистерију са слоном. Неко од њих ми је објаснио да слон није побегао јер је био истрениран. Поставио сам питање које се само наметало:
“Ако је истрениран, зашто су га везали?”
Не сећам се да сам добио икакав смислен одговор. С временом сам заборавио на мистерију са слоном и његовим везивањем и присетио бих га се само кад бих сусрео оне који су се каткад питали исто. Пре неколико година открио сам да је неко, на моју срећу, био довољно мудар да пронађе одговор: Циркуски слон не бежи зато што је везан за сличан колац још кад је био веома мален.
(…) Тај големи и моћни слон кога видимо у циркусу не бежи јер, јадник, мисли да не може.
Урезала му се у сећање она немоћ коју је осетио убрзо након рођења.
Сви смо ми помало попут циркуског слона: ходамо по свету везани за стотине колаца који нам одузимају слободу. Живимо мислећи да ‘не можемо’ учинити мноштво ствари једноставно зато што смо једном давно, док смо били деца, покушали и нисмо успели.
Учинили смо тада исто што и слон и та нам се порука урезала у сећање: Не могу, не могу и никада нећу моћи. Одрасли смо носећи ту поруку коју смо себи наметнули и зато се више никада нисмо ни покушали ослободити коца. Кад повремено осетимо вериге и чујемо звецкање ланаца, испод ока погледамо колац и помислимо: Не могу и никад нећу ни моћи.