објављено / 24.08.2016.

Епископ Атанасије (Јевтић) – ПЕТИ ЈЕВАНЂЕЛЕЛИСТ – СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ КАО ЕГЗЕГЕТА РЕЧИ БОЖИЈЕ

Овога Лета Господњег, 2007-ог, празнујемо 1600-годишњицу блаженог преставqења Светог Јован Златоуста (14. 9. 407 – 2007. године), Архиепископа Цариградског, једнога од Три Васеqенска Јерараха Православне Цркве и великога Оца Цркве Божије и наше. Личност несумњиво и неоспорно велика, богата, многострана, какав је био као – хришћанин, монах, јереј, Архијереј, Пастир, беседник, богослов, проповедник и егзегета Речи Божије. Реч је о човеку равноапостолске величине, светости и мудрости, истинском облагодаћеном човеку у Христу Богочовеку, који је, по речима Оца Јустина (Поповића), заиста био „‘иво ходеће Јеванђеqе“ Божије.

Из пребогатих, предубоких и многодимензионалних његових дела,[1] која заиста представqају бесценблаго за Цркву Христову, њено „пето Еванђеqе“, како је рекао опет Отац Јустин,изабрали смо да одмуцамо неку реч о његовом ерминевтичком делу, то јест о његовом схватању и тумачењу Свете Речи Божије, записане само делом у Светим Књигама. Он је протумачио скоро цело Свето Писмо – Стари и Нови Завет. Тумачио је Пророке као пророк, Апостоле као равнопаостолни, Јеванђеqа као пети јеванђелист, због чега је и назван „Пети Ееванђелист“ од стране Православних, и конкретно од оца Јустина, како ћемо даqе видети.

Свети Златоуст је библијска и црквена личност, облагодаћени лик светог пророка, патријарха, апостола, јеванђелиста, заиста Свети Отац Цркве и духоносни егзегета Речи Божије, гласник и весник (=толмач) Самога Христа као Ипостасног Само-Логоса (Аутологос), Само-Речи Божије, како он често, а с њиме и други Свети Оци, поистовећују свету писану Реч Божију са Христом као Личном Речју Божијом.[2] За Златоуста и друге Свете Оце: слова и речи Светога Писма у Старом Завету су месо и тело Христово, а у Новом Завету то је – Јеванђеqе, Црква, Божанска Евхаристија, Свете Тајне, Светитеqи.[3]

После Христа, Свети Златоуст је волео више од свих других Светих Старога и Новога Завета – Апостола Павла. Толико дубоко га је волео, да га је тако дубоко протумачио да, као што вели једно предање – а то предање хоће нешто да каже – да није било њега, било би потребно да Апостол Павле поново дође да протумачи своје Јеванђеqе, то јест своје Посланице. „Јер, вели Златоуст, Павле нас је нагнао да учинимо овај скок. Павле, и qубав према Павлу! Опростите ми, или боqе немојте праштати, него подражавајте ту qубав!“(О промени имена. ПГ 51,118). Толику је велику qубав имао према Апостолу Павлу, да му је заиста и долазио Апостол Павле у Духу Светоме, и учинио га духонадахнутим тумачем његовим, то јест њему повереног и њиме проповеданог и записиваног Јеванђеqа Христовог. Златоустово понирање у дубине Светога Писама личи заиста на Павлово удубqивање у Реч Божију Старог Завета и у Ипостасну Реч Божију, јавqену лично у Новом Завету – у Христу Оваплоћеном, Сину и Логосу, Богочовеку Спаситеqу, Који је уствари сав садржај и смисао и циq и Старозаветне и Новозаветне усмене и писане Речи Божије.

+++

Изабрао сам, рекох, да говорим о Златоусту као егзегети Светога Писма да бих показао из самих његових текстова: какве је то врсте или рода светописамски егзегета и тумач био, и какви треба да су истински православни егзегети и тумачи Светописамске Речи Божије. Повод за то ми је дат од самог почетка његовог тумачења Матејевог Јеванђеqа. Сам Златоусти у својој 1. Омилији на Матејево Јеванђеqе, дакле на почетку тумачења Новог Завета, говори о ономе што је најзначајније у православном приступу Светоме Писму, у Православној ерминевтици и егзегетици, у правом православном ставу и сазнању и схватању и доживqавању Речи Бога Живога.

