објављено / 8.07.2016.

Драган Јацановић – Српска народна епика као извор археолошке информације

Народна поезија представља један од сегмената српске духовности. Иако су у њој сачувани многи елементи традиционалне српске и старобалканске културе из различитих историјских периода, народна српска поезија је у највећој мери посматрана кроз призму књижевности, језика, етике и етнологије.

Изузев бројних епских песама о ослобођењу Србије и Црне Горе у XIX веку, које описују реалне историјске догађаје и јунаке, сви остали покушаји да се појединим епским песмама и њиховим јунацима да историјска основа, нису дали задовољавајуће резултате. Стојан Новаковић је покуша ода Облачића Рада из народне песме изједначи са Радичом Поступовићем, великим челником Кнеза Лазара (Новаковић С. 1982). Ненад Љубинковић, на први поглед аргументовано је покушао да да историјску основу читавом циклусу песама о Косовском боју и Марку Краљевићу (Љубинковић Н. 1996).

Историјска основа појединих српских епских песама је давно доведена у питање. Натко Нодило у својој обимној студији каже: „Није нипошто мучно, већ првим погледом, назријети, да о хисторијскоме какву догађају, што би пјесма била прихватила и по народу разнијела, овде не може да буде говора. По свему овоме, прилика је мислити, да је епска пјесма српска и хрватска, донекуд, претварала богове људима, још прије свестранога осваја Срба и Хрвата христјанском и муслиманском вјером. Процес прелијевања богова у калуп људски ми ту затјечемо како при дјелу. Дајте надимак какавгод Сунцу, а оно ће постати лице назови хисторијско“. (Нодило Н. 1981). Љубинко Раденковић у анализи бројних песама о Старини Новаку запажа да „у њима нема ни трунке о историјским догађајима који се везују за личност и дело историјског јунака“. Аутор даље закључује да су српске народне епске песме „створене на темељу десакрализованих календарско обредних песама о громовнику у Младом Богу (Божићу) које су певане у циљу правилне смене временских циклуса“. (Раденковић Љ. 1988). Светозар Кољевић је веома добро уочио да су главни јунаци епских јуначких песама „најчешће само номинално историјске личности“. Имена јунака су „само чивилуци о које се каче одређене теме и мотиви“. (Кољевић С. 1988). Александар Лома, анализирајући косовски циклус епских народних песама долази до следећег закључка: „Кроз све временске мене, чворишне теме епске поезије остају исте: кључни моменти ратничке каријере сагледавани у распону између људске слабости и божанске моћи. Њена интерполарност не испољава се само кроз човеково (само)уздизање ка вишим сферама постојања, него и кроз обратни процес „силаска богова на земљу“ и њихово заодевање у рухо људских егзистенција. Теза нове компаративне митологије да су неки велики јуначки епови настали транспозицијом митолошких сукоба са божанске на људску раван нашла је потврду и у нашој анализи косовског епоса… На тај начин не само да се може одобрити наизглед парадоксална тврдња да је косовски епос био добрим делом спеван пре косовског боја, коју смо изнели на почетку овог излагања, него се може слутити да је и сам догађај у својој историјској реалности био донекле предодређен древном епском традицијом, коју смо назвали Пракосово“ (Лома А. 1996).

Значај српске народне слике за археолошка проучавања балканско–карпатско–панонског простора је вишеструк. На њега су указали Милутин Гарашанин и Јован Ковачевић у разматрању материјалне и духовне културе Словена (Гарашанин М. — Ковачевић Ј. 1950). Драгослав Срејовић је у анализи лика Марка Краљевића и његовог старобалканског порекла указао на велики значај ове врсте грађе (Срејовић Д. 1958). Поред свега тога овај аспект српске народне епике је у великој мери запостављен. Није потребно посебно објашњавати колики је њен значај за археолошку науку овог простора. Он је потпуно једнак значају класичне грчке и римске поезије за античку археологију у целини. Занемаримо ли Илијаду, Одисеју, Енеиду, Метаморфозе, грчке митове и римске легенде, видећемо да ће наша укупна знања о античкој Грчкој у Риму бити осакаћена и обезглављена.

