објављено / 16.05.2017.

Eпископ Иринеј Добријевић-Православни дух и етика капитализма•

 Студија случаја на примеру Србије и Црне Горе и Српске Православне Цркве
Увод Основна поставка Конференције у Бечу1 на тему „Православни дух и етика капитализма“ 2 је да се да допринос православно-хришћанском приступу капитализму, који је потакнут Макс Веберовим (Max Weber) монументалним делом – Протестантска етика и дух капитализма. 3 Дакле, Вебер је покушао да развије систематско разумевање настанка капитализма на Западу, што је претходило појави капитализма у другим друштвима, која су имала наизглед погодну климу за јачање тржишних економија. Према веберовској доктрини, калвинистички протестантизам је био тај који је однеговао етику капитализма, гонећи своје вернике на стицање богатства, као показатеља да су они међу Богом изабранима. 4 Питер Л. Бергер (Peter L. Berger), директор Института за културна, религијска и светска питања (Institute on Culture, Religion, and World Affairs) при Универзитету у Бостону, тврди да су Веберова сазнања: „Отворила дебату која траје до данас а која се тиче утицаја религијског уверења на друштвено деловање. Ова дебата је била испитивана у разноврсним националним и верским контекстима – од Латинске Америке до Азије, од протестантизма и римокатолицизма до конфучијанизма и будизма. Међутим, основне веберовске поставке да постоји веза између религије и економије, односно, одређеније – да верска увјерења и деловања утичу на друштвену организацију и деловање – нису биле на систематичан начин примењиване, ни на који начин, на религијско наслеђе Источне Европе и Русије. Нарочито је важност православног Хришћанства за процес изградње тржишних економија, обликованих принципима друштвене правде, остала потпуно неистражена у релевантним друштвеним наукама и у теолошкој литератури.“5 Као емпиријски аргумент за своју теорију, Макс Вебер је уврстио чињеницу да су почетком 20. века у Немачкој богати индустријалци, где су протестанти били у чистој већини, и области са већинским протестантским становништвом били економски развијенији од области са већинским римокатоличким становништвом. Исто важи и данас за посткомунистички економски развој Балтичких Република. Естонија је са својим већинским протестанстким становништвом, према економским показатељима, земља која се најбрже развија међу Балтичким земљама. 6 Међутим, у данашњој Немачкој је превасходно римокатоличка Баварија једно од најбогатијих подручја у држави. 7 • Текст је преузет из часописа Philotheos, 5, 2005., стр. 416-424 1 Институт за друштвене науке (Institut fur die Wissenschaften vom Menschen) у Бечу, Аустрија; 7. – 9. март 2005., Коонференција коспонзорисана од стране Института за културна, религијска и светска питања (Institute on Culture, Religion, and World Affairs) при Универзитету у Бостону и Ј.М. Досон Института за црквено-државне студије при БејлорУниверзитету (J. M. Dawson Institute of Church-State Studies at Baylor University). 2 Овде поздрављам насловљавање Конференције „Православни дух и етика капитализма“ која, за разлику од веберијанске премисе „Протестантска етика и дух капитализма“, отеловљује дух православне вјере без тежње за доктринализацијом капитализма. 3 Max Weber, The Protestant Ethic and the Spirit of Capitalism (New York: Scribner, 1958). 4 Интересантно је приметити да су етимолошки корени српских речи богатство (riches) и благо (treasure) – у речима Бог (God) и блажен (blessed). 5 Позив за Конференцију у Бечу: Бостон, 16. септембар 2004. 