објављено / 12.08.2016.

Др. Бошко В. Поповић – Психолошка тумачења рата

О АУТОРУ: Др. Бошко В. Поповић (1929), дугогодишњи професор на катедрама за психологију личности и психологију морала Философског факултета у Београду; значајније књиге: Увод у психологију морала (коаутор), Морална особа.

САЖЕТАК: Настојања психолога да својим приношењем „завојују против рата“, потпуно или само добрим делом опиру се на изворну James-ову студију „Морални еквиваленти рата“ (1910) и без обзира да ли се изображавају помоћу психоаналитичких, бихејвиористичких или иних могућих алата, одржавају у животу неколико истоветних изворних мисли. Ваља наћи „моралне супституте“, еквиваленте рата, не би ли се обавила ментална трампа са „богом Марсом“ и „његовим врлинама“; уместо „привлачности“ и „романсе рата“ нуди се некаква наизглед једнаковредна роба која једино није ужасна. Она би требало да обави исте улоге (функције) само на мирољубив начин! Ови и слични мислиоци сами веле за своје предлоге да су утопије – Светска влада и „Поход противу Природе“, „Епски бој Човека противу Универзума“ и сл. као да је Природа сама извор зала, а човек беспомоћна жртва некаквих сила. И обичном оку не може промаћи да кад год се говори о човеку/личности чине се озбиљни пропусти. Прво, на уму је неки од његових делова (свеједно је ли врхунске или злочесте нарави), као да део доиста може представљати целину; дакле, наставља да живи Грешка распарчавања Zontanon Colon-а услед нехатног или злонамерног заборава да је створен према лику најсавршеније целовитости – према Творчевом лику, лику троипостасног Бога.

КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ: Zontanon Colon, Грешка распарчавања, Свечовек, Троипостасни Бог

Настојања психолога да поред философа, социолога, политичара и других „миротвораца“ својим приношењем „завојују против рата“ – потпуно, или само добрим делом, опиру се на James-ову студију „Морални еквиваленти рата“ (W. James, 1970/1910) и без обзира да ли су изображена психоаналитичким, бихејвиористичким или иним могућим алатима – одржавају у животу неколико истоветних изворних мисли. Ваља, наиме, наћи „моралне замене“ или „еквиваленте ратних дражи“, не би ли се обавила ментална трампа са „богом Марсом“ и његовим врлинама; уместо „неизбежности рата“ и „романсе војевања“ тражи се наизглед једнаковредна психолошка роба која, према основној замисли, једино не би била убојита и ужасна те би с правом подмитила човека или га заварала као пуцаљка од зове што малишане одвраћа од праћке и тојаге и каменице. Дакле, заменске врлине требало би да врше исте улоге (функције) само у мирољубиве сврхе, пошто се дражи старих не поричу! Ови и слични мислиоци (прилазе им и понеки антрополози и социолози) сами веле за своје предлоге да су утопије – „Светска влада“ (свеједно је ли поналик на стару Лигу народа или на ОУН) и „Поход противу Природе“, „Епски бој Човека са Универзумом“ и сл. као да је сама Природа извор зла, баук, а Човек беспомоћна, невина жртва умишљених мрачних сила. Хетерономија, види се, стаје испред аутономије и слободе посредством замене и померања. И обичном оку не може промаћи да кад год се прича о човеку/личности/особи/ уопштеном понашању – чине се озбиљни пропусти о којима ћу после више толковати, пре тога нећу пропустити да наведем Allport-ово (G. W. Allport, 1963.) име и његов вредан а пренебрегнут позив психолозима као и лични став који сам делимично изложио пре више година пошто сматрам да је увод данашњем мојем становишту (Б. В. Поповић, 1972.). Али, држаћу се редоследа.

Први пропуст у досадашњим погледима на човека јесте уствари Грешка распарчавања по природи целовитог Zontanon Colon-à. Истраживачи и теоретичари у овим распрама о којима је реч (не само у њима) уместо целовитом личношћу баве се једним или неколицином њених делова по личном избору (свеједно је ли врлинске или злочесте и мрзничке нарави), као да део доиста представља целину! Грешком распарчавања, богохулним распећем, постиже се „империјализам дела“ (дате теорије) и злонамерно или нехатом обезличава иначе боголикост створења, а даља последица је апстрактан, машинолики идентитет и заборав човечности и изворног узора – лика најсавршеније целовитости, лика Творца, Троипостасног Бога.

