објављено / 5.04.2016.

Милоје Мандић – Остаци материјалне и духовне културе античког периода и средњег века у ужичком крају

Кад је реч о насељима античког периода на простору југозападне Србије, не сме се испустити из вида чињеница да је њихов развој битно условљен ис-торијским збивањима не само на локалном плану (ратови Трибала и Аутаријата, Трибала и Дарданаца и продор Келта)1 већ и на глобалном, када замире Македонска држава, а на уштрб н>е се рађа друга – Римска Империја – пред чијом експанзијом посустају псеудодржавне творевине поменуте у античким из-ворима.2 Процес пенетрације Рима на балканске просторе започет 229. год. пре н. е. са променљивим успехом, трајао је до 35/33. год. пре н. е. када је Октавијан са својим легијама избцо на Саву и Дунав. Упркос устанцима покорених племена, од 6. до 9. год. н. е., настављен је процес пацификације. Новоосвојене територије детерминисане су у оквире провинције Илирик, чиме је озваничен римски протекторат над њима. Изгледа да je y време Нерона или Веспазијана, Илирик подељен на провинције Далмацију и Панонију (значи, између 69. и 96. године), чиме је на Балкану била заокружена римска експанзиона политика „корак по корак“.3 У оквиру ових провинција егзистирају територије статуса civitates peregrini, које имају одређену аутономију. Насеља у близини Јадранске обале, која су већ одраније била под утицајима грчке цивилизације, која је Рим већ раније освојио, поседовала су све предуслове за њихово прерастање у економске, ад-министративне и политичке центре са статусом coloniae,4 Већ, у унутрашњости, прилике су у многоме биле различите. Живело се традиционалним начином живота који битно није измењен новонасталом ситуацијом, и присуством мањих војних јединица са циљем да обезбеде контролу комуникација у контексту експлоатације пре свега, рудних богатстава, као и контроле покорених популација.5 Паралелно са процесом развоја комуникационог система на територији провинције Далмације, Римљани, као и свуда иначе, стварају ор-ганизована насеља војничког типа у циљу обезбеђења поменутих комуникација; уз мање логоре – castra, ничу цивилна насеља – canabae, која истовремено представ-љају исходиште у даљем развоју урбанизованих агломерација које са изразитим

  • М. Zotovic, Arheoloiki i etnrcki problemi, 100-101 и нап. 286, стр. – Уп., М. Гарашанин, Настанак и порекло Илира, 64-65; М. ЗотовиЋ, Истраживања праисторијскиххумни.
  • Према подацима теренске документације и М. ЗотовиЋа у: Arheoloski i etnicki problemi, 100-101. M. Гарашанин, Праисторија Србије II,
  • М. Зотовић, Истраживања праисторијскиххумки, 84 И 85, сл. 6,3; Vasic, Boat-shaped earrings in the central Balkan area, Старинар XL-XLI, 1989/1990, 735.
  • Уп., В. 6ovic, О izvorima, 705-7 76; F. Papazoglu, Srednjobalkanska plemena, 69-100; Benac, Etnogenetska pitanja, 784; M. Гарашанин, Праисторија Србије II, 508 и нап.: 57-61.
  • Н. ВулиЋ, Први илирски рат, 40-54; исти, Октавијанов илирски рат,13-24; исти, Октавијанов рат, 77-86. – Уп., М. ЗотовиЋ, Југозападна Сроија, 5-7; исти, Прошлост

‘   Пожеге, 113-114. – Уп. М. МирковиЋ, Римско освајање, 66-77.

  • Н. Вулић, Октавијанов илирски ратрасправљајући о простирању Партина, интер-претирајуЋи Плинија, изричито каже да је ужички крај у границама Провинције Дал-мације. -Уп.: М. Гарашанин, Историја Црне Горе 1,144 и даље; Ј. Ковачевић, Историја Црне Горе 1, 241 идаље.
  • Mate Suic, Anticki grad na istocnom Jadranu, Zagreb
  • Да je римска администрација у циљу пацификације, на територији римске провинције Далмације вршила сеобе целих етничких група из једних крајева у друге, сведочи и случај Пируста. – Уп.: М. Гарашанин, Историја Црне Горе 1, 97, 165 и228 и нап. 14; А. ЈовановиЋ, Римске ненрополе, 67; М. МирковиЋ, Економскосоцијални развој, 82; Paskvalin, О utvrdenjima, 153-162.■“

-22-

процесом колонизације кроз дедукцију ветерана касније добијају статус municipium, односно, colonia-e. Паралслно са њима, на простору (ager) који покрива municipium, егзистирају насеља аутохтоног становништва (pagus i vicus). Нове ад-министративне јединице, нису плод еволутивних токова, већ продукт једне осмишљене политике римских царева; у моменту, када присуство римске војске и јачање градске самоуправе имају асимилативно дејство на домаће становништво, природно, долази до Каракалиног едикта 212. године, којим се римско грађанско право проширује на све слободне становнике провинција Римске Империје.6