6 “Cultural Background of the Economic Change in Today’s Romania”: фуснота 10; http://www.phil.euv-frankfurto.de/download/delia_prom.pdf. 7 Исто: фуснота 9 Према професору економије, Зорану Ходјеру (Zoran Hodjera)8 , Макс Вебер је био велики социолог, али није био економиста. Данас већина најзначајнијих економиста и историчара економије потпуно одбацују идеје Макса Вебера9 . Ходјера тврди да више није прихватљива идеја по којој калвинистички протестантизам подржава дух капитализма, будући да се капитализам развио из богатства које су сакупили трговачки градови Медитерана, Португала, и Холандије, као и са повећањем становништва у северној Европи. Дакле, три класе су биле основа његовог развоја: велики земљопоседници, трговци и банкари. Упркос томе што је Калвин одбацио едикт Римокатоличке Цркве о лихварству, већина протестантских цркава није га у томе следила. Закони о лихварству су постојали све до половине 1970-их у америчким колонијама, а касније у многим државама унутар Сједињених Америчких Држава. Тек послије Индустријске револуције у Енглеској, у 18. веку, капитализам је направио истински бум и постао главна снага у економском развоју Запада. Према томе, не може се тврдити да је иједна конкретна религија имала битан утицај на развој капитализма, осим, можда, код Јевреја, који нису могли поседовати земљиште у касном средњем веку, и на које се није односио римокатолички едикт о лихвартсву, те Јевреја, попут Ротшилдових, који постају главни финансијери држава и разних предузећа у Енглеској, Француској и Њемачкој10 . Међутим, у време Папе Јована Павла II, Римокатоличка Црква је променила своја ранија антикапиталистичка виђења и постала склонија капитализму, не само као економском питању, него и у смислу слагања са његовим моралним претпоставкама. У својој енциклици, Centesimus Annus 11 , Папа је истакао да они који се труде да постану успешни пословни људи капитализма треба да стекну личне врлине. На тај начин је показао да су ненамерне последице капиталистичког самоинтереса у директној вези са циљаним проповедањем Цркве о: смањењу сиромаштва, стварању добробити, ослобађању људи и контролисању политичке моћи. 12 Веберовска теза и православно Хришћанство У Византији, упркос превладавајућој симфонији, по којој су патријарх и цар заједно владали унутар заједничког органа састављеног од Цркве и Државе, постојале су јасне и прецизне границе међу утицајима еклектичних сфера у друштву и империјалне државе. Држава је, обезбеђујући пуну економску и политичку подршку, дозвољавала источно- хришћанским монашким заједницама да се предају унутарњим откривањима духовног живота и оносветовним циљевима. Потпуно супротно томе, западно Хришћанство је почело да се све више усмерава ка секуларном свету. Овде се појављивање две различите економске и теолошке традиције у хришћанској thеoria-и и praxis-у може видети као историјски развој који проистиче из западне и источне половине Римског царства. На Западу је преко Томе Аквинског аристотеловска философија постала катализатор за централну оријентацију римокатоличке теологије. Спознавиши Бога, непокретни покретач је, како је подучавао Аристотел кроз природне, философске и логичке дедукције, успоставио основу за научну револуцију и успон рационализма, чиме је утрт пут 8 Интервју/ Необјављени коментар у позиву за Конференцију у Бечу: бивши доцент на Економији на Јејлу, и ванредни професор на Универзитету у Вирџинији и пензионисани експерт за кретање капитала и Латинску Америку при ММФ-у: (Кливленд и Вашингтон: 2005.) 9 Уп. поред осталих: H.M Robertson, Aspects of the Rise of Economic Individualism: A Criticism of Max Weber and His School (1933); Joseph A. Schumpeter, History of Economic Analysis (Oxford University Press, 1954) стр. 80.-81. и 814.-819.; Encyclopedia Britannica – 15th Edition, 1974-1983 и после Macropaedia, Vol. 6, Economic History Since 1500: “Capitalism and the Protestant Ethics”, стр 223.-224. 10 Уп. Paul Mantoux, The Industrial Revolution in the Eighteenth Century (London: 1928) 11 Ватикан (Рим), 1. мај 1991. 