Целовитост, тј. појам личности свет дугује теологији Отаца Истока, као што правомислено показује Владика Зизјулас (Зизјулас, Ј. 1985), али такво поимање бива током векова омаловажено („тривијализовано“), пољуљано („дестабилизовано“) (в. више о томе R. F. Baumeister 1986) и, као што смо отоич видели, распарчано (в. о томе Б. В. Поповић 1995.). Ту треба трагати за карикатуром распећа, за отргнутим деловима и њиховом обесном влашћу, али и за зацељењем ране и поновним уцеловљавањем Zontanon Colon-à. Анализом – сетимо се Chardin-овог вапаја (Chardin, P. T., 1959) – тим моћним незлонамерним средством (бар испрва) личност је расточена у бројне калупе по теоретичаревом опредељењу, а свако од њих (скоро свако) свој део је ставио на место целине и тај део предложио за морално васпитање. Отуд шароликост, чак опасна неспојивост слика које смо сами ми о себи створили, а не Творац; одатле, претпостављам, охолост да можемо заменити апсолутни Логос нашом творевином; то значи, као што Baumeister пише, да уместо једног мерила имамо мноштво. То није нужно следило из анализе, али тако је испало због грамзивости и охолости и ко зна још услед чега. Frankl умно продире кроз заборав Бића: узор према којем су се људи испрва уобличавали (поистовећивали, идентификовали, опонашали, имитовали) био је њихов Творац (Frankl , В. Е. 1959), поистовећење с једним Узором омогућавало је замисао у људи да „Господ живи у свима“ и то је, као што је познато, блиско гледиште оном ранијем, из наших душа проистеклом – о Свечовеку. Остаћу још код Frankl -а: умопустно је порицати да је ауторитет који је некад био у нама свима доиста божанског порекла и да је потада све више добивао земаљске карактеристике и да су се јавили нови које су друштвено-морални услови посадили на престо идеалних узора. Наше доба је уверило људе да су они творци који ваља да се уобличавају према лику своје творевине, а у најновије време то је – машина или било која ствар. Зар треба да нас збуњује тврдња да је најбољи, најбезбеднији идеални узор Јова Лова (Johny Money) и да страх од смрти нагони људе да „трансцендују смрт“ посредством у култури стандардизованог система хероја који на крају пориче своју смртност – убијањем других (E. Becker, 1975)? Becker јесте на правом путу налазећи у томе извор зла, али није ли он сметнуо с ума заборав Васкрсења. Но, било овако или онако, људи су се током времена све више издвајали једни од других тиме што су изгубили повезујућу нит, или како би Baumeister казао – морални метакритеријум и сачинили метакритеријуме. Запамтимо: повезујућа снага није спољашње већ унутрашње нарави и о њој ћу тек потом говорити, засад је довољно закључити да распарчаност и власт само свог изабраног (наметнутог) узора и метакритеријума нема много препрека за двобој са туђим. Људи су постали отворени за принудно поистовећивање (идентификацију) која је сродно с познатим механизмом поистовећења с агресором, с моћним узором – макар имперсоналним. Ово је утолико опасније што такви ауторитети обично јесу сумњиве вредности и продиру у живот целе нације а под именом бога (C. G. Jung 1970). Извори разједињености света се свакако назиру, а одатле па до опасних варница и мига датог политичког тренутка да се приступи „оправданом рату“ – није много корачаја.

Грешка распарчавања са својим происходима (теоријски империјализам „изама“: Емотивизам, Когнитивизам, Бихејвиоризам итд.) трси се пред исихазмом, она је антипод „тихе прилике“ да се човек истински поново поистовети са својим доброизворним праузором – Творцем, тј. да га нађе у себи и обнови идентитет. Или, ако хоћемо да се држимо научног језика, рецимо да је реч о Божјој слици као изворном, најцеловитијем архетипу. Ако је тешко одгонетнути главну таитељку: откуд тежња за распарчавањем целовитости, допустимо да је макар први корак ка томе циљу – претпоставка већ набројана кад је било речи о анализи која не обезбеђује синтезу, или, пак само даје сакрпљен лик целовите особе која је далеко од изворне. Промислитељски је рекао архимандрит Јустин Поповић: „Нема целог интегралног, бесмртног, боголиког човека, већ сами разломци човека, телесна љуштура човека, из које је протеран бесмртни дух“; православна култура отпочиње личношћу Богочовека – Христа – а „завршава идеалним, интегралним обогочовеченим човеком“ (Поповић, Ј. 1993).