Да прочитамо почетак те његове 1. Омилије на Матејево Јеванђеqе, како је написано у оригиналу, уз наш превод и појашњења:

„Требало је да ми уопште не потребујемо помоћ од слова (и писаних књига), него да имамо тако чист живот да сама благодат Духа (Светога) буде у нашим душама; и као што су књиге (Светог Писма) исписане мастилом, тако да наша срца буду исписана Духом (Светим). Но пошто смо ту благодат одбацили – тј. немамо чиста срца да у њих директно Дух Свети уписују Речи Божије, –  хајде да прихватимо ову другу пловидбу (=пут/начин). Јер, да је први начин био боqи, – тј. да је боqе било да Реч Божју учимо од Светог Духа него ли од слова и књига – показао је Бог и оним што је рекао и оним што је учинио. Јер и Ноју, и Аврааму, и његовим потомцима, и Јову, и Мојсију, није говорио словима (=књигама), него (им је говорио) Самим Собом, налазећи чистим ум њихов. Али, пошто је сав Јеврејски народ упао у саму дубину зла, тада су настала слова (=списи), и плоче (Закона), и потсећање кроз њих (тј. тако је настало Свето Писмо). И то није било само код Светих у Старом Завету, него се догодило и код оних у Новом Завету. Јер, ни Апостолима није Бог дао ништа написано, него је уместо слова (и књига) обећао дати им благодат Духа (Светога). Јер, вели (Христос), Он ће вас – Дух Свети – потсетити на све (Јн. 14,26). И да дознаш да је то било много боqе, слушај шта каже (Бог) кроз Пророка: Завештаћу им Завет Нови, дајући законе Моје у ум њихов, и на срце ћу их написати, и сви ће бити научени Богом (Јерем. 31,32; Јевр. 8,10;10,10). И Павле (Апостол), – наставqа даqе Златоуст – показујући то исто преимућство, говорио је да је примио закон не на каменим плочама, него на плочама телесног срца (2Кор. 3,3). Но пошто су током времена (qуди) скренули: неки због (искривqених) учења (=наука/заблуда/јереси), а други због (рђавог) живота и понашања, потребно је било опет подсећање кроз слова (и писма). Замисли, дакле, колико је зло: да будући дужни тако живети да нисмо потребовали слова (и списе), него да уместо књига дајемо наша срца Духу (Светоме); па пошто смо изгубили ту част, дошли смо до тога да потребујемо слова (и књиге), да се и овим другим леком нисмо користили како треба!? Јер, ако је преступ (већ) то да потребујемо слова (и списе), а не да стекнемо благодат Духа, погледај колика је оптужба (на нас) да нећемо да се користимо ни овом помоћи (Светог Писма), него презиремо ова слова (=Свето Писмо), као да она ту стоје узалуд и непотребно, и тако навлачимо себи већу казну. Али, да тога не буде, пазимо са тачношћу на оно што је написано (у Светом Писму), и научимо се како је дат Стари Закон, а како Нови Завет“(Омилија 1,1 на Матеја). Даqе Свети Златоуст прелази на тумачење Матејевог Јеванђеqа.

Ето на који начин Свети Златоуст објашњава како је настало Свето Писмо Старог и Новог Завета, а исто можемо рећи и за Списе Светих Апостола и њихових наследника, Светих Отаца, и самога Златоуста. Дакле: требало је „да не потребујемо слова/списе“ – ни Божанске списе Светога Писма, ни утолико више qудске списе и књиге – него да „уместо књига пружамо срца наша Духу Светоме“: да Он у њима уписује своју Божанску Реч, то јест Самога Христа, Логоса Божијег и Мудрост Божију. Али, пошто на тај први спасоносни начин нисмо поступили, нисмо га прихватили, онда је Бог нашао овај „други лек“, други начин да наш немар, наш заборав творачке Речи Живота и Смисла, исправи и излечи, па нам је зато дао писано Свето Писмо, говорено и записивано Духом Светим преко духонадахнутих qуди (1Петр. 1,20-21), те је зато потребно слушати и изучавати Свето Писмо. Тако, дакле, започиње овај Свети и Златоусти егзегета своју херминевтику, своје тумачење Речи Божије – Светога Писма.