12 Gerhard H. Lukowsky, “Vatican’s View of Capitalism”, Писма: The Washington Times, уторак, 12. април 2005., стр. А18 модерном секуларном свету. Овај инхерентно схоластички приступ западном Хришћанству се поставио насупрот источном Хришћанству, које је уроњено у мистичку духовну дисциплину и достиже Theosis13 кроз Божанско просветљење14 . Појавивши се средином шеснаестога века, Протестантизам је укинуо монаштво као институцију Цркве и поштовање светитеља који су управљали вернике на пут ка Theosis-у. Социолог Кириакос Маркидес (Kyriakos C. Markides)15 тврди: „Протестантизам је преусмерио вернике на изражавање вере путем ‘овосветског аскетизма’, једног усмерења дисциплинованог, рационалног деловања, унутар света. Како је показао велики немачки социолог, Макс Вебер, ово преусмерење културе Запада имало је за ненамерну последицу развој ‘протестантске радне етике’ , која је одиграла главну улогу у револуционаризацији света, отворивши врата модерном капитализму и Индустријској револуцији.“16 Западна пост-средњовековна интелектуална традиција је била одговорна за подстицање непријатељског и непопустљивог духа према религији, који се сада на Западу идентификује као друштвено назадан и склон реакционарној политици, а све то у покушајима да се замени науком као прихватљивом алтернативом. С обзиром на то да је источно Хришћанство било историјски увређено тим секуларизованим утицајима, оно је дозоволило гајење оносветовног – мистичког – приступа животу, који би, по Маркидесу, био „стање за које је Макс Вебер претпостављао да постоји само у азијатским друштвима“ 17 . Иако се Вебер није дотицао питања православног Хришћанства, перспектива његовог поређења религијских доктрина Римокатолицизма и Протестантизма се може проширити укључивањем православних доктрина, које имају утицаја на свакодневни живот православних верника, нарочито у традиционално православним земљама. Једна занимљива, утемељујућа, студија би морала да у себе укључи опомену да, по митрополиту Пергамском Јовану (Зизијуласу), етика, за разлику од онтологије, служи само да дели човјечанство у категорије „добрих“ и „лоших“, у складу са њиховим деловањима, а не на темељу њиховог постојања18 . Овде већ постаје очигледно да веберовски концепт Божанске благонаклоности, по његовој примени етике на капитализам, отворено дели већ подељено човечанство противећи се способности Цркве да служи као кохезивни, уједињујући фактор. У светлу Зизјуласовог разумевања етике и онтологије, и Веберове етичке теорије капитализма, једна јединствена плодоносна студија о православном Хришћанству и капитализму би могла да обухвати економске успехе и утицај грчке и јерменске дијаспоре као мањинских, и често последњих остатака популације у државама са већинским исламскимм становништвом, какав је у историји био случај у Отоманском царству. Православно Хришћанство и економија Према Николасу К. Гвоздеву са Ј.М. Досон Института за црквено-државне студије, Универзитет у Бејлору (J. M. Dawson Institute of Church-State Studies, Baylor University), Православље нити има неки одређени план за политичку организацију државе, нити оно износи конкретне предлоге за организовање економије. У економским питањима, идеал 13 Постизање сједињења с Богом, где људска душа налази свој коначни дом и истинско одредиште. 14 Kyriakos, C. Markides, The Mountain of Silence: A Search for Orthodox Spirituality (New York: Doubleday, 2002), стр. 222.-223. 15 Професор социологије на Универзитету у Мејну, Маркидес је аутор неколико књига на тему хришћанског мистицизма. 16 Markides, стр. 223. 