Други важан корак не стига: синтеза делова помоћу „адитивних“ или „мултипликативних“ формула и механицистичких образаца празна је, без обједињујуће моћи те стога нуди само тобожњу интегрисаност, исти такав идентитет и даље кршиумске идеје, што је, да додам, итекако опасно. Разнолике моралности (видели смо њихове станце у измима) не обављају своје миротворачке циљеве, нити пак логика набачена на разне моралне језике. Љубав која би могла бити копча има места само у циничним карикатурама целовитог Човека, о агапе се узгред говори или се с презиром приписује теологији. Малобројни су они научници (с јасном намером сам изабрао сада само њих) чија мисао се управо ослања на познате речи Бог је љубав, а да при том остају у својим областима.

Zontanon Colon је незамислив без такве копче, међутим, копче нема (или се срамежљиво помаља) ни у делима философа. Душе ваља, они су први, толкујући рат и мир, уочили да пажња треба да се усмери на Човека, а не једино (нити првенствено) на специфичне сукобе, преговоре и „мировне“ конференције. Вреди разумети Човекову ситуацију из које настаје сукоб; још јасније: разнородне анализе рата добивају једно састајалиште – самог Човека, тј. реч је о његовој природи. Прескочићу многа полемисања и дискусије све због жеље да прикажем састанак. И на њему се виде основна неслагања о чињеницама о Човеку! Опет нема камена станца, но множина, или да кажем овако: уочен је плурализам теорија! За једне „гласник“ о прошлости и сада је Платон (рат је изопаченост душе), за друге је последица („природна“) промене у економским и друштвеним слојевима, у сукобу класа и тако редом. Дакле, „чињенице о човековој природи“ реско се издвајају, па се човек пита: могу ли се размимоилажења око ње сабрати у једно, тј. у један употребљив одговор посредством емпиријских истраживања. „Има ли универзалне сагласности“? (R. N. Beck and J. B. Orr 1979). Ово питање неослабно траје већ подуже чак ако га преиначимо овако: Шта са коначним дијагнозама кад се не сабирамо око основних чињеница. Велика опасност је у чињеници да из плурализма теорија происходи плурализам васпитних образаца, па се круг непомирљивости затвара и, још горе, овековечује. Јер, ако смо доиста животиње које су створиле слике о себи и на њих веома осетљиви, штоно рече један енглески философ (Peters R. S. 1971), знајмо да смо зато саучесници у нашим наставним програмима, истеривању веронауке из школа и, наравно, саучесници злодела.

Сада се враћам љубави, као истинској, заборављеној или пониженој врпци за обједињавање. Чини ми се да је A. H. Maslow (Maslow A. H. 1962. и 1973), али само у уском научничком домену, дошао до праве речи: Љубав Бића према Бићу, значи љубав двеју целовитих особа – не може се изједначити с притиском једног дела особе („биолошка ипостас“?) ка одговарајућем делу друге особе, пошто је то ограничено тумачење љубави. Maslow из разумљивих разлога не говори о љубави како је давно опојмљена у Светоотачким штивима, а дотада у радовима Берђајева, Сорокина, Tillich-a, у Светосављу, да наведем само њих, и зашто се она не ставља у делима психолога (данас) у ред са еквивалентима које ћу мало после набројати немајући тада намеру да их сврставам у познате скупине, јер је моја идеја засад сажета у Zontanon Colon-у и Грешци распарчавања, што значи да их могу заједно ставити у један тор по том мерилу.

