објављено / 18.10.2016.

др Раде Познановић – УЖИЦЕ НЕКАД И САД (Обичаји)

Свадба

Склапање брака прати обичај свадбе.

Разликује се мушка и женска свадба. Мушка свадба је онај део обичја који се обавља код куће младожење (момка), а женска свадба обавља се код куће родитеља удаваче (младе, невесте, девојке). Разликују се и сватови од свадбара. Сватови су они који се сакупљају код младожење и одлазе у дом удаваче да је доведу. Сви остали учесници у свадбеном весељу су свадбари.

Старинске свадбе и у селима и у граду Ужицу биле су веома богате обредима, обичајима, песмом, игром и посебном врстом забаве. У свему томе има више трагова древног живота у родовским заједницама него каснијих хришћанских ритуала. Дуго је у овом крају била позната крађа девојке. То је била истинска отмица, као у далека стара времена.

Свадбени обичаји и обреди почињу неколико месеци пре закључења брака. Најпре родитељи будућег младожење одлазе у кућу девојачких родитеља и питају за девојку. Ако се тај први договор успешно заврши, родитељи девојке одлазе у посету родитељима момка да гледају дом. Затим се уговори дан кад ће се обавити прошевина или просидба. То је нека врста мале свадбе. У селима се тај део свадбеног обреда назива испит, просидба или давање пара, а у граду: прстеновање, зарука или веридба.

После тога и код момачке и девојачке куће врше се обимне припреме за главну свадбу.

Понекад се у времену између просидбе и свадбе појаве смутљивци који, из различитих разлога, покушавају да покваре свадбу и веридбу раскину. У том периоду појачава се куђење момка, девојке, њихових родитеља, укућана и прилика у којима једни или други живе. Скудити момка или девојку сматра се нечасним и подмуклим, али због тога ипак може доћи до раскида веридбе и уговорене свадбе. Доста трагова о томе има у песмама, причама и легендама народа овог краја.

Просидба се уговара код девојачке куће, а главна свадба истовремено и код момачке и код девојачке.

За просидбу и свадбу бирају се дани у недељи. За најпогодније дане сматрају се недеља и четвртак, ређе субота, али никад среда или петак. Пази се и на годишње доба. Најчешће свадбе су у јесен. Свадба се никад не заказује у време божићњег, ускршњег или неког другог поста.

При уговарању свадбе родитељи момка и девојке се договарају о спреми и миразу. Девојачку спрему некад су сачињавали одевни и постељни предмети: кошуље, јелеци, чарапе, појасеви, трубе изатканог беза, ћилими, шаренице, губери, јастуци и сламарице. Све се то сложи у два повећа шарена дрвена сандука и на коњу се дотера од девојачке до момачке куће, истог дана кад сватови иду по девојку. Касније се обим девојачке спреме прошири и додају се неки делови намештаја: кревет, астал, неколико столица и понешто другог покућанства.

Споразум око девојачке спреме обично се брзо и лако постигне. Као нормално се узима да родитељи уз девојку дају све оно што је она сама пре удаје израдила, изаткала, исплела.

Мираз може бити у облику новца, стоке и непокретног имања. Мираз у облику новца у почетку је био симболичан, али се временом повећавао па су многе куће са више женске деце због давања мираза видно осиромашиле. Мираз у стоци давао се ређе, обично онда кад се девојка удаје у кућу сиромашних али предузимљивих, као подстрек да се брже окуће и оснаже. Мираз у непокретном имању условљен је некадашњом традицијом да се женска деца искључују из наслеђивања. Девојка која има браћу веома ретко добија мираз у непокретном имању. Ако нема браће, девојка је природни наследник родитељског имања и та врста мираза приликом уговарања свадбе обично се и не помиње, јер се подразумева. Као миразуша је најпривлачнија јединица, која нема ни браће ни сестара, али у народу се често чује и схватање да су јединице размажене („печне“), да нису особито радне и да се теже прилагођавају новој средини.

Родитељи који имају само женску децу једног зета обично доведу на своје имање. То се приликом уговарања свадбе обично и не помиње, иако се очекује. За онога ко дође на женино имање каже се да се призетио. За нову друштвену средину он је призет, припуз, домазет, дошљо, а дају му се и разна погрдна имена. Временом се тај отпор смири, призет буде прихваћен и настави се нормалан живот. Често призет временом прихвати и презиме жениног рода, о чему се доста доказа може наћи у старим црквеним протоколима.