17 Исто 18 Онтологија и етика, „Саборност“: Часопис Епархије Браничевске, Но. 1-4, година IX, (Пожаревац, 2003), стр. 105-106. Православља је изналажење равнотеже између богатства и сиромаштва, између конкретних потреба појединца и добробити целе заједнице. Православно Хришћанство не одобрава економски систем који награђује леност и подстиче сиромашне да зависе од давања државе. Продуктиван рад је неопходан део људског живота, Богом заповеђен. Према томе, нагласак Православља је на самодостатности, у духу промовисања солидне „средње класе“, не тежећи егзистенцији на нивоу пуког преживљавања, нити уживања у претеривању; презирући неспутани, нерегулисани капиталистички систем (laissez-faire), истовремено заговарајући друштвено одговоран систем слободног тржишта19 . Извесна православна друштва су кроз историју заузела становишта социјалистичких економија. Византијско царство је строго регулисало своју привреду контролом производње и продаје роба путем успостављених еснафа. Особе које су се бавиле било каквом врстом трговине су морале бити чланови званичног еснафа, а заузврат сваки еснаф је имао потпун монопол над производњом и продајом својих производа. Регулисање цена, пореза на увоз и извоз као и процената профита одбијених од пословања – све су то била питања које је регулисала влада. Међутим, у спрези са Црквом, држава такође обезбеђује социјалну помоћ свом друштву оснивањем болница и других социјалних институција и, с времена на време, делењем помоћи угроженом становништву20 . Једина економска улога својствена Првославним Црквама у средњем веку је била у примању земљишних дарова од својих владара, што им је омогућавало да уживају релативну стабилност, неке чак и богатство, које је углавном било пољопривредно. Међутим, оне су имале знатан политички утицај на суд и важну реч у образовању, које је углавном спровођено у манастирима. Од 15. века скоро све Православне Цркве, са изузетком Русије, биле су под влашћу Отоманског царства и њихови верници нису имали право на поседовање знатне површине земљишта, нити на богаћење. Током тог периода, главни труд Цркве је био очување вере, ограничене готово искључиво на искуство Литургијске службе и на образовање, јер су тада манастири били једини центри у којима се становништво могло образовати. (Овде је изузетак било српско православно становништво у Аустроугарском царству.) Православна Црква у Русији је углавном следила интроспективна гледања и, упркос напорима Петра Великог и Катарине Велике, није имала интереса да прихвати навике западних земаља које нису биле православне21 . Из наведених разлога капитализам се са закашњењем развио у тим земљама, јер су нека подручја била насељена становништвом под влашћу држава којима оно није етнички припадало, попут Пољске, Румуније, словенских земаља унутар Аустроугарског царства, већих регија у Италији, итд. Међутим, у Русији, прије Првог светског рата, и у поменутим државама током међуратног периода, направљен је значајан напредак по питању слободних предузећа и акумулације капитала, упркос светској кризи касних 20-их и 30-тих година 20. века. Међутим, овај напредак је био бескористан, прво због Бољшевичке револуције у Русији 1917., а онда због разарања током Другог светског рата и наступајућег комунизма у другим источноервопским државама 22 . Комунистички преврат је имао за резултат спуштање жељезне завесе на већи дио Источне Европе, након чега су уследиле ликвидације без милости свих политичких противника и уништавање њихове привреде. Само у бившој Југославији ликвидирано је између 150 000 и 300 000 људи (прави број се вероватно никад неће сазнати). Православне Цркве, као и друге Цркве у Источној Њемачкој, Пољској, Чехословачкој и Мађарској су биле подвргнуте мучеништву, свештенство затварано или чак убијано. Црквена имовина је била конфискована23 , а контакти Цркве са народом спречавани. Режим је донио са собом економско уништавање, пад животног стандарда, корупцију, пад морала у влади и у делу 19 “Can Capitalism be Reconciled with Orthodox Values?” http://www.sobor.ru/doctrina/8Gvozdev_en.asp 20 Исто 21 Hodjera: op. cit. 22 Исто 23 Питање реституције одузете црквене имовине је нерешен економски фактор у настајућим демократијама. становништва. Пад Берлинског зида, те пад комнунизма који је уследио донео је један степен слободе већини православних држава, иза жељезне завесе. Међутим, злоупотреба национализма од стране комунистичких вођа у бившој Југославији је резултирала деценијом грађанских ратова, који су кулминирали двоипомесечним НАТО бомбардовањем Србије и Црне Горе, рушењем историјских цркава и споменика на Косову и Метохији, а што се наставило прогоном не-албанског становништва, којем се и даље одузимају основна егзистенцијална права 24 . Случај Србије и Црне Горе и Српске Православне Цркве Почетком 1992. године Српска Православна Црква је била прва која је позвала „савезног Председника и његову Владу да дају оставке у име народа и због спасења народа“ 25 . Упорно то понављајући, 1996. и поново 1999.