Без љубави се не војује против бога Марса и његових врлина, јер то нису врлине Свечовека, но једино Надчовека, Superman-а, Плаве бештије и сл. и никаква трампа се ту не може обавити. Да ли је случајност то што се данас грлато развикују идеје о сређивању међуљудских односа без помињања религије? Говори се да хришћани, мада припадници „религије ненасиља“, ипак се тамане међу собом око 1500 година (Flugel J. C. 1962). Какво је то средство помирења, питају се истомишљеници? Нажалост, много су мање чујни и бројни опречни гласови, као што су Sorokinov и Tillich-ов, а о православним мислиоцима да не говорим, нити о разлогу што их не слушају чак ни у овој средини. Сорокин понавља: Бог је Љубав! (Sorokin P. A. 1959). Промислитељно је његово казивање да су дуга века и живота управо оне заједнице и појединци чији је темељ религијско-етичке нарави – Таоизам, Конфучијанизам, Хиндуизам, Хришћанство, Мухамеданство, а да су кратка даха творевине мрзника као што су Цезар, Џингис-Кан, Наполеон, Хитлер и да не домећем са своје стране нашим данима блиске моћнике и главаре, тобожње миротворце и устоличитеље Светског поретка. Једне одликује „стваралачка, несебична љубав“ и она продужава живот и јединки, друштава и установа, док мржња и рушилаштво јесу мотиви творевина као што су оне наведених сведржаца. Ове потоње, додаћу и то, у историји обележавају замисли: „Si vis pacem para bellum“ и „Злочин се исплати“ (ако си богат, ако ти неко може казати Ego te absolvo, уколико имаш ракете и свашточинске политичаре и сл.) односно у погрдној верзији једног нашег аутора чија сјајна обртаљка појашњава основну злост: „Злочин се не исплати. Људски живот данас тако мало вреди“ (Станојевић-Коврџа З., Политика, 17. фебруара 1996). Првоименоване идеје и системе навешћују нерачунска жеља, несебична стваралачка љубав, а за светобедне силе се може казати да неослабно на углед стављају и у дубоком поштовању и љубави држе – мржњу и осиону силу и охолост а љубав цинично тумаче или је показују само према жртви која ничим (овостраним) не може да се брани. За онострано не хају, оно им смета: европски „оповршени“ човек је прогласио себе за бога – „Пошто нема Бога, онда сам је Бог“, по речима Јустина Поповића, као да је он још у своје време видео неке ликове на екранима и читао њихове злоречи из ових дана.

У оваквим и сличним тумачењима близанаца – рата и зла – видим предговорну реченицу, прозрачење мисли о доиста целовитом човеку, само обриси такве христоцентричне особе су паучинастих граница, само их назирем, услед грешног посрнућа свога пред притиском вековима трајног обезбожења, али раздањује ми се поглед да би се таква слика, као најнепристраснија морала урачунати у распрама о „Злу и ратовању“.

Довршићу сада Сорокинову мисао и поткрепићу је понечим из Tillich-ове. Рачунајући почев од 600. године пре Христа и подвлачећи рачун код наших дана[126], пошто држим да се он не може ни сада свести, Сорокин показује, прво, да је оружје у Грчкој и Риму и у девет већих западноевропских земаља неупотребљено било у малом распону (два пута по 72 године током 25 векова), што значи да нож скоро није био у канији, нити стрела у тоболцу, о топовима и отровима не треба причати. После опсежних проучавања Сорокин закључује да оно средство које није било употребљавано за зацељење душе јесте – стваралачка, несебична љубав и да она има изгледа да заустави агресију, тј. да преобликује непријатељство у пријатељство. А то није оно што је James говорио. То је чинилац који је или избациван из рачунице или није ни био уношен у њу. За P. Tillich-a (Tillich P. 1974) агапе омогућује „учествовање у другима“ те поред Правде и Категоричког императива, не улаже се у лик моралне особе као хипотетички улог, „услован“ улог, него као садржинска нит Категоричког императива, тј. безусловног императива. То је, заправо, „Религијска димензија“ моралног, строго формалног императива I. Kant-a u Tillich-овој обради. Безусловност је религијске нарави и њена љубав обухвата Правду као крајње начело моралног захтева. „Учествовање у другима“ чини да религијски захтев за агапе заједно са начелом безличне правде налаже сваком Бићу да призна лични капацитет као особи, али са истог извора потиче захтев свима да се руководимо божанско-хуманом мудрошћу отелотвореном у моралним законима прошлости, да слушамо конкретне околности и да деламо опирући се на та начела.

И овде се, по свему судећи, види замисао која подржава тезу о Zontanon Colon-у, односно о Грешки распарчавања, овостраног распињања, и као опречна замисао потреба за Боголиким уцеловљењем, управо посредством „лепка“ који треба да прионе Категорички императив Immanuel Kant-a са садржинском страном, тј. са агапе и осталим сачиниоцима личности, као што је то одавно неко приметио[127].