Према сазнањима интерпретираним у стручној литератури, на простору Златиборског округа и његовог пограничног обода, егзистирало је више урбаних нелина укл>учених у систем римске администрације.7 Именом се помињу: рударски дистрикт Domavia-Argentaria код Скелана, municipium Malvesatium код Пожеге, municipum „S…“ код Пљсваља, municipium Celegera код Ивањице, municipium Ravia код Рудог.8 Насеље код ссла Коловрата у близини Пријепол>а, представља одређену енигму. И поред покушаја да се укључи у ager municipium-a „S…“ све више даје податке који дозволЈавају могућностда представља урбанизовано седиште, засада, једног безименог urbs-a који на северу за границу, врло вероватно, има реку Увац.9

Питање municipium-a Capedunum-a y науци се сматра завршеном епизодом. Предпоставка да данашње Ужице почиње на његовим темељима, одбачене су због става који је у науци прихваћен,да Скордисци, уколико су и продрли на ове просторе, нису се усталили, па самим тим, неосновано је тврдити да су овде

6 М. Гарашанин, Историја Црне Горе 1, 148 и даљена страни 151 наговештава, да је у процесу урбанизације, на целом простору римске провинције Далмације, могуЋно разликовати три етапе: 1. у време Флавијавеца (69-96), 2. доба Хадријана (117-138) иЗ. време владавине династије Севера (161-почетка III века). – Каракалин едикт, Constitutio Antoniana, проглашен је 212. године (М. Гарашанин, нав. д. 154). – Уп., М. Mirkovic, Rimski gradovi, 129, 149.

Претпоставка је, да је на простору ужичког краја, једина административна јединица са статусом civitates peregrini, имала своје седиште код Пријепоља (М. Мирковић, Економскосоцијални развој, 79.).

  • Papazoglu, Le municipium, расправљајући о територији муниципиума Мал-весатиума, одбацује претпоставку о постојању муниципиума Флавиа коју доноси Д. Сергејевски, читајуЋи натпис из Рудог; при том нуди ново читање из кога произилази да је муниципиум Малвесатиум добио статус у време Флавијеваца, па би, прематоме, био једна од најстаријих урбаних јединица на простору римске провинције Далмације у њеној унутрашњости, што би по Гарашанину одговарало I фази урбанизације (Уп., М. Гарашанин, Историја Црне Горе 1, 148 и даље). М. Зотовић, Прошлост Пожеге, 124 и нап. 104 – у истом раду, на страни 113, даје натпис са читањем Ф. Папазоглу, чије мишљење прихвата, да би у Историји Ужица 1, на страни 111, степеновао своје размишљање о подељености овог простора на више римских урбаних агломерација; то исторазмишљање, својевремено је изнео у Југозападна Сроија, 27. -Индикативно је, да код ћуре Баслера у: Arhitektura kasnoantickog doba, на карти у прилогу је уцртан municipium Flavium, код Рудог, a municipium Malvesatium код Скелана.
  • Име муниципиума „S“ код Пљеваља је полемично и нуде се два читања: Stanecli или Интерпретирајући један епиграфски споменик из Румуније са простора на коме су били насељени Пирусти који су некада обитавали око Пљеваља и Пријепоља, Гарашанин поново актуелизује раније предпоставке Еванса и Вулића изграЂенеу читању једног другог натписа откривеног у Коловрату који су нудили име Splonum, што опет одговара имену места које се помиње у натпису из Ердеља у Румунији.Истов-ремено, Гарашанин изражава резерву због вести код Диона Касија који даје обавештење о походу Германика; измеЂу осталих градова у Далмацији Германик је покорио Сплонум, али он се лоцирао много западније од Коловрата и Пљеваља. Види, М. Гарашанин, Историја Црне Горе 1, 221 и 222 и даље. Уп., М. МирковиЋ, Економскосоцијални развој, 75 и напомена тамо, где се изричито каже да је једина ад-министративна јединица са статусом Civitates peregrini била у Пријепољу.

-23-

подигли свој oppidum под именом Capedunum који су Римл>ани затекли и касније чу долелили статус municipium-a.10

Имајући у виду рељеф и хидрографију иа терсну, што битно услопд>ава правце комуниканија а тиме и положај појединих насеља, оправдаие су претпос-тавке дазападно одпотесаТаре и Шаргана, објективно, треба очекивати гтостојање друге административне јединице чије би се границе простирале све до реке Дрипе. а чији центар би се налазио у околини данашњег Вишеграда. Овакво размишљање, ло појаве значајних налаза који би га потврдили засада је у домену спекулација.1

Но, једно је сигурно, municipum Malvesatium je покривао територију у прмближним границама данашњих општина: Пожега, Косјерић, Арил>е, делови Чајетине, Ужица и Бајне Баште са седиштем центра у Висибаби.12 Али, ар-хеолошка ископавања на неколико позиција у селу Висибаби, нису дала очекиване резултате. Изостали су остаци једне урбане агломерације. Ипак, о здређеном комфору којим се живело у то време, сведоче остаци терми откривених у селу Прилипац на локалитету Обала, сачувани у субструкцији са довољно глемената за њихову реконструкцију;13 ситуација са термама из Висибабе, са локалитета Баре, већ је другачија.14 На локалитету Баре, сачувани су хипотетични трагови девастираних зидова, фрагменти подних партија од тидростатичног малтера и остаци фресака у грађевинском шуту, тако да се о њиховој репрезентативности само може нагађати. Оба поменута објекта била су загревана хипокаустним системом; о томе сведоче откривени остаци ложишта -preafurnium, као и откривени стубићи и цеви за провођење топлог ваздуха кроз зидове – cuniculusi. Много елемената за тврдњу о постојању vicus-a y селу Прилипац није добијено археолошким ископавањима на локалитету Обала.15 Претпоставка чоже да се гради, углавном, на одређеним показатељима на самом терену: налаз тгрми, оближн>а некропола на Муњском брду и утврђење Лопаш на Прилипачком брду. Други локалитети са карактеристикама насеља руралног типа нису истражени.16

