објављено / 19.01.2017.

др Предраг Драгутиновић – СВАДБА У КАНИ ГАЛИЛЕЈСКОЈ

Цвет Библије јесу Еванђеља, а цвет Еванђеља је Еванђеље Јованово (Ори- ген). Заиста, (из)међу четири Еванђеља Јованово је нешто посебно. Оно је Еван- ђеље чистог односа1 Оца и Сина, али и чистог односа Сина и љубљеног ученика. Опис догађаја у Кани Галилејској је опис очевица, онога који је видео и који све- дочи. Лична присутност писца овоме чуду је неоспорна. Вода је претворена у вино. Вино је у животу старих имало значајно место. У Псалму читамо: „Вино весели срце човеково“ (Пс 104 15). Древни хеленски песник Алкеј из Митилене узвикује: Oi=noj, w= fi,le pai/, kai. avla,qea (= Вино, о драго дете, и истина) (Diehl II 66). Хелени имају и бога вина – Диониса. Позната је стара изрека да је у вину истина (in vino veritas). Вино помиње и апостол Павле: „И не опијајте се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом“ (Еф 5 18).2 Своје прво чудо Христос је учинио тако што је претворио воду у вино. На Тајној Вечери дао је уче- ницима да пију Његову крв у виду вина. Најдубља тајна вина је откривена у Лично- сти Исуса Христа. Он ће нам се убудуће приказивати само као извор бесмртности. Овај одломак Јовановог Еванђеља (зач. 6) чита се приликом обреда венчања. Младенци би једном заувек требало да запамте да тамо где је Христос, тамо је и жи- вот и изобиље живота (Јн 10 10) и да не могу они један другом дати спасење, већ је Христос тај који милује и спасава. Зато ће они младенци који знају ову истину пози- вати Христа увек и никада ни у чему неће оскудевати. Овим чудом „брак добија свој божански, бесмртни смисао тек са благословом Христовим који долази од Његовог присуства. А присутан је Он увек у Цркви својој“.3 Зато је у православној Цркви од најранијег времена брак био неодвојив од благослова епископа и св. литургије. О чуду у Кани Галилејској пише само еванђелист Јован. Уосталом, заједно са си- ноптицима, он доноси само два чуда (6 1–21) и историју страдања (18–19). Овај оде- љак спада у тзв. наративне делове Еванђеља. Његова аутентичност није оспоравана (као нпр. 7 53–8 11;21 и др.). Обично се узима да је ово прво чудо које је Христос учи- нио. Не постоје поуздани разлози да у то верујемо, 4 али је сигурно да је Он захваљу- јући овом чуду почео да бива свима познат. 5 Захваљујући овоме чуду ученици веро- ∗ Овај текст је као светосавски темат награђен наградом Његове светости Патријарха српског Г. Па- вла 1996. године. 1 Мартин Бубер, Ја и Ти, Београд, 1977, 98. 2 Др Мартин Лојд Џонс, тумачећи овај стих Посланице Ефесцима, каже да је вино – алкохол депре- сивно, а не стимулативно средство. Оно делује депресивно пре свега на најважније центре мозга који управљају свиме што човеку даје власт над собом: мудрост, разумевање, способност разликовања, разборитост, равнотежу, способност процењивања; другим речима, на све што помаже човеку да се понаша најбоље и најузвишеније што може. Види Џон Стот, Ефежанима, Нови Сад, 1986, 179–180. 3 Отац Јустин Поповић, Тумачење Светог Еванђеља по Јовану, Београд, 1989, 34. 4 О Христовом детињству не знамо ништа поуздано. Разна апокрифна Еванђеља су покушавала да попуне ову празнину. 5 Отац Јустин Поповић, ibid., 35. П. ДРАГУТИНОВИЋ L O G O S 2 ваше у Њега (стих 11), мада је Натанаило и пре тога исповедио своју веру у Христа (1 49). Имајући у виду све ово, закључујемо да је чудо у Кани Галилејској било један од преломних момената у Исусовом животу. Господ је овим чудом изашао из ано- нимности и кренуо ка својима који га, нажалост, неће примити (1 11). Еванђеље по Јовану (2 1–11) Текст6 и тумачење 1) Трећега дана беше свадба у Кани Галилејској, и онде беше мати Исусова. Сви догађаји описани у 1. глави догодили су се у току два дана (уп. 1 29 и 1 43 – th / evpau,rion). Трећега дана беше свадба у Кани. Трећи дан је вероватно уторак, дан када су се Јевреји венчавали (као код нас Срба субота или недеља). Неки ту- мачи у оваквом Јовановом набрајању дана виде алузију на 1. гл. Постања, имају- ћи у виду и сам почетак Јовановог Еванђеља (evn a vrch,).7 Ово тумачење је прихва- тљиво, јер је више него очигледно Јованово настојање да подсети читаоце на по- четак стварања дајући овом старозаветном догађају један христолошки карак- тер. У сваком случају, у трећи дан одиграла се свадба у Кани, а како је Кана била мало место, један такав догађај мора да је привукао многе становнике. 8 У поређењу са другим градовима у Галилеји (нпр. Кесаријом Филиповом, Птолемаидом и др.), Кана је била незнатно место. У Библији се она спомиње само на овом месту. 9 Само име града потиче од јеврејске речи „канех“ (трскина цев, равни штап) и отуда и грчка реч kanw,n. Писац Кану поближе одређује као Кану Галилејску, јер је постојала још једна – Кана Сидонска. На месту Кане Галилејске данас се налази место Кефр Кенна. 10 Јован најпре извештава да је на свадби била мати Исусова (у изворнику је при- својни генитив). Интересантно је да Јован уопште не помиње њено име. Једностав- но каже „мати Исусова“. Додуше, Јован не помиње ни своје име. Ту се доста разли- кује од еванђелисте Луке који врло често помиње име Пресвете Богородице (Лк 1 27; 2 19; Дап 1 14 и др.). Кирило Александријски, такође, тумачећи овај одељак не по- миње име Богородице. Он је једноставно назива tou/ Swth/roj h` mh,thr. 11 На свадби се не помиње Јосиф. Постоји претпоставка да је он већ раније умро. Међутим, овоме се противе речи из Јн 6 42: „Није ли ово Исус, син Јосифов, коме ми знамо (oi;damen) оца и матер? Како, дакле, он говори: С неба сам сишао?“ У сваком случају, Јосиф није био присутан на свадби. Док је свадба протицала у побожности и честитости12 нико, осим Пресвете Богородице, није слутио шта ће се даље десити. 2) Позван беше и Исус и ученици његови на свадбу. На свадби је био и Исус са својим ученицима. Нема разлога да верујемо да је Он на свадби заузимао неко посебно, почасно место. Уосталом, то би се проти- 6 Поред постојећих превода на српски и хрватски језик користио сам грчки текст у H KAINH DIAQHKH, ADELFOTHS QEOLOGWN “O SOTHR“, AQHNAI, 1980. и латински текст у NOVUM TESTAMENTUM LATINE, SECUNDUM EDITIONEM SANCT HIERONYMI, OXONH, LONDON. 7 Леон Морис, Иван, Нови Сад, 1988, 117. 8 О свадбеним обичајима код Јевреја види: Адалберт Ребић, Библијске старине, Загреб, 1992, 84.с. 9 Кана се помиње код Јована на два места: 4 46 – опет у контексту овог чуда и 21 2. 10 Др Емилијан М. Чарнић, Еванђеље по Јовану, Крагујевац, 1986, 22. 11 Свети Кирило Александријски, IN JOANNIS EVANGELIUM LIB. II, J. P. MIGNE, ELLHNIKH PATROLOGIA, (PATROLOGIA GRAECA), AQHNAI, 1993, 224. 12 Ibid., 224. СВАДБА У КАНИ ГАЛИЛЕЈСКОЈ L O G O S 3 вило и Његовој науци (уп. Лк 14 7–11). На свадби је седео као „обичан човек међу обичним људима“.13 Исус је са својим ученицима дошао на свадбу не да би се гостио, већ да би учи- нио чудо и показао славу своју као Јединородни Син Очев. Тумачећи Христов до- лазак на свадбу св. Кирило најпре подсећа на речи које је Бог упутио Еви после па- да: „У мукама ћеш децу рађати“ (Пост 3 16). И даље пита: „Како одагнати ову кле- тву?