То јест, започиње давањем потпуне предности Духу Светоме над писаном речју, над текстом Светога Писма. Тиме он показује и пројавqује тајну Православне херменевтике, тајну и смисао самога Светога Писма као живе и спасоносне Речи Божије. Тиме нам уствари открива и тајну своје сопствене херменевтике, свога надахнутог тумачења Свете Књиге Божије, као уосталом и тајну осталих Светих Отаца и правих Црквених егзегета. Зато је за нас тако важно светоотачко тумачење Светога Писма. Греше они међу православнима, и још више међу западним хришћанима, који мисле да је прошло доба Светих Отаца и да треба сада дати места неким другим, било којим, необиблистима, или тако названим „библијским наукама“ да бисмо пошли даqе у схватању и тумачењу Речи Божије. Не кажемо, наравно, да не требају и савремене библијске науке, даqа истраживања и продубqене студије савремених библиста, итд., али – ако изгубимо Светога Духа као руководитеqа и надахнитеqа поимања и тумачења богоданог садржаја и смисла Светога Писма, онда смо изгубили живу и спасоносну Реч Божију и остајемо само при голом слову и мртвом тексту. А као што је познато: слово убија, а Дух  оживqује (2Кор. 3,6). А нас у Цркви Православној Господ је удостојио и оспособио Духом Својим да будемо служитеqи Новога Завета, служитеqи не слова, него Духа, и та служба Духа је много већа у слави (2Кор. 3,6.8), тј. много више Духом Светим служимо и сведочимо Славу Бога Живога и Истинога, и нашу вечну славу и живот и спасење у Њему и са Њиме. Јер Дух Свети, Утешитеq Цркве, „помаже у нашим немоћима… и сам се Дух моли за нас уздасима наисказаним“ (Рм. 8,26) – како у свршавању Свете Литургије, тако и у светом служењу проповедања и објашњавања Речи Божије – Светога Писма.

+++

Врло је интересантно и веома значајно да је овај Златоустов херменевтички увод и приступ Јеванђеqу Матејевом, и уопште Светоме Писму, ушао у живо Предање наше Цркве, и остао у дубоком сазнању и осећању Православqа, тако да је и буквално употребqен од бројних Светих Отаца и Црквених писаца кроз векове. Навешћу само један пример. Кад сам се бавио словенским преводима и издањима Псалтира (о томе сам и написао један чланак), запазио сам да као срж предговора или поговора у Псалтир, стоје напред наведене богонадахнуте речи Светог Златоуста. Тако, у предпоговору ободског Октоиха Ђурђа Црнојевића са Цетиња, из 1494. године, и такође у од њега изданом Псалтиру, следеће 1495. године, а онда и у даqим издањима ових и других богослужбених књига у милешевској, грачаничкој и др. нашим првим штампаријама, мудри штампар – на Ободу је то био јеромонах Макарије – унео је ову мисао и дословни текст Светог Златоуста.[4] Ту стоји поновqена мисао Златоустова:  да је Бог са Авраамом, Мојсијем, Давидом, као Његовим причесницима и саговорницима, разговарао не „писмом“ – словом и књигом – него уживо и лично, па после Оваплоћења Христовог, Он је Духом Светим, у Цркву као у царску ризницу, преко Пророка и Апостола положио „непотрошиво богатство“ Речи Божјих, а онда после ових Божијих саговорника, „божанствени мужеви Дамаскин и Козма и Јосиф, песници црквени, научавани наиласком Духа Светога, предадоше нам да песмословимо трисветим гласима Онога Кога у Тросунчаном Божанству славослове на висинама Анђели. И тако изобиловасмо у Писмима (=божанским Књигама), која су учитеq целомудрија, измирење с Богом, узрок сваког доброг дела“… итд.[5]

