објављено / 19.02.2016.

Духовни живот у хришћанском схватању-Митрополит волоколамски  Иларион (Алфејев)

Говор пред учитељима средњих школа г. Волоколамска

Из књиге „Ви сте светлост свету“

Пре него (почнем да) говорим о духовном животу, желео бих да појасним појам „духовност“. Данас много слушамоо духовности. О њој говоре људи најразличитијих професија и погледа на свет, различитог животног искуства, уносећи у то схватање најразличитије садржаје. По православном, хришћанском схватању духовност је пре свега повезана са схватањем о Светом Духу. Духовност – то је способност да се живи дако да читав живот буде проткана присуством Светог Духа, да би Свети Дух деловао у човеку. Тако је духовност пре свега религиозни појам. Ван религије, овај појам је лишен смисла.

Они старији (међу вама) се добро сећају како су нас у совјетско време у школама и факултетима учили да је човек мајмун који достигао извесни степен интелектуалног развитка, да је човек пре свега материјално биће које живи у материјалном свету. Све што се при таквом приступу односило на појам духовности, било је лишено религиозне сржи. Под духовношћу се схватала интелектуална делатност, припадност човека култури, али не више (од тога).

Појам културе исто тако потребује објашњење. Реч „култура“ је настала од латинске (речи) „култ“ – „богослужење“. У своме корену сва људска култура има религиозно порекло. У старом свету није (ни) било друге културе осим оне која је била непосредно повезана са религијом. Како је настала музика? Из богослужбених певања, из жеље људи да опевају Бога. Како је настало сликарство? Тако што су се људи линијама и украсима трудили да насликају своје религиозно искуство. Могуће је истражити узроке сваке културне појаве, сваке вештине. И показаће се да су сви они у религиозном веровању, у религиозном култу.

Од тренутка када се култура одвојила од религије, задобила самостално постојање, а то се није десило тако давно, на Западу у епохи Ренесансе, а код нас у Русији још касније – појавила се такозвана светска култура. Свака светска култура, како ми се чини, у овој или оној мери или супротставља себе ма чему божанском и религиозном, или одмењује собом нешто божанско и религиозно, или постепено, мучно тражи те корене од којих се некада одвојила. Другим речима, култура не може бити неутрална у односу на религију. Она може бити религиозна, при  чему овде имам у виду не само чисто религиозну, већ и светску културу, која се труди да напипа свој пут ка Богу. Она може бити и антирелигиозна, у том смислу да непријатељски супротставља себе религији, како је то било са совјетском културом. Али култура може бити антирелигиозна и у том смислу, у коме префикс „анти“ се употребљава у грчком језику „уместо“. Онда се та култура, или боље рећи антикултура труди да собом одмени религиозни садржај живота.

И још једна уводна напомена – о смислу појма „хришћанство“. Рекло би се да овде нема питања, ми све знамо шта је хришћанство. И скупа с тиме, ако нас питају у чему је суштина хришћанства, у чему се хришћанство разликује од других религија, зашто је потребно хришћанство, ја мислим да неће сви умети правилно да одговоре. И зато што појам „хришћанство“ такође често добија потпуно различите садржаје.

Хришћанство је једна од светских религија, али тиме ни издалека није дефинисана његова суштина. Ако погледамо на одређене делове хришћанства видећемо да многе од њих имају и друге религије,  например, веру у једног Бога деле хришћани, јудеји,  муслимани, представници монотеистичких религија. Хришћанска моралност исто тако није уникатна, по томе је она блиска јудејској, старозаветној моралности; има много заједничког са исламским учењем.На плану аскетске и молитвене праксе код хришћана је такође доста заједничког са другим религијама. Осмотрите како се моле хришћани у храму и муслимани у џамији. Они изговарају сличне речи у молитвама, користе сличне покрете. Једном речју, ни на једној од побројаних равни нећемо наћи кардинале разлике хришћанства од других религија.