“ Можда тако што ћемо осудити и избегавати свадбе? Не, јер Спаситељ нас је и од тога ослободио. Он је стару клетву укинуо, јер, ко је у Христу, нова је твар (2Кор 5 17).14 Са Исусом су дошли и његови ученици. Под изразом „ученици“ (maqhtai,) не ми- сли се на Дванаесторицу. Ученици који су били са Христом су Андрија, Петар и Јо- ван. Присутан је био, вероватно, и Натанаило, јер је он био из Кане Галилејске (Јн 21 2). Присуство ученика на свадби је врло важно, јер су они следили Исуса и веро- вали у Његово чудесно послање. Међутим, чудом које је учинио, Христос је још ви- ше нахранио њихову cibum fidei и „вероваше у Њега ученици Његови“ (ст. 11). У овом стиху се не помињу „браћа Исусова“. То је чудно, јер с правом можемо претпоставити да су били на свадби. Очигледно нису били у центру пажње писца. Тешко да је ово чудо оставило на њих некакав утисак, јер Јован јасно каже: „Јер ни браћа његова не вероваху у Њега“ (7 5). Да су били на свадби сведочи и ст. 12. Савремени протестантски коментатори углавном сматрају да би под изразом „браћа Исусова“ требало схватити Маријину и Јосифову децу чиме одричу присно- дјевство Пресвете Богородице. 15 Као потпору свога става обично наводе Мт 1 25 и Лк 2 7. Став Цркве је сасвим примерено изразио Еразмо из Ротердама који је сам био прилично либералан: „Ми верујемо у вечну безгрешност Марије, иако она није изречена у светим књигама“. Ову реченицу ми православни слободно можемо при- хватити. 3) Кад је нестало вина, рече мати Исусова њему: „Вина немају“. Свадба је за Јевреје била велики празник. Најбоље вино чувало се за ову прили- ку. И шта се догодило? Вина је нестало. Нема другог објашњења за ово, осим да су младенци били сиромашни. Или су се можда прерачунали у броју званица? У сва- ком случају, вина је нестало и можемо само замислити како су се осећали домаћи- ни. Свакако, нимало пријатно. Пре свега, то је била срамота за породицу, а поред тога на Блиском истоку су постојали одређени прописи који су налагали казне за оне који не посвете довољно пажње свадбеним обичајима. 16 Тада на сцену ступа мати Исусова. Она је на свадби вероватно седела поред Сина и тихо му шапнула: „Вина немају“. Она је о Исусу знала нешто што оста- ли нису. Од Његовог детињства она је све слагала у своме срцу (Лк 2 19) и са- свим је могуће да се већ раније уверила да њен Син поседује моћ коју други људи немају (уп. Лк 2 42–51). Смерна слушкиња Господња обратила се своме Сину у нади да ће Он помоћи домаћинима који су се нашли у невољи. 4) Рече јој Исус: „Жено, шта ја имам с тобом? Још није дошао мој час!“ Стичемо утисак да је Господ изненађен што му се мајка обраћа на овај на- 13 Отац Јустин Поповић, ibid., 32. 14 Свети Кирило Александријски, ibid., 225. 15 Леон Морис, ibid., 156–157. 16 Ibid., 149, 151. П. ДРАГУТИНОВИЋ L O G O S 4 чин. Господ јој се обраћа помало чудно: „жено“ (gu,nai).17 Тако јој се обратио још једном, на Голготи (Јн 19 26). Тако се обратио и Марији Магдалини после Васкрсења (Јн 20 15). Ова реченица се тумачи на најразличитије начине. Римо- католици из ових редова црпу своју мариологију, док протестанти сматрају да се она може узети као полемика против оних који су обожавали Марију (Булт- ман, Прајскер). Што се тиче самог вокатива „жено“, он нема тако тврдо значе- ње у грчком, као нпр. у српском језику. 18 Обраћање је више озбиљно и свечано. Ове Исусове речи можемо узети као његово дистанцирање од мајке. И док за многе тумаче оне представљају тежак проблем, св. Кирило каже да су ове Спа- ситељеве речи врло јасне. Он сматра да се Христос овако обратио мајци упозо- равајући је да га не пожурује, јер присутнима није хтео да се представи као не- ки чудотворац (qaumatourgo,n).19 Разних чудотвораца у оно време било је много (сетимо се само Симона Мага) и ти чаробњаци (qaumatopoio,j) кретали су се по јавним местима показујући своје вештине. Христос то није хтео. Још нешто је важно. Лично сматрам да нам у тумачењу овога места могу по- моћи стихови из Мк 3 31–35 (и паралелни). Пажљивим читањем Еванђеља схвата- мо да у Христовом животу само једна веза, један однос има пресудан значај. То је Његов однос са Оцем. Тај однос поприма један онтолошки значај у његовој Првосвештеничкој молитви. Бог Отац, Христос и они које је Отац дао Христу (17 11, 24 ) – ту је тајна Цркве. Никакви биолошки односи нису одређивали Хри- стов идентитет. Сваки хришћанин је позван у начин постојања (tro,poj u `pa,rxewj) Христа. Ту је тајна хришћанске слободе и хришћанске љубави. 