Становништво, такође, живи у комплексним приврсдним објектима типн villa rustica. Две такве виле су истражене: прва у селу Бакионица на локалитету Пожежница,17 и друга у непосредној близини локалитета Кременило (Јевтића луке) у селу Вишесава/8 Обе грађевине су сачуване у субструкцији, попршипе и

  • Papazlogu, Le municipium; иста, Srednjobalkanska plemena, 196, 286 i366. Уп., Ј. Todorovic, Skordisci, 33. M. ЗотовиЋ, Југозападна Србија, 25; исти, Прошлост Пожеге, 126 и нап. 109-111; А. Јовановић, Понушај Убинације, 29-33 и тамо цитирана литература. – Интересантно је размишљање које износи Р. ЗотовиЋ, мада не и дефинитивно у: Нови поглед, 84 и нап. 23. – Уп., М. МирковиЋ, Економскосоцијални развој, 80, нап. 4. – она сматра да је питање муниципиума Капедунума дефинитивно решено.
  • Ј. Бућић – П. ПетровиЋ, Municipium Malvesatium, 29-45 – подржавају изнешено мишљење Фануле Папазстлу у коме се искључује мстућност постојања друге муниципијалне јединице на простору Ужичког краја. Уп., овде и нап.

„2 И. Бојановски, Municipium, 256 – седиште муниципиума Малвесатиума смештау Скелане. – Уп., Ј. БућиЋ – П. ПетровиЋ, Municipium Malvesatium, 19 и даље; Р. ЗотовиЋ, Насеља провинције Далмације, 18-20 и35, корелира са ставом Бојановског у закључном размишљању. ВеЋ у следеЋем раду је де’циднија и чини покушај да аргументује лоцирање Малвесатиума у Скелане, а Капедунума у Пожегу (види: Р. ЗотовиЋ, Нови поглед, 79-90).

Ј. Бућић – П. Петровић, Римски vicus, 5-21. Ј. БуЋић – П. Петровић, Municipium Malvesatuim 47-54.

“ 5    Исти, Римски vicus, 5 и даље.

„6 Из документације Народног музеја у Ужицу остварене на основу рекогносцирања терена и заштитних интервенција.

  • Ј. Бућић – П. Петровић, Римске пеЋи, 20 и даље.
  • Ј. БуЋиЋ – П. ПетровиЋ, Римска вила, 23 и даље.

-24-

-25-

до 300 м2, зидова сачуваних у висини остатака подних партија. Нема довољно елемепата за одређивање намеие и функције откривених просторија. Грађевински материјал од којег су грађене је ломљен и притесан камен са фасадних страна зидова док се између остављао трпанац од ситнијих ломљених каменова и фраг-мсната опеке, везаних кречним малтером. Дебљина зидова је устаљена, 0,60 м (ређе 0.50 м, осим у случајевима када је реч о преградним зидовима, или о зидовима који нису носећи). Подне партије су решаване са носачем од шљунка повезаног кречним малтером и премазом од кречног малтера црвенкасте боје која је пос-ледииа додатака туцане цигле. Овакав малтер је добар хидроизолатор. Остаци подних опека или плоча од камена иису регистровани. По свему судећи. зидови, као и код терми, били су украшени фреско-декорацијом. Што се тичс тлопрта, као и код терми се јављају и апсидно решене просторије.

На терену, релативно богатим водом, досада нису откривсни дслови водоводних инсталација у контексту водоводних система за снаблсвање појединих објеката, осим у случају на потесу Обала у селу Прилиппу. To cy каналимањег пресека, изнутра премазани хидростатичним малтером, покривени низом имбрекса, на спојевима заливеним малтером.

Да је земљорадња представљала значајан облик привређивања станов-ништва на овом простору, сведочи и једанрељеф из Коловрата. Реч је о фрагмен-тираном архитектонском конструктивно-декоративном елементу, на коме је представљен орач са ралом које вуку два ујармљена вола. Значајно место, свакако, нмало је и сточарство, као и лов и риболов.