Анализом великог броја српских епских песама утврдили смо да оне могу да представљају праисконско календарско знање Срба, које је снагом ума преточено у једну велику алегоријску слику, у епску песму, која на први поглед говори о неким малим или великим личним догађајима и проблемима њених јунака, а у суштини представља детаљан и прецизан космолошки и календарски систем који одсликава вечите законе небеске механике. У таквим песмама радња кодирано одсликава астрономско–метеоролошке прилике, приказујући цео, или само део годишњег циклуса. Она симболично, кроз алегорије, алузије, загонетке и друге језичке скривалице одсликава најважније моменте у годишњем циклусу. Календарско знање представља знање и науку у правом смислу те речи, које су одувек, па и сада, имале и имају свој посебан „тајни“ и само упућенима разумљив језик изражавања. Својом формом и композицијом епска песма је лако улазила у ухо и свест сваког човека. Она је лако памтљива. Одликује је мелодија стиха без риме, изузетна динамика и драматургија. Само кроз велике разлоге, односно кроз велике и вечите космолошке истине и законе може се објаснити како су ушле у душу једног народа и у њој остале вековима, релативно дуге песме које говоре о наоко прозаичним догађајима, као што су на пример преотимање девојке, друмска туча, женидба неког Голотрба–гоље, сиромаха итд. Упућени су сигурно знали шта се крије иза формалне радње саме песме. Њен циљ је био да се сачува календарско знање и да се на лак начин пренесе потомцима.

У календарским епским песмама јављају се устаљени мотиви који одсликавају поједине моменте у годишњем циклусу:

Благовести су у великом броју песама дате мотивом слања или добијања вести:

„Богом сестре глас’те ме по граду“

Сретење је приказано сликом сусретања главних јунака:

„Далеко га сеја угледала,

„Мало ближе пред њег ишетала,

„Руке шире у лице се љубе.“

Ранило се у великој броју песама директно помиње,

„Рано рани седам девојака“

Ђурђевдан је приказан мотивом састанка хајдучке дружине. Време летњег солстиција је дато кроз мотиве највеће снаге главног јунака.

Губљење снаге Сунца после летњег солстиција је дато сликом везивања главног јунака или коња под њим. Јунак се најчешће везује помоћу букагија, синџира и верига, које су атрибут апостола Петра и одговара времену око хришћанског празника Петровдана.

Усековање је приказано сликом сечења главе неког од главних јунака песме.

Ваведење је описано мотивом одвођења главног женског лика натраг кући.

Материце су приказане сликом везивања мајке.

Кишни периоди у пролећном и јесењем циклусу су дати кроз често безразложне мотиве плача главног јунака.

„Проли сузе низ бијело лице“.

Грмљавина је приказана кроз мотиве јаког и гласног говора и кашљања, шибања троструком камџијом и слично.

Појава зелене вегетације у пролеће дата је сликом потрзања „зеленог мача“.

Јесење опадање лишћа је описано мотивом скидања зелене доламе.

Облаци су приказани сликом сокола или орла, који наткриљује Сунце.

У календарским епским песмама бројчане вредности које се у њима спомињу, приближно тачно одсликавају време трајања појединих временских интервала у годишњем циклусу. Код песама које описују целу годину њихов збир даје 365, што одговара броју дана у години. Поједине календарске песме бројем стихова, њиховим распоредом и редним бројем, тачно приказују годишњи циклус, некад делимично, а некад у целини. У њима један стих означава један дан у години. Потврду за овакво тврђење имамо у изјави једног казивача епских народних песама из околине Лесковца, датој Момчилу Златановићу осамдесетих година, који каже да су песме некад биле знатно дуже и да су имале тачно онолико стихова колико има дана у години (Златановић М. 1982). Овај систем је више или мање примењиван у свим епским календарским песмама (Јацановић Д. 1995; Јацановић Д. 1996; Јацановић Д. 1997; Јацановић Д. 1998).

Илустрацију оваквих календарских система даћемо на анализи песме „Смрт Марка Краљевића“ (Вук Ст. Караџић, Српске народне пјесме II, песма број 74). Вук је песму забележио са 166 стихова. Припада тематској групи календарских песама у којима је описана смрт главног јунака.

Почетак песме,

„Поранио Краљевићу Марко,

У недељу прије јарког сунца“,

представља народни празник Ђурђевдан, односно ђурђевдански уранак. Марко јаше коња Шарца поред мора, како се иначе Свети Ђурђе у иконографији редовно и представља.