г. Сабор епископа је позвао на стварање владе која би једнако била прихватљива и за оне у земљи и изван ње. Током савезних избора 2000. године, Српска Православна Црква је имала кључну улогу у подстицању својих верника да гласају по савести, да чувају мир, чак је апеловала директно на полицијске и војне снаге. На крају крајева, Црква је била важан фактор који је помогао увођењу демократије у Југославији, поново, тако што је била прва институција која је признала одлучну победу тада изабраног председника Југославије др Војислава Коштунице. С правом је на сталној Конференцији канонских православних Епископа у Америкама забиљежено 1999.: „Да би победио мир у југоисточној Европи, од нарочите је важности то да Православне Цркве у региону заузму активну и конструктивну помесну улогу у духовном обнављању, економском опоравку и хуманитарној одговорности. Од суштинске је важности да се Срспкој Православној Цркви да брза и чврста потврда кључног учесника у процесу регионалне обнове, те да се учешће Цркве у Србији схвати као почетна позиција за грађанску и демократску обнову Југославије. 26 Српска Православна Црква, као најутицајнија институција и у историсјком и у садашњем српском друштву, институционално је опстала будући да превазилази владу и политику, и она бива поистовећивана са друштвено-економским условима свог народа. Црква није само склониште и чувар православног Хришћанства, она је и на јединствен начин постављена за покровитеља и заштитиника српског народа и његовог богатог културног и духовног наслеђа свјетског нивоа. Исто тако, Црква је кључ за богату српску дијаспору. Узроци у последице У Србији и Црној Гори питања заштите околине, попут нивоа радијације и токсичности након НАТО бомбардовања, са катастрофално ниским нивоом социјалне безбедности, растућом незапослености код скоро десетковане „средње класе“ 27 , запањујуће ниском стопом наталитета наспрам високе стопе морталитета, као и прекомерном избегличком популацијом, могу довести до даљње дестабилизације региона, тиме узрокујући нови одлив економских емиграната. Преовладава убеђење да је као предуслов за напредак и 24 Исто 25 „Меморандум Светог Сабора Епископа Српске Православне Цркве“; (Београд, Српска Патријаршија, мај 1992., децембар 1996. и мај 1999.) 26 The Standing Conference of Canonical Orthodox Bishops in the America (SCOBA): “Statement on Kosovo and the Balkans” (New York, 23.6. 1999.), www.goarch.org. 27 Србија и Црна Гора спадају у земље рангиране ниже на лествици земаља са средњом стопом дохотка, са бруто националним дохотком по глави становника од 1 900 US$ (World Bank: September 2004), http://www.world-bank.org.yu/ благостање неопходно развити добре суседске односе и убрзати политичку и економску стабилизацију28 . Знатна страна улагања, како то види Ана С. Трбовић, заменик министра за стране економске односе у Влади Србије, једино су средство за премошћавање економског јаза створеног између увредљиво мале укупне производње, и потрошње с друге стране29 . У супротном, врло је невероватно да ће Србија и Црна Гора – чија је државна заједница оптерећена са два различита привредна система и две валуте (динар и евро), и која и сама посрће – да ће се моћи опоравити социјално, политички, или чак културно. 