20 „Мој час“ има значење смрти и славе (као и свуда код Јована). Када тај час дође, Марији ће мач пробости душу (Лк 2 34) и у том часу она ће претрпети бол који је при рођењу избегла. 21 5) Рече мати његова слугама: „Што год вам каже учините“. Овај стих нам сведочи да претходне Исусове речи нису биле грубе, иако се то може учинити на први поглед. Богородица их барем није тако схватила. Она је знала да ће њен Син помоћи, али није знала како. Ипак је изричита: „Што год вам каже, учините“. Није знала начин на који ће Господ учинити чудо, али је би- ла убеђена да слуге неће погрешити, ако учине шта год им заповеди. Ове речи Пресвете Богородице сваког хришћанина увек подсећају на апсо- лутну послушност Христу. Ми слушамо реч Божију, али смо дужни да је извр- шујемо да се нађемо као мудри, а не као луди (Мт 7 24–27). Често воља Божија није истоветна са нашом вољом; често нисмо свесни тежине речи из молитве 17 Семантички посматрано, грчка именица gunh, је врло интересантна. То је именица са амплифи- кацијом (= проширењем) основе (као у латинском SENEX, SENIS – али са амплификацијом у но- минативу). Вокатив показује чисту основу. 18 Читава проблематика везана за овај стих је добро обрађена код: Албин Шкрињар, Теологија Све- тог Ивана, Загреб, 1975, 409–441; упореди православну теотокологију (не мариологију) код: епи- скоп Атанасије Јевтић, Учење Светог Јована Дамаскина о Пресветој Богородици, На путевима Отаца II, Београд, 1991. 19 Св. Кирило Александријски, ibid., 225. 20 О томе види следеће радове митрополита пергамског Јована Зизјуласа: Од маске до личности, Ниш, 1992. и Христологија и постојање, „Беседа“, 3–4/1992. 21 Еразмо Ротердамски даје занимљиво размишљање на ту тему: „Слике које је (Богородицу – Д. П.) приказују скрхану, онесвешћену и ван себе неправедне су, јер Марија није јадиковала, није чупала косе, није се бусала у груди, нити је кукала над својом несрећом. Она је више утехе црпе- ла из избављења људског рода, него што је осећала бол због смрти свога Сина“ (Леон Е. Алкен, Еразмо, 275.). СВАДБА У КАНИ ГАЛИЛЕЈСКОЈ L O G O S 5 Господње: „Да буде воља Твоја“ (Мт 6 10; Лк 11 2). Нађемо се у чуду када Го- спод захтева од нас нешто што није логично, што нам није јасно. 22 Православно монашко искуство сведочи најискренију преданост и послушност Христу. Оно што је за савременог човека највеће понижење, губљење свога ја, нихилизам, то је за монаха пут у живот, Царство Небеско. Послушност монаха своме духовном оцу сабира у себи тајну Цркве, крстоносни пут у живот вечни. Хришћанин Хри- сту увек каже „да“! То ће увек заборављати они који сматрају да је вера нешто статично, нешто што смо неотуђиво присвојили. Вера није миран посед; вера је залог за живот вечни; вера је пројава наде кад нема никакве наде (уп. Рим 4 18). 6) А онде беше шест камених судова за воду, постављених по обичају јудејског очишћења, који хватају по две или по три мере. Ово је први призор из амбијента у коме је протицала свадба. Овом речени- цом писац нас полако уводи у оно што ће се ускоро десити. У шест камених су- дова стаје велика количина воде. Једна мера обухвата 30–34 литра, дакле, у сва- ки од судова је могло стати око 75 литара. 23 Мојсејев закон прописује доста че- сто очишћење или прање, нарочито за свештенике и левите (Изл 2 5; Лев 15 13). Јевреји су волели да се купају и то су чинили кад год су могли, с обзиром да је вода у Палестини била реткост. 