Ово показује да је у живом предању Православне Цркве било присутно и делатно живо осећање те истине коју наглашава Свети Златоуст: да Живи Бог Духом Својим открива директно, без слова и писма, живу Реч Своју живим qудима, који имају отворено и чисто срце и чист ум. Тако је Дух Божији и давалац и критеријум Светога Писма, а не обратно. Према томе, није Свето Писмо као слово и текст, него Дух Божији оно главно у и око Светога Писма. Јер иначе, не би Бог ни јавqао се ни силазио у наш свет и историју, и не би сама Ипостасна Реч Божија – Син и Логос, постао оваплоћењем човек, него би било довоqно „написати“ неко писмо, или дати неку „књигу“ (као муслимански „Китаб“, или чак и као јеврерјску „Тору“). Због тога су и сами Божији qуди, и сами писци Светога Писма, били и према самоме Писму слободни у Духу Светоме, као Творцу и Надахнитеqу самих њих као писаца, и онога што су они написали. Такав пример је Златоустов qубqени Апостол Павле, а затим и сам Златоуст. Например, када неки библисти, протестантски или римокатолички, кажу како Апостол Павле цитира Стари Завет час по преводу Седамдесеторице, час по јеврејском тексту, а час опет не чини ни једно ни друго, него својим речима слободније предаје Реч Божију из Старог Завета, често дајући и посебан, „павловски“ смисао, другачији од наизглед буквалног смисла текста, они тиме само показују да не схватају истину: да није Апостол Христов роб слова и текста, нити је он ученик преводилаца Септуагинте, или Масорета и рабина, или још мање да је везан схватањима ондашњих „књижевника“ или данашњих „библиста“, већ он као Апостол има у себи Духа Божијег (Рм. гл.8), има ум Христов (1Кор. 2,16), одакле и потиче сво Свето Писмо и Старог и Новог Завета. Из овога је такође јасно: зашто фарисеји и књижевници јеврејски нису могли да Апостолима и првој Цркви наметну своје схватање и тумачење Закона и уопште Светога Писма, јер су Апостоли и писци Речи Божије, у Новозаветним Јеванђеqима и осталим књигама, имали у себи Духа Светога Утешитеqа, Који у њима у Цркви пребива, и уводи њих и њу у сву Истину, и Он им лично сведочи о Живој и Ипостасној Речи Божијој (Јн. 14,16-17.26; 16,13; 15,26).

У наведеном тексту предпоговора штампаних Псалтира вели се даqе да су писци тих црквених богослужбених књига, као што су песници Свети Јован Дамаскин, Свети Козма Мелод, Свети Роман Слаткопевац, имали истога Духа Светога као и Давид и остали Пророци, и зато су њихов песме – химне, тропари, кондаци, канони –  продужетак Псалтира. И заиста, за дивqење је како се у нашем богослужењу проткивају и преплићу Псалми и Црквене песме, збива се заиста „плетеније словес“, како каже премудри Соломон (Прем. 8,8 „строфáс лôгон“ = плетен¡õ или извит¡õ словес¢). Зато су ови Оци – песници Цркве – наставак Псалтира, писци нових Псалтира. Јер Дух Свети није престајао да надахњује и руководи народ Божији и qуде Божије у Цркви, и да тако продужује и обнавqа живу Реч Божију, изражавану кроз речи и списе Светих Апостола и Светих Отаца, па дакле и Црквених песника. Узмимо, на пример, ранохришћанску песму „Свјете Тихиј“, или величанствену песничку синтезу Великог Славословqа, или песме Велике Недеqе и Васкрса и Педесетнице. Какви су то богонадахнути састави и творенија! Каква духонадахнута поезија, какво богословqе и богославqе. Није био у праву о. А. Шмеман кад је, у своме „Дневнику“ (последњи његови текстови), говорио да песме Велике Недеqе заостају за Псалмима и Библијом. Јер, један је исти Дух Свети надахнуо истим дахом, истим благодатним искуством и те њихове речи, као и речи Пророка и Апостола; разлика је можда само у мери вере и мери дара Христовог. Сигурно је да су и једни и други били учесници Трапезе Господње, у предокусу, у предокушају, да би затим сви они заједно опет били још приснији и непосреднији учесници у пуноћи Вечере Царства Небеског.