Занатска продукција је била на високом нивоу. О њој говори налаз двеју пећи за печење опека, тегула и имбрекса употребљаваних у грађевинским зах-ватима. Пећи су откривене на локалитету Пожежница у селу Бакионица.19 Будући да у грађевинском и продукционом шуту нису откривени производи са готовим жиговима filiglinae одбацује се претпоставка да су пећи припадале војним јединицама, као што је то случај на низу локалитета на Дунаву, где се налазила гранииа Римске Империје – limes. Међу керамичким производима са свим одликама римске керамичке индустрије, највероватније локалне провиниенције, срећу се мали пехари и оинохое са широким тракастим дршкама (налази са локалитета Муњско брдо у селу Прилипац)20 и неколико светиљки (жижака). Судови су рађени на грнчарском колу. Развијеној керамичкој продукцији, сигурно, у великој мери су допринели и мајдани земље која се и данас експлоатише у исте сврхе | лоиирани у долинама река Лужнице, Ђетиње и Рзава).21

Што се тиче развоја металопрерађивачке производње, постоје индииије ла је у време римске доминације експлоатисано више рудника.22 У прилог омој констатаиији сведочи велики број случајних налаза предмета свакодневне угтотребе, прс свега, ттол^опривредних алатки: раоници, мотике, чекићи. српови и

Исти, Римсне пеЋи, 5 и даље; овим ископавањима, унеколико су коригована виЂења да се на овом месту налазило утврЂење из античког периода. – Уп. М. Зотовић, Југозападна Србија, 11; Исти, Прошлост Пожеге, 117.

  • М. Зотовић, Југозападна Србија, 12, указује да је реч о случајном налазу из године. Исти, ПрошлостПожеге, 11би сл. 119, каже да су радом каменолома уништена два скелетна гроба из којих потиче налаз копља. Детаљан опис налаза дају Ј. БућиЋ -П. Петровић, PuMCKMvicus, 11-13, и прилог са исцртаним налазима.
  • н. Благојевић, Народна керамина, 329 и даље.
  • М. Зотовић, Југозападна Србија, 20-21; исти, Прошлост Пожеге, 124 и нап. 106 и на стр. 138, нап. 133; исти, Основи развоја, 73 и нап.: 36 и – Р. Зотовић, међу рудницима експлоатисаним у периоду римске доминације спомиње само онај у Чадињу изнад Пријепоља (Насеља провинције Далмације, 30-31). Упореди уопште о рударству у римској провинцији Далмацији код М. Гарашанин, Историја Црне Горе 1,162-166 и М. МирковиЋ, Социјалноекономсни развој87 и даље.

секире типа брадви и securis. Сви они сведоче о високом оновременом тех-нолошком нивоу.

Трговина је сигурно заузимала видно место превазилазећи ниво натуралне размене. У прилог овој констатацији су новци римских владара, од којих, најстарији, датован у крај I века н. е., потиче из Ариља, као и низ репрезентатив-нијих налаза широко датованих од II-IV века н. е. Међу њима се истичу налази крстастих фибула и фибула на шарнир са сребрним апликацијама, украшеним богатим вегетабилним орнаментом (Муњско брдо, У жице и Радоиња),*3 фрагмент стакленог суда из Духовог дола код Каленића и ман>и број ситне пластике са претставама Сатира и Силвана из Висибабе код Пожеге.24 Сигурно је да ови налази нису продукт домаћих радионица, већ су донешени са стране.

Репрезентативни су налази двеју камеја; прва од карниола са претставом императора Гете (?) са непознатог налазишта и, друга, из Зарожја, са представом Сераписа и Изиде/“

Мало има налаза накита, и они су скоро спорадични. Међу њима се издвајају налаз златне каричице из Радоиње, и наруквице од стаклене пасте. Из Радоиње, поред налаза крстасте фибуле и запона за појас типа „омега“, који подвлаче украс у својој функцији, драгоцене су и копче које су сведоци одређених етничких и социјалних промена насталих у Империји током Г^ века. Припадају Германима за које је евидентно да cy y тим временима укључени у ромејске војне јединице и као припадници посада мањих castra имају статус федерата са својим војним командантом.26

Ређи су налази прстења и металних гривни, и они су такорећи, без изузетка, добијени као случајни налази.

Сведочанство духовног живота су бројни надгробни споменици на којима cy y иконографској претстави или у натпису заступљена онаримска божанства која би по одређеним својим атрибутима припадала пантеону локалних станов-ника, Но, и они су оскудни да би се нешто више сазнало о аутентичним аутохтним божанствима која су надживела време римске пацификације. Као што су људи добијали римска когномена стичући римско грађанско право, тако су и њихови богови добили римска имена. Но, ипак, може се с основом говорити о врло присут-ном култу плодности, пашњака и шума, божанству које је добило свој римски пандан – Силвана. Његова иконографска претстава, нејасна, допрла је до нас у редукованим облицима сагласно духу времена када су настајали споменици. Један такав рељеф, мањих димензија, са непознатог налазишта, сажима у себи иконографске шеме Пана и Силвана; претстављен је брадати мушкарац снажног те ла са козјим роговима на глави и козјим ногама са недефинисаним предметом у левој, подигнутој руци, док му је друга рука опуштена поред тела, а лево и десно од њега су један пас и коза .27 Индиције о постојању храма посвећеног Силвану на хипотетичној позицији, брду Вагану код Бајине Баште, дају фрагменти двају натписа: један сачуван на архитравној греди, а други на жртвенику, где је сачувано име овог бога.28 Трагова о поштовању његове паредре Дијане засада имамо на подручју Коловрата.29

  • Уп.. овденап.
  • р. ЗотовиЋ, Два предмета, 102-104 и старија цитирана литература у нап.: 1 и
  • Ј. ћурић, Накит и киЋење, 25-26, кат. одд.: 115 и
  • А. Јуришић, Ископавања у Радоињи, 162-180.
  • Налаз са непознатог локалитета из околине Ужица.
  • Ј. БуЋић – П. ПетровиЋ, Римска вила, 25 и д. и нап. 1-5. О Силвану упореди: Д. Срејовић-А. Цермановић, Речник митологије, 383, 384; A Cermanovic-D. Srejovid, Lek-sikon religija, 493.
  • Гарашанин, Историја Црне Горе 1,183. – Види, Д. СрејовиЋ-А. ЦермановиЋ, Речник Митологије, 113-П4.