Петим стихом песме,

„Поче њему Шарац посртати,“

означен је народни празник Савине вериге (10. мај/27. април), односно Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару. Турци су вероватно одабрали овај дан због тога што је од раније представљао важан датум у српском народном календару. Народни назив овог празника Савине вериге, дао је основу за стварање мотива коња који посрће, односно који је сапет, везан веригама, букагијама.

У десетом стиху Марко пита Шарца зашто посрће када су заједно

„Ево има сто и шесет лета“.

Сто шездесет дана пре Ђурђевдана је Свети Јован Златоусти, односно Божићне покладе, чиме започиње припрема божићног циклуса обичаја. Постоји могућност да је број 160 у песми преправљени да је првобитно био 120, колико има дана од Божића до Ђурђевдана. Народном певачу се могуће број од 120 година учинио мали за живот јунака какав је био Марко Краљевић, те га је по свом нахођењу увећао.

Четрнаестим стихом се каже да је Шарац почео

„Посртати и сузе ронити,“

чиме је директно означен кишни период током маја, који је најважнији за раст усева.

Да Марко Краљевић у овој песми представља Сунце види се у 28–29. стиху:

„Кад сам прошо земљу и градове,

И обишо исток до запада“,

чиме је директно описано дневно кретање Сунца са истока на запад. Марко Краљевић је највећи, најбољи, непобедив:

„Тебе нико Шарца отет неће,

Нит’ ти можеш умријети Марко,

Од јунака ни од оштре сабље,

Од топуза ни од бојна копља“.

Марку вила предсказује скорашње догађаје и смрт. Он одлази „вису на планину“. То је време летњег солстиција када се Сунце налази на највишој тачки на небу. Ту се налазе

„… двије танке јеле,

Сву су гору врхом надвисиле,

Зеленијем листом зачиниле“.

Осим религијске симболике, зелене јеле указују на зелену вегетацију током овог периода.

Између јела се налази бунар. Слика јела и бунара религијски представља осу света, catenu mundi. Јела као соларно дрво симболише дрво живота и везу земља — небо, а бунар поред њих улаз у доњи свет и везу земља — вода.

Педесет четвртим стихом

„Па ћеш виђет кад ћеш умријети“

директно је означен народни празник Видовдан, који је 54. дана после Ђурђевдана.

Марко долази до бунара, надноси лице на њега и 64. стих каже:

„Над водом је лице огледао.“

Сунце у бунару може да се огледа, односно да обасја његово дно, само када је у зениту у време летњег солстиција. Ератостен је управо по овом природном закону измерио обим Земље. На основу тога, као и редног броја стиха, сигурно је њиме обележено време летњег солстиција, односно Ивањдан, јер од Ђурђевдана до Ивањдана има тачно 64 дана.

Стиховима 61 и 62:

„Онђе Марко окренуо Шарца,

С њега сјао за јелу га савезо“

је симболично приказано губљење снаге Сунца после летњег солстиција, који је у свим календарским песмама дат мотивом везивања. Од тог времена Сунце губи снагу, окреће коња назад, силази са њега на земљу, веже га за јелу.

У даљем току песме важни календарски моменти су сачувани у појединим стиховима, али је њихов математички континуитет изгубљен.

Седамдесет првим стихом

„Земан дође да свијетом променим“

означен је народни празник Преображење.

Седамдесет петим стихом

„Сабљом Шарцу одсијече главу“

означен је народни празник Усековање.

Важан сегмент песме представља Маркова припрема за смрт, дата од 71. до 96. стиха:

„Земан дође да свијетом променим.

Па повади сабљу од појаса,

И он дође до коња Шарина,

Сабљом Шарцу осијече главу,

Да му шарац Турком не допадне,

Да Турцима не чини измета,

Да не носи воде ни ђугума;

А кад Марко посијече Шарца,

Шарца коња свога укопао,

Боље шарца нег брата Андрију;

Бритку сабљу преби на четворо,

Да му сабља Турком не допадне,

Да се Турци њоме не поносе,

Што је њима остало од Марка,

Да ришћанлук Марка не прокуне;

А кад Марко бритку преби сабљу,

Бојно копље сломи на седморо,

Па га баци у јелове гране;

Узе Марко перна буздована,

Узе њега у десницу руку,

Па га баци с урвине планине,

А у сиње у дебело море,

Па топузу Марко бесједио:

„Кад мој топуз из мора изашо,

Онда вако ђетић постануо.“

Ових двадесет пет стихова скоро потпуно одговарају описима античких писаца, који описујући келтске обичаје кажу да Келти са покојником често сахрањују коња, да оружје које стављају у гроб намерно ломе и да дошавши до велке воде у њу бацају оружје. Овај задњи обичај антички писци нису успели да разумеју и објасне. Археолошким истраживањима бројних келтских некропола код нас и у Европи, ови обичаји и подаци из историјских извора су материјално потврђени.

