објављено / 10.01.2019.

Где је љубав ту је и Бог – Л. Н. Толстој

Живео у граду обућар Мрата Авдејић. Живео при земљи, у собичку са једним прозорчетом које је гледало на улицу. Још док је Мрата код газде живео, умрла му је жена. Иза жене остао му један малишан од три године. Али, Бог није дао Мрати среће у деци. Малишана снађе нека болештина и обали га у кревет. Недељу дана морила га болест и он умре. Мрата остаде ојађен и тако стане очајавати да је почео и на Бога да ропће. Престао је и у цркву да иде. Једнога дана око Тројице дође Мрати земљак, старчић који већ осам година како иде по светим местима. Разговарао се с Мратом и овај поче да му се горко тужи на своју жалост:

  • О, Божји човече, немам воље ни да живим. Остао сам без икакве наде и једино још Бога молим да што пре умрем.
  • Не говориш добро, Мрато, – рече му старчић – није наше да се мешамо у Божје послове. Кад је Бог тако рекао, значи да је тако боље. А што очајаваш? Значи да ти ради своје радости хоћеш да живиш.
  • А зашто треба да се живи? – упита Мрата.
    Старац рече:
  • За Бога, Мрато, треба живети. Кад за Њега станеш живети ни на што се нећеш тужити и све ће ти се лако чинити.
  • А како треба за Бога живети? – упита Мрата.
  • Христос нам је показао како то за Бога треба живети. Умеш да читаш? Онда, купи Еванђеље и читај па ћеш тамо видети како за Бога треба живети. Тамо је све показано.
    И урезаше се све старчеве речи у Мратино срце, и он оде истог дана да купи себи Нови завет штампан крупним словима и поче да чита.
    Хтео Авдејић да га чита само празником; али, чим је почео да га чита, тако се осети добро у души да стаде да га чита сваки дан. И што је више читао, све је боље разумевао шта од њега Бог тражи… Пре му се дешавало кад легне да спава да све стење и сина се сећа, а сада само говори: „Слава Теби, слава Теби. Господе! Нека буде воља Твоја“. И од тога времена променио се његов живот. Дешавало се раније да је празником и у механу одлазио, хтео је и да викне на човека и да оговара. Али сада је његов живот постао тих и радостан. Изјутра седа за рад, одради своје време, скине лампицу са кукице, стави је на сто, дохвати књигу с полице, отвори је и седа да чита. И што више чита то је боље разуме, а на срцу му све ведрије и веселије.
    Прочитао је о сотнику, о сину удовичину, прочитао и оно што је речено Јовановим ученицима и тако је дошао до оног места у Лукином еванђељу где оно богаташ и фарисеј позива Господа к себи у госте, и прочитао је о томе како Му је грешница помазала ноге и умила их сузама својим. И дошао је до стиха четрдесетчетвртог и стао да чита: „И окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Ја уђох у твоју кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она сузама обли ми ноге и косом са главе своје отре. Ниси ме пољубио, а она од како уђох не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она ми миром помаза ноге“.
    Прочита он то и стаде мислити:
  • Ни на ноге воде није дао. Није Га пољубио, главу уљем није помазао… Тај фарисеј – види се – био је као и ја. Тако сам ја само о себи мислио: како бих се чаја напио, да сам у топлоти, у нези, а нисам мислио о госту. А гост ко је? Сам Господ. А ако би мени тај Гост дошао, зар бих ја тако урадио?
    И ослонио се Мрата на оба лакта и није осетио како је задремао.
    Мрато – одједном му нешто као шапну на ухо. Трже се Мрата из дремежа. – Ко је ту?
    Обрне се, погледа на врата: нема никог. Придрема опет и опет скоро гласно чује:
  • Мрато! О Мрато! Погледај сутра на улицу, доћи ћу.
    Мрата отвори очи, подиже се са столице, стаде да трља очи и сам никако не могаше да разабере да ли он чу те речи у сну или на јави. Угаси лампу и леже да спава.
    Још пре сванућа сутрадан устао Авдејић, помолио се Богу, загрејао пећ па сео поред окна да ради. Седи тако и ради а једнако о јучерашњици мисли и погледа кроз прозор. Прошао вратар, прошао водоноша, а затим старац са лопатом у руци. Мрата га познаде по обући. Старца су звали Степанић и живео је код суседног трговца из милости. Имао је дужност да помаже вратару и тог јутра стао је према Мратином прозору да чисти снег. Види се да је Степанић човек стар, снаге нема ни снег да стресе. Помисли Мрата како би било да му даде чашу чаја, па га позва и пође да отвори врата.
  • Уђи да се мало огрејеш, брате, озебао си.
  • Христос нека ти плати, а баш почело кости ломити – рече Степанић.
    И Мрата нали две чаше. Пије обућар свој чај а све нешто на улицу погледа.
  • Зацело чекаш некога? – Запита гост.
  • Ама стид ме и рећи кога чекам. Чекам и не чекам. У срце ми се урезала једна реч. Привиђење или нешто друго – не знам.
    И Авдејић стаде да прича јучерашњи сан.
    Ето мислим – настави – кад је Он по земљи ходио није се ни од кога либио, него се највише са простим светом дружио. Све је с простима ишао и ученике Своје опет је изабрао из простог света, од нама сличних радника. И, говорио је: Ко хоће да буде први нека буде свима слуга. А све то стога што су, вели, блажени сиромашни, смирени, кротки и милостиви!
    Степанић је слушајући Мрату и заборавио на свој чај. Био је човек мека срца. Седи тако старац и слуша а сузе му се котрљају низ лице.