Најважнији део свадбених обичаја везан је за дан венчања. Свадба обично траје два дана. Првог дана младожења и невеста (младенци) венчавају се у цркви и то је главна свадба. Другог дана весеља се продужава, гости на свадбу доносе прилоге и дарове и то се зове велика свадба. Сиромашније куће често све то обаве у току једног дана.

На мушкој (момачкој) свадби постоје сватови и свадбари, а на женској (девојачкој) су само свадбари. Сватови су посебно окићени и они у току свадбеног весеља имају извесне предности над свадбарима.

Међу сватовима постоји одређена подела дужности. Домаћин је младожењин стриц или неки други старији човек из младожењиног рода. Он је увек у челу „собре“ и заступа малдожењину кућу. Кум је духовни сродник који непосредно учествује у чину закључивања брака, а међу сватовима је врло поштована личност. С њим се, за разлику од других сватова, на свадби никад не збијају шале. Стари сват је малдожењин ујак (остатак авункулата), заједно са кумом учествује у обреду венчања и међу сватовима ужива поштовање. Чауш је отресит, грлат, довитљив, али уз то има и задатак да увесељава. Обично на глави носи окићену капу живих боја и необичног облика, по чему се препознају међу сватовима. Барјактар је мађи мушкарац који испред сватовске свите носи заставу (барјак). Девер (ђевер) је обично младожењин млађи брат. Његова дужност је да буде уз невесту (младу) све док траје свадбено весеље. Возари (коморџије, војводе) најчешће су младожењини зетови. Они иду уз кола и волове и главна дужност им је да приме и дотерају девојачку спрему (руво, рухо). Увек носе доста ракије, печеног меса и хлеба, свакоме успут наздрављају и нуде га јелом и пићем. Непристојно је да се таква понуда одбије, макар и само симболично. Код девојачке куће возари се „погађају“ са девојком која је одређена за чуварицу рува и тек кад се погоди и плате могу га товарити на кола. Читаво време возари збирају шале, нарочито са женама из девојачког рода. Јенђе су девојке и млађе жене у сватовима. Оне помажу у послуживању сватова и свадбара, али им је главна дужност да певају пригодне свадбене песме. Обично певају по две „из вика“. Свадбене песме су чешће на кратки глас, што значи да певање траје краће него код других (чобанских, прељских) песама, које се певају отегнуто и дуго трају (дугачки глас). Јенђе се увек труде да их не натпевају свадбарице из девојачког рода.

Дан свадбе је свечаност и празник за читав узов у селу. Тог дана нико не ради пољопривредне послове.

У завршном делу свадбе певају и играју сви учесници свадбе.

Онај ко је у жалости због смрти блиског сродника (рушан) обично не иде на свадбу.

Млада на својој свадби не пева. Саветују је да буде „весела и насмијана“, али она не пева јер то „тако ваља“.

У путу од куће својих родитеља до младожењине куће млада је увек у пратњи девера и кума. У старије време она је тај пут прелазила јашући на коњу, а касније у чезама или кочијама. Кад наиђе на прву воду (чесму или бунар) млада застане, попије мало воде и умије се и затим воду „дарује“ марамицом, шећером или сапуном .

Кад се млада изводи из куће својих родитеља, прати је брат или неки други мађи мушкарац из куће. Најпре неко опали из пушке па се затим та пушка стави преко прага да млада преко ње прекорачи док се још пуши барут. Младу тада прима девер и води је сватовима. Она долази до чела „собре“, прилази домаћину, куму, старом свату и свим осталим сватовима, онако како седе за „собром“. Све мушкарце љуби у руку, а са млађим женама и девојкама љуби се у образ.