Суштина хришћанства је у томе што је то религија Бога Оваплоћеног, Бога Који је постао човек. Управо жива Христова личност је стоји у центру хришћанске религије. Наглашавам: не морално Христово учење, не ови или они аспекти духовног живота, молитвена или аскетска пракса, већ управо жива Христова личност је центар и суштина хришћанства. Сав живот Цркве, сав духовни живот хришћана, све што називамо духовношћу у хришћанском смислу, све је то усмерено на Христа и условљено стремљењем ка личном општењу са Њим.

Уникатност Хришћанства је још и у томе што то непремостиво растојање између Бога и човека, које човек не може да савлада сопственим силама, већ је премостио Сами Бог – Бог, Који је због тога, да би нас искупио од греха и зла, смрти и ада постао Човек,то јест, један од нас.  Као што су говорили Оци Цркве, Бог, оставши једносушан Оцу по божанству, постао је једносушан нама по човештву. Оставши потпуни Бог, не изгубивши ништа од својих божанских особина, Он је постао човек, добровољно је примио на себе људску природу. Он је остао оно што је био, и примио на Себе оно што није био. Као резултат тога, људска природа се тако тесно и нераскидиво слила у Христовом лицу с Божанством, да је свако пројављивање те људске природе било прожето божанским присуством. Другим речима, у лицу Христа ми сусрећемо Човека, у Коме је свака његова људска пројава нераскидиво повезана са Божанством: Бог присуствује у свему што ради, што мисли и што говори Христос-Човек.

За хришћане је Христос живи идеал, онај пример, коме ми треба у свему да подржавамо. Није случајно да се у Православној Цркви поштују светитељи. Поштују их не због тога што су они нека посебна бића изграђена од друге материје. То су исти људи као и ми. Али то су људи који су отишли далеко даље него ми, на путу уподобљења Христу. Они су стекли Бога унутар себе, толико су се природно и нераздвојно сјединили и спојили са Њим, да се Бог осећа у сваком од светих као у сопственом дому, и свети као да постају инструменти у Његовим рукама, зато што Бог кроз њих делује на друге људе.

Сваки ко је постао хришћанин ступа на пут који води ка Христу. И свако има свој пут, своју трасу. Сваки човек се приближава циљу са своје стране. И што је човек ближе Христу, тим потпуније схвата Бога и тим више је способан да смести Бога у себе. А примивши Бога унутар себе, он може да предаје знање о Богу и искуство Божијег присуства и другим људима.

Вера у Христа Васкрслога

Желео бих да сада назначим тему наше данашње беседе. Реч је о хришћанском духовном животу, о томе путу по коме хришћанин иде ка своме циљу. А циљ је – што је могуће потпуније уподобљење Богу и сједињење са Њиме.

Пут хришћанина је условљен са неколико кључних момената без којих је хришћанска духовност немогућа и незамислива. Пре свега хришћанин – то је члан Цркве. Ван Цркве не може бити никакве хришћанске духовности, зато што Христос после Себе није оставио никакве писане радове које би могли да изучавамо, нити друге споменике његовог присуства на земљи, већ управо Цркву – Цркву као реалност у којој људи живе из поколења у поколење. У томе је још једна разлика Христа од оснивача других религија и моралних учења. Као по правилу, утемељивачи ове или оне религије, овог или оног философског или моралног учења били су пре свега учитељи, који су се бринули о томе да би после себе оставили писмено наслеђе. Дела сваког таквог учитеља постала су основе, на којима су се темељио живот школе коју је основао. А Христос није написао ништа, ни један ред. Све што знамо из писмених извора о Христу – то су сведочанства оних који су видели Христа или оних који су слушали исказе очевидаца. Од оних који су познавали Исуса Христа у Његовом земаљском животу – пре свих су апостоли. Четворица од њих –Матеј, Марко, Лука и Јован – постали су аутори Јеванђеља, а Јаков, Петар и Јован, аутори посланица. Али постојао је међу ауторима Новог Завеа човек, који наизглед није срео Христа уживо – то је апостол Павле. Управо од њега почиње религиозно искуство којима припадајуи садашњи хришћани, који нису срели Христа у свом физичком животу, али су Га срели на свом духовном путу.

