објављено / 2.12.2017.

Јоаким Јеремиас: „ОВО ЈЕ ТИЈЕЛО МОЈЕ…“

Уколико имамо намјеру да се на што одговорнији начин приближимо разумјева- њу ријечи које је Христос на својој посљедњој вечери казао својим ученицима, требало би обратити пажњу на то да полазна тачка нашег тумачења не буду саме ријечи успостављања. 1 Потребно је првенствено да себи предочимо просторне и историјске услове у којима су те ријечи изговорене. Другачије речено: дужни смо да ријечи успостављања не посматрамо ван њиховог контекста. Та грешка, нажалост, није увијек избјегавана. Штавише, вишевијековно тумачење ових ри- јечи ван њиховог контекста имало је судбоносне посљедице: оне су постале та- јанствена магична формула, а њихов есхатолошки смисао је изгубљен (наиме, онај који се односи на Христово послање). A. Трпезна заједница Приступајући на овакав начин ријечима Тајне вечере, требало би имати у виду да је последња Христова вечера, иако најважнија, једна у дугом низу вечера, ко- је је Христос имао са својим ученицима, а које су они наставили савршавати и након Васкрсења. У сљедећих шест излагања имам намјеру да прикажем шта је трпезна заједница са Христом значила за његове ученике. 1. На Истоку трпезна заједница има дубље значење него на Западу. Она је више од простог окупљања ради дружења. То се може видјети у такозваним причама Отаца. У тим причама, на примјер, Авимелех има жељу да склопи савез са Исаком. На који начин се тај савез склапа? „Тада их он угости; те једоше и пише. А сутрадан уставши рано, заклеше се један другоме“ (Пост 26 39). На исти начин остварује се и договор између Лавана и његовог зета Јакова: „И Јаков принесе жртву на гори, и сазва браћу своју на вечеру; и једоше и пише на гори“ (Пост 31 54). Трпезна заједница је знак пруженог мира, повјерења, братства, пра- штања. Трпезна заједница је заједница која значи живот. Колику моћ ова зајед- ница посједује нарочито нам постаје јасно на једном мјесту које се налази на ∗ Чланак Das ist mein Leib… преузет је из књиге Joachim Jeremias, “Jesus und seine Botschaft”, Stuttgart, 1981, 61–75. Са њемачког језика превео Вања Балтић. 1 Христове ријечи: „Ово је тијело моје…“ аутор текста J. Јеремијас у првом одељку назива: die Einsetzungsworte, а касније у тексту: die Deuteworte. Прва сложеница, die Einsetzungsworte, има значење успостављања (etwas wurde eingesetzt): Хри- стос је изговарајући те ријечи успоставио ломљење хљеба и проливање вина у христолошком смислу. Зато је та сложеница њемачког језика преведена са: „ријечи успостављања“. Друга сложеница, die Deuteworte, има двојако, истовремено значење физичког указивања (auf etwas deuten) и говорног тумачења (etwas deuten): Христос је изговарајући те ријечи физички сво- јом руком указао на хљеб и вино и при томе протумачио њихово значење. Та сложеница њемач- ког језика преведена је са „указне ријечи“, пошто је Христос и физички и својим говором указао на значење хљеба и вина – прим. превкрају Друге књиге о царевима. Овдје се, наиме, говори о Јоахину, посљедњем законитом краљу Јудеје, који, трагично, са само 18 година долази на власт у де- цембру 598. прије Христа, да би већ након три мјесеца, у марту 597, приликом пада његовог главног града Јерусалима доспио у руке вавилонског цара Навухо- доносора. Током скоро четири деценије, до смрти Навуходоносорове, боравио је у Вавилону као изгнаник у затвору. Онда се, међутим, десило сљедеће: „А три- десет седме године откако се зароби Јоахин цар Јудејин, дванаестога мјесеца, двадесет седмог дана,“ (тај догађај је толико битан да се датира тачним даном!) „Евил-Меродах, цар вавилонски, прве године своје владавине извади из тамнице Јоахина цара Јудеје. И лијепо говори с њим… И промјени му хаљине тамничке, и он јеђаше свагда с њим за царском трпезом свега вијека својега“ (2Цар 25 27–29 = Јер 52 31–33). Вавилонски цар Евил-Меродах, који је тек дошао на власт, има намјеру да оконча дотадашње неспоразуме, те зато амнестира Јоахина и омогу- ћава његов повратак на престо. Он тај свој поступак проглашава пред цијелим свијетом, тако што заробљеника прима у трпезну заједницу. 2. У античком јудејству је и надаље постојало велико поштовање трпезне заједнице. Тада је, међутим, придодат један потпуно нови фактор: трпезна за- једница успостављана је кроз трпезну молитву. Када би се породица окупила да вечера, јеврејски домаћин би узео погачу, подигао је како би је сви видјели и одао над њом хвалу у име свих: „Нека си хваљен, Господе, Боже наш, Царе свијета, који дајеш да произлази хљеб из земље!