Веома сличне, мада максимално редуковане мотиве, имамо на почетку песме „Марко Краљевић и соко“:

„Разболе се Краљевићу Марко,

Покрај пута друма јуначкога,

Више главе копље ударио,

А за копље Шарца привезао.“

Архетипски овим стиховима одговара део песме „Смрт мајке Југовића“:

„Мртвих нађе девет Југовића,

И десетог стар Југа Богдана,

И више њих девет бојних копља,

На копљима девет соколова,

Око копља девет добри коња,

И поред њи девет љути лава.“

Потпуно исти мотив имамо и у песми „Смрт војводе Кајице“:

„Саранише војводу Кајицу,

чело главе копље ударише,

За копље му коња привезаше,

На копље му сокола метнуше.“

Све наведене песме припадају кругу календарских песама, а сам мотив сахране припада кругу јесењих обичаја које симболише.

У следећем делу песме од 105. до 112. стиха, Марко оставља поруку, завет, шта да се чини са његовим благом:

„Код Марка су три ћемера блага,

Каква блага? Све жута дуката,

Један ћу му ћемер халалити,

Што ће моје тело укопати,

Други ћемер нек се цркве красе,

Трећи ћемер крљасту и слијепу,

Нек слијепи по свијету ходе,

Нек пјевају и помињу Марка“.

Марково благо, „све жути дукати“ представља годишњи род, летину односно пшеницу, која се још увек код Срба зове „суво злато“. Марко заветује, и то је његова једина порука на самрти, да се благо подели на три дела. Први део, који он поклања ономе ко га сахрани, представља најважнији део летине, који мора да се одвоји за семе, односно за наредну сетву, „укопавање“, што је у песми директно наглашено. Други део је намењен црквама и он представља жртвени део који се користи у годишњем циклусу обичаја: божићна чесница, посипање бадњака житом, славски колач, панаија, кољиво за мртве итд. Трећи део је намењен свим члановима заједнице, „кљасту и слијепу“ и служи за исхрану.

Следећи временски период описан у овој песми, дат је од 117. до 121. стиха:

„Скиде Марко зелену доламу,

Прострије је под јелом по трави,

Прекрсти се сједе на доламу,

Самур калпак над очи намаче,

Даље леже, горе не устаде“.

Он симболично представља јесен. Скидање зелене доламе представља јесење опадање лишћа, а њено простирање испод јеле, падање испод дрвећа. Намицање калпака на очи представља касно јесење Сунце. Стихом,

„Доље леже, горе не устаде“,

означена је Маркова смрт, односно почетак времена од којег Сунце борави у доњем свету под земљом. Овим стихом означен је, као и у свим другим календарским песмама Митровдан, којим се завршава летње полугође.

Мрко лежи мртав недељу дана, али

„Сватко мисли да ту Марко спава“.

Тек после тога наилазе два калуђера који га носе у Хиландар и тамо сахрањују. Овде је очигледан пример хришћанске интерполације, јер се по народном веровању за Марков гроб не зна. То се у последња четири стиха експлицитно и каже:

„Онђе старац укопао Марка,

Биљеге му никакве не врже,

Да се Марку за гроб не разнаде,

Да се њему душмани не свете.“

На овакав начин анализирана, песма „Смрт Марка Краљевића“ представља календарски описано летње полугође, од Ђурђевдана до Митровдана, са читавим низом обележених народних празника и описаним стањем у васиони и природи.

Епске народне песме доносе и читав низ других погребних обичаја, на које су својевремено указали Милутин Гарашанин и Јован Ковачевић (Гарашанин М. — Ковачевић Ј. 1950, 199–205). Тако је у календарској епској песми „Смрт војводе Кајице“ (Вук Ст. Караџић, Српске народне пјесме II, песма број 81) детаљно описао сахрањивање под хумком. Календарска композиција песме је следећа.

