објављено / 26.10.2016.

Јован Скерлић – РОМАНТИЗАМ КУЛТУРНЕ И КЊИЖЕВНЕ ПРИЛИКЕ

РЕАКЦИЈА ПОСЛЕ 1848

1848. у „обе Србије“, у српској јужној Угарској и у Кнежевини Србији, осећао се јак покрет у омладини, револуционарно—националан, панславистички и великосрпски у политичким тежњама, романтично-националан у књижевном погледу. Млади су узимали у своје руке водство над српским духовима, и у књижевности су увелико почели сузбијати старе идеје. Али сав тај напредак био је нагло угушен политичком реакцијом после 1848. У целој Европи владари и владе стали су угушивати тежње за политичким слободама, друштвеном правдом и националном независношћу, и што су осетили остали европски народи осетили су и Срби, не само у Аустрији но и у Србији. Србима у Аустрији после 1849. била је дата нека врста националне самоуправе, такозвана Српска Војводина, али тако удешена да су Срби у њој били мањина, и тако управљана да су били и политички и национално притиснути, лишени свих грађанских права, гоњени и као народност и као грађани, под пуним притиском сурове полиције и бруталне централне власти са германизаторским тежњама. У Србији је сав омладински, либерални и национални покрет око 1848. насилно угушен и отпочела је владавина цензуре и бирократског угњетавања. У то време, педесетих година, »обе Србије« падају у тежак положај. Јаван живот потпуно је обустављен, строга цензура гуши сваку слободнију и напреднију мисао, књижевни рад се једва осећа, публика је заплашена или равнодушна, и тих десетак година иду у најнеплодније и најпразније године српске књижевности.

ЦЕНТРИ СРПСКЕ АКТИВНОСТИ

У овом периоду дешава се једна знатна промена: центар српске духовне активности који је до краја XВИИИ века био у Бечу, потом до пред 1848. у Пешти, помиче се ка југу и прелази у Нови Сад. Од XИВ века, склањајући се од турске навале, Срби су свој центар стално повлачили ка северу: после Скопља, крајем XИВ века, такав центар постао је Крушевац, у XВ веку Смедерево. На крају XВИИИ века такав центар је Беч. Уколико су Турци сузбијани, српски центар се помицао на југ. Око 1825. такав центар постаје Пешта, од четрдесетих година ту улогу почиње преузимати Нови Сад. Доста велико место, са врло предузимљивим српским становништвом, „највеће српско опшчество на свијету“ како га је Вук Караџић назвао још 1817, на згодном географском положају, у центру Српства у Угарској, недалеко од Србије, Нови Сад постаје српски центар. 1816. добија српску гимназију,73 од 1831. прорадила је у њему српска штампарија, а четрдесетих година и друга. Учени људи и писци почињу се стицати у њему. Пред 1840. он има на 10.000 српских становника, трговина и земља су у српским рукама, национална свест је врло јако развијена. Педесетих година, када је Војводина отцепљена од Угарске, Пешта губи значај који је некада имала за Србе. Нови Сад постаје средиште духовног живота српског, „отечество учених Србаља“. Педесетих година у њему се крећу и политички и књижевни листови: Србски дневникъ, Южна пчела, Войвођанка, Седмица.  

Духовни живот у Новом Саду се развио нарочито шездесетих година, од увођења уставног живота. 1864. преноси се из Пеште у Нови Сад Матица српска, што је било од великог значаја; оснива се Српско народно позориште; 1865. гимназија постаје велика. Највећи део српских листова и књига штампа се ту. Књижевни листови ту излазе: Даница, Јавор, Матица. Главни српски писци станују у Новом Саду. Новосадски политички листови, Србски дневник и Застава, дају правац у целом српском народу. Књижевне прославе, велики национални скупови, културне установе прво отпочињу у Новом Саду, који игра улогу „Српске Атине“ све до почетка седамдесетих година, када духовна хегемонија српска прелази на Београд.

