објављено / 15.02.2019.

Хвала ти на времену! (прича из књиге „Куцам на врата Вашег срца“)

Прошло је доста времена од када је Милан последњи пут видео старог комшију. Факултет, девојке, каријера и сам живот нашли су му се на путу. У ствари, Милан се преселио у други крај земље, трудећи се да оствари своје снове. Ту, у ужурбаности живота, он није имао времена да размишља о прошлости и често није имао времена за своју супругу и сина. Радио је на својој будућности и ништа није могло да га заустави. Мајка му је јавила телефоном: “Комшија Спасоје је синоћ умро. Сахрана је у среду.” Успомене су му наврле на ум док је седео и тихо се присећао свог детињства. “Милане, да ли си ме чуо?” “Ох, извини, мама. Да, чуо сам те. Прошло је толико много времена од када сам последњи пут помислио на њега. Жао ми је, али мислио сам да је умро још одавно.” “Па, он није заборавио тебе. Када год сам га видела питао је како си.
Присећао се многих дана које си проводио “с његове стране ограде”, како је говорио,” рекла му је мајка. “Волео сам ту стару кућу у којој је живео,” рекао је Милан. “Знаш, Милане, након што је твој отац умро, Спасоје се потрудио да у свом животу имаш утицај доброг мушкарца,” рекла је. “Он ме је научио столарском занату,” рекао је Милан. “Не бих данас био у овом послу да није било њега. Проводио је много времена учећи ме оно што је важно… Мама, доћи ћу на сахрану” .
Колико год да је био заузет, испунио је дату реч. Укрцао се на следећи лет према кући. Сахрана господина Спасоја била је мала и безначајна. Није имао деце, а већина његових рођака већ је умрла.
Вече пре него што је требало да се врати кући, Милан и његова мајка застали су поред старе куће у комшилуку још један пут. Стојећи на прилазу, Милан је застао за тренутак. Било је то као да прелази у неку другу димензију, прескаче простор и време. Кућа је била тачно онаква какву запамтио. Сваки степеник чувао је успомене. Свака слика, сваки део намештаја… Милан је изненада стао. “Шта није у реду?” питала је мајка. “Нема кутије,” одговорио је. “Какве кутије?” упитала је мајка. “Била је једна мала златна кутија коју је држао на свом столу. Сигурно сам га хиљаду пута питао шта се налази унутра. А он ми је увек говорио да је то нешто најдрагоценије,” рекао је Милан. Сада је није било. Све у кући било је онако како се сећао, осим кутије. Претпоставио је да је кутију узео неко из Спасојеве породице. “Сада никада нећу знати шта је њему било толико драгоцено,” рекао је. “Било би боље да одем на спавање, мама. Имам лет рано сутра ујутро.
Прошло је око две недеље од када је Спасоје умро. Враћајући се кући с посла једног дана, Милан је открио поруку у поштанском сандучету. “Потребан је ваш потпис за пријем пакета. Никога нема код куће. Молимо вас да у року од три дана дођете на пошту,” писало је у поруци. Рано следећег дана Милан је отишао по пакет. Мала кутија је била стара и изгледала је као да се сто година налази у пошти. Рукопис је био тежак за читање, али повратна адреса привукла му је пажњу, “Господин Спасоје Николић,” писало је. Милан је однео кутију у свој аутомобил и покидао папире. Унутра се налазила златна кутија и један коверат. Руке су му се тресле док је читао поруку која се налазила унутра. “После моје смрти, молим вас да ову кутију и њен садржај проследите Милану Драшкићу. То је оно што сам највише ценио у животу.” За писмо је био залепљен мали кључ. Док му је срце тукло а очи се пуниле сузама, Џек је пажљиво откључао кутију. Унутра је пронашао дивни златни џепни сат. Полако прелазећи прстима преко прекрасно изгравираног поклопца, отворио је сат. Унутра је нашао угравиране речи: “Милане, хвала ти за твоје време! – Спасоје Николић.”
“Оно што је највише ценио у животу било је моје време…” Милан је неколико тренутака држао сат, а затим је позвао канцеларију и отказао састанке за следећа два дана. “Зашто?” упитала је његова секретарица. “Потребно ми је време за моју ћерку,” рекао је. “Ох, уз пут, Миланка, хвала ти за твоје време!”