објављено / 20.12.2016.

Јован Јанићијевић – РЕАЛИЗАМ

И потоњи реализам ослонио се на неке појаве започете већ у романтизму, па и у ранијој књижевности. Први српски реалиста, Јаков Игњатовић, још ствара у окриљу романтизма и носи многа обележја тога покрета којем је и сам припадао. Угледан представник угарских Срба, Игњатовић се нарочито истакао својим друштвеним романима, које је почео да пише тек у зрелим годинама, најпре у традицији лупешког романа (Милан Наранџић, 1860—1863; Трпен спасен, 1874—1875), а затим спајајући ту традицију са сентиментално-романтичарском и реалистичком (Васа Решпект, 1875). Врхунац Игњатовићевог стваралаштва је роман о пропадању српског грађанског друштва у Угарској, Вечити младожења (1878). Зачетник српског реалистичког романа, Игњатовић је остао његов најистакнутији представник. На прелазу од романтизма ка реализму је и приповедачко дело Стјепана Митрова Љубише, особит спој предања и реалистичке приповетке. Љубиша је објавио збирку Приповијести црногорске и приморске (1875) и 1877. почео да штампа циклус повезан личношћу шерета из народа, Причања Вука Дојчевића, који је остао недовршен.

Реализам је као правац у српској књижевности утемељио Светозар Марковић својим чланцима Певање и мишљење (1868) и Реалност у поезији (1870). Управо из покрета тога првог социјалистичког писца у Србији проистекао је оснивач српске реалистичке приповетке Милован Глишић. Под јаким утицајем Гогољевог фантастичног реализма, Глишић — чији значајни преводилачки опус обухвата и преводе Гогољевих Тараса Буљбе и Мршвих душа, Гончаровљева Обломова и Толстојева Рата и мира — пише фолклорне приповетке са знатним елементима народног празноверја (Ноћ на мосту, 1874; После деведесет година, 1880. и др.). Још су значајније његове сатиричне и хумористичке приповетке (Глава шећера, Рога, Злослутни број, све 1875; Шило за огњило, 1879; Шетња после смрти, 1881; Друмска механа, 1889. и др.), као и сеоска идила Прва бразда (1885). Позоришни човек, Глишић је написао и комедије Два цванцика (1882) и Подвала (1885). По струци лекар, Лаза Лазаревић је написао само девет приповедака, али је њима не само засновао српску психолошку приповетку него и постигао највиши уметнички домет. Први пут с оцем на јутрење (1879), Вертер (1881), а нарочито Све ће то народ позлатити (1882) убрајају се у најбољу српску приповедну прозу.

Српска сеоска реалистичка приповетка, коју је развио Глишић и наставио Лазаревић, добила је изразитог представника у Јанку Веселиновићу, који је, осим тога, написао и популаран историјски роман Хајдук Станко (1896). Психолошку прозу после Лазаревића писао је Светолик Ранковић, аутор значајних романа о трагичној судбини појединца у друштву (Горски цар, 1897; Сеоска учитељица, 1898; Порушени идеали, посмртно, 1900). Сеоском приповетком започео је свој књижевни рад и Радоје Домановић, познатији као настављач хумористичко-сатиричне традиције коју је у српски реализам увео Глишић. Неке од његових најбољих приповедака имају обележја фантастике и гротеске (Марко Краљевић по други пут међу Србима, 1901; Размишљање једног обичног српског вола, 1902), односно сатиричне алегорије (Данга, 1899; Вођа, 1901; Страдија, 1904—1905. и др.). По њима је Домановић стекао име највећег српског сатиричара.

Крупан допринос српском реализму дали су дошљаци из Далмације, односно Угарске, Симо Матавуљ и Стеван Сремац. Близак италијанском и француском реализму, Матавуљ је писао приповетке, које се тематски могу поделити на црногорске, приморске (Пошљедњи витезови, 1889; Поварета, Пилипенда, обе 1901. и др.) и београдске (збирке Из београдског живота, 1891. и Београдске приче, 1902). Од његова два романа (Ускок и Бакоња фра Брне, оба 1892) нарочито је значајан Бакоња фра Брне, из далматинског живота, један од најбољих романа српске књижевности. Мајстор кратке приче и романсијер снажног замаха, Матавуљ је, уз Лазаревића, остварио највиши уметнички домет српске реалистичке прозе. Тематски најразноврснији и један од најплоднијих међу српским реалистима, Сремац је прво важније дело објавио тек у својој четрдесетој години. Био је то роман Ивкова слава (1895), у којем се, као и у Зони Замфировој (1903) и више приповедака, приказује нишка средина. Хумором је испуњена већина Сремчевих дела, али највише Поп Ћира и поп Спира, хумористички роман у којем се, уз причу о завади попова и попадија због зета, описују нарави и догодовштине војвођанског села. Упечатљивим оцртавањем ликова, особито главних јунака, одликују се и роман Вукадин (1896) и новела Кир Герас (1907). Уз лабаву фабулу и смисао за карактеризацију и детаљ, хумор је најизразитија особеност Сремчева стваралаштва.

У томе га је унеколико надмашио само највећи хумориста у српској књижевности — Бранислав Нушић. Међутим, Нушићева кратка прича показује извесно сродство и са Домановићевом сатиром, мада је површнија и мање убојита од ње. Хумористичком жанру припадају, такође, Нушићеви фељтони (Листићи, 1890. и др.), роман Општинско дете (1902) и Аутобиографија (1924). Нушић је био, пре свега, комедиограф, сјајни настављач Стерије Поповића. У својим комедијама Народни посланик (1883), Сумњиво лице (1887), Протекција (1889), Обичан човек (1899), Свет (1906), Пут око света (1910), Госпођа министарка (1431), Ожалошћена породица (1934), Покојник (1937) и др. приказивао је малограђане и подвргао своју средину друштвеној и политичкој критици.

У раздобљу реализма стварао је истакнути песник Војислав Илић, који је, одлучно раскрстивши са романтизмом својих предходника, био весник нових струјања у српској поезији. Његове песме, нарочито описне (Звезда, 1881; Јесен, Вече, Грм, све 1883; Зимско јутро, 1884; Сиво, суморно небо, 1886; У позну јесен, Зимска идила, обе 1889. и др.) и оне о древним временима (Тибуло, 1883; Нимфа, Овидије, обе 1888; Коринтска хетера, 1889; Смрт Катонова, 1890; Ниоба, 1892. и др.), особит су спој артизма и сетног расположења, размишљања о лепоти класичне старине и о пролазности. Са много разлога Илић је више својих песама насловио Елегија. Као што је Војислав био зачетник нове песничке школе, тако је и Љубом Недић оснивач модерне српске књижевне критике. У огледима о српским писцима друге половине XИX века (збирке Из новије српске лирике, 1893. и Новији српски писци, 1901) Недић је утемељио естетичкопсихолошку критику, која ће се развити у наредном раздобљу.

Културна ризница СРБИЈЕ
саставио и уредио  Јован Јанићијевић
ИДЕА | Београд, 2005.