УЈЕДИЊЕНА ОМЛАДИНА СРПСКА

Од шездесетих година настаје велики преокрет и у јавном животу и у књижевности. 1859. године Аустрија је побеђена на Мађенти и Солферину и принуђена, ради унутрашњега мира, да даје уставне слободе и да попушта народностима. Од 1860. враћа се уставно стање, а са њиме и бољи услови за јаван живот. У Србији династичка промена од 1858. није била само смењивање на престолу но унеколико и победа уставних идеја. Иако се нису испунила сва очекивања младих либерала, ипак су се услови за јаван рад релативно поправили, нарочито од 1860, када је на престо дошао кнез Михаило. И у Србији и у Војводини јавни живот се буди, и наставља се оно што је насилно прекинуто 1849. 

Прву реч у народу сада узима омладина. Већ доста многобројни српски ђаци у Бечу и Пешти почињу се прикупљати и започињати један политички и национални покрет. 1861. оснива се у Пешти ђачко друштво Преодница, 1863. у Бечу Зора. И та два активна ђачка друштва постају средишта живога омладинског рада и у политици и у књижевности. Ђачки и омладински покрет нагло захвата сва места где је било српских ђака и по вишим и по средњим школама. Између свих тих ђачких дружина одржавала се стална веза. И природно се помислило и на једну заједничку организацију. По угледу на немачки Тугендбунд и на талијанску Младу Италију оснива се свечано, 1866, у Новом Саду савез „Младога Српства“, Уједињена омладина српска. 

Друштво је основано са циљем да буди народни дух и да шири српску књижевност. У њу су ушли не само ђаци но и млађа интелигенција, трговци, занатлије; у један мах она је била не само савез ђачких дружина но и певачких, учитељских, трговачких и занатлијских. Покрет је захватио нарочито Војводину и Србију: у Војводини, он се окренуо у једну националну и антиклерикалну странку; у Србији, где је због мање повољних политичких прилика мање имао маха, добио је карактер једне либералне, антиапсолутистичке и национално одлучне странке. Доцније, око 1870. године, покрет се, у много мањем обиму, проширио и на Хрватску, Далмацију и на Црну Гору. 

Организација Уједињене омладине српске почела се живље изводити тек 1867. Али те године, на другој омладинској скупштини у Београду, због либералних манифестација, дошло се у сукоб са реакционарном српском владом и тиме рад у Србији буде отежан. 1868, после убиства кнеза Михаила, Омладина, осумњичена да је била духовни подстрекач тога дела, била је прогоњена у Србији и у Војводини, и њен рад је био за неко време заустављен. Али омладинске скупштине се стално држе: 1868. у Великом Бечкереку, 1869. у Великој Кикинди, 1870. у Новом Саду, 1871. у Вршцу. И српске, а нарочито мађарске владе су са неповерењем гледале на овај покрет, и 1871. и 1872. он је угушен. Било је тешко са једним програмом радити у две разне земље, у Србији и у Аустро-Угарској. Поред тога, у самој Омладини било је, поред личних размирица, и сукоба локалне природе, између војвођанских и србијанских омладинаца, и сукоба начелне природе, између старијих и умеренијих либерала и млађих, напреднијих социјалиста. Гоњена и од пештанске и од београдске владе, растрзана унутрашњим борбама, без сигурне материјалне подлоге и одређеног програма рада, Омладина није могла бити дуга века. Престанак друштвеног органа Младе Србадије, 1872, значио је крај омладинске организације. 

Уједињена омладина српска отпочела је као савез ђачких друштава, потом је постала организација целог млађег нараштаја ради културно-националних циљева, најзад је постала национално-политичка странка, која је стала на чело целог српског народа. Захвативши готово све крајеве и све сталеже српске, она је започела обилан рад у свима правцима. Предавањима, »беседама«, часописима, књигама, алманасима, она је радила на националном васпитању српског народа, на национализацији целокупног живота српског. Године њеног рада биле су узбуркана доба када су се потлачене нације буниле и када су се националне државе стварале: то је било доба устанка Луке Вукаловића (1861), бомбардовања Београда (1862), пољског устанка (1863), грчког устанка на Криту (1866) и кривошијског устанка у Боки Которској, очишћења градова у Србији од последњих турских посада (1867), доба стварања уједињене Италије (1859. и 1870) и уједињене Немачке (1866. и 1870—1871). У тој атмосфери мислило се да је куцнуо „извесни час“ српског ослобођења и уједињења, прекоравала се Србија што педесет година остаје у »блатомиру«, обожавала се Црна Гора која је непрестано на ратној нози, и Омладина је српске духове позивала за блиско дело националног ослобођења и уједињења. 