-26-

-27-

Полемична је представа младића са фригијском капом на глави, ослоњеног на педум (пастирски штап), одевеног у кратак хитон. Једни су склони да у њему виде Атиса у жалости (Atis funerarius) али, будући да се представља у пару, релевантна су и размишљања да се ова иконографска шема примењивала као реликт култа оријенталног порекла посвећеног богу Митри – то су два Митрина пратиоца Котес и Котопатес.30

Култ Трачког коњаника, раширен на Балканском полуострву, у ретар-дираним шематизованим облицима, јавља се и у рељефним представама на паралелопипедним постаментима ципуса обично праћен сценама даће на бочним странама.

Од римских божанстава заступљена је велика тријада: Јупитер, Јунона и Минерва – према натпису са жртвеника из околине Бајине Баште.31 Чешћи су натписи посвећени само Јупитеру (IOM), понекад са епитетом C/ohortali/, за коју скраћеницу Петар Петровић предлаже и друга читања.32 У дедикацијама из Ужица, јавља се и са епитетом Partino, y чему Никола Вулић чита име Партина, племена, које је са Оузејима у непосредном суседству насељавало ову област.33

Liber Pater je посведочен у натписима у формули L P Cap и Lib Р С за које се предлажу читања L/ibero/ P/atri/ Cap/eduneni/ односно, Lib/ero/ p/atri/ C/apedunensi/, y чему се треба сагледати interpretatio romana домаћег врховног божанства, a y његовом изведеном епитету крије етникон „до сада непознатог и непотврђеног племена које је насељавало ову област.“34

Култ Митре је такође посведочен кроз вотивне натписе од којих из Биоске недвосмислено указује на Митру кроз формулу Invicto Mitrae. Питање je, да ли се за Митру треба везати жртвеник из Ужица са представом главе бика (букранион). Прихваћено је мишљење да се Митра није одомаћио на овим просторима, али, зато, његови пратиоци, по иконографској шеми најближој Атису, задржали су се у ликовним представама на надгробним споменицима.3^

Сродан Атисовом и Митрином култу је култ Сераписа и Изиде. О њему недвосмислено сведочи налаз геме из села Зарожја са представом Сераписа и Изиде.36

Поред надгробних споменика типа стеле, надгробних ара и ципуса, јављају се представе лавова у облику слободне скулптуре у камену, остаци, реминисцен-иије на култ Сераписа. Овакве представе, као надгробни споменици, карактеристични су за Полимље и Подриње.37

На овом степену истражености, може се закључити, да постоје два облика сахрањивања. Један је инхумација, регистрована на некрополама у Радоињи и Муњском брду код Прилипца; други начин, инцинерација-спаљивање, регистрована je y налазима камених урни у самом Ужицу. Све су то недовољни

зс м. Гарашанин, Историја Црне Горе 1,185. – Уп., Р. Зотовић, Римсни споменици 166 и 169.

  • Ј. Бућић П. Петровић, Римска вила.
  • П. Петровић, Римсни камени споменици из Карана, Археолошки институт Београд н Народни музеј Ужице, Титово Ужице 1986,31; Уп. Р. Зотовић, Римсни споменици, 164-165.
  • Н. Вулић, Октавијанов илирсни par, 12-25; исти, Октавијанов рат, 77-86. = Зотовић, Римсни споменици,
  • Упореди: Р. Зотовић, нав. д., 166 и М. Гарашанин, Историја црне Горе 1,191.
  • Упореди овде нап. 25 – Види, М. Гарашанин, Историја Црне Горе 1,192.

‘:’ =-_е оваквих скулптура потиче из околине Ужица: Карана, КалениЋа, Пожеге. . . Уп., М. Гарашанин, Историја Црне Горе 1,192. Види и П. ПетровиЋ, Римски споменици из Карана.

елементи на основу којих би могли да се граде постулати који би објаснили предоминацију једног или другог начина сахрањивања, као и њихово етничко одређење. Можда би на овом месту требало да се одговори констатацијом, која се додуше односи на ранија нека времена, али се може прихватити као један вид законитости у понашању популација: „Појава спаљивања покојника… везана је увек за периоде великих потреса у култури једне области, и није одређена хронолошким моментом, већ револуцијама у привредном, друштвеном или кул-турном смислу… Трајање периода у коме се спаљују покојници зависно је од времена потребног да се криза преброди, т. ј. да се старије културе прилагоде новим условима.“38

Поред спаљених или инхумираних остатака покојника, остављају се прилози: предмети свакодневне употребе којеје покојник за живота користио, најчешће накит, украси, ређе оружје, а често новац и керамичко посуђе.