Дакле, Свети Јован Златоуст, као егзегета живе Речи Божије, као тумач Светога Писма, имао је Духа Светога, творца Светога Писма, и Њиме је тумачио цело Свето Писмо и нарочито Посланице свога qубqенога Апостола Павла. Исти је Дух Утешитеq надахнуо Апостола Павла да напише то што је написао, и Златоуста да објасни и шире протумачи то што је у својим егзегетским Омилијама објашњавао и излагао народу Божијем – из Јеванђеqа Светих Четворице Јеванђелиста и код Петог Јеванђелисте – Апостола Павла, који недвосмислено назива своју проповед Речи Божије – Јеванђеqем (Рм. 1,1.9.16; 2,16; 15,16.19.29; 16,25итд.), јер ни Јеванђеqе није завршено са бројем четири.

Златоуст се, са слободом надахнутог ученика Христовог и Павловог, односио слободно и према слову и тексту Светога Писма, тако да из његових егзегетских дела видимо да је Свето Писмо доживqавао изнутра, и према њему се односио као свој према своме, свој у своме, па је, рецимо, и надопуњавао смислом понешто што је Апостол Павле у брзини оставио нејасно или недоречено. За пример, наводимо Павлове речи у 1Кор. 12,12: Јер као што је тело једно, и има удове многе, и сви удови једнога тела, иако су многи, једно су тело, тако и Христос, које задње речи Златоуст мења, па каже: „Апостол је овде рекао (уствари) да су Црква и Христос једно, зато је ставио (реч) Христос, уместо (речи) Црква, називајући тако тело Његово“ (Омилија 30,1 на 1Кор. ПГ 61,250). Интересантно је да ову наизглед „грешку“ у Павловом тексту, тј. замену речи Црква са речју Христос, нико од преписивача или егзегета никада није покушао да измени (не постоји ниједан рукопис Новог Завета са таквом „корекцијом“ или „варијантом“).

Међутим, Златоуст из овог оваквог Павловог текста, као и из других сличних места, изводи сву своју Еклисиологију, која је заиста доследно изведено – „егз-егетизирано“ (потсећамо да реч ексигисис= егзегеза /од глг. екс-сго/ значи буквално: извођење на јавност!) Павлово Црквословqе – богословско исповедање и сведочење о Тајни Цркве, још тачније: о Тајни Христа као Цркве. Златоуст слично изводи и своју Евхаристиологију, тј. сведочење о поистовећењу Евхаристије и Цркве, из познатог, иначе врло кратког, Павловог места у 1Кор. 10,16-17: „Чаша благослова коју благосиqамо није ли заједницца крви Христове? Хлеб који ломимо није ли заједница тела Христовог? Јер је један хлеб – једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо.“ Из овога темеqног места Павловог Јеванђеqа о јединству Цркве и Евхаристије у Једноме Христу, Свети Златоуст изводи кратак и јасан закqучак: Павле речју „заједницакоинониа“ показује да „смо ми (верни=чланови Цркве=Христа) само оно Тело. Јер шта је хлеб? – Тело Христово. А шта постају причасници? Тело Христово. Не тела многа, него једно Тело… Јер је Христос нас учинио Својим Телом, и Тело је Своје опет нама дао. Тако, сви постадосмо Један Христос, пошто смо Тело Његово“ (Омилија 24,2 на 1Кор.; Омилија 3,3, на Еф.; Омилија 8,2 на Кол. ПГ 61,200; 62,27; 62,353). Ови дубоко еклисиолошки и евхаристиолошки текстови Павлови и Хризостомови показују јединство Речи Божије у обојици, јединство Једнога и Истога Духа Светога Утешитеqа у њима, јединство Тела Христовог, Цркве, у којем су они, и сви ми, сједињени у једном Хлебу и једној Чаши, тј. у Једноме Христу – једно Тело и један Дух.