“ Пријатељи окупљени око тр- пезе давање хвале усвајали су ријечју „амин“, а потом је домаћин откидао за сваког пријатеља окупљеног око трпезе комад погаче који је, у најмању руку, имао величину маслине. На крају би одломио комад и за самога себе, појео га и на тај начин дао знак осталим пријатељима окупљеним око трпезе да и они по- једу свој комад хљеба. Једењем „хљеба благослова“ сваки учесник вечере до- бијао је учешће у домаћиновом давању хвале. Ломљење хљеба био је чин којим је благослов преношен на сваког пријатеља окупљеног око трпезе. Након вече- ре је на сличан начин изговарана и молитва захвалности: Домаћин (односно најугледнији гост) је сједећи позивао присутне: „Хајде да хвалимо Јахвеа, на- шег Бога, коме припада оно што смо окусили!“ Пријатељи окупљени око трпе- зе на то су одговарали: „Нека је хваљен наш Бог за јело које смо појели!“ По- том је десном руком узимао „чашу благослова“ (1 Кор 10 16) држећи је у виси- ни од десетак центиметара над столом, изговарао, очи усмјеравајући према ча- ши, молитву послије трпезе, која је у Исусово вријеме вјероватно имала сљеде- ћи облик: 1) „Нека си хваљен, Господе, Боже наш, Царе свијета, који сав свијет храниш својом добротом, милошћу и милосрђем.“ 2) „Хвала Ти, Господе, Боже наш, што си нам дао у посјед добру и широку земљу.“ 3) „Смилуј се, Господе, Боже наш, над Израилом, Твојим народом, и над Јерусали- мом, Твојим градом, и над Сионом, обитавалиштем Твоје славе, и над Твојим ол- таром и над Твојим храмом. Нека си хваљен, Господе, који градиш Јерусалим.“ Затим су пријатељи окупљени око трпезе поново усвајали молитву рјечју „амин“ и добијали учешће у благослову, овај пут тако што су пили из чаше која је кружила наоколо. Не знамо ни гдје, ни када се појавио побожни обичај редовне молитве прије и послије трпезе. Много тога говори у прилог томе да је он прво вршен у фари- сејским круговима; у Исусово вријеме био је општеприхваћен. Трпезном моли- твом заједница сабрана око вечере добила је једну потпуно нову, далеко значајнију димензију: свака вечера уздигнута је из области свјетовног у област рели- гиозног, вечера као друштвени догађај постала је сабирање у Божијем окриљу. Јело „се освећује ријечју Божијом и молитвом“ (1Тим 4 5). Управо због тога је за побожне, било богослове (писмознанце) или лаике (фарисеје), религиозна обаве- за била да трпезну заједницу држе чистом и да не сједају скупа са непобожним људима за један сто. „Богослов… да не сједа у трпезну заједницу са људима ко- ји не познају Закон“.2 3. Трпезна заједница са Христом представља нешто више: она најављује по- четак времена спасења. 3 Христос је о новом Божијем народу, који је Он око се- бе сакупљао, радо говорио као о замјени породице, коју су морали оставити и Он и ученици који су га пратили (Мк 10 29). Он је домаћин Божије породице посљедњих времена. Његова су својина сви Његови пријатељи који су окупље- ни око трпезе и који се налазе у Његовом дому (Мт 10 25). Старије жене које слушају Његову ријеч су Његове мајке, мушкарци и ученици су Његова браћа (Мк 3 34). Истовремено, они су сви малишани, дјеца, најмањи у породици (Мт 11 25), којима се Христос обраћа као дјеци, иако су (према животном добу) од- расли људи (Мк 10 24). До изражаја долази појава „Божије породице“ и то пр- венствено кроз заједницу која је сабрана око вечере. У њој Христос, као дома- ћин, изговара трпезну молитву и ломи хљеб (Мк 6 41; 8 6; 14 22–24). Зачуђујуће је то да пријатељима окупљеним око трпезе припадају и грјешници и цариници. За људе на Истоку тај символични поступак казује много више него за нас на Западу. Тим поступком Исусови савременици су непосредно схватили да Он прихватајући религиозно и морално презрене у своју трпезну заједницу и њи- ма пружа спасење и опроштај грехова. „Ко прима грјешнике, твори милост њи- ховим гријеховима“, каже се у самарјанској литургији. 4 Полазећи одавде у стању смо да схватимо, на примјер, Закхејеву неизмјерну захвалност, када Христос долази у посјету њему, омрзнутом старјешини цари- ника (Лк 19 1–10). Такође, имајући ово у виду разумљив је и страствен протест фарисеја, који је замишљен као позив ученицима да се одвоје од човјека који се упустио са безбожницима (Мк 2 16; Лк 15 2; упореди 19 7). Христова вијест о Богу који се обраћа и грјешницима је та, која је у трпезној заједници са презре- нима пронашла свој најјаснији, али истовремено и свој најнепријатнији израз. 4. Кроз Петрово исповједање вјере из Кесарије Филипове (Мк 8 29) трпезнa заједница са Христом добила је још један дубљи смисао. Ако је Исус Месија, онда свака вечера са њим за његове ученике значи приказивање унапријед, остваривање унапријед (тачније би требало рећи давање унапријед) вечере која ће се остварити тек након Христовог Васкрсења. Од тог тренутка, наиме, вече- ра са Учитељем представљаће ништа мање од заједништва спасене заједнице са Спаситељем, свадбено славље, залог учешћа у вјечноj вечери. Од Петровог исповједања вјере свака трпезна заједница са Христом благовјести: Почело је Месијанско вријеме; Месијанско вријеме је вријеме спасења; Месијанско вријеме је вријеме праштања; Већ данас је изгубљеној дјеци дозвољено да се врате кући и сједну за Очев сто. 2 b. Berakot 43 b. Bar. 3 Упореди O. Hofius, Jesu Tischgemeinschaft mit den Sündern, Calwer Heft 86, Stuttgart 1967. 