24 Еванђелист Марко осећа потребу да поближе објасни својим читаоцима (хришћанима уз многобоштва) јудејски обред прања (Мк 7 1–4). Овим обичајима Христос је дао етикету „обичаја људских“ (Мк 7 8; Мт 15 9). Количина воде у овим судовима говори о броју званица јер слуге пре оброка полију руке сваком поједином госту. 25 За то се потроши велика количина воде. 7) Рече им Исус: „Напуните судове водом“. И напунише их до врха. Исус је заповедио слугама да напуне26 судове водом (у изворнику је партита- тивни генитив), што су они и учинили. Слуге знају да је у судовима само вода. Овај стих може бити протумачен овако: „Припреме су на нама, а на Богу је да догађаје и оствари. Наше је да посуде напунимо водом. А Христов посао је да воду претвори у вино.“27 Писац наглашава да су судови напуњени до врха. Податак је важан јер ис- кључује сваку превару. Богородица је посредовала код свога Сина. Од тада и заувек она посредује и посредоваће за род људски. Као Царица која стаде с десне стране Спаситеља (Догматик IV гласа), она је постала добротворка целокупне творевине. Св. Јо- ван Дамаскин обраћа се својој Царици: „Благосиљаш свет, освећујеш сву тво- ревину“.28 22 „Истино, ти си свагдје близу свима који те за савјет питају и истовремено одговараш сви- ма на најразличитија питања. Ти јасно одговараш, али сви не чују јасно. Сви питају што хо- ће, али не чују увек што хоће. Онај је најбољи твој службеник који не гледа толико на то да од тебе чује оно што би сам желио, него више на то да жели оно што је од тебе чуо.“ – Ауре- лије Августин, Исповести, Загреб, 1987. 23 Леон Морис, ibid., 153; др Емилијан Чарнић, ibid., 23. 24 Адалберт Ребић, Библијске старине, Загреб, 1992, 77. 25 Леон Морис, ibid. 26 У грчком језику би требало разликовати императив аориста и императив презента. Императив аориста означава тренутну радњу (у нашем тексту gemi,sate – напуните), док императив презента означава трајну радњу, нпр. grhgorei/te (Мк 13 37). 27 Леон Морис, ibid., фуснота 249. 28 Јеромонах Григорије Светогорац, Божанствена Литургија V, „Беседа“, 1–4/1993, 168–169. П. ДРАГУТИНОВИЋ L O G O S 6 8) И рече им: „Заграбите сада и носите пехарнику“. И однесоше. Употребљен је глагол a vntle,w (грабити, црпсти; заграбити из бунара). Нема, међутим, сумње да је Исус наредио да се вода заграби из судова. 29 Пехарник (трпезар) је имао функцију да руководи свадбеном церемонијом. Он је био први слуга. Можемо наслутити да је пехарник јадиковао младожењи што нема вина. Можда је зато Господ Христос заповедио да однесу вино прво њему. Можда је приметио његову узнемиреност па је хтео да га смири. У сваком случају, вино је прво однесено пехарнику. Он ће први окусити вино које је неизрециво од воде постало. 9) А кад окуси пехарник вино које је од воде постало, а није знао одакле је, а слу- ге које су заграбиле су знале, позва пехарник младожењу. Очигледно је да пехарник није био у току онога што се догађало око Господа Христа. Као први слуга, он је вероватно био стално у покрету, тако да није чуд- но што није видео како је вино настало. Задивљен овим чудом св. Кирило Алек- сандријски каже: „Шта је тешко Свемогућем? Зар је тешко ономе који све ства- ри зове из небића у биће да их претвори у шта год пожели?“30 Писац не наводи да ли је Господ претворио у вино само онолико воде коли- ко су заграбиле слуге или је претворио сву воду у судовима. У том погледу не би требало да буде сумње да је Христос сву воду у судовима претворио у вино, јер зашто би иначе еванђелист наводио запремину судова. 