1999. године је израчунато да је потребно 30 милијарди америчких долара за деценију опоравка. Слаби економски услови имају тенденцију да подстичу политички радикализам и служе као јак замајац „локализму“ као појави, са својим покушајима решавања економских проблема путем радних места, пореза за централну владу и уговора кроз релативно мале заједнице. Према Млађану Динкићу, аутору бестселера Економија Деструкције: „Оставити Србију у изолацији је опасна грешка… Ја чврсто верујем да је то био један од главних разлога за насилну дезинтеграцију бивше Југославије…“ Динкић даље наставља уверавањем да нико неће бити вољан да инвестира у земљу која нема функционалну инфраструктуру. „Имајући ово у виду, онда када економски интерес превлада над ирационалном ратном логиком, сви проблеми ће се лако решити.“30 Извлачећи битну поуку из историје економије, Џек А. Барбанел (Jack A. Barbanel), вршилац дужности извршног директора часописа Ekonomist, наглашава да нарочита способност одржавања добре, старе традиције и прогреса уз нове, позитивне промене, на крају води ка успешности нације. У складу с тим, способност мењања и флексибилност у поновном осмишљавању себе за будућност, истовремено уз уважавање добрих елемената прошлости, стварају благостање и чувају национални понос. Постоји или назначена прогресија или регресија. У случају понашања Србије током последње три године, он примећује: „Дошао сам до закључка да се она искрено труди да буде флексибилна и да се прилагоди цветајућој европској економији. Овај процес није ни брз ни безболан, нити је једноставан, али се ипак дешава.“31 Упркос препрекама из протекле деценије и превладавању преосталих компликација, Барбанел оптимистички извештава: „Србија данас има многе елементе потребне за побољшану привреду и потенцијал за политичку стабилност. Има виско образовану радну снагу, сачувала је и развила многе успешне послове и индустрије, смештена је у региону са споразумом о слободној трговини и има исти такав приступ тржиштима бившег Советског Савеза, има погодност добре климе и географског положаја, има богату културну традицију, снажну и успешну Дијаспору, и свијет који се миења према економским и културним факторима – све ово даје Србији шансу да се поново придружи Европи у економском смислу, што је она и била пре Другог светског рата. Геополитички гледано, овај регион је важан Европи и Сједињеним Државама [мост између Истока и Запада], од којих обе желе економску и политичку стабилност. 32 Српска Православна Црква о реформи и транзицији Како се бивша Југославија почела распадати почетком 1990-их, Српска Православна Црква и њени верници су се суочили са окрутном деценијом дисфунцкионалног социјализма, 28 “Economic Diplomacy”, http://www.mfa.gov.yu/Trade.html 29 Ka strategiji podsticanja neposrednih stranih ulaganja u privredu Srbije, необјављени документ Владе (Београд: 2005.), стр. 1. 30 Г 17 Плус: 21. мај 1999., http://www.g17.org.yu. 31 “Today’s Serbia: Is there something new?” English Edition; Vol. 1, No. 1, стр. 3.-4. (Belgrade: November 2004). 32 Ибид. стр. 3. грађанских ратова и санкција, и осиромашењем интелектуалних и стручних класа. Данас, Србија и Црна Гора дају потпору једној од највећих избегличких популација у свијету, којих још увијек има око 700 000. У овом случају Црква је била од оних који су делили разне врсте хуманитарне помоћи, чак дајући повода оснивању разних добротворних организација, попут Међународне православне хришћанске добротворне установе (International Orthodox Christian Charities, IOCC)33 и Човекољубљa 34 . Данас, Црква заједно са овим невладиним организацијама помаже у поновном успостављању инфраструктуре, прелазећи са пружања помоћи у ургентним ситуацијама на помоћ за развој, и подстиче привредни раст спонзорисањем одговарајућих микрокредитних зајмова. Управо овде се очитује да је Веберова основна поставка о акумулацији богатства као директног индикатора божанске наклоности дијаметрално супротна јеванђелској ријечи: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско“ 