4 A. E. Cowley, Samaritan Liturgy, Oxford 1909, I 20, и даље 28 ред 7, наведено према M. Black, An Aramaic Approach to the Gospels and Acts, Oxford 19673, 140. Ј. ЈЕРЕМИАС L O G O S 4 5. Дјела апостолска говоре да су се чланови ране заједнице у Јерусалиму сва- кодневно сакупљали на заједничку вечеру (Дап 2 46; 6 1). Они су на тај начин продужавали трпезну заједницу коју је Христос за вријеме свога земаљског жи- вота даровао својим ученицима. Апостол Павле и Еванђеље по Луки говоре нам да се заједница позивала на Христове ријечи које је Он изговорио на својој по- сљедњој вечери: „Ово чините у мој спомен.“ Императив „Ово чините!“ позива да се понови један чин, једна радња. Тиме се тешко може мислити на нешто друго него на непосредно, претходно поменуто, ломљење и давање хљеба (пре- ма апостолу Павлу, сем тога, и на кружење чаше). Наредба о понављању, дакле, не казује (као што се то уобичајено тумачи) да би Христови ученици требало просто да понављају указне ријечи, 5 већ да би они, у ствари, требало да наставе заједничко ломљење хљеба и да би у трпезној заједници увијек изнова требало да постане видљива заједница Месије. Као сврха тог видљивог појављивања за- једнице спасења наводи се: „у мој спомен“. То је формула коју срећемо још у Старом завјету и која је већ била добро позната Исусовој околини. Њоме је првен- ствено изражавана жеља да се Бог сјети Месије. Из тог угла би наредба о пона- вљању требало да се објасни на сљедећи начин: „Надаље се у трпезној заједници сакупљајте у заједницу Месије како би се Бог мене сјетио!“ Како би требало схва- тити то „Божије подсјећање“? Једна од најуобичајенијих молитава тога времена, која је о празнику Пасхе додавана у молитву послије трпезе, умољава Бога да се сјети Месије – наиме довођењем великог преокрета. То је управо смисао наредбе о понављању. Христови ученици би требало да се на заједничкој вечери увјек из- нова сакупљају у заједницу и да на тај начин умољавају Бога да донесе коначно испуњење. Црква када твори трпезну заједницу (када се сакупља на евхаристијску службу – прим. прев.), значи, није пасивна, није само настројена на примање Бо- жијих дарова, већ је у еминентном смислу активна: сваким својим сакупљањем она благовјести започето дјело спасења и умољава Бога да то дјело доврши. 6. Управо проблем који је више но било који други забрињавао рану Цркву у погледу трпезне заједнице, било је питање да ли би требало ограничити приступ Вечери Господњој. Строги јудеохришћани заступали су такво мишљење. За њих је било сасвим уобичајено да побожном Јеврејину није било дозвољено да једе са многобошцима (Дап 11 3). Зато су антиохијски јудеохришћани оштро преко- ревани од стране јерусалимских присталица Јакова, брата Господњег, пошто су јели са хришћанима обраћеним из многобоштва. Чак се ни апостол Петар и, на велику муку апостола Павла, његов сарадник Варнава нису усуђивали да нада- ље врше (на њемачком језику: feiern = славе, прослављају – прим. прев.) Вечеру Господњу заједно са хришћанима обраћеним из многобоштва (Гал 2 11–13). Такво тешко стање трајало је све док апостол Павле није јавно и са крајњом строгошћу устао против тога (Гал 2 14–21). Пошто, како у Јерусалиму (Дап 11 3; Гал 2 12), та- ко и у Риму (Рим 14 1–15) није постојала трпезна заједница између Јевреја и хри- шћана обраћених из многобоштва, онда је врло вјероватна претпоставка да су изван надлежности апостола Павла обе ове групе одвојено вршиле Вечеру Го- сподњу. Апостол Павле је то стање сматрао неподношљивим. Он је, додуше, своје општине савјетовао да као васпитну мјеру Цркве искључују непокорне грјешнике из заједничарења у Вечери Господњој (1Кор 5 11 уп. 9. стих; 2Сол 3 14), али се иначе одлучно супротстављао свакој подјели у Вечери Господњој. Његово образложење је јасно и једноставно: Није ли Христос умро за брата (Рим 14 15)? Нисте ли обојица у потпуности препуштени праштајућој милости 5 Види нап. 1 – прим. прев. „ОВО ЈЕ ТИЈЕЛО МОЈЕ“ L O G O S 5 (Гал 2 15–21)? Не видиш ли како брат хвали Бога који је изнад вечере (Рим 14 16)? Не припадате ли обојица, и он и ти, у животу и у смрти истом Господу (Рим 14 7–9)? Зато: Примајте једни друге у заједницу (Рим 14 11; 15 7) као што је Христос примио нас на славу Божију (Рим 15 7). Вечера Великог Четвртка била је посљедња земаљска трпезна заједница Христа са његовим ученицима. Њу можемо правилно да разумијемо тек ако је доживимо као карику једног дугог ланца, као једно од давања унапријед потпу- ног испуњења, као тумачење догађаја који ће наступити након Христовог Вас- крсења. Посебност те посљедње трпезне заједнице