Све у свему и Sorokin и Tillich не држе до распарчаности, коју ћу нешто после укратко илустровати, нити су на страни оних чије гледиште Pitirim Sorokin овако сажима: „Мржња рађа љубав, а љубав мржњу“. Док сам још ту да подастрем и наше искуство: зар то није била ( и јесте) идеја водиља неких политичара према (противу) Србима којима, као штоно рече један моћник, живот можемо учинити још тежим! А то је казано недавно када је свима било јасно да је тим речником лицитирана мржња и зло домишљање у великој коцкарској игри Зла. Зар се мир и добри међуособни односи не могу „извојевати“ избором средстава са скале добра и љубави? Како то да је Flugel с правом казао пре више година: исправно је водити рачуна о непријатељу који је побеђен, али и о себи као победнику… ми можемо преваспитати Немце само ако смо приправни да током тог процеса преваспитамо и себе (Flugel J. C. 1962), а после тога ни словца о самом начину преваспитавања но једино о својој реинтерпретацији James-ове замисли у слово закона? Наравно, то не може бити идеја коју 1215. године краљ Енглеске озакоњује Магна картом с образложењем имовинско-правно-феудалне нарави, нити оно што читамо о Филипу Лепом (Philipe IV dit le Bel, 1268.-1314.) и његовим финансијским невољама у спољној политици (сукоби с Темпларима и папом Бонифацијем VIII.) (Clericis laicos; Romana mater, Ausculta fili), а што му је помогло да се прикаже 1302. и 1303. године у најлепшем светлу: он је штитио национална лаичка права од Рима, тако каже. Тешко је то поредити са психолошко-моралним образложењем Законика српског цара из којег се види нешто што је Сорокин изобразио речима: „Љубав рађа љубав, мржња мржњу“. Српски царски Законик поред начела Princeps legibus alligatus (владар је везан законом)[128] даје и данашње време незамисливо човечно и славословно образложење тачака закона („прескриптивизам“!) и „повеленија“. Законодавац образлаже: „Зато и ја, најоданији роб Господ мога Христа, Богом венчани и благоверни цар Стефан… пожелех некоје врлине и најистинитије и православне вере законе поставити, како их треба држати и бранити по светој и свесаборној и апостолској цркви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, по земљама и градовима, да се не би умножила у области царства нашега нека злоба, зло домишљање и лукава мржња[129], него да сви поживимо у пуној тишини и мирноме животу и у животу православне вере са свима људима царства нашега, малима и великима, и да постигнемо царство небеско у ономе будућем веку. Амин.“ (Радојчић Н. 1960). Подвучене речи нису из феудално, меркантилно, властољубивих и сличних речника узете, а још мање из мрзничког. Да ли треба сад подсећати да се главни изрази могу универзализовати, а да онај човек (људи?!) што Србима у невољи прети још већом невољом не зна да тиме крши и VIII. Амандман своје државе, или га противно начелу универзализовања задржава на границама своје државе. Тај Амандман гласи: „… ни одређивати сурове и неуобичајене казне“[130] (Parks H. B. 1986). Пошто у овом случају није потребан коментар, закључићу пре него што приступим набрајању еквивалената ратничких врлина и сличним замислима – познатим правилом: ускогрудност осећања и формална неуопштљивост (заједно с „измима“), увек је слаба премиса са слабим закључцима, они дедуктивно не следе. Уз то су срамодобитни.

У кратким цитатима читалац ће прозрети и распарчавање Zontanon Colon-а и одбојност према љубави, агапистичкој љубави. Без сврставања по мерилима познатим, као што је отоич речено, набрајам еквиваленте чијим би се посредством (трампа!?) људи умирили као и разлоге (мотиве) ратоборности, односно Зла. Највише се спомињу чари ратовања – пустоловство, привлачност ризика, повишена међусобна зависност („синергија“) и уједињеност (у миру раштрканих интереса); растерећење од брига у миру натоварених (незапосленост, породични односи и сл.) и од сличних осујећења; пражњење мирнодопске агресије на неког у рату, а не унутра, на себе; уживање у туђем болу пре но у сопственоме, „вечити танатос“; могућност да се уз аплаузе задобије углед хероја, победиоца Зла; другарство по оружју; учествовање у ритуалу „промаљања хероја“ а тиме обезбеђивање себичне трансденденције; смањивање вечитог, општељудског страха од смрти (убијањем непријатеља који је званично тако одређен, а не „због личне мрзости“), освајање бесмртности „тумарањем за трансенденцијом“.

