објављено / 2.04.2016.

Љубомир Симовић – Балада о Стојковићима

Бије батинаш, богме својски распалио,

пуца нам кожа, лете мрвице меса;

бије сат, бије два, бије три,

откуд му толико штапова и беса?

Удара богато, удара од свег срца,

већ му се лице од напора криви,

губи дах, застаје, предише, више не може,

и пада мртав уморан,

а ми живи.

Поређају нас везане уза зид,

пуцају у нас, – прска нам лобања,

прска цеваница, подлактица, коска,

отежасмо од олова у телу.

Дође и вече. Уморили се стрелци.

Одвезују нас, псују нам Бога и мајку.

Са стрељања се враћамо кући

-ко с посла,

и док се у кујни подгрева вечера

жене нам крпе рупе у оделу.

После вечере прегледам домазлук:

закрпим кров, подупрем ограду,

накупим кишницу у каце и араније.

Уто и спавању време. Пре но заспим

кажем жени: вешаће ме у пет,

гледај да ме пробудиш нешто раније.

Ујутру вешала, нова новцата, чврста,

ужад јака, џелати обучени,

– руку на срце, ничему замерке нема.

Вешају нас брзо, вешто и лако.

Висимо тако обешени до мрака,

време је вечери, скидају нас, – ми живи,

сви нас туку и псују, али ако.

Сутрадан зором довуку грања и дрва,

наслажу ломачу, за њу нас голе вежу,

принесу шибицу, потпале,

и гори тако, гори недељу дана,

цела варош од пепела посиви.

Кад све догори, ми изађемо из дима,

краљица пада у несвест, а краљ

трља очи и гледа нас запрепашћен:

Сунце вам ваше, па ви опет живи!

Растржу нас коњма на репове, распињу нас на

-точку,

секу нам главе, руке и ноге – страшно!

Стрељане нас вешају, поклане нас гуше,

не знамо зашто, а није ни важно.

Судијама је већ свега тога доста!

Смењују стрелце, отпуштају војнике,

џелате вешају – они им као криви.

Па опет на нас: те топузином, те топом,

те вешај, те сеци, те кољи!

-А ми живи.

Није ту нешто у реду, шапће народ,

то неко штити судије од греха!

А и нас каткад хвата зебња пред сан:

нисмо бесмртни, неће дуго овако,

доћиће једном и нама крај,

нећемо издржати

-и умрећемо

од смеха.