31 У хеленској митологији вино је везано за култ бога Диониса. Неки научници сматрају да име Дионис има везе са речју woinos (вино). Као бог вегетације, Ди- онис се често јавља као онај који ствара вино. Многа његова чуда су везана управо за настајање вина. Један такав пример наводи Паусанија: „Од богова Елиђани највише поштују Диониса и говоре да он похађа њихову свечаност, Ти- ју. Место на коме приређују свечаност удаљено је око осам стадија од града (1 стадија =185-200 м. – Д. П.), а зову га Тија. Свештеници уносе у зграду три врча и остављају их празне у присуству грађана или странаца, ако би се случајно не- ки нашли у њиховој земљи. Сами свештеници или они којима би то било по во- љи, печате врата и, када уђу у зграду, проналазе врчеве пуне вина.“32 Овакви и слични прикази Дионисових чуда дали су повода некима да про- гласе Исусово чудо у Кани позајмицом из дионисијских извора. Најбољи одго- вор на ову хипотезу дао је Баркли. За чудо у Кани он каже: „На тај начин Јован је рекао Јеврејима: Исус је дошао да несавршеност закона претвори у савршен- ство благодати. Грцима је, пак, рекао: Исус је дошао да стварно и уистину извр- ши ствари које сте ви само замишљали да богови могу учинити.“33 10) И рече му: „Сваки човек прво добро вино износи, а када се понапијају, горе. Ти си чувао добро вино све до сада.“ Ове речи се могу схватити на три начина: 1. најчешће се узима да се пехарник нашалио са младожењом; 2. можда га је похвалио због оваквог поступка; 3. можда га је укорио зато што поступа супротно опробаном обичају. 29 Леон Морис, ibid., 154. 30 Св. Кирило Александријски, ibid., 228, уп. код св. апостола Павла (Рим 4 17): kai. kalou /ntoj ta . mh . o;nta w`j o;nta. 31 Леон Морис, ibid., 154. 32 Паусанија, Опис Хеладе, Матица Српска, Београд, 1994, 59–60. 33 Леон Морис, ibid., фуснота 236. СВАДБА У КАНИ ГАЛИЛЕЈСКОЈ L O G O S 7 У сваком случају, на крају гозбе појавило се боље вино. Пехарник није знао одакле, али га то није много занимало. Њему је најлогичније било да је боље ви- но сачувао младожења. Важно је да се гозба наставила. Овај стих показује да Христос није правио помпу када је претварао воду у вино. То није приметио ни пехарник, а вероватно ни многи други. Они којима је било дато да примете ово чудо, приметили су (види ст. 11). Читајући овај стих просто нам се намеће да размислимо нису ли ове пехар- никове речи изговорене са другим значењем (уп. Гал 4 24). Када се говори о те- ологији еванђелисте Јована, овај стих се обично не наводи у контексту апосто- лове есхатологије. Лично сматрам да се овај стих с правом може протумачити као есхатолошки. Као увод у ову тему могу послужити две реченице св. Мак- сима Исповедника: „Сенка (ski,a) је оно што припада стварима Старог завета, док икона (eivkw,n) припада стварима Новог завета, а истина (a vlh,qeia) – она припада будућем стању ствари.“34 „Чим су се завршили од пре одређени векови за дело којим је Бог требало да постане човеком ради нас, Бог је заиста испунио своје савршено Оваплоћење и требало би да ми од сада па надаље очекујемо друге векове који ће доћи, који су одређени за дело неисказаног и тајанственог обожења.“35 Често уздишемо сећајући се „старих добрих времена“, било да смо их сами проживели, било да о њима читамо или слушамо. Човек је неизлечиво сетан када говори о прошлости. Тако често чујемо да „боље“ увек претходи „лошијем“. Ако овако размишљамо, изненадићемо се да у Светом писму првенство у хроноло- шком смислу заправо значи инфериорност: Кајин је претходио Авељу, Исмаил се родио пре Исака, Исав је претходио Јакову, Арон је претходио Мојсеју (Clementine Homilies).36 У контексту ове библијске перспективе хришћанство доноси нешто радикално ново и потпуно другачије од онога што учи нпр. хеленска космологија. Хришћанство истину и савршенство овога света везује за будућност, за живот будућег века. Није у почетку, у прошлости, овај свет био савршен, па је грехом то савршенство изгубио, већ је читав свет створен да свој циљ – заједништво са Богом – оствари у једном будућем