35 , која се директно имплементира у проповедима и личном примеру Његове Светости Патријарха Српске Православне Цркве Павла, у вези са кризом избеглица. Као Митрополит града Београда, Патријарх Павле, чије је време службовања оптерећено страшним сиромаштвом, бескућништвом, расељеним становништвом и наизглед бесконачним низом грађанског раздора и политичког немира, сам је зауставио радове на храму Светог Саве на Врачару. Овај импресивни византијски архитектонски драгуљ, највећа православна црква у југоисточној Европи, симбол је националног и верског поноса, као и моралне победе над полувековном забраном његовог подизања од стране атеистичких власти. Ипак, кад је требало нахранити безброј гладних уста и неговати разрушено друштво, Патријарх је обуставио чак и позиве за прилоге, који су већ били долазили, јер није могао дозволити градњу тако славног здања у време уништавања живота. Почивши Владика српске православне Епархије у Будимпешти, Данило Крстић, сматрао је да је монументална саборна црква једна од три основне компоненте једног града светске класе, уз велику водену површину и угледан Универзитет. Данас, са стабилизацијом избегличке кризе, настављају се радови на меморијалном храму Светог Саве, стварајући велики извор доходака и подупирући тако запосленост домаћег становништва. Уз то, ово свједочи о напретку у обнављању и поновној изградњи живота на путу ка Европи, са Београдом који поново постаје велика светска метропола, као и о директној улози Цркве у кретању напред ка бољој будућности путем економског опоравка. Сагледано у контексту текуће године, 2005., која је од суштинског значаја за српски народ упоште, очекује се да ће следећи догађаји директно утицати на будући курс српског народа: 1. Међународни разговори о статусу Косова и Метохије су започели; 2. Десетогодишњица Дејтонског мировног споразума доводи у питање даљи опстанак Српске републике (Република Српска); 3. Предложено приступање евро-атланстким интеграцијама и кандидовање за Европску унију налажу опстанак Државне заједнице Србије и Црне Горе. Према томе, без обзира на политичку вољу, учинак или исход, Црква остаје са својим верницима. Црква је јасан моралан глас народа јер је она изнад политике и бављења политиком. Својом постојаношћу и истинитошћу, Црква је коначно задобила утицајну улогу и у историјском као и у савременом српском друштву, од државотворца до промотера европских интеграција, прихватајући друштвене вредности од образовних до етичких, укључујући и увођење верског образовања у државне школе, све до моралне подршке онима који се предају Кривичном суду у Хагу. 33 Званична организација православних Хришћана у Америци за пружање хуманитарне помоћи, под покровитељством Сталне конференције канонских православних Епископа у Америкама; www.iocc.org 34 Званични огранак Српске Православне Цркве за пружање хуманитарне помоћи; www.covekoljublje,org.yu 35 Мт 5,3 Ка Православном духу и етици капитализма Под оваквим условима, владе из бивших комунистичких земаља пролазе кроз спор и болан процес трансформације, од поремећене привреде у државном власништву ка слободном предузећу. Православни Хришћани су, не без разлога, забринути за способност тржишта да створи оно што је Збигњев Бржежински некада звао прихватљиво изобиље36 . У свом чланку „Вера, суштински састојак демократског капитализма“, Џорџ Вигел, председник Центра за етичку и јавну политику у Вашингтону, примећује: „Предузетништво и економска иницијатива се предлажу као одраз божански наређене креативности која је карактеристика сваког људског бића. Капиталистичке економије функционишу једино онда када је једна критична маса људи (sic) запоседнута одређеним навикама ума и срца (што су неки од нас некада називали „врлинама“): самовластност, способност мудрог ризиковања, способност за стварање кооперативних радних односа, и вољност да се одоли изазову. Корпорације треба да буду веома пажљиве како кроз свој маркетинг и рекламирање не би промовисале ставове и супротне вредности које ће, временом, узроковати самоурушавање тржишног система. 