  • Ама узми још – рече Мрата. Али Степанић се прекрсти и устаде.
  • Хвала ти, Мрато Авдејићу, угостио си ти мене и нахранио и душу и тело.
  • Изволи, брате, и други пут, ја сам рад гостима – рече Авдејић.
    Степанић је отишао а Мрата је опет сео према прозору и узео да ради, али све гледа на прозорчић. Христа очекује и све о Њему и Његовим делима мисли.
    Прођоше поред прозора два војника, затим газда суседног дома, па хлебар с котарицом. И, гле, прође мимо прозора и застаде поред зида нека туђа жена, лоше одевена, са детенцетом на рукама. Окренула леђа ветру и увија дете да јој не озебе. Кроз прозор се чује како дете вришти, а она га теши и никако не може да га утеши. Устаде Авдејић, отвори врата па викну:
  • Снашо! О, Снашо! Што стојиш на тој хладноћи с дететом. Ходи овамо у собу. У топлоти ћеш лакше увити дете.
    Зачуди се жена. Види, зове је стар човек и она пође за њим у собицу.
    Овде, снахо – рече он – седи ближе пећи. Затим приђе столу и постави шчи и хлеба.
    Док је јела, жена му исприча како јој је муж у војсци и како је остала без средстава.
    Авдејић потумара мало по соби и донесе један стари рубац.
    Ево ти ово, мада није добар опет ће ти добро доћи да се умоташ.
    Жена погледа на рубац, а затим на старца, узе дар па заплака.
  • Нека ти, деда, за ово Христос плати. Види се да ме је Он упутио под твој прозор. И тебе је Он, Господ наш, упутио да кроз прозор погледаш и да се на мене ојађену сажалиш.
    На то се Мрата осмехну и исприча жени свој сан и како је глас чуо и како му је Господ обећао да ће га данас походити.
  • Све може бити – рече жена, па пребаци преко рамена рубац, зави у њега дете и поче да се клања и захваљује Авдејићу.
  • Прими ово Христа ради – рече јој он и пружи јој нешто ситнога новца.
    Жена је отишла, Авдејић је мало ручао па опет сео да ради. Али прозорче није заборавио… Пролазили су и познати и непознати, али нико тако особит.
    Предвече Мрата опази како баш према његовом прозору застаде стара продавачица. Носила је корпу с јабукама. Остало још мало: види се, распродала их. На рамену јој џакчић иверја. Био јој је отежао и она је хтела да га пренесе на друго раме, те ради тога спусти на калдрму котарицу. Док је она премештала врећу, ево ти однекуд дечака са подераном капом на глави, дохвати из корпе јабуку и хтеде да промакне. Али бака га опази, окрете се и дохвати за рукав. Дечко стаде да се отима. Бака хтеде да га одведе полицајцу. Утом истрча Авдејић и стаде да их развађа.
  • Пусти га, бако, пусти га Христа ради.
    Бака га пусти и дечак хтеде да умакне, али га Мрата задржа:
  • Моли бабу да ти опрости, несрећниче, па други пут не чини то, јер ја сам те видео кад си узео.
    Заплака се дечко и стаде молити стару да му опрости.
  • Тако видиш, а сад ево ти јабука, на! – И Мрата узе јабуку из корпе и пружи је дечку па рече баби: – Платићу ја то.
  • Размазићеш их тако, окачењаци су они – рече бака. – Њих треба тако казнити да то дуго не забораве.
  • Е бако, бако – настави Авдејић – тако ми мислимо, али Бог не воли тако. Ако њега треба због јабуке ишибати, како онда нас треба казнити за наше грехе.
    Старица ућута. И исприча Мрата баби ону причу о слузи коме господар опрости велики дуг, а он отиде да тужи своје дужнике за ситне подужице. Бака слушаше шта Авдејић говори, а слушаше и дечак.
  • Бог је рекао да се прашта, иначе неће се опростити ни нама – заврши Мрата.
  • Оно, тако је… – рече бака и сасвим омекша: – Нека га, нека иде!
    И тек што је бака хтела да подигне џакчић са иверјем на раме, дечак притрча и рече:
  • Дај, бако, ја ћу понети, мени је успут!
    Бака махну главом и навали џакче на дечаково раме и одоше улицом. Старица заборави да затражи од Мрате новац за јабуку… Врати се Авдејић у свој собичак. Беше се већ
    смрачило те он остави алат и дохвати с поличице Еванђеље. Хтео је да отвори књигу где је јуче обележио комадићем коже, али она се отвори на другом месту. И како отвори Еванђеље, сети се јучерашњег сна. И тек што се сети, учини му се као да се неко креће и корача иза њега. Окрете се и као да виде људе где стоје у тамном углу, а он никако не може да их распозна, а некакав глас му шапће на ухо:
  • Мрато, о Мрато, зар Ме ниси познао?
  • Кога? – рече Мрата.
  • Па мене – рече глас. – Ето, то сам Ја.
    И изиђе из тамног угла Степанић, насмеши се на њега па се растури као облак и нестаде.
  • И то сам Ја – рече глас.
    И изиђе из тамног угла жена са детенцетом. Насмеја се жена, насмеши се и оно детенце и нестаде их.
  • И то сам Ја – рече глас.
    И јави се пред Мрату она баба с дечком и јабукама, обоје се осмехнуше и нестадоше.
    И осети Мрата радост у души својој. Прекрсти се, натаче наочаре стаде да чита Еванђеље онде где се отвори. И на врху стране прочита:
    „Јер огладнех и нахранисте ме, жедан бејах и напојисте ме, гост бејах и примисте ме…“
    И при дну стране прочита још и ово:
    „Што учинисте једном од ове моје најмање браће – Мени учинисте“.
    И разумеде Мрата да га сан није обмануо већ да му је заиста тога дана долазио Спаситељ и он Га примио.