Вотивни и надгробни споменици дозвољавају да се кроз њих спозна етничка припадност дедиканата, као и њихов социјални статус. Утврђено је да је реч о романизованом домородачком становништву; реч je o људима који су кроз добијање римског грађанског права све више улазили у римску војну и цивилну службу. Стичући одређени чин, положај и достојанство, они су се укључивали у унутрашњу политику Империје и у њеним одсудним тренуцима, током III века, имали значајног удела у честим превратима чија су последица велики број римских царева пореклом са балканских простора, међу којима, сигурно, најзначајније место заузима Диоклецијан.39

* *      *

Без обзира на постојање урбаног средишта непосредно у близини данашњег Ужица, не треба сметнути с ума да је, ипак, насеље у дубини Империје на граници двеју провинција које су због јачања северне границе на Дунаву биле демилитаризиране.40 Друга битна ствар, која je y великој мери одређивала и економски статус области античког муниципиума Малвесатиума, јесте чињеница, да је она била далеко од магистралних путева, док су трансверзални ишли њеним ободом.41 Једино путеви транзитног и економског значаја су одржавали живот становништва оријентисаног на сточарство, земљорадњу и рударство.

Административне поделе под Диоклецијаном (одвајање провинције Превалис од провинције Далмације између 297. и 305/306. године и организовање тетрархије) и Теодосијем (који је поделио Империју на Источну и Западну), као да нису имале значајнијег одјека на овим просторима. Досада још нису откривени хришћански сакрални објекти и поред тога што се зна да је Јустинијан ове крајеве подвео под јурисдикцију архиепископије Јустинијане Прима 535. године,

  • Srejovic, Nekropola u Donjoj Brnjici, 111. -A. Јовановић, Римсне некрополе, 67
  • Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд , 55 и даље
  • М. Гарашанин, Историја Црне Горе 1,152 ■ изричито каже да је провинција Далмација веЋ од краја I века била без легија. Уп.: М. ЗотовиЋ, Југозападна Србија, 30-31; исти, Прошлост Пожеге, 130-131; исти, Историја Ужица 1,115.
  • М. Зотовић, Историја Ужица 1, 114; исти Прошлост Пожеге, Уп. I. Bojanovski, Prilozi, 63-175.

-28-

-29-

изузевши их из Солунског егзархата у оквиру црквене организације.42 Много више трагова остало је из времена, када су Остроготи, ширећи своју државу ка Истоку, заузели највећи део провинције Далмације и провинције Превалис угрозилиВизантију у време Јустинијана после разорног земљотреса 518. године, што је такође један од узрока који су овог византијског цара натерали да обнови велики број утврђења и изгради низ нових војничких пунктова у циљу одбране од потенцијалне опасности. Из тог разлога, постоји вероватноћа, да је низ утрврђења у долинама Скрапежа и Моравице трајао као стратегијска линија одбране у V и VI веку, истовремено штитећи правце који се на северу везују са комуникацијом која води ка Сирмијуму, а на југу с комуникацијом која од Приморја води ка Новом Пазару и надаље, према Солуну, као и према Нишу.

Неколико доминантних позиција северно од Пожеге према Косјерићу, као што су Субјел, Кичер-Градац у Парамуну, Град на Дрмановини и Злоступ изнад Косјерића, представљају пунктове на којима су регистровани трагови различитих периода живљења, па и рановизантијског. Њима треба придодати и Велику Градину у Стапарима која није довољно истражена, а и услови на терену не дозвољавају радове већег обима. Досада, сондажно истражене локације градинског фортификационог карактера су Кичер-Градац и Град у селу Лопашу.43 Утврђење у Лопашу и некараније регистрована, у основи показују да се дис-позиција њихових одбрамбених зидова и позиција кула прилагођавају ситуацији на терену. Зидови су масивни, ојачани четвороугаоним кулама, грађени од камена и кречног малтера, са либажама од опеке у појединим партијама. Врло вероватно је да су у овоме склопу имала објекте у функцији циртерне. Засада, највише покретног материјала откривено је на локалитету Градац-Кичер у селу Парамун, од којих су најзначајнији налази алата: длета, сврдла, будаци, секире типа securis и фибуле са посувраћеном ногом.44

Време хунско-готских упада, вероватно, илуструју налази: копча у облику латинског слова ,£“из села Горјан,45 из Стапара одакле потиче случајан налаз

златне наушнице с корпии^м и висуљком, карактеристичне за крај V и почетак VI века.46 Истраживања на Шенгољској градини, дала су више примерака керамичког посуђа опредељеног као рановизантијско.47

Продор Словена одсликан je y налазима, пре свега, грнчарије, као јединог њиховог сигурног обележја. Може се наслутити да се њихова прва станишта јав.љају у долинама река Скрапежа и Моравице, где су приликом истраживања античких локалитета откривени трагови њиховог присуства; на локалитету Баре ход Прилипца, откривени су елементи огњишта и словенске грнчарије.48 О њиховом присуству постоје неке индиције које пружају гробови са спаљивањем, откривени у хумци бр. 3, на локалитету Бјелин у селу Радоиња. To je неколико урни које аутор ископавања датира у VIII и IX век и приписује Словенима.49