37 Међутим, Црква ће и даље инсистирати, и треба и даље инсистирати, да слободна економија буде ублажавана, усмеравана и дисциплинована од стране морално-културног поретка и закона. Према томе, развојни циљ Православне Цркве треба да буде четворострук: (1) Њен првенствени циљ је евангелизација, то јесте, враћање модерног становништва Цркви након 50 или 70 година практичног искључења од стране комунистичких власти, као и да међу тим становништвом повећа број верника који се придржавају учења Светог Писма, традиције како учи православна вера; (2) Други циљ је деловати унутар и изван Цркве ка обнављању моралне нити у народу и властима, да учине што могу на елиминисању корупције и криминала, до чијег је знатног повећања дошло током периода распада комунистичких режима; (3) Трећи циљ је имплементација пословне етике важне за процес транзиције ка еклектичком капиталистичком систему. Црква мора бити ангажована и мора је се тицати судбина запослених, који могу да изгубе посао у процесу реорганизације и рационализације предузећа током приватизације, што је неизбежно у капитализму. Владе у процесу приватизације већ чине краткорочне напоре, али се дугорочно то може постићи само повећаним улагањем – страним и домаћим – чиме би се подигао излаз и повећала запосленост; (4) На крају, четврти циљ – али засигурно не и најмање важан – за Срспку Православну Цркву је наставак пружања хуманитарне помоћи и помоћи у развоју оним несретним људима који су били присиљени да напусте своје домове на Косову и Метохији и другде, и унутар Србије и Црне Горе и изван њених граница, и да затраже азил у тим земљама. Црква наставља са трудом да им помогне материјално и да им помогне да се врате својим домовима са свим правима, као грађани, и без опасности за живот. Овде је помоћ са-верника у Европи, Америци и другде живи знак подршке и потврде о православно-хришћанској солидарности и бризи. 36 Religion and Liberty Magazine: Vol. 6, No. 2 (Grand Rapids: March-April 1996) 37 Исто Закључак У свом чланку о „Путу ка просперитету: спасавање капитализма од капиталиста“, Рагурам Г. Рајан (Raghuram G. Rajan) и Луиђи Зингалес (Luigi Zingales) упозоравају да је у земљама у којима је капитализам део њиховог природног миљеа, његово појављивање спонтано и једини ризик са којим се суочава јесте прекомерна интервенција од стране човека. Корупција капитализма у којем је здрава конкуреницја елиминисана да би се сачувале привилеговане позиције – што је шамар веберској тези о стицању богатства и Божјем одабиру – служи само да створи економске неучинковитиости и социјалну неправду, и на крају ниподаштавање привреде засноване на слободном тржишту. По њима, најбоља политика је неинтервенисање38 . Овде Гвоздев тврди да је опасност – и кривица из православне перспективе – својствена и капитализму и социјализму та да се оба система ослањају на завист и похлепу како би мотивисали грађанство. Похлепа мотивише капиталисте да буду испред свог комшије не бирајући средства; похлепа мотивише социјалисте да отимају од комшије оно што комшија има а они немају. 39 Опасност својствена похлепи за стицањем богатства је дозвољавање богатству да запоседне онога ко га посједује, лишавајући људско биће његовог створеног достојанства и дароване му слободе. Дакле, у једном демократском друштву циљ Православне Цркве треба да превазилази просту интервенцију у политичким и економским активностима, и пре треба да се тиче егзистенцијалних и хуманитарних питања тако што ће промовисати здрав развој еклектичког и правичног капиталистичког система са људским лицем. Са енглеског превела Љерка Јефтић 38 Transition Magazine: Vol. 14, No. 7-9 (July-September 2003); http://www.worldbank.org/transitionnewsletter 39 Gvozdev: op/cit.