Вук је песму забележио са 264 стиха. Припада тематском кругу календарских песама у којима је описана борба две групе људи. На њене календарске елементе указао је још Натко Нодило, који је претпоставио да 12 краљевих војвода симболишу 12 месеци у години, а „три стотин’ Маџара и шездесет деце Каравлаха“ 360 дана у години (Нодило Н. 1981). Читав низ других елемената потврђују ову Нодилову претпоставку.

Дванаест краљевих војвода сасвим сигурно представљају дванаест месеци у години. Из њиховог распореда за столом и личних имена, можемо утврдити који су то месеци:

„Посађује до десна колена

Елчи башу Дојчетића Вука,

Па до Вука Бошка Рајчевића,

Па Стојана Степојева сина,

Па до њега Јовицу Ресавца,

Кучајинска бојна копљаника,

Од Ресаве лепе воде ладне;

Па до њега Големовић Ђуру,

Па до Ђуре Орловића Павла

Па до Павла Радо без Мијајла,

До Мијајла Грчића Манојла,

До Манојла Шајновић Дамњана,

До Дамњана Облачића Рада,

А до Рада Коицу Радоњу,

Каицом је софру зачелио,

Спроћ честита лица краљевога“.

Очигледно је да песма доноси имена једанаест војвода и да је краљ Ђурђе дванаести, што чини укупно дванаест месеци у години. Веома сличан распоред и делимичну подударност у именима имамо и у песми „Дружина Михата хајдука“, за коју смо утврдили да је календарска и да сваки од дванаест хајдука представља један месец. Сасвим је евидентна сличност између Дојчетића Вука и Вука Бојца преко заједничког имена Вук; између Јовице (Јована) Ресавца и Ивана (Јована) Мокропољанина преко заједничког имена Јован и епитета Ресавац. „Од Ресаве лепе воде ладне“ и Микропољанин, где су оба везана за воду, односно влажно, кишовито време; Големовић Ђуро и Нићета (Никета, Победоносац) су преко Светог Ђурђа Победоносца заједничка алегорија за један исти, ђурђевски месец. Орловић Павле симболише Павловдан, а Видоје Видовдан, где су оба празника у истом месецу по старом српском календару. Мијаилов епитет Радо–бег указује на време када Сунце одлази, радо бега, што одговара времену када оно стрмо гледа, дато у лику Стрмоглеђе Луке.

Шатор под којим се налази дванаест јунака симболише небески свод, дванаест златних крстова дванаест месеци у години, а од злата јабука јасно указује на Сунце.

Опису Кајице војводе у песми је посвећен тридесет један стих, од 64. до 94. Сви описи и атрибути имају чисте соларне елементе. Податак да је он,

„Бела лица, црни наусница“

указује да се ради о младом, голобрадом јунаку, какве срећемо и у другим календарским песмама. Сам јунак и тридесет један стих којима је описан, сасвим извесно симболише месец јануар, када је Сунце младо и голобрадо. Етимологија његовог имена Кајица је за сада потпуно неизвесна. Могуће га је довести у везу са латинским именима Сајо, Гајо, каква срећемо и у српском именослову.

Краљ сусреће Сибињског војводу Јанка са триста Мађара и шездесет деце Каравлаха за које је још Н. Нодило претпоставио да симболишу 360 дана у години. Сам Јанко сасвим извесно персонификује Месец. Краљ Ђурђе пушта Кајицу и Облачића Рада да се надмећу са њима. Та два јунака су бржи и јачи од противника. Највећу снагу они испољавају у делу песме од 143. до 156. стиха, где Кајица набацује противнике у бацању камена. Тим делом је сасвим извесно описано време највеће Сунчеве снаге, односно време летњег солстиција.

Јанко нуди краљу Ђурђу 360 својих јунака за његових дванаест. Ђурђе не да само Кајице војводе за „четири на крајини бана“. Та четири бана персонификују четири годишња доба. Њихова историјска имена су производ касније контаминације. Расрђен Јанко изазива Кајицу војводу да се надстрељују. Они гађају „нишан за облаком“, што је јасна алузија на космолошке појаве, где стреле симболишу Месечеве и Сунчеве зраке.

Сибињанин Јанко из потаје, подмукло и на превару устрељује Кајицу војводу, што симболише губитак Сунчеве снаге после летњег солстиција. Мотив победе на превару је веома чест у епским календарским песмама: везивање на превару, опијање, убијање и слично и он се редовно односи на време око Петровдана.