+++

Такви су, мање-више, били и сви остали Оци Цркве Христове Православне, било да су писали мања или већа богословска, истим Духом надахнута дела. Или, пак, да су написали врло мало, као што је, на пример, Свети Сава Српски, други Просветитеq нашег и других околних народа на Балкану. (Први Просветитеqи су били Света Браћа Кирило и Методије).

Када је Свети Сава Српски, када се повукао са положаја Архиепископа Жичког, и отишао 1232. године у Јерусалим, тада, како пише његово биограф Доментијан, дочекао га је тамо Патријарх Јерусалимски Атанасије Други (1224-1236.г.), Свети Првојерарх Мајке свих Цркава Божијих – који ће ускоро мученички пострадати за Христа од муслимана, и зато се слави као Свештеномученик – и он га је поздравио речима васкрсне песме (што значи да је вероватно то било у време Ускрса, или је то Патријарх изговорио пред Гробом Господњим, где се стално живи у атмосфери Христа Распетога и Васкрслога): „Гробу отврсту, аду плачушчусја, Марија вопијаше ко скрившимсја Апосотолм: Изидите, винограда делатеqије, пропоједите Воскресенија слово!“(Васкрсни Сједален 1, на Јутрењу, глас 6). Затим је Свети Патријарх те речи применио на Светога Саву, указујући да је и он, као духоносни Божји човек, са Апостолима сведок и проповедник Васкрсења Христовог, и уз то је додао управо ове наведене речи Светог Златоуста: „Ево, и овај је човек Духоносац, и он нам говори оно што говори Свето Писмо: говори нам тако да му није потребно писано Свето Писмо, јер има у срцу своме Духа Светога и Животворнога!“ – Ето, из ових речи Светог Патријарха Атанасија види се како је живо Свето Предање у Православној Цркви, живо јер живи Свагдаживим и Животворећим Духом Божијим. Овим је јавно посведочен и потврђен Свети Сава Српски, попут Светог Златоуста, као богонадахнути и духоносни проповедник и објавитеq живе и истините Речи Божије, која је увек Реч Крста и Васкрсења, Реч вечног Спасења и Обожења.

Да додамо, као врло карактеристично, и ову чињеницу: да је Свети Сава, после манастира Русика где се замонашио, прешао у манастир Ватопед, и тамо, по сведочењу његових биографа, први параклис који је подигао посветио Светом Јовану Златоусту! Толико га је волио, као што га воли и сав православни свет. Зато су свети ликови Златоречивог Благовесника Јована, његове иконе и фреске, и његова дела, рукописи његови, тако многобројни, далеко бројнији од свих осталих Отаца Цркве. А пре и после свега – његова Божанствена Литургија, која је постала свагдашња Литургија целе Православне Цркве у свим вековима и на свим континентима.

Блажене упомене отац Јустин (Поповић), српски богослов и егзегета наших дана, који спада у исту линију, или боqе у исто сазвежђе православних, духонадахнутих и духовођених егзегета и проповедника Речи Божије, веома много је волео Светог Златоуста. Говорио нам је: „Бог да ми опрости, али ма колико да волим све Светитеqе, Златоуста волим изнад свих!“ – Питали смо га: „Зашто, аво?“ – „Зато што он изражава сву пуноћу Јеванђеqа, све димензије Благовести Христове за свет и човека.“ И наравно, Ава Јустин је одмах додавао: „И Јеванђеqа Павловог!“ Јер је и он, како и Златоуст особито волио и следовао Апостолу Павлу. (Своје духонадахнуто тумачење Павлових Посланица назвао је: „Са Апостолом Павлом кроз живот!“). Отац Јустин је то говорио и из још једног разлога.