Вероватно је већини од вас позната прича обраћања св. Апостола Павла – човека, који се од гониоца хришћана преобратио у највећег апологету. Он је био верујући јудеј и сматрао је да хришћанство противречи основним нормама јудејске религије, да је оно опасна секта. Наоружавши се писмима против дамаских хришћана, Савле (тако су звали Павла до обраћења) пошао је у Сирију, да би се борио против хришћанства. Али када је био на путу за Дамаск, неочекивано му се јавио Христос у заслепљујућој светлости. Савле „је пао на земљу и зачуо глас, који му је говорио: Савле, Савле, зашто Ме гониш?“ Он је рекао: Ко си Ти, Господе? А Господ је рекао: Ја сам Исус…“ (Дап. 9;4). Тим сусретом, не на равни физичког битисања, већ на равни духовног сагледавања почео је живот апостола Павла,који је не сревши Христа у животу, постао један од Његових најревноснијих следбеника.

Сва будућа поколења хришћана, то су људи, који нису лично познавали Христа, нису имали могућности да прочитају Његова дела, зато што их није ни било. Њихово знање о Христу је исцрпено тиме што су могли да прочитају у Јеванђељима као сведочанствима људи, који су Христа видели и слушали. Али сваки од њих је сусрео Христа на сопственом духовном путу: није једноставно сазнавао о Његовом учењу или био убеђен речима, које је прочитао, већ је управо стицао Живог Христа унутар себе.

Ти сусрети настајали су и настају на различите начине. Не постоје двоје људи који су пришли Богу на исти начин. Једни прилазе Христу изненадним обраћењем, као апостол Павле, други читањем књига.  Али прави хришћанин је онај који није једноставно нешто слушао, сазнао о Христу, начитао се књига о хришћанству. То је човек који кроз своје унутрашње искуство зна да је Христово васкрсење реалност, да је Живи Христос присутан у Цркви. И Црква се тиме и разликује од свих познатих философских школа, религиозних заједница и друштава, што даје људима могућност да имају додир са Живим Христом у реалном унутрашњем духовном искуству.

Хришћанин – члан Цркве

Црква располаже многим средствима, којима се човек може користити да би изашао на пут који води личном сусрету са Христом. Али пре свега Црква – то је заједница. Када човек долази у Цркву, он престаје бити индивидуа која стреми да нађе свој нарочити пут према Богу, ка духовном савршенству. Ушавши у Цркву, човек (као да) се улива у неки поток и почиње да се креће његовим током. Верујући човек иде руку под руку са другим људима. Поставши члан Цркве, човек постаје члан заједнице изаједно са другим хришћанима почиње духовно да узраста.

Када кажем; „Човек је постао члан Цркве“, онда нисам имао у виду људе који с времена на време уђу у храм да би постојали на служби, запалили свећу и изашли, ништа не схватајући, оставши истим странцима у храму, каквим су били и до тада. Не. Постати члан Цркве значи улазити у Цркву као у свој сопствени дом, учествовати у њеном животу и трудити се водити тај живот потпуно и интегрално.

Ако у Цркву прилази човек који мало зна о њеном животу, прва његова реакција често бива шок – он упада у потпуно непознату и несхватљиву атмосферу, слуша песме и возгласе на мало познатом језику, види непознате одежде, кадиони дим, непознате церемоније. И неискусни човек може да помисли да овде настаје некакво магијско дејство, а читава ситуација је изграђена ради деловања на психу. Управо су тако схватали Цркву многи атеисти, који су у храм долазили са очигледном жељом да све оповргну и омаловаже. Али и певање и читање молитава и одежде свештенослужитеља – све је то спољашња страна, која се никада не може схватити ако човек не осети ону унутрашњу срж Цркве која је Сами Христос.

Црквене тајне – Исповест и причешће

Основе црквеног живота су тајне. Од њих, три су основне: Крштење – тајна ступања у Цркву, исповест – тајна нашег свакодневног, редовног очишћења и Причешће – тајна нашег сједињења са Христом.