представљају указне рије- чи. Најприје ћемо обратити пажњу на саме текстове, а потом ћемо истражити њихов смисао. Б. Указне ријечи (ријечи тумачења) 6 Ријечи које је Христос изговорио на Тајној вечери познате су нам захваљују- ћи записаним предањима којих има пет, што указује на то колико су оне биле важне за рану Цркву: 1Кор 11 23–25 Лука 22 19–20 Марко 14 22–24 Матеј 26 26–28 Ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб и захваливши преломи (га) и рече: Ово је тијело моје, које се за вас ломи; И узевши хљеб (и) заблагодари (-вши), преломи (га) и даде им (га) говорећи: Ово је тијело моје које се даје за вас; И кад јеђаху узе Исус хљеб (и) благословивши преломи (га), и даде им (га), и рече: Узмите, ово је тијело моје. И кад јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи (га), и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје. Јован 6 51 Хљеб који ћу ја дати тијело је моје, које ћу ја дати за живот свијета. ово чините у мој спомен. Исто тако и чашу, по вечери говорећи: Ова је чаша Нови завјет у мојој крви; ово чините, кад год пијете (вино), у мој спомен. ово чините за мој спомен. А тако и чашу по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови завјет у крви мојој, која се за вас излива. И узе чашу(и) заблагодаривши даде им (њу њима); и пише из ње сви; И рече им: Ово је крв моја Новога завјета која се пролијева за многе. И узе чашу и заблагодаривши даде им (њу њима) говорећи: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова. 1. Апостол Павле Текст апостола Павла који говори о посљедњој Христовој Вечери записан је, највјероватније, уочи Васкрса (1Кор 5 8; 16 8) 54. године. Он је најстарији од пет текстова. Можда је, међутим, ипак тачније да податак који говори да је 1Кор 11 6 Види нап. 1 – прим. прев. Ј. ЈЕРЕМИАС L O G O S 6 23–25 најстарији текст, промјенимо тако што ћемо рећи да је он најстарији запи- сани текст. На тај начин остављамо могућност да паралелни текстови (или један од њих) садрже формулације које свједоче о старијем стању од 1Кор 11 23–25. Апостол свој говор о успостављању вечере Господње започиње фразом: „Ја примих предање које потиче од Господа (то је значење ријечи a vpo, која стоји на грчком) што вам и предадох…“ (1Кор 11 23). Он значи наглашава то да за текст који слиједи захваљује Предању (уп. 1Кор 15 3). Ово налази потврду у томе да одломак 1Кор 11 23–25 садржи мноштво фраза које се иначе не могу наћи у рјеч- нику апостола Павла. 7 Спознаја да се апостол служи изразима који су му иначе страни, доказује да је у питању предпавловско предање или тачније: предпа- вловска формула. Та формула започиње тиме што описује обред трпезне моли- тве прије вечере: „Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб, и захва- ливши преломи га и рече: Ово је тијело моје, које се за вас ломи.“ Када апостол Павле затим наставља: „Исто тако и чашу, по вечери“, онда он узима у обзир молитву захвалности послије вечере. Тиме стојимо пред битном чињеницом: у старој предпавловској формули саме ријечи Тајне вечере спојене су са трпезном молитвом прије и послије вечере. 2. Еванђеље по Марку (Мк) Други по старости записани текст је текст Мк. Он највјероватније потиче из ра- них седамдесетих година првог стољећа. Уколико најприје посматрамо сам по- четак овог текста онда се уводне ријечи којима се указује на хљеб углавном по- дударају са ријечима апостола Павла. Једино се четвртим глаголом напомиње „давање“ хљеба („даде им“). Надаље се у Мк не каже „захваливши“ већ „благо- словивши“, што представља фразу која је била уобичајена у јудејству, док „за- хваливши“ (euvcaristh, saj, одавде потиче и касније назначење Вечере Господње као „Евхаристије“) представља или јеврејску алтернативну фразу или новоство- рену хришћанску формулу. Оно што је ново у оквиру Мк је то да се молитва по- слије трпезе сада опет јасније описује употребом четири глагола, док се иста мо- литва код апостола Павла лаконски описује са формулом „исто тако и чашу, по вечери“. Ријечи којима се указује на хљеб су дјелимично краће (недостаје „за“ фраза), дјелимично дуже (придодат је призив „узмите“, што је можда посљедица употребе указних ријечи као формуле даривања у литургијском обреду). Најве- ће одступање показују указне ријечи над чашом. Међутим, не смије се превидјети ни то да је и у тексту апостола Павла и у тексту Мк субјекат исти, наиме, црвено вино, и то да се завршна реченица такође подудара, јер се у оба случаја црвено ви- но упоређује са крвљу којом се склапа Савез. Компликована формула у тексту апостола Павла може се веома једноставно објаснити намјером да се држи подаље представа о пијењу крви, што је за Јевреје био анимистички ужас. Посебно упадљиво у тексту Мк је то да се он одликује великим бројем семи- тизама (значи, ријечи и фраза код којих се и у грчком може препознати њихово семитско поријекло). У само четири стиха Мк 14 22–25 налазимо чак 23 семити- зма. 8 Уколико Мк упоредимо са остала четири текста, онда постаје јасно да су сви остали текстови (укључујући и текст апостола Павла) само раскошније пре- раде Мк од стране Предања. У језичком погледу Мк са својим многобројним се- митизмима изражава једно старије стање Предања, иако је с књижевне стране млађи од текста апостола Павла. 