догађају: најпре оваплоћења и васкрсења Христовог, а потом другог и славног доласка, када ће Бог да буде све у свему (1Кор 15 28). Свет је створен да узраста у савршенству и то узрастање је имало свој ризик – ризик човекове слободе, јер је једино творевина возглављена у лично- сти човека могла да постоји вечно. Човек је своју слободу пројавио као грех – про- машај (a`marti,a) и од реалне могућности за бесмртност човека и света дошло је до трагичне реалности смрти и пропадања којима робује сва твар (kti ,sij). Али Бог није напустио своју творевину коју је из љубави и слободно, ничим принуђен, створио. Када је дошла пуноћа времена (Гал 4 4; Еф 1 10) послао је Бог Сина сво- јега, Исуса Христа, Првосвештеника будућих добара (Јевр 9 11). Неуморно је св. апостол Павле своју браћу хришћане подсећао да овде нема- ју постојана града и да траже онај који ће доћи (13 14), као и да је наше живљење на небесима (Фил 3 20), да пролази обличје овога света (1Кор 7 31). Једанаеста глава Посланице Јеврејима одише напетим ишчекивањем небеске отаџбине (Јев 11 14–16). Апостол набраја старозаветне праведнике осведочене у вери, од Авеља до пророка и каже: „И сви ови, осведочени у вери, не добише 34 Митрополит Јован Зизјулас, Истина и заједница, „Беседа“, 1–4/1993, 73. 35 Др Димитрије Станилоае, Православна догматика I, Београд, 1993, 40. 36 Леон Морис, ibid., фуснота 146. П. ДРАГУТИНОВИЋ L O G O S 8 обећање; зато што је Бог нешто боље предвидео за нас, да не би они без нас до- стигли савршенство.“ Тако, док сваки домаћин најпре добро вино даје, Бог је за нас боље сачувао. Зато хришћанин не размишља овако: „Добро је старо вино. Зашто бих узимао ново, јер свакако је старо боље“ (уп. Лк 5 39), већ са вером и љубављу чека боље вино и жуди за њим, верујући речима Господа Исуса Хри- ста који је рекао: „Кажем вам, пак, да нећу од сада пити овога рода виноградско- га до онога дана када ћу пити с вама новога у Царству Оца мојега“ (Мт 26 29). Из овога не произилази да хришћани презиру историју и да инертно чекају долазак Господа Христа. Хришћани никада нису презирали историју, али нису свој идентитет темељили на њој. Поставља се питање: Шта док Господ не дође? Одговор на ово питање је св. литургија. Св. литургија је присуство или обитава- ње или посета Господа; Он је међу нама у све дане до свршетка света (Мт 28 20); у св. литургији смрт Господњу објављујемо, докле не дође (1Кор 11 26). 11) Тако, у Кани Галилејској, учини Исус прво чудо и објави славу своју, и поверо- ваше у њега ученици његови. Писац опет наглашава да је Исус учинио прво чудо у Кани Галилејској. Имамо добрих разлога да поверујемо да је то учинио да подсети на речи пророка Исаије: „У прво време он обесцени земљу Зевулонову и земљу Нефталимову, али у време по- следње он ће прославити Пут уз море, с оне стране Јордана – Галилеју незнабожач- ку. Народ који је у тами ходио виде светлост велику; оне што у мрачној земљи оби- таваху светлост јарка обасја“ (Ис 9 1–2).37 Апостол и еванђелист Јован овде употребљава необичну реч да би истакао Христово чудо у Кани. То је реч shmei/on. Синоптици углавном употребљавају реч du,namij у том значењу. Поред речи shmei/on, апостол Јован користи и реч e;rgon да означи Христова чудесна дела. Реч shmei/on би се најбоље могла превести као „зна- мење“. Она потиче од грчког глагола shmai,nw (shmeio,w) који значи давати знак, да- вати заповест, показати, назначити итд. Shmei/on је, дакле, нешто што има дубок значај и смисао и упућује на нешто даље и више од себе. Тиме наглашава Еванђе- лист да су знамења од Бога. Захваљујући знамењу у Кани ученици су поверовали у Господа Исуса Христа. 38 37 Св. Кирило Александријски, ibid., 229. 38 О глаголу pisteu,w и именици pi,stij види код Албин Шкрињар, ibid., 239.