Због чега је потребна исповест и зашто је духовни живот и истинска духовност немогућа без те тајне? Хришћанство тврди да то стање у коме ми сада живимо, то је стање човека након грехопада; сваки од нас живи између Бога и ђавола, између добра и зла, сваки од нас свакодневно у животу врши избор између пута који воде ка спасењу, ка Богу, и пута који води ка духовној смрти и аду. У нашем садашњем стању неизбежне раздвојености, избора између добра и зла ми смо духовно слепи, наш унутарњи вид је отупљен, често немамо правилне оријентире и зато не можемо наћи прави пут. Ми не можемо наћи пут ка светлости управо зато што се налазимо у тами, не можемо наићи на пут ка духовном исцељењу управо зато што не знамо каква је наша дијагноза, какве су наше духовне болести и како их лечити. Због свега тога потребна је и исповест.

Исповест – то је онај момент када ставимо себе пред Божије лице и начинимо часну, непристрасну и беспоштедну самоанализу; испитујемо себе, шта нас дели од Бога и од људи, шта нас спречава да достигнемо духовне висине.

Из своје свештеничке праксе могу рећи да људи који се први пут исповедају или се ретко исповедају, као по правилу, не осећају своју греховност. Тако човек може доћи на исповест једном у пет година и рећи: „Немам веће грехове, ја сам као и остали, нисма ништа украо, нисам никога убио“ то јест, долази са осећањем задовољства самим собом. И парадоксално: људи који се исповедају месечно или сваке недеље, на исповести свагда имају шта да кажу, они виде своје грехове.

Због чега се то дешава? Зато што, чим је човек ближе светлости, јаснији су му сви они недостаци који нису видљиви у тами. Ако су на соби затворена врата, прозори зпревучени застором и светла погашена, онда је немогуће видети да ли је она сређена или је у нереду, да ли је у њој нечистота и прашина или не. А ако се отворе прозори,  на светлости сунчевих зрака брзо ће постати видљива сва места на којима се скупила прљавштина и ђубре. Исто је и са људском душом. Док смо ми у тами, док смо далеко од Бога, док се кувамо у сопственом соку, ми не видимо своје недостатке. Свагда смо уверени у своју исправност и само се изненађујемо, због чега и поред свих наших прекрасних особина не добијамо много, много тога нас не задовољава. И ми, као по правилу, кривимо оне који нас окружују, који нас потцењују, не примећују наше врлине. Од оваквог исказаног гледишта настају многе невоље. И управо да бисмо  се избавили и исцелили од тога, помаже часна, потпуна и редовна исповест, која се приноси Богу, али чији је сведок свештеник. Дакле, исповест је једна од најважнијих ствари која чини хришћански духовни живот.

Друга је тајна Причешћа. По учењу Цркве, у тренутку примања Светих Христових Тајни ми се духовно и телесно сједињујемо са Живим Христом. У своје време извесни философ-материјалиста је говорио да је „човек оно што једе“. У извесном смислу то је заиста тако: човек се формира од онога чиме се храни. У хришћанству се верујући хране Богом, и то не у пренесеном, духовном смислу, већ управо тако: у тајни Причешћа под видом хлеба и вина они кушају Тело и Крв Христову. При томе објаснити шта се дешава у тренутку причешћа – није могуће: то је могуће доживети само на сопственом искуству. Са истом оном очигледношћу са којом је апостол Павле осетио Христово присуство на путу за Дамаск, човек може осетити да  када он прима хлеб и вино у Евхаристији, он у себе прима Самога Бога. Иначе говорећи, растојање које постоји између човека и Бога, будући да је једанпут премошћено Богом Који је постао Човек, основао Цркву и дао Своје тело и Своју крв за храну људима – анулира се у оном тренутку када се ми духовно и телесно сједињујемо са Богом у тајни Причешћа. У том тренутку човек и Бог постају „једно“, зато што живот човека који је у себе примио Христове тело и крв, постаје нераскидиво свезан с Богом, прожет његовим присуством онолико колико је такав био живот Божије мајке и многих светих који су се сјединили с Богом и постали „једно“ са Њим. Тиме је Причешће кључни момент духовног живота хришћанина.