Наиме, он се, вели, дуго питао: „Шта значе речи Светог Апостола Јована на крају његовог Јеванђеqа: А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом пописало, ни у сами свет, мислим, не би стале написане књиге (Јн.21,25)? Шта је то много друго? Или још боqе: Који су то многи други?“ – И одговара: „То су Светитеqи, који су Духом исписане књиге, као жива Јеванђеqа Христова. Сваки је Светитеq наставак Јеванђеqа Христовог. Као што су Дела Апостолска продужетак Светих Јеванђеqа, тако и Светитеqи, и њихова житија, и њихова дела – наставак су Јеванђеqа.“ – Ето, то је Живо Предање Јеванђеqа Христовог, наставqано и продужавано у Цркви Духом Светим кроз Светитеqе до Златоуста и до данас, и до краја века.

Ово је говорио Отац Јустин и за Светог Златоуста. Касније смо, по Јустиновом упокојењу, дознали да је он волио Светог Златоуста и из једног посебног разлога. Наиме, њему се јавио сам Свети Златоуст лично, и Ава је то јавqање записао у своме личном Молитвенику својом руком, где каже да му се јавио Свети Златоуст и „над главом му читао молитву из свога Требника! После тог јавqања живео је, вели, дуго једно благодатно стање, плод благодатне посете благодатног и духоносног Залтоустог Светитеqа. Обојица су, дакле, били qуди духоносни, и такође духонадахнути егзегети живе Речи Божије. И Свети Златоуст и блаженопочивши Отац Јустин протумачили су Матејево и Јованово Јеванђеqе, и скоро све Полсанице Апостола Павла. Наравно, да Отац Јустин не би никако пристао да се упореди са Светим Златоустом, кога је називао Петим Јеванђелистом!

Свети Јован Златоуст је, заиста, био нови Јеванђелист, наставqач и продужавалац Јеванђеqа Христа Логоса и Спаситеqа, и као жива христолика и духоносна личност, и као надахнути истим Духом Светим егзегета новозаветне Благовести спасења и вечнога живота за човека и сву творевину. У истом смислу и смеру Златоуст је био и наставqач проповеди и свештенодејства Јеванђеqа, по угледу на Апостола Павла, који своју проповед Јеванђеqа назива јерургијом = свештенодејствовањем Јеванђеqа Божијег (Рм. 15,16). Од свих Светих Отаца Цркве Златоуст је био најближи Светом Апостолу Павлу. Зато је с правом речено: „Уста Христова – Павле, уста Павлова – Јован!“

Као богонадахнути, заиста духоносни егзегета Речи Божије, златоречиви тумач Светога Писма, он је за нас и данас, после 1600 година, духовни вођ и учитеq у Јеванђеqу и читавој Библији, тој Књизи Живота, у којој, Црквом и у Цркви, дише Дух Свети и не дозвоqава да та књига, као само текст, постане „мртво слово на папиру“, како каже наш православни народ. Златоусти Благовесник је за нас православне богослове и служитеqе у Цркви Богочовека и Спаситеqа свега света Христа Господа, и конкретно за наш приступ и схватање и објашњавање Речи Божије, живи пример и образац егезегезе – изношења на јавност и извођења на видик свима – онога што и јесте слово и дух Светога Писма, а то су речи које су Дух и Живот – Речи Живота Вечнога (Јн. 6,63и70), које извиру из Ипостасне Речи Божије, Живототворног и Светворног Логоса Очевог, и увиру у Њега као Логоса Оваплоћеног и Спасоносног, као Слово Које је постало Тело и уселило се у нас и међу нас, и видесмо – и доживисмо – славу Његову као Јединороднога од Оца, пун благодати истине, тј. Духа Светога (Јн. 1,14.18; 3,16; 4,4,23; 14,26; 15,26; Мт. 3,16-17; 12,18.28). Видесмо и доживесмо – и видимо и доживqавамо у Духу Светом у Цркви Апостола и Отаца – славу Његову као Проворођенога међу многом браћом (Рм. 8,29), јер је Он постао Црква – заједница верних и Светих, Пуноћа Онога Који све испуњава у свему (Јн. 1,14; Еф.1,22-23).