Све ово ствара „оданост рату“ и „чини га неизбежним“, само ако се не предузме оно што је већ раније наведено, али јасно је да је то неодрживо, макар зато што се види моћ делова („изми“) и, надасве уважавање, чак приклањање моћи мржње и силе док се о „помањкању витамина љубави“ не говори иако су на њега упрли прстом и Sorokin и Tillich, да не наводим Светоотачку књижевност у којој се о љубави и целовитости могу прочитати поглавља и поглавља (Нема Ја без Ти; Свако је зарад другог рођен; Сваки је одговоран за све; У сваком има свачије душе и да не наводим који је код нас „Свети Сава пропутио пут души у бесмртност…“). Завршићу овај одељак питањем: Да ли „оданост ратовању“ долази од превласти делова над целином, њихове „одређује руке“ за свашточинство, што ће рећи да је јунговско правило у реду – целина не чини зло – и да додам: на уму је целина као „Боголика суштина људске природе“?

Сјајни Allport -ов позив психолозима (Allport Г. W. 1963) ставио сам с ону страну James-ових и њима прикључених мисли, разматрања, тумачења и миротворачких понуда како би се распра одржала у целовитом стању, а тек на крају изложићу своје схватање Zontanon Colon-а и то сасвим укратко, јер држим да се оно већ пројавило уклонитељским ставом према грешки распарчавања, грешном, вештаственом распећу и стављањем на углед познатих речи: „Бог ствара човеком, човек ствара Богом“.

Allport се обраћа психолозима речима предвидне моћи, а могао је и свим људима: „Сматрам да ће испит наше дораслости да постојимо и напредујемо бити наша способност да у блиској будућности истински допринесемо постављању дијагнозе и лечењу истакнуте болести наших дана. Болест на коју мислим није рат, пошто је савремено војевање само симптом изворног стања…“ И да бих остао код речи испустићу неколико Allport-ових реченица, такође издрага казаних, како бих пренео читаоцу суштину: „Извор опасности није угрожавајућа подела света на два табора, нити уочљива неспособност нас људи да зарад сопствене безбедности надзиремо претварање материје у атомску енергију, но чињеница да човеков смисао за морал није кадар да пригрли (асимилује) своју технологију“. И он је рекао што и један философ: Ето с једне стране унутрашње (наше) границе Епистемичког човека, а с друге Моралног! Зар то није опасно распарчавање?

Није ли очевидна опасност од превласти првог над другим Човеком? Наша култура (западна) прогласила је, штавише, ствари за бога (идолопоклонство у новом руху), „творевину за Биће, за истину“ а то је ново идолопоклонство у очима Ј. Поповића, те се стога „Западни човек суочава са собом као са странцем…“ (C. G. Jung).

Најзад, јасно је да у пажњи и поштовању великом држим тезу о Zontanon Colon-у и Свечовеку пошто сам тиме изложио и замисао психолошке природе и веровање у Боголику суштину личности свих нас која и чини Свечовека, тј. свеприсутност Једног у нама и која не приања уз савремене тезе о охолом издвајању једног над другима – о Надчовеку, човекобогу и господину Јови Лови. Сасвим кратко о Свечовеку и тиме ћу доћи до последњег реда у овом штиву: „…оно што не лаже у лажову, и не краде у лопову, и не пали у паликући; што не руши у освајачу, и не блуди у блуднику, и не плаши се у плашљивцу, и не тврдичи у тврдици, и не стрепи у самртнику. Оно је Свечовек“ – по правомисленом одређењу Владике Николаја (Епископ Николај Велимировић 1988). А, пре последње тачке на примедбу да говорим о двема неспојивим истинама – природнонаучној и религијској – узвратићу Heisenberg -овим (Heisenberg V. 1992) речима да се морамо сагласити око основног људског става: „Убеђен сам да се то може постићи ако опет успоставимо праву равнотежу између двеју истина“.

Белешке

126 Узети у обзир размак – Сорокин је наведени чланак писао 1959. године.

127 В. о томе више: Б. В. Поповић, „Целовита морална особа“; „Гледишта“ бр. 5-6, 1984, и од истог писца: „Страно (у нама), Странци (у нама) и спољашњи сукоби“; „Философија“, бр. 3, 1972.

128 В. о томе опширно: А. В. Соловјев, Законик Цара Стефана Душана 1349. и 1354. године; Српска Академија наука и уметности, Београд 1980.

129 Подвукао Б. В. П.

130 Првих десет амандмана Конгрес је усвојио 1789. а ратификовале три четвртине држава 1791. године.