О духовништву

На путу ка Богу човеку је потребан духовни учитељ. Духовним учитељ или духовни отац може бити свештеник коме се ви поверавате. Он не може бити ниоткога наметнут. Избору духовног оца треба приступити веома одговорно. Пре него питате овог или оног свештеника да вам буде духовни отац, требате се постарати да схватите начин његовог мишљења, његови погледи – не противрече ли они вашим убеђењима.И ако сте осетили да је управо то човек коме можете поверити и оно најскривеније и у замену за то добити мудар и частан савет, такав свештеник може да постане ваш духовни отац. При томе треба да се напомене да духовник није дужан да решава ваше проблеме уместо вас. У великој су заблуди људи који духовног оца схватају као неког чаробњака, способног да реши се те проблеме које човек не може сам да реши. Духовни отац једино може помоћи духовном сину или духовној кћери да дођу до правилног решења, али не треба да намеће своја решења. А ако духовник чини другачије, ако настоји да се свака његова реч прима на беспоговорно испуњавање, такав духовник се нелази на лажном путу. Веома је важно наћи таквог наставника који је духовно искусан и заједно с тим, који својој духовној деци даје слободу, дозвољавајући њима самима да се развијају у тој слободи, давајући им савете у потребним тренуцима, али остављајући људима за право да их прихвате или их не прихвате. Проблем се овде састоји и у томе што је свештеника мало, далеко мање него људи који би хтели да се користе њиховим непосредним, личним духовним руководством. Свештеник је ограничен у својим могућностима, пре свега временом и то такође компликује избор свештеника који треба да постане истински духовни учитељ.

О духовној литератури

У православној традици постоје у други начини стицања духовног руководства. То је читање духовне литературе, којом је Ппавославна Црква јако богата. Јеванђела, Дела (апостолска) и посланице, које су укључене у Нови Завет чине свештено Писмо за хришћане. Верујући га читају свакодневно, много пута, а неки га чаг уче и напамет. Осим тога, постоји опширна литература, која је настајала током свих двадесет векова постојања хришћанства. И ако човек жели да непрестано духовно узраста он треба да се користи и тим водичима.

Веома је важно научити правилно се орјентисати у мору духовне литературе, којом су данас препуњене полице. Далеко од тога да све што се издаје за православну литературу и заиста јесте такво. У совјетско време смо страдали од тога што су религиозне књиге биле недоступне, могуће их је било наћи једино на „црном тржишту“, код „самоиздавача“. Данас се сидуација изменила. Црквене, манастирске, чак и светске књижаре предлажу богат избор духовне литературе. Осим књига и брошура има и видеоматеријала и аудиокасета. Често ту продукцију прате упечатљиви натписи, као на пример: „Књига издата по благослову Најсветијег Патријарха Московског и све Русије Алексеја II“, на многим књигама, брошурама и касетама су насликане иконе, православни симболи. Сви ти спољашњи знаци припадности православној традицији терају неразборите купце да сваку такву књигу схватају као реч Цркве. Међутим, није свака књига на којој пише „По благослову Најсветијег Патријарха“, заиста добила такав благослов. И није свака брошура коју је написао православни аутор, па чак и свештенослужитељ, заиста православна.

Рецимо узгред о „благословима“. Некада се наиђе на књигу издату по благослову јерарха који је у стварности умро пре неколико година. А недавно сам видео књигу издату „по благослову свете горе Синај“. Може ли „гора“ да благослови издавање књиге? И није ли скрнављење сећања на овог или оног јерарха издавање књиге и часописа по његовом благослову неколико година након његове смрти?

Једна од невоља савремене Русије је стремљење нечасних људи да зараде на сурогатима и кривотворењима. То је свугде присутно. Може се купити „фирмирано“ одело познатог западног произвођача, а уствари то је израђено у домаћој фабрици, на брзину скројено и продаје се по таквој цени да је лако досетити се да је у питању фалсификат. То се исто дешава и на тржишту духовне литературе. Постоје књиге које се сакривају иза громких, изазовним проверено „православним“ називима, а уствари су фалсификати.  Зато узимајући књигу, треба бити обазрив и ако је могуће претходно се консултовати са компетентним људима.