Сто деведесет девети стих

„Земљи паде војвода Кајица“

директно алудира на падање Сунца ближе земљи током јесењег периода. Кајица на крају умире, чиме је директно осликано замирање природе крајем јесени.

Краљ Ђурђе после тога са војводама убија све Мађаре и Каравлахе, што симболично представља крај године. До борбе је дошло на пољу Бељацу, што је јасна алузија на белину снега током зимског периода. Једини је остао жив војвода Сибињанин Јанко, који бежи са попришта. То симболише нестанак Месеца, кога он персонификује, што је у другим песмама често илустровано стихом,

„И утече весела му мајка“.

На крају војвода сахрањује војводу Кајицу:

„Са сабљама сандук отесаше,

Саранише војводу Кајицу,

Чело главе копље ударише,

На копље му сокола метнуше,

За копље му коња привезаше,

По гробу му оружје простреше,

Од Маџара унку начинише,

Оградише гроба Кајичина,

Да Маџари к њему не долазе,

Да му мртву не претресу тело“.

Опис Кајичиног гроба потпуно одговара гробовима бронзаног и гвозденог доба на балканско — карпатско подунавском простору, и то одређеном начину сахрањивања под хумкама — тумулима.

Сваки археолошки коментар стихова који описују сахрану је сувишан. Они детаљно и прецизно описују гроб и прилоге у њему, дајући чак и функцију подизања хумке–тумула. Песма доноси за археологију веома важне податке где је сахрањен војвода Кајица. Краљ Ђурђе у песми јасно каже, односно пита се:

„О Кајице, моје чедо драго,

„Како ћу те оставити сама,

„Да ми чуваш на Бељацу стражу?“

У уводном делу песме видимо да се радња песме дешава у јужном Банату:

„На Ковину Дунав пребродио,

„Па се маши Влашке земље равне,

„Док с’ доити Вршачке планине“.

Сахрањивање под тумулима у јужном Банату је археолошки детерминисано од енеолита до касног бронзаног доба. Топоним Бељац потпуно одговара археолошком локалитету Белуца у селу Павлишу код Вршца, на коме је археолошки потврђен континуитет живљења од неолитске старчевачке културе, до времена Сармата (Рашајски Р. 1962, 26). Код локалног становништва Павлиша и околине још увек је сачувано сећање на место где је сахрањен војвода Кајица.

Детаљан опис Кајице војводе омогућује нам да још прецизније хронолошки оредимо време сахране:

„Каква ј’ красна Каица војвода!

„У каквом ли господском оделу!

„На плећи му зелена долама

„Од кадиве, извезена златом,

„На долами токе сува злата,

„А покрај њих тридесет путаца,

„Свако му је од по литре злата,

„А под грлом литра и по злата,

„Које му се на бурму одвија,

„Те војвода њиме пије вино;

„На војводи чизме и чакшире,

„Чизме су му сребром потковане,

„А чакшире од плаве кадиве,

„По долами коласта аздија,

„Сва од сребра и чистога злата,

„На војводи калпак свиле беле,

„За калпаком од сребра челенка,

„О њој златни триста трепетљика,

„Свака ваља два дуката златна,

„У челенки два камена драга,

„Војводи се види путовати,

„Кроз крајину водити војводе,

„У по ноћи, кано и у подне;

„Око врата колајна од злата,

„За појасом две убојне стреле;

„Висок јунак, танак у појасу,

„Бела лица, црни наусница,

„Црн му перчин појас премашио;

„Преко крила гола сабља бритка,

„Преко голе сабље пије вино

„Покрај чизме буздован позлаћен.“

Није тешко у овом опису препознати металне предмете касног бронзаног доба Панонско–подунавског простора. Метални украси за груди су у касном бронзаном добу овог простора детерминисани као пекторале, дугмад различитог облика, фелере и апликације, и потпуно су аналогни опису у песми. Боривоје Човић је у реконструкцији ношње илирског ратника из Илијака приказао такве металне украсе управо као токе (Бенац А. — Човић Б. Гласинац 2, Сарајево 1957, сл. 6). Златне колајне на врату војводе Кајице није ништа друго него златни торквес. Оружје и опрема војводе Кајице веома лако се може идентификовати са оружјем и опремом овог периода. Калпак са сребрном челенком–почелицом и трепетљикама–привесцима је препознатљив археолошки налаз овог периода (Праисторија југославенских земаља IV, бронзано доба, Сарајево 1983).