7 У вези са употребом језика види J. Jeremias, Die Abendmahlworte Jesu, Göttingen, 19674, 98. 8 Ebenda, 165–176. „ОВО ЈЕ ТИЈЕЛО МОЈЕ“ L O G O S 7 3. Еванђеље по Матеју (Мт) Ако сада погледамо Мт онда наилазимо на скоро идентичан текст као и у Мк, али са извјесним одступањима. Најважије одступање је на крају указних ријечи и то фраза „ради отпуштења гријехова“. То је додатак какав се често може наћи у литургијским текстовима, пошто се њихови писци радо служе звучним завр- шецима. Овдје, међутим, није ријеч само о некој завршној формули. Од најрани- јих почетака, наиме, чланови заједнице његовали су узајамно давање светог цје- лива као знака праштања гријехова прије вршења (слављења) Вечере Господње (најстарије свједочанство: 1Сол 5 26). На тај начин су чланови заједнице слиједи- ли Христово упутство да прије него што се помоле Богу за опроштај својих гри- јехова и сами буду спремни да опросте туђе гријехове (Мк 11 25 упореди са Мт 5 23; 6 14). Ријечи „пролијева ради отпуштења гријехова“ уливале су им сигурност да ће Бог на њихову спремност праштања одговорити својим праштањем. Остала одступања су у погледу садржаја од мање важности, али су поучна ради бољег разумјевањa развоја Предања. Уколико, на примјер, пажљиво упоре- димо сам почетак текста Мк и Мт, онда најприје примјећујемо да се „и“, које представља увод текста Мк, не понавља поново у тексту Мт. Затим, у Мт је убачен субјекат „Исус“. Коначно, неодређени објекат датива „њима“ у Мт је об- јашњен са „ученицима“. Ближим посматрањем ове три небитне исправке пока- зују се као указивање на далекосежну промјену текста. У Мк „и“ на почетку од- ломка већ указује на то да је ријеч о једном одјељку из приче о страдању, пошто је „и“ на почетку перикопе утврђени стил палестинске историографије. Од Пост до 1Мак у историјским књигама, са релативно мало изузетака, свака перикопа (=одломак у Библији) почиње са „и“. Такође, околност да се радни субјекат, Исус, и примаоци хљеба, ученици, не помињу у Мк, показује блиску повезаност текста Мк са причом о страдању. Малим измјенама текст Мт постаје самостал- на величина: од приче настаје литургијска формула. Још једна потврда овог раз- воја је додатак позива „једите“ уз ријечи хљеба, као и одговарајућа замјена при- повједне фразе „и пише из ње сви“ (како стоји у Мк) позивом „пијте из ње сви!“ (како стоји у Мт). Двоструки императив „једите“, „пијте“ свједочи о употреби указних ријечи као формуле даривања на Вечери Господњој. 4. Еванђеље по Луки (Лк) Сада обратимо пажњу на Лк. При томе није потребно да се сувише дуго задржа- вамо на проблематици самог текста која код Лк игра посебну улогу. Текст Лк пренијет нам је у двојаком облику – дужем, који налазимо у овом прегледу, и краћем, који се неочекивано прекида ријечима: „ово је тијело моје“. У прошлом (19) стољећу многи научници били су мишљења да краћи текст свједочи о, уоп- ште, најстаријем стању ријечи изговорених на Тајној вечери. На тај начин они су, између осталог, задовољавали своје личне потребе за наводним недогмат- ским Предањем, које не исказује ништа о заступничкој, помирујућој смрти Хри- стовој. Једна кратка напомена требало би да буде задовољавајућа: у посједу смо више од 5000 грчких рукописа Новог завјета (наравно, у потпуности га садржи само један дио од њих), а од огромне количине записаних свједочанстава само један једини рукопис (Сodex D) нуди краћи текст. Сасвим је искључено то да је овај рукопис из 5-6. стољећа сам, са својим малобројним савезницима међу пре- водима, сачувао изворни текст Лк. Дужи текст је, дакле, старији. Он је веома близак формули апостола Павла. Однос који постоји између ова два текста, ме- ђутим, скоро сасвим сигурно није литерарне природе. Са једне стране Лк се ни- Ј. ЈЕРЕМИАС L O G O S 8 гдје не ослања на неко писмо апостола Павла, нити га цитира. Са друге стране се на зачуђујући начин текст Лк, иако је записан отрилике тридесет година ка- сније од 1. Посланице Коринћанима, показује у више погледа старијим од тек- ста апостола Павла. Најупадљивија индиција за то је недостајање ријечи „је“ у ријечима чаше. Лк каже: „чаша Нови завјет“, што одговара семитском начину говорења, у коме се не користи ријеч „је“. Такође је старо и недостајање поно- вљене заповјести над чашом (ко је могао да избрише заповјест?). Коначно, Лк и у уводу свједочи о старијем стању Предања него апостол Павле: „и“ на почетку као и недостајање субјекта (Исус) и неодређено „њима“ показује да текст Лк по- тиче од приповједног стила, док текст апостола Павла започиње звучним славо- словним хришћанским ословљавањем: „Кириос Исус“. Подударања апостола Павла и Лк највјероватније се објашњавају тиме да оба списа свједоче о формули Тајне вечере која је коришћена у Антиохији. Је- зичка особеност те формуле је таква да се она служи изразима који читав дога- ђај Тајне вечере у већој мјери величају него формула коју налазимо у Мк. 5. Еванђеље по Јовану (Јн) Посљедњи текст који ћемо размотрити је текст Јн 6 51. Ј. Х. Бернар (J. H. Bernard) је био први који је у своме коментару Јовановог Еванђеља из 1928. препознао да у Јн 6 51 пред нама стоји независно, самостално излагање Христових указних ри- јечи које указују на значење хљеба. Уколико читалац обрати пажњу на наш пре- глед текста, онда ће на први поглед препознати да се, како структура, тако и са- држај Јованове реченице подудара са ријечима хљеба код апостола Павла и у Лк. Разлика коју уочавамо је да Јн 6 51 и на почетку и на крају нуди проширења појединих фраза: умјесто „ово“, као што то кажу сва остала четири текста, у Јн стоји „хљеб који ћу ја дати“; а умјесто „за вас“ каже се: „за живот свијета“. И у другом се погледу Јн 6 51 разликује од четири паралелна предања: она кажу „ти- јело моје“, а Јн, напротив, „плот моја“. У томе се са Јн слажу Игњатије Антио- хијски (савременик апостола Јована који је око 110. мученички страдао) и Ју- стин Мученик у својој Апологији, коју је саставио око 150–155. Ријеч је дакле о Предању које је било познато у сиријско-малоазијској области. Различита фор- мулација вјероватно не потиче од догматских размишљања, већ је једноставно једна варијанта превода; пошто би се јеврејска, односно арамејска основна ријеч (basar/bisra), могла превести како са тијело тако и са плот. Закључак Пет текстова, које смо управо рашчланили, при поређењу показују разлике које дозвољавају закључке о вршењу (слављењу) Вечере Господње у заједницама ране Цркве. Ипак, много важнији од разлика је резултат који добијамо поређењем ових пет текстова: они се, наиме – упркос појединих одступања у дословном тексту – су- штински потпуно подударају. Када их упоредимо ријеч по ријеч, онда долазимо до сазнања да се они узајамно слажу када су у питању три веома битне чињенице: 1. Текстови сагласно свједоче да је Христос преломљени хљеб упоредио са сво- јим тијелом. 2. Они сагласно свједоче, у мјери у којој је то сачувано, да је Христос црвено ви- но (на Пасхалној вечери требало би се по могућности пити црвено вино) упо- редио са својом крвљу, при чему је додао да ће се кроз његову крв остварити нови Савез. 3. Они сагласно свједоче ту „за“ фразу; то јест, у свих пет текстова каже се за кога се даје тијело, односно крв. „ОВО ЈЕ ТИЈЕЛО МОЈЕ“ L O G O S 9 Ово заједничко стање мора да је веома старо. Апостол Павле каже да је он Предање о Тајној вечери предао Коринћанима, што се десило за вријеме његове прве посјете Коринту (49. после Христа). Тиме он, међутим, наглашава да је ра- није примио Предање које је њему већ било познато негдје почетком четрдесе- тих година, највјероватније из Антиохије. Ако узмемо у обзир да је семитизова- на формулација, која се налази у Мк, језички старија од увеличавајуће антиохиј- ске формуле и да је такође приповједни облик, какав нам нуде Мк и Лк, старији од литургијске формуле апостола Павла, онда се враћамо натраг у тридесете го- дине. Другим ријечима: заједничко стање текстова Тајне вечере припада праје- згру Предања. Какав је смисао указних ријечи? В. Смисао указних ријечи Од свих претходних трпезних заједница Тајна вечера коју је Христос имао са својим ученицима разликује се по томе што је Он обје трпезне молитве, прије и послије Вечере, спојио са указним ријечима. Оне, наиме, најављују страдање (ријеч је, на примјер, о томе да ће се Христова крв пролити), али то чини на чу- дан начин. Постављају се два питања: који је повод за то да је Христос изгово- рио ове тајанствене ријечи које упоређују преломљени хљеб са његовим тијелом и црвено вино са његовом крвљу? Које је значење тих ријечи? 