Омладина је у посао ушла са широким програмом и великим плановима. То је било доба полета, заноса, наде и вере у победу. Али успех није одговарао великим очекивањима. Пре свега, Омладина, која је означавала једну општу, прилично магловиту тежњу за националним и човечанским напретком, обухватила је људе од разних, чак и супротних праваца. Било је у њој старијих људи, васпитаних у „славјанском духу“, који нису ишли даље од поетскога панславизма; било је млаких либерала, који су тражили скромну уставност и рад на „српској култури“; било је идеолошких демократа, који су сневали једну балканску републику као саставни део велике демократске републике Сједињених Држава Европских; било је, најзад, и социјалиста, који су сматрали да је политичка и национална слобода само услов рада на економском ослобођењу радних маса, да је уједињење и ослобођење Српства само „један колут на ланцу других слобода“. За тако постављене велике задатке није било довољно снаге, и све се више сводило на речи и на почетке и покушаје. Али то не умањава значај овога покрета. То је први духовни покрет који је захватио цео српски народ, у коме се упоредно и споразумно радило и у Србији и у Војводини. То је први пут да једно српско поколење у целини уђе у јаван живот. Тада су се створиле прве политичке, либералне, странке и у Војводини и у Србији, тада се израдиле идеје које ће дуго међу Србима живети и започео цео један књижеван покрет који ће дати људе и дела од вредности. Све што је у српском јавном животу и књижевности вредело, и у политици и у књижевности и у науци, прошло је кроз школу Уједињене омладине српске. Ако се ни изблиза није остварило све оно што је Уједињена омладина српска маштала, остало је ипак несумњивих резултата: цела једна национално-либерална идеологија, либералне странке и у Србији и у Војводини, романтични национализам, и цела једна књижевност, романтична књижевност, која је дала велики број писаца, међу којима је било неколико првога реда.

ОМЛАДИНСКА ИДЕОЛОГИЈА

Пред 1848, Срби, у идејама својих непосредних учитеља Јана Колара и Људевита Штура, зову се „Славјани« и сневају о „великој Славији“ и „Славјанском Царству“, али и осећање „србства“ и идеал „србскости“ увек су јаки. 1848. је врхунац словенског осећања код Срба; после тога то осећање слаби, а искључиво српско национално осећање јача. Свакако, словенско осећање код Срба и доцније је јако, и то се видело приликом кримског рата (1853—1856), приликом словенске етнографске изложбе у Москви (1867), томе су сведок братске везе са руском омладином, заједнички рад са бугарском емиграцијом и хрватским и словеначким родољубима, али поред свега тога завлађује оно што је Штур горко називао „себично родољубље“. Место идеала „Славјанског Царства“ долази идеал „Душановог Царства“, и из панславизма четрдесетих година излази ужи српски национализам. 

У духу романтизма, исто онако као што су немачки романтичари идеализовали стару Германију и Теутонију, као што су чешки и словачки романтичари идеализовали старо, претхришћанско словенство — и српски романтичарски омладинци почињу идеализовати српску прошлост, српску историју, коју, по речима Ламартина, „треба певати а не писати“ и која је „песма што још није готова“. Они схватају историју као и немачка историјска хајделбершка школа: да је њен задатак да диже национални понос. Историјско осећање било је увек врло живо код Срба, народна поезија сачувала је све успомене на прошлост, и нови нараштај сав се окренуо слављењу историјске прошлости, налазећи у њој не само утехе за садашњост но и снаге за борбе у садашњости и вере у бољу народну будућност. 