Сличне, скоро идентичне описе појединих јунака имамо у читавом низу српских епских песама. Оваква ношња је у појединим српским крајевима сачувана у народној ношњи до данас. То се посебно јасно види у народној ношњи Црне Горе, Херцеговине, Далмације, централне Босне, западне Србије, Војводине и Македоније, где су металне токе, у идентичном облику, величини, материјалу, броју и функцији сачуване до данас. Те области представљају демографско језгро српског народа, из ког су вековима насељаване ратовима и несрећама опустошени и запустели српски крајеви у широј зони Подунавља: Шумадија, Мачва, Браничево, Семберија, Славонија, Бачка, Срем и Банат. Та ношња је оригинално српска и њена веза са накитом и ношњом касног бронзаног и старијег гвозденог доба истог простора тако очигледна.

Посебан значај српске народне епике налази се у обимној топографској грађи коју овакве песме доносе. Радња епских календарских песама дешава се на простору који је јасно географски детерминисан. На југу граница иде линијом; Сењ, Скадар, Призрен, Охрид, Солун; на истоку граница је Солун, Вилиндар (Хиландар), Цариград; на северу граница је Сибињ, Јањок, Ердељ, Будим и на западу Будим, Кладуша, Сењ. Унутар овог простора календарска епска поезија доноси читав низ топономастичке грађе; градови: Београд, Смедерево, Сталаћ, Крушевац, Призрен, Прилеп, Удбиња, Удбар, Ливно, Пирлитор, Бањска, Сарајево, Грачац, Грахово, Видин, Пладин, Задар; реке: Дунав, Морава, Мориш, Дрина, Ситница; планине: Кунара, Куновица, Романија, Везента, Мироч, Голеч; области: Годомин, Дренопоље, Косово Поље, Загорје и многи други. Неке од топонима бележе и антички извори у, сасвим разумљиво искривљеном облику, јер је српски језик био и остао тежак и неразумљив за странце, па су они топониме бележили и бележе још увек онако како знају и умеју. Тако имамо општеприхваћено да је Београд — Belgrade, Пожаревац — Passarovic, Смедерево — Semendria, Средац (Софија) — Serdica итд.

Јасно детерминисан географски простор у коме се радња српских народних песама дешава, и у коме су космолошки догађаји „спуштени“ са божанске–васељенске равни на земљу, на људску раван живота и постојања, представља праисконски матични српски простор. На том простору је доказан континуитет живљења током целе праисторије, антике и средњег века. На њему је епска календарска поезија жигосала најважније тачке за поимање целокупног календарског знања. Те тачке су као и звезде на небу, неке су сјајније, неке блеђе, али све подједнако значајне. Песме доносе имена великих градова, река, планина и области, али и имена малих села, извора, речица или брда.

Ако пођемо од доказаних премиса да су календарске епске песме српске, да су настале снагом српског ума и српског знања у време развијеног бронзаног доба, да се радња свих тих песама дешава на географски детерминисаном балканско–карпатско–панонском простору, где насеља, реке и планине имају српска имена, по елементарним законима логике и научног мишљења на том простору у развијеном бронзаном добу живе давни преци данашњих Срба. У противном, или епске календарске песме нису српске, или су настале на неком другом простору па транспоноване на садашњи, што је немогуће научно одбранити и аргументовати, јер је апсурдно.

Епска народна поезија може имати и велики значај у детерминисању појединих археолошких објеката. У анализи ликова на медаљону из барске оставе изнето је мишљење да четири мушка лика представљају четири вида бога Сунца, односно четири годишња доба (Јацановић Д., 1996, 163). У календарској песми „Четири ускока“ (Вук Ст. Караџић III, песма број 47) опис четири јунака је потпуно аналоган ликовима на медаљону:

„Један јунак лица ђевојачка,

„Не имаше браде ни бркова,

„Већ му перчин покрива рамена;

„Други јунак смеђе наустице,

„Трећи јунак црне брке веже,

„А четврти седу браду креше.“

Број сличних примера је сасвим извесно далеко већи.

Изнети елементи указују на сву комплексност српске народне епике, као јединственог чувара старобалканског знања о васељени и човековом месту у њој, осветљавајући истовремено све аспекте људског постојања.