1. Одговор на прво питање гласи: оно што се нама чини необичним и тајан- ственим, за његове ученике, ни у ком случају, није било нешто неочекивано или изненађујуће. Штавише, то је било нешто што се само по себи подразумјевало. У сваком случају, уколико је посљедња вечера била Пасхална вечера, као што нам то казују прва три еванђелиста, указивање тј. тумачење својствено је ритуалу Пас- халне вечере. У Изл 12 26 и 13 8 читамо пропис да Израилци својој дјеци морају објаснити зашто се сваке године о празнику Пасхе врше обреди пасхалне жртве и једу бес- квасни хљебови. „Кад вам кажу синови ваши: каква вам је то служба? Реците им: ово је пасхална жртва (päsach) за Господа, јер прескочи (pasach, игра рије- чи) куће синова Израилевих у Египту убијајући Египћане“ (Изл 12 26). „И каза- ћеш сину својему говорећи: ово је за оно што ми је учинио Господ кад сам изла- зио из Египта“ (13 8). Из овог библијског прописа, да је домаћин на пасхалном слављу био дужан да дјеци објасни обичаје пасхалног славља, израстао је обичај такозване Пасхалне хагаде (сјећања), коју јеврејски домаћин спроводи и дан-да- нас на пасхалној вечери. У хагади се објашњавају особености ове вечере. Још једном се мислено морамо вратити у Исусово вријеме – овај пут да би- смо на тај начин себи предочили ток пасхалне вечере. Сваке године, послије подне, уочи пуног мјесеца мјесеца Нисана (који одговара отприлике нашем априлу) клано је хиљаде и десетине хиљада јагњади на тргу храма у Јерусалиму као сјећање на спасење из Египта када је Бог поштедио оне куће чији су горњи праг и довраци били покропљени крвљу пасхалних јагњади. По заласку сунца је у породицама и обједним заједницама од најчешће десет особа започињала ве- чера. У заједнице су се сакупљали безбројни поклоници из читавог свијета. Пас- хална вечера започињала је предјелом које се састојало од горког зеља и воћне каше. Затим се на трпезу доносило пасхално јагње, али се оно још није јело. На- против, домаћин је најприје вршио пасхално сјећање, у коме је тумачио садржај пасхалне вечере, посебно се старајући о томе да дјеци објасни све посебности ове вечере. Равин Гамалил I (Rabban Gamaliel I), учитељ апостола Павла (Дап 22 Ј. ЈЕРЕМИАС L O G O S 10 3), имао је обичај да каже: „(Сваки домаћин) који у своме пасхалном сјећању не спомене ове три ствари, није испунио своју дужност: пасхално јагње, бесквасни хљеб, горко зеље.“9 Тумачења која су износили домаћини била су разноврсна. Горко зеље тумачено је као сјећање на горчину ропства у Египту. Једење бес- квасног хљеба објашњавало се као подсјећање на велику ужурбаност при изла- ску из Египта, која није дозвољавала ни да се дочека кисељење тијеста. Једење хљеба тумачило се, такође, као сјећање на страдање које је Израил претрпио или као символ изобиља хљеба у месијанском времену. На исти начин на који сваки израилски отац породице од старине до данас врши пасхално сјећање, и Христос је из године у годину вршио пасхално сјећа- ње и својим ученицима објашњавао особености те годишње свечане вечере. Оно што слиједи је само један наговјештај, но о њему ипак вриједи размислити. Иза говора о хљебу у Јн 6 и говора о виноградарском чокоту у Јн 15 можда се крије Христово пасхално сјећање. То би дакле био одговор на питање одакле то да је Христос изговорио указне ријечи, које упоређују преломљени хљеб са његовим тијелом и црвено вино са његовом крвљу: Христос, значи, није ништа друго учинио осим што је испунио своју дужност да као домаћин протумачи (укаже на) хљеб и вино. 2. Тако долазимо до другог тешког питања: како је то Христос протумачио хљеб и вино? Сјећање које је Христос изговорио на посљедњој вечери свога жи- вота није нам сачувано у дословном смислу, али уз помоћ указних ријечи може- мо закључити то да се Христос служио обредним изразима, тј. фразама својстве- ним језику жртве. То најприје важи за ријечи које стоје у пару: тијело и крв, од- носно плот и крв. У обредним текстовима говори се о тијелу или о плоти жртве- не животиње, о њеној крви која се излива по олтару на коме се приносе жртве паљенице. Овим смо, уједно, навели и други жртвени израз: Христос говори о својој крви која ће се пролити. Најзад, и сам израз „крв Завјета (Савеза)“ је об- редни појам. Он потиче из Изл 24 8, гдје се о склапању Савеза на Синају каже: „А Мојсеј узе крв, и покропи њом народ, и рече: ево крв Савеза.“ Изричито слу- жење обредним изразима чини веома вјероватном претпоставку да је Христос у своме пасхалном сјећању пасхално јагње протумачио на тај начин што је себе самог назначио као пасхално јагње последњег времена чије ће полагање живота довести до Новог завјета тј. савеза. И стварно су ранохришћанске заједнице већ веома рано о Христу говориле као о свом пасхалном јагњету. Најстарије свједо- чанство је 1Кор 5 7 гдје апостол Павле судећи по облику језика, цитира неку предпавловску раноцрквену васкршњу посланицу, чија је тема: бити хришћанин значи стајати у свјетлу Васкрсења; бити хришћанин значи бити ослобођен од квасног тијеста гријеха. Славље је већ почело: Христос је жртвован као Јагње нашег васкрсења. 10 Оно што је за нас у свему томе кључно, јесте један сасвим једноставан закључак, наиме: служећи се изразима који припадају језику жртве, Христос је своју смрт назначио као заступничко умирање. Свих пет текстова Тајне вечере слажу се у томе да Христос није назначио са- мо своју смрт као заступничку, већ да је, такође, придодао и тумачење из кога смо у стању да закључимо кога се то заступништво тиче. Као што видимо из на- шег прегледа, у том тумачењу уједно постоје извјесна одступања од дословног текста. Мк и Мт кажу: која се пролијева за многе, апостол Павле и Лк кажу: за 9 Mischna, Traktat Passafest 10, 5. 