објављено / 25.01.2017.

Jеленине посланице монаху Никону Јерусалимцу

Јелена Балшић, трећа ћерка кнегиње Милице и кнеза Лазара удала се око 1386. године за Ђурђа II Страцимировића Балшића, који је владао Горњом Зетом. После његове смрти 1403. године прихватила се да управља земљом уместо свога сина, младог Балше III. За босанског војводу Сандаља Хранића удала се 1411. године. Када је он умро 1435, вратила се да живи у своме двору на Скадарском језеру. Дописивала се с монахом Никоном и та су писма остала у Зборнику који је монах Никон приредио за Јелену 1441/42. године. Ту се налазе и писма која је Јелена писала своме духовнику Никону. Тај Зборник под насловом Горички зборник данас се чува у Архиву Српске академије наука и уметности у Београду.

Друга Јеленина посланица Никону Јерусалимцу

Отписање богољубно

Свечасному оцу, учитељу светога Јеванђеља, а нама у Господу духовноме вођи, смерна Јелена.

Нек зна твоја светиња да откако се удостојих с Богом познати те, порадовах се весељем духовним. Но, за мало и за кратко би нам виђење, као када би неко рекао како у зрцалу лик угледасмо или у неки сан лаки да бејах снесена. И због брзине не прими моја бедност што жељах. Али што тада слушасмо од твога преподобија речи духовне и што могосмо постићи, посред моје душе љубазно и свесрдно, па штавише и најверније примисмо. И од тих божаствених речи које слушасмо у то време, имали смо храну духовну све до данас. И слушах твоје душе богољубиву нарав и бестелесно анђеоско пребивање, па још и од нас коначно удаљење.

И веома твоје видети зажелех преподобије и твојих медоточних насладити се говорења – не мала од твога гледања да ми се умножи корист. Но, далеког ли нам растојања, па море и гај. Због овога узрока није нам могућно видети твоју светињу.

Тако нас жељење богатства и сујетна слава, заједно и сласти, не оставља да међу усколебанима у мору овога сујетнога живота проникнемо ка светлости часнога и бестелеснога пребивања. Јер помрачише се душевне очи муком и метежом који је у свету. И гле, сада као од некаква сна тргнувши се, зажелех твоју светост видети.

Посланицу твога рукописања примисмо и великолепно и љубазно од све моје душе изљубисмо целивајући, што је лако достижно. И често ову прочитавамо. И веома се утеших и насладих срце оје, а скупа и душу. И тако, сматрамо је као неку ризницу царску веома богату и у њој непроцењивости већма од тисуће тисућа злата и сребра.

И опет се молим твоме преподобију да нам неко олакшање утешења пошаље и прохлади жеђ туге. Јер за твоје преподобије колике буре и метежи и облаци навикоше узбуркивати самовољна срца.

Уз ово спомињемо твоме трудољубљу да је међу нама била препирка о томе како неки хвале милостињу према потребитим, јер милост је изнад других свих врлина. Други, пак, истински иночки живот и чин више величају. И, опет, неки говоре како свети Василије Велики хвали општежиће и у мноштву пребивање да буде. Ови и усамљеништво и неговорење сматрају као богоугодни живот и старање о самоме себи. И молимо да сазнамо најтачније и метеж препирке од нас да одагнамо и ка светлости разума да се упутимо. И још молимо твоје добронаравље и трудољубиво ти срце и ка Богу нам нелицемерну љубав, просветли се мишљу и друго колико зна твоја светлост – да се наша лењост пробуди и грубост промени.

Да, часни оче, удвостручи таленте. Знам да си навикао држати се смерним у свему, но изговором смерности да не затвориш језик, који казује много и добро, чији су плодови многи и многи породи правде. И не лиши нас жељеног, јер ћеш се у доброј награди оштетити. Но, подржавај Владики Христу твојему, чији си ученик и подржавалац страдањима његовим. И моли му се да се и ми као заједничари нађемо у оном дану у коме ће доћи Христос са славом и силом многом и молитвама вашим, амин.

Да, тајниче Божији, послушај ме. У свему више реченом не заповедам, већ се молим трудољубиво и поклањам лице све до земље. И двоструко да си здраво у Господу и не презри наше мољење.

Трећа Јеленина посланица Никону Јерусалимцу

Свечасноме оцу и учитељу, у Господу нека се радује, смерена Јелена.

Нека зна твоје преподобије уистину да примисмо трудољубивог ти срца богонадахнути инструменат и сматрамо га тако као неки царски украс и скупоцену ризницу или као само богописање на таблицама, које прими негда боговидац онај. И тако примивши, принесосмо дар храму пресвете Владичице наше Богородице – Благовештењу, који је у Горици, да јој буде.

О часни оче, нека и твоја награда (дуго) надежна буде (…) твоје свете молитве (нека напре)дују да бисмо имали ступ крепости од лица непријатеља и да се избавимо мноштва грехова и обретемо милост на дан страшнога испита. Да, буди ми, Господе, амин.