А ако се одбаци сав тај шљам, онда се показује да постоји огромна количиа заиста православне литературе која за сваког хришћанина може постати духовни руководитељ. То су најпре дела светих Отаца и црквених учитеља почевши од II века, какви су на пример Игњатије Богоносац, Иринеј Лионски, Атанасије Велики, Василије Велики, Григорије Ниски, Јован Златоусти, Блажени Августин, Максим Исповедник, Јован Златоусти, Симеон Нови Богослов, Григорије Палама (ограничићу се само овим именима). Од руских дореволуционарних аутора пожељно је читати Теофана Затворника и Игњатија Брјанчанинова. Од савремених аутора, чије књиге могу донети велику корист навешћу пре свих митрополита Сурожског Антонија, архимандрита Софронија (Сахарова), архимандрита Кипријана (Керна), протојереја Александра Шмемана. Веома је корисно читати житија светих – како древних, тако и нових, нарочито животописе новомученика и исповедника XX века. Стона књига хришћанина може да буде и „Добротољубље“ – класични зборник списа духовно-аскетског садржаја у пет томова.

О молитви

Ниједна религија није могућа без молитве. У хришћанству молитва представља основни садржај религиозног живота. Хришћанин – то је човек који се непрекидно сећа Бога. Када говоримо о молитви, реч није о томе да се уставши ујутру неколико минута помолимо и учинимо то исто увече пред спавање; није ни о томе да понекад дошавши у Цркву упутимо Богу пар речи, већ о томе да стално живимо у Богу, стално Га се сећамо. Апостол Павле говори: „Молите се непрестано“ (1Еф. 5;17). И управо је непрестана молитва хришћански идеал.

Питаћете како је могуће непрестано се молити, ако човек треба да ради, да се брине о ближњима итд.? Када говоримо о непрестаној молитви, имају се у виду не само они тренуци када стојимо пред иконама, већ молитва као обраћеност, орјентисаност свег нашег живота на Бога – оно што се у Старом Завету називало „хођењем пред Богом“. Из старог завета сазнајемо да је, например, Енох, „ходио пред Богом“ (Пост 5;24), цар Давид је „ходио пред Богом“ (3Цар 3;6), а док цар Амон „није ходио путем Господњим“ (4Цар. 21; 22). Овде се указује на некакав основни садржај живота човека, како је он одредио себе у односу са Богом.  „Не ходити са Богом“, значи не сећати се Бога, не орјентисати на Њега свој живот, не упоређивати га са Божијим заповестима. А „ходити пред Богом“ значи: сваки свој поступак, свако своје дело и сваку реч вага на теразијама хришћанске духовности: одговара ли јој или скреће с њеног пута.

Молитва је нераскидиво повезана са животом. Не можемо успети у молитви ако у свакодневном животу бивамо раздражљиви, непријатељскинастројени, нетрпељиви. Молећи се, треба да се постепено мењамо на боље.

Молитва – то је разговор човека са Богом. Не молимо се зато што је то Богу потребно, што Бог то тражи од нас. И наравно, не само зато што ми желима да нешто задобијемо од Бога, премда у неким случајевима молимо Бога за конкретне ствари. Неки мисле да је молитва потребна само због тога да би нешто измолили од Бога и у том случају Бог је само средство за задобијање нечега. То је из корена неправилан приступ. Ми се Богу молимо пре свега због тога што смо жедни општења са Њим.

Општење са Богом је сродно општењу са вољеним човеком. Слично томе како вољени непрекидно мисли о вољеној девојци, стреми сусрету са њом, а раставши се почиње да чека следећи сусрет, тако и хришћанин, за кога је Христос – главни садржај живота, буди се са мишљу о Христу и са том мишљу лега. Он сав свој живот сравњује са Христовим и пре него што било шта учини упита себе: а како би на мом месту Христос поступио? Непрекидно мерећи свој живот с моралним и духовним идеалом хришћанства, такав човек га постепено исправља и живот се постепено мења на боље. То се може десити брже или спорије, али ако човек иде по томе путу не скрећући, ако је присутно све што чини хришћанску духовност, онда човеков живот постаје непрекидно кретање напред.