10 Поређење Христа са пасхалним јагњетом осим у 1Кор 5 7 налазимо и у: 1Пт 1 19; Отк 5 6; 9 12; 12 11; Јн 19 36 уп. са 1 29, 36. „ОВО ЈЕ ТИЈЕЛО МОЈЕ“ L O G O S 11 вас даје, а Еванђеље по Јовану каже: за живот свијета. Најсложеније, а стога и најстарије излагање је „за многе“. То можда изгледа као нека врста ограничења, али оно то ипак није. Напротив, уколико имамо намјеру да исправно схватимо ријечи „за многе“, онда морамо знати чињеницу да јеврејски и арамејски језик имају само једну ријеч за „цјелокупност“, а да са друге стране немају ријеч која би слично нашем „сви“ изразила истовремено тоталитет и плуралитет нечега. Пи- сци су се сналазили на тај начин што су празнину испуњавали рјечју „многи“, а тај израз је потом схватан у смислу: „многи, који се не могу избројити, мноштво, цјелокупност“. Апостол Павле и Лк појам „за многе“, који налазимо у Мк и Мт, разјашњавају са „за вас“, а Јн тај исти појам објашњава са „за живот свијета“. Ова малена ријеч „многи“, у смислу „безбројни, многи, велика скупина, сви“, јавља се веома често на једном средишњем мјесту у Старом завјету, у гла- ви о Божијем слузи који заступајући нас пати. О њему се, наиме, каже: „Презрен бјеше и одбачен између људи, болник и вичан болестима, и као један од кога свак заклања лице, презрен да га ни за што не узимасмо. А он болести наше но- си и немоћи наше узе на се, а ми мишљасмо да је рањен, да га Бог бије и мучи. Али он је рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; кар бјеше на њему нашега мира ради, и раном његовом ми се исцјелисмо… Праведни слуга мој оправдаће многе својим познањем, и сам ће носити безакоња њихова. Зато ћу му дати дио за многе … јер … и сам носи гријехе многих, и за злочинце се моли.“ (Ис 53). У Ис 53 се (ријетко, тзв. обухватајуће) „многи“ у значењу „цјелокуп- ност“ јавља не мање од пет пута. То је управо кључна ријеч ове главе. Тиме што Христос користи ову ријеч и казује да ће се његова крв пролити „за многе“, „за безбројну скупину“, Он даје до знања да самог себе види као Божијег слугу који ће патити, који ће свој живот положити за многе и чија ће смрт постати теме- љом Новога савеза. Без Ис 53 не могу се разумјети ријечи Тајне вечере. 3. Пасхалном сјећању домаћина непосредно је слиједило ломљење хљеба, за- тим пасхална вечера и на крају захвална молитва трпезе над чашом. Обје трпе- зне молитве Христос је искористио да би још једном укратко изложио садржај свог пасхалног сјећања. Зашто? Већ смо претходно видјели да је сврха заједничког једења преломљеног хље- ба и пијења из чаше била та да се преко хљеба и вина пренесе учешће у благо- слову, који је изговорен над хљебом и чашом. Преношење благослова за учени- ке је представљало један чин који је кроз свакодневно његовање, од дјетињства, сам по себи био уобичајен. Христос, међутим, није само изговорио трпезну мо- литву над хљебом и чашом, већ је придодао ријечи, којима је преломљени хљеб и црвено вино протумачио као праштајуће умирање за многе. Уколико је непо- средно након тога својим ученицима давао хљеб и вино, онда је то за њих само значило да им Христос кроз јело и пиће дарује учешће у својој крсној смрти. Ти- ме што сваки од њих учествује у ломљењу хљеба и у благословеној чаши, лично бива ословљен и постаје свјестан да припада заједници за коју ће „Божији слу- га“ да пострада. Довођењем у везу указних ријечи са раздјељивањем хљеба и вина, Христос још једном жели да их у то лично увјери. Ријечима „ово је тијело моје“ и „ово је крв моја Новога завјета (савеза)“ Он ословљава непосредно сва- ког од ученика појединачно и обећава сваком од њих учешће у његовој крсној смрти. Нешто веће није у стању да им да. Обећавајући им учешће у Његовом дјелу спасења, Они (ученици) постају представници новог Божијег народа. 11 Обухватимо још једном цјелину: посљедња Христова вечера не смије се по- 11 Једино је издајник сам себе искључио из Божијег народа, на шта указује „али“ из Лк 22 21 сматрати ван својих просторних и историјских оквира. Она представља посљед- њу трпезну заједницу Христа са његовим ученицима и била је, као и остале тр- пезне заједнице, предукус коначног испуњења Божије царске владавине (предукус Царства небеског, прим. прев.). Већ овдје и сада, изгубљеној дјеци је дозво- љено да сједну за Очеву трпезу. Особеност посљедње трпезне заједнице састоји се у томе да Христос трпезну молитву прије и послије вечере користи да би њоме додатно, лично увјерио своје ученике, једног за другим, да имају учешће у царској владавини, пошто су и они дио многих за које ће Он пострадати.

Преузето са  верујем.орг