Можда се Словенима могу приписати и хумке мањег пречника (до сса 7-10 м), у ширем ареалу и на левој обали Дрине, на простору некада насељеном Аутаријатима, на локалитетима у околини Вишеграда, названим Громиле, као и већи број налазишта на подручју Златибора, опсервиран ранијим рекогнос-цирањима Народног музеја у Ужицу. Других одређених налаза засада нема.50

Сви ови налази показују да су археолошки подаци из времена раног сред-њег века у ужичком крају још увек недовољни да би попунили празнине о којима историјски извори ћуте.51

* *       *

Полазећи од информација у Константина Порфирогенита52 и попа Дук-л>анина,53 може се лретпоставити да су у време стабилизације Византијске Им-перије и ширења бугарске државе после пропасти II аварског каганата и ови простори били у тим процесима. Једино, трачак светлости баца појава Часлава Клонимировића и вести о његовој држави која се супроставља продору Мађара.54

  • Уп. Ј. Ковачевић, Историја Црне Горе 1, 241 и д.
  • Предраг Медовић је године извршио сондажна археолошка испитивања мањег обима на локалитету Кичер-Градац у Парамуну, при чему је утврТзен касноантички, односно, раносредњевековни каструм. Покретни археолошки налази су измећу ос-талог: фибуле са посувраћеном ногом и секире типа securis која је неосетљива у хронолошком смислу будући да се јавља од V-VII века, a y варијантама и касније. Резултати истраживања нису публиковани осим краће нотице код М. Зотовића (Југозападна Србија, 18.), М. Николип (Историја Ужица 1,182-184 -датаје локација градаПарамуна и основа); налазе је публиковала Ј. ћурић у НакитикиЋење, 28-29, кат одд.: 134, 135 и 136. Љ. Мандић је налазе из Парамуна представила на Скупштини Српског археолошког друштва у Александровцу маја месеца 1993. године, у оквиру предавања: „Раносредњовеновни налази из околине Ужица„. Археолошки локалитет Град у селу Лопашу, одраније је познат у литератури. Истражен је са више сонди у оквиру пројекта „Античка насеља и комуникације на источној периферији римске провинције Далмациуе“, у трајању 1987-1989. године. Радовима је руководио Др Петар Петровић, научни саветник Археолошког института у Београду. Резултати ископавања нису публиковани.
  • 0 фибулама са посувраЋеном ногом постоји обимна литература. Оно што је карактеристично за њих је да су хронолошки опредељене од V-VII века и срећу се на целом простору Источног римског царства. Уп.: Vinski, Kasnoantidki staros-jedeoci; Dan Gh. Teodor, Romanitatea.
  • Аналогни примерци су публиковани у раду Jovanovi6a, Nakit u Dardaniji.
  • Ј. ђурић, Накит и киЋење, 28, кат. одд. Овај тип наушница се јавља средином IV века н. е. и постаје карактеристичан за V и VI век. Бројних аналогија има дужДунавске границе у Румунији, а у редукованим варијантама јавља се у алпској регији где траје и током IX века у време успона франачке државе. Уп. В. Битракова Ископувањата на Голем Град од 1981-1986 година Macedoniae Acta Archaeologica 10, Скопје 1981-1986, 108-111, и тамо цитирана литература.
  • Г. Томовић, Средњи век, 126 и слика на тој страни са легендом.
  • Ј. БућиЋ – П. Петровић, Римски vicus, 15, откривене фрагменте датира у IX-XH век.
  • А. Јуришић, Ископавања у Радоињи, 175-178 и сл.: 30-32.
  • Последња рекогносцирања у октобру месецу извршили су Др ћорЂе Јанковић, професор филозофског факултета Универзитета у Београду, Милоје МандиЋ и чланови Уметничког братства манастира Добрун, у организацији Свесловенског савеза. Уп. каталог поводом изложбе „ Српсне Громилеу организацији Свесловенског савеза.
  • М. Зотовић, у: Археологија и нумизматика на стр. каже: „Средњевековни перод је најмање истраживан. Мањи број покретног материјалауглавном појединачних и случајних налаза потиче са средњевековних градина и утврћења.“
  • Византијски извори II (у редакцији Б. ФерјанчиЋа), САНУ књ. CCCXXXIII (посебна издања Византолошког института књ. 7), Београд
  • Sisic, Letopis popa Dukljanina.
  • К. Јиречек, Историја Срба I, 67 ■ опредељујуТш територију на којој су Срби првобитно живели, закључује:.. „Према томе, област првобитних Срба обухватила је крајеве на Лиму и на горњој Дрини“… – 0 Чаславу Клонимировићу, Уп.: Византијски извори II, 56-58; К. Јиречек, Историја Срба I, 114-116; С.ћирковић, Србија, 160-162 и 166-172; Вл. ћоровић, Историја Срба I, 98-101 – и тамо цитирану литературу.

