објављено / 25.12.2018.

Љубав-извор воде живе


Било је то давно. На земљи је настала велика суша: потоци, реке и бунари су пресушили, цвеће, трава и дрвеће се осушило. Од жеђи су људи умирали, а животиње скапавале. Једна девојчица, вођена љубављу према својој болесној мајци, кренула је једне ноћи, са бокалом у руци, од куће да тражи воду.
Уморна и жедна легла је на траву и заспала. Када се пробудила и узела бокал није могла веровати својим очима. Бокал је био пун свеже чисте воде. Девојчица се обрадовала и зажелела да се напије воде, али јој паде на памет да можда не би за мајку остало довољно и потрчала је с водом кући. Тако је журила да није ни приметила малог псића пред својим ногама. Саплела се и из руке испустила посуду са водом.
Куче је тужно зацвилио. Девојчица пружи руку за бокалом. Мислила је да се вода просула. Али, не! Бокал је на стајао усправно на земљи и није се ни кап воде просула. Тада девојчица насу у празну руку мало воде, а кученце то облиза и опет је било весело. Девојчица поновно узе бокал, али гле више није био од дрвета већ од сребра.
Тада девојчица отрча с водом кући и пружи мајци сребрни бокал с водом. Мајка јој рече: „Ја и онако морам умрети, радије ти попи воду!“ И пружи ћеркици бокал. Истог се трена сребрни бокал претвори у златни. Девојчица није више могла одолети и хтела га је ставити на своја уста, али неки путник ступи у собу и замоли за гутљај воде. Девојчица уместо воде прогута своју пљувачку, а бокал пружи путнику. Тада се изненада на њему појави седам великих дијаманата, а из сваког је излазио велики млаз свеже и чисте воде.
Сакупљајте благо на небу, јер где је благо ваше тамо је и срце ваше!