Европски романтичари су прихватили идеју Жан-Жака Русоа: да цивилизација квари човека, да је човек најбољи у примитивном стању и да се зато треба „враћати к природи“. Српски национални романтичари, у томе смислу, стварају култ простог народа, коме придају све могуће духовне, моралне и националне врлине. За њих је српски народ најблагороднији, најјуначнији, најбољи народ на свету. „Српски је прост народ, вели Вук Караџић, поштенији, паметнији и просвјештенији од свију народа које сам ја до данас виђао, а виша класа нашега народа онаква је као што је њено воспитаније…“ Као што су немачки романтичари устали на туђинску, нарочито француску културу, на оно што је Фихте презриво називао діеАуѕлäндереи, тако српски романтичари устају на „трули Запад“, од кога долазе сва зла и несреће. Зато се идеализује народни живот, село, задруга, народна поезија, народна филозофија, устаје се против „више класе“, истиче се идеал: бити што ближи народу, осећати, говорити као он, носити се, живети као он, једном речју: бити чист, сиров Србин, Србенда

На све стране хоће се национализација. Почиње се носити или средњовековно одело, душанке и лазарице, или сељачко одело. Не зове се вишегосподине, госпођо, госпођице — но брате Србине, сестро Српкињо; место ви цео свет почиње говорити једно другом ти. Народна имена, која је црква раније прогонила намећући календарска, почињу се давати деци. Они који су при крштењу добили календарска имена окрећу их у народна. Тимотије Атанацковић постаје Богобој Атанацковић, Алексије Радичевић — Бранко Радичевић, Ђорђе Поповић — Ђуро Даничић, Коста Новаковић — Стојан Новаковић, Јанићије Кујунџић — Милан Кујунџић, Јован Грчки — Јован Грчић. Ко се звао Ђорђе зове се Ђурђе или Ђурађ или Ђорђије; Димитрије постаје Дмитар или Гмитар. Иде се тако далеко да се посрбљавају и имена страних писаца. Фридрих Готлиб Клопшток назива се Љубомир Богољуб Клопшток. Посрбљавају се имена празника: Св. Георгије, Јован Крститељ, Вознесеније, Рождество Христово, Воскресеније — постају Ђурђевдан, Ивањдан, Спасовдан, Божић, Ускрс. Славе се и црвеним словима пишу у календару српски свеци: св. Сава, Арсеније И, Василије Острошки, Петар И Цетињски, Мајка Ангелина, Стефан Пиперски, Ђорђе Кратовац, итд. И људи из источних крајева почињу писати јужним наречјем. Из језика се избацују речи туђинског порекла. Играју се народне игре, скупљају се и певају народне мелодије. Општи идеал постаје бити Србин од главе до пете, у свим унутрашњим и спољашњим манифестацијама свога бића, Сав Србин

Као романтичарски национални покрети код других народа, као што је било уопште око 1848, тако је и српски национални романтичарски покрет имао либерално обележје. Српски омладинци су обожаваоци Гарибалдија и Мацинија и њиховог републиканског национализма: они симпатишу Међународној лиги за мир и слободу, која је око 1870. године била средиште републиканског и демократског покрета у Европи. Омладина је са великом љубављу пратила републиканске покрете у Француској и Шпанији. У унутрашњој политици омладинци су уставовци и либерали: борећи се против апсолутизма кнеза Михаила, траже уставну слободу, „народну владу“ у Србији, демократизацију и националну аутономију у Аустро-Угарској, која има да постане нека врста источноевропске Швајцарске. Они хоће један федеративан савез са балканским народима, са крајњим циљем: Савез Балканских Земаља или и Савез Дунавских Држава. 

Док је старији нараштај, у коме је било толико црквара и православаца, био окупљен око митрополита и патријарха, омладински нараштај, иако деистички, кида са црквеним предрасудама, постаје одсудно антиклерикалан, али не антирелигиозан. Нарочито у Угарској, у оквиру српске црквено-школске аутономије, омладинци воде живу борбу против црквене јерархије. У то доба, и под утицајем тих нових слободњачких и слободоумних идеја, на чело народа место црквених великодостојника долазе млади либерални световњаци. Оно што је некад за угарске Србе био митрополит Стеван Стратимировић и патријарх Рајачић постаје у новоме добу млади адвокат и новинар Светозар Милетић. 

Шездесетих година три главне идеје владају у младим духовима српским и изражавају се у српској књижевности: крајњи српски национализам, политички либерализам и световњачки антиклерикализам.