Највише обичајних и обредних радњи у току свадбе изводи се кад се сватови, с младом, после венчања, врате младожењиној кући. Тада млада ступа у нови дом, међу нове укућане. Ту ће она постати мајка и зато се пред кућом, на кућном прагу и у кући обавља читав низ обреда симболичног значења. Млада најпре узима сито са житом и баца га преко крова куће. После тога узме јабуку и баца је међу сватове. Затим јој доносе мушко дете до годину дана (накоњче) и она га окреће, ставља на своје груди, а затим дарује кошуљицом. После тога девер уводи младу у кућу. Понегде пре тога опет се пуца из пушке. У неким местима млади се пре уласка у кућу дају два хлеба (сомуна) и она из ставља себи под пазухе и тако прелази праг. Пре него што прескочи кућни праг, млада се сагне и пољуби га. У неким селима при уласку у кућу млада се провлачи испод младожењиног скута. У кући младу чекају свекар и свекрва. Млада их љуби у руку и у образ и дарује. Свекрва младу дочекује седећи крај огњишта. Пошто се с њом поздрави и изљуби, млада прилази и поздравља се са осталим укућанима. Свекрва остаје крај огњишта. С њом се тада збијају шале. У неким селима неко од мушкараца, најчешће старији зет, баца свекрви жеравицу (жар) око ногу и испод сукње.

На „великој свадби“, обично други дан, приказују се свадбарски прилози. Као прилог се доносе погача, тепсија, пите, печено јагње или прасе и ракија. Доносе се и разни дарови за младенце и укућане: одећа, рубље, платно, посуђе и сл. Вредност прилога зависи од економске моћи прилагача, али и од степена сродства (пречине). Сваки свој прилог донесе код чела „собре“ и чауш свачији прилог приказује, то јест веома гласно објављује ко је шта донео. Кад приказује прилоге, чауш обично каже овако: „Да видите, домаћине, куме и стари свате и сви остали звани и одабрани, како је овај рођак (брат, стриц, комшија, ујак, пријатељ — за свакога се каже име и степен сродства) дошао свом рођаку на весеље и донио лијепо поштење: једно коло љеба, један ардов пива, једнога љељена…“ и тако набраја подижући и показујући све што је као прилог донето. За сваку врсту хелба он каже „коло љеба“, ракија је увек ардов или аков, а печено месо увек је љељен (јелен). Ако неко за прилог донесе печено прасе (најсиромашнији донесу печену кокош), опет се подиже било чије печено јагње и опет се каже – љељен“. То је свакако остатак старе традиције сточара и неки симбол старинске солидарности. За мараме, пешкире, кошуље и друге делове одеће чауш каже: „Донио неких дроња и крпица“, а за посуђе вели: „неких санчића, лончића, шерпица, таслица…“ и обично тада звецне да се чује. На крају, кад је све што је једна прилагач донео приказао, чауш додаје: „Хвала, рођаче, жив био, да ти се у весељу врати и помого ти бог, амин!“. На то два врсна певача, који стоје уз чело собре, запевају:

Хвала, рођаче,

Жив био, Амин, амин!…

На главној и на великој свадби увек се чита здравица. Здравицом се захваљује домаћину, захваљује домаћину, зажели се здравље укућанима, пријатељима, свим сватовима, а посебно младенцима „да се сложе и умноже“. Уз здарвицу певачи посебном песмом саопштају: Стари сват чашу пије, бога моли, амин, амин!

У продужетку велике свадбе на велеље момачкој кући стижу млађи свадбари из девојачке куће — првинари или првечари (иду у првине, то јест у прву посету малденцима).

Код имућнијих људи свадба се продужава и трећи дан, али у смањеном обиму. Народ каже да тог дана свадбују зетови. Целог дана зетови збијају шале, приређују ситне подвале, хватају и кољу кокоши, точе и свакоме нуде ракију, пењу се на кућни кров, скидају цреп, траже нове поклоне, задиркују нарочито младе жене, али све то тече у границама пристијности и без ичије љутње.

На свадби се све време пева и игра. Песме изводе млађи мушкарци и млађе жене и девојке-јенђе, а при крају свадбе певају и старији. Док се не заврши главни свадбени обред, певају се само пригодне свадбарске песме, а касније се могу запевати и друге, љубавне, бекријске или рабаџијске песме. На сеоским свадбама певало се само „из вика“.