Човек о односу према Богу никада не може бити неутралан, никада не може да стоји у месту.Он се или креће према Богу или се удаљује од њега. То је као у шаху: ишчекивани потези скоро никад не доводе до победе, они су само неутрални, а уствари то је пут ка губитку. Шахиста треба у игри да буде активан, реално оцењујући јаче и слабије позиције ове или оне фигуре. Треба да покреће фигуре тако да побеђује на сваком фронту.

Тако је и у хришћанском животу. На сваком од „фронтова“, било да је то учешће у црквеним тајнама, молитва, читање духовне литературе, човек може доживљавати победе и поразе, али ни на једном од њих не треба да одступа. На исповести он треба да иде корак по корак, ка све дубљем покајању. Причешће треба да га води све осетнијим унутрашњим променама. Молитва треба да буде школа општења с Богом, унутрашњег усресређења. Читање духовне литературе не треба да буде без плана и спонтано, већ да омогућује непрекидно духовно узрастање. Има и других чинилаца хришћанског духовног живота, посебно: аскетска правила, пост, уздржање и томе слично што помаже човеку да достигне све више духовне нивое.

Невоља многих савремених људи је у томе што живе без јасног циља, лутају по путевима без правилних орјентира. Човек који се привикао да живи на сличан начин престаје да цени своје време: из дана у дан, из године у годину живот човек пролази животом бесциљно, што би се рекло, убија време. Али убиајти време – то је преступ. Живот је и без тога тако кратак и што се човек више приближава неизбежном крају, тим више осећа краткотрајност живота. А ако је човеков живот духовно испуњен, прожет присуством Божијим, њему никада није довољно времена, свагда се упиње да учини и успе више.

Дакле, у духовном животу нису могући ишчекујући кораци. Време може тећи било са знаком плус, било са знаком минус. На путу духовног живота могуће је или прогресирати или регресирати, то једт или се приближавати духовним идеалима, Богу, или се од њих удаљивати. Често људи који живе без циља, без духвоног орјентира мисле да њихов живот протиче неким неутралним садржајем. А уствари, не примећујући то, они постепено деградирају.

Земаљски живот – Припрема за будући живот

Завршавајући ову беседу желео бих да кажем да је за сваког човека –религиозног или атеисту, хришћанина или нехришћанина – земаљски живот (заправо) кретање ка смрти. И често наш живот изгледа бесциљан и несадржајан управо зато што заборављамо на његову крајњу перспективу. Свети су Оци говорили да човек треба да живи тако као да је сваки дан његовог живота – последњи. При таквом унутрашњем стању човек се одриче од мноштва другостепених ствари, зато што у перспективи сусрета са смрћу те се ствари чине безначајне и непотребне, он се усредсређује на оно главно. У хришћанском духовном животу је важно да сећање на смрт буде свагда присутно, али не због тога да би човеку загорчавало живот, нити због тога да би се одучио да се радује животу, већ због тога да би животу придодао важност и дубину. У хришћанству се смрт не схвата као нешто ужасно, као катастрофа која прекида ток живота, већ као венац живота, његова кулминација, врхунац, као човеков прелаз у потпуније, духовније и божанскије стање.

Земаљски живот – то је припрема за будући живот. Али то не значи да је наш живот само неки концепт будућег живота. Земаљски живот је цењен сам по себи и човек живи овде не сам зато да би сачекао (да прође) то време, а затим да пређе у боље стање. Он живи због тога да би у активном доброчинству и у активном духовном животу принео плодове – како оне које он оставља након себе на земљи, тако и оне које носи са собом на небо.

Христос говори: „Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа кваре и где лопови поткопавају и краду, већ сабирајте себи благо на небу“ (Мт. 6;19). Хришћански духовни живот је сабирање блага на небу – сакупљање духовног богатства.

И управо с оним што смо накупили у души, у духу у срцу ми и прелазимо у будући живот. И управо од тога какво смо духовно стање достигли у коначном збиру и зависи наша судба у вечном животу. Из овог света човек не носи са собом ни материјално богатство, ни многобројне начине да замени срећу, блаженство, задовољство које је он овде стекао. Он ће са собом понети само оно што је накупио у свом духовном искуству.