Као богослови и егзегете Речи Божије није довоqно да Светог Златоуста следујемо само у његовим текстовима, па ни у егезегетском методу којим он тумачи Свето Писмо, него пре свега да Богу пружамо и приносимо чист ум и срце своје, да би у њима Дух Свети могао да уписује и исписује Своје божанске и боготворне мисли, слова, речи, да уписује, опет и опет, Нови Завет Божији, не на каменим плочама мртве вере и срца отврдлог и задриглог „окамењеним нечувствијем“, како кажемо у молитвама Богу нашем, тј. срца и ума грехоqубqем и пристрасношћу неспособног и непријемчивог за благодат покајања и смирења, за благодат богомудрости и смиреноумqа, какве је духодарне врлине и харизме имао Свети Златосут. Да ту опитну истину православне, црквене егзегезе изразимо речима Оца Јустина: творимо да бисмо разумели – „твори да би разумео„, говорио је он – то је по њему основно правило православног читања и тумачења Светога Писма. Или још боqе познатим речима Светог Григорија Богослова: „Треба се прво очистити – па онда (друге) чистити; прво постати мудар – па умудривати; постати светлост – па просветqивати; приближити се Богу – па друге приводити Њему; бити освећен – па освећивати; руководити рукама (непосредно); саветовати – савесношћу“ (Беседа 2,71: Апологија, ПГ 35,480). У наставку речи Свети Богослов ублажава своје строге и за нас грешне и острашћене скоро недостижне речи, додајући једно „макар“, тј. макар започети очишћавати се; макар започети сопствено умудривање и омудрошћење; започети своје просветqивање, – али не европском „просвећеношћу“, од које данас заслепqује и срце и савест поштеног човека и хришћанина, него Божијом светлошћу, светлошћу оном којом је започео овај свет, када је Бог Творац рекао: Да буде светлост! – И би светлост (Пост. 1,3). То је она Светлост која обасјава свакога човека који долази на свет (Јн. 1,9). И још више она светлост и просвећење које дарује Христос – Вечна Светлост света и свега створенога, и Дух – Фотодотис и Фотагогос – Светлодавац и Светловодитеq свих Светих, свега Светога, свега што је свето и и умно, и честито и „миломе Богу приступачно“, како каже наш народ, тј. свега Богоугоднога и Спасоноснога.

Богу хвала, и данас, после 1600 година од блаженог представqења Светог Оца нашег Јована Златуста, од његовог пресеqења из овога Божијег света и века, у онај боqи и непролазни Божији Свет и Век, то јест у Царство Небеско, у Град Бога Живога, Јерусалим Небески, у Свечани Сабор Анђела и Цркву Првородних записаних на Небесима, и међу духове савршених Праведника, код Господа Исуса, Посредника Новога-Вечнога Завета (Јевр. 12,22-24), има још сличних њему православних духовођених егзегета и проповедника живе Речи Божије, која је делотворна, оштрија од свакога двосеклога мача, и продире све до раздеобе душе и духа, и зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца qудских (Јевр. 4,12; ср. Јерем. 23,29: „Реч Моја – подобна је огњу, вели Господ, и подобна је чекићу који разбија стену“). Међу таквима су и Златоустови благодарни и благородни ученици и следбеници у овоме маломе, али Христу верноме народу Божијем – Свети Николај Жички, Нови Златоуст, и Преподобни Јустин Нови Ћелијски, који је Светог Златоуста и назвао Петим Еванђелистом, и написао му дивни, духонадахнуту Молитву, после онога, напред поменутог јавqања овог Светитеqа њему и благодатног благосиqања над главом његовом.  Ту Јустинову Молитву Светом Златоусту приложићемо у прилог нашем кратком муцању о овоме Златорерчивом и Богоносноме егзегети Речи Божије, чију 1600-годишњицу сада прославqамо. Уз његов последњи у земном животу славослов Богу Живоме и Истинитоме: Докса то Тео пантон енекен! = Слава Богу за све!

+ Епископ Атанасије бивши Захумско-херцеговачки и приморски