За игру и увесељавање учесника на свадби се позивају свирачи. Они прате песму и игру. У старије време на свадбама су свирали по двојица свирача на дугачким свиралима и један на малом бубњу — добош. Касније су на свадбама свирали гајдаши (гадљари), обично по један, ретко двојица. На почетку XX века у овом крају су се појавиле трубе и на свадбама су почели свирати трубачи. У народу их зову „велики свирачи“. Истовремено су се појавиле и на свадбама учествовале свирачке дружине са виолинама (ћемане), тамбурама, кларинетима (кланет), па најпосле и хармонике. Свирачи своје услуге на свадбама наплаћују у новцу, а до домаћина куће добијају и мање дарове: марамицу, пешкир, појас и сл.

Свирачи морају знати више игара. Код девојачке куће прву игру започиње најбоља другарица удаваче. Она поведе лагано девојачко коло, држећи у десној руци сватовски барјак. Касније се у току свадбе играју све игре овога краја, али најчешће: девојачко, кукуњеж, тројанац, проломчица, јованчица или повијорац.

У вароши Ужицу свадбени обичаји и обреди били су у освони исти као и у околним селима, само што су неки елементи прилагоћени варошким приликама, неки детаљи скраћивани или изостављани, а други додавани. На варошким свадбама свирали су цигански оркестри, најчешће гудачки, а певале су се и друге песме осим старинске кајде „из вика“.

Обичаји уз послове

Неке послове у селу прате посебни обичаји.

Моба је некад био веома распрострањен обичај. Најчешће су мобе сазиване ради жетве жита, чешће за жетву зоби, нешто ређе за жетву пшенице, а никад за жетву јечма или ражи. То су жетелечке мобе. Чешће су сазиване у котлинама Лужнице и Ђетиње, а ређе у брдским пределима. Жетелачке мобе почињу средином јула и трају до пред крај августа. Жетва се обавља искључиво српом. За такав рад потребно је доста радника, а посао је морао да се обави у кратком времену. Жетелечку мобу сазива онај ко има довољно велику њиву. Моба се сазива обично кад је „Празничак“, то јест није прави радни дан, али није ни велики празник („црвено слово“). На мобу се сакупљају сродници и суседни са „узова“, а понбекад и пријатељи са ширег подручја. Већину учесника мобе сачињава младеж. Они срповима жању жито, снажнији мушкарци везују снопље, старији плету ужад, а старије жене помажу у спремању хране за мобу. На мобу се редовно позивају и свирачи. Они увесељавају учеснике мобе док раде, а после тога свирају да се игра у колу. Међу онима који жању почасно место има жетелац „на зажњу“. Он води правац од дна према врху њиве. Од њега највише зависи темпо рада. Током мобе учесници се непрекидно такмиче. Читав ток рада на моби прати весеље, певање и шале. Зато кућа која је у жалости не сазива мобу. На завршетку жетве понегде се делић њиве од неколико квадратних метара остави непожњевен, „да остане нешто и за небеске птице“. Кад се жетва заврши, девојке од житног класја плету венац, носе га домаћици и она га оставља изнад кућних врата и ту остаје до идуће жетве. У великом броју песама које се певају помињу се митска бића, свеци, виле и змајеви, а у неким се песмама препознају трагови давнашњег кметовског рада код богаташа, царевас, краљева… Ипак се у свим тим песмама наглашава рад па су све оне типичне песме уз рад.

Моба се понегде сазива и ради купљења шљива. На њој се ради слично као и на жетелечкој моби.

Прела су такође врста мобе. Одржавају се кад су ноћи дуге, обично у децембру. На прелу жене и девојке помажу сусетки да се опреде вуна или конопља „(кучине“). Такву помоћ обично тражи она домаћица којој се жури да својој кћери спреми „руво“ за удају. Често се прело сажива и у кући у којој има доста мушкараца, а нема довољно женске радне снаге. Кућа која сазива прело мора ипак бити довољно имућна, да има доста вуне и има чиме почастити преље. На сваком прелу се пева, игра, весели и шали. На прело долазе и мушкарци, али су они док се ради у посебној просторији. Тек кад се прело заврши, сви се измештају и настаје игранка и весеље. Песме на прелу су такође пригодне, везане за рад који се обавља.

Слична прелима су чешљања вуне, гребенање и круњења кукуруза.