-30-

-31-

Од тог времена, дуго ће се угарски и византијски интереси ломити баш на овим просторима што ће се одразити и у време развоја српске средњевековне државе, конкретније у XIII веку, а своје рефлексије имаће и у време успона Деспотовине током XV века,-55 а обележиће и развој босанске државе од времена Твртка Котроманића, као и јачање великашких кућа Раденовића (Павловића) и Косача, које су се у међусобним трвењима у знатној мери ослањале на Угарску, а касније и на Турке.56

Врло битну улогу у историји овога краја одиграла је и црквена ор-ганизација, почев већ од времена Св. Саве. Епископска седишта су била постав-љена с тенденцијом да Жича спречи утицаје Мађара са севера, а Бања код Прибоја да се супростави продору богумилске јереси са запада. Исту важност и сличну улогу имао је и епископски центар на територији жупе Моравице (где he ce касније подићи црква посвећена св. Ахилију код Ариља), који је истовремено требало да ослаби духовну традицију коју је за собом оставила Призренска, грчка епископија, као експонент Охридске архиепископије.57

У оваквим констелацијама, Ужице је било безимено насеље све до његових првих помена у XIV веку.58 Пуни значај добило je y време јачања аутократских тежњи Николе Алтомановића који, ако је судити према изворима, није имао одређених далековидих политичких идеја.59 Он је наследио територију свога оца Алтомана и стрица Војислава, а затим је добијене поседе ширио у сталним сукобима са суседима што је довело до супростављања удружених снага краља Твртка, кнеза Лазара и бана Николе Горјанског. Издан од свих, Никола Ал-томановић је ухваћен у Ужицу 1374. године и ослепљен.60 При подели његових земаља, кнезу Лазару су допали Ужице, Добрун и Вишеград.61 Твртку Котроманићу је припало Пријепоље са околином.6^

Косовски бој 1389. године је одредио нове странице и у историји овог краја. Турци, нова политичка и војна снага, у чијој сенци се развијала српска деспотовина и уздизали самостални феудалци на просторима средњевековне Босне, истисли су Угарску на периферију збивања, одузимајући јој примат у политичким акцијама, да би касније и њу бацили на колена. Ширећи границе Османске Империје, Турци су ширили и утицајну сферу ислама који је ком-пилаторски асимиловао материјалне и духовне културне вредности покорених

  • To ce најбоље сагледава на примерима краља Драгутина, Лазара ХребељановиЋа и деспота Стефана Лазаревића. Уп.: М. Динић, Област Краља Драгутина, 123-147; Мавро Орбини, Краљевство Словена, 60 и94; К. Јиречек, Историја Срба I, 350-351; Вл. ћоровић, Историја Срба[, 156-164; Р. МихаљчиЋ, ЛазарХребељановиЋ.
  • СимаћирковиЋ, Историја Босне, СКЗ – Београд, Београд
  • Историја Српског народа /, 304-305; Вл. ћоровић, Историја Срба I, 147. Уп.: М. ЈанковиЋ, Епископије и Митрополије, 17-33 и даље, и тамо цитирана литература.
  • Помен Ужица под именом Омцону сигилионима Василија II о привилегијама Охридске архиепископије, уп. М. ДиниЋ, Централна Србија, 57 и нап. – Лингвисти не налазе никакву етимолошку везу измеЂутопонима Омцон и Ужицеи ову претпоставку од-бацују као неосновану. Уп. и, Г. ТомовиЋ, Средњи век 120. – Можда би на Градини у селу Дрежнику код Ужица требали одредити Дрезник поменут код Порфирогенита, утолико пре, што у грчкој ортографији се није изгубио словенски извор за име биљке дрезник којим je y своје време обиловала ова локација. По биљци турици и цео крај у околини Ужица назива се Турица. To cy примери чисто словенских топонима изведених из имена биљке (дрвета или траве) која је на одреЂеном простору била предоминантна. (0 Дрезнику види Византијсни извори II, 58 и нап. 199.).
  • Р. МихаљчиЋ, Крај српског царства, 231-235, покушава да да нови поглед на несретну личност младог Николе АлтомановиЋа.
  • Мавро Орбини, Краљевство Словена,
  • М. Vego, Naselja Bosanske drzave, 32-33. Вишеград je од краја XIV века припадао породици Павловића. Уп., и К. Јиречек, Историја Срба II, 323.
  • К. Јиречек, Историја Срба II, 397-417.

народа. У овим дуготр»ј::;1М процесима, пало је и Ужице, чиме је освајачима био отворен пут у поречје Дрине према Босни.6* Иза 1458/59. године, оно је било укључено у Смедеревски санџак, да би од 1516. године имало статус седишта нахије.Изгледа да је тада нарушевинама старе тврђаве подигнута нова.64 Од пада у турске руке па до момента када постаје седиштем Ужичког кадилука у чији састав улазе Ужичка нахија, нахија Рујно и Ваљевска нахија, приметан је све већи прилив муслиманског живља, а дефтери показују да међу њима има доста конвер-тита – исламизираних новака; такође, бележи се и постојање између осталих и цамија Мехмеда П.65 Но ова збивања нису потисла даљи економски развој града. Напротив, Ужице баш у овим временима добија свој пуни значај и улази у домен интересовања Дубровчана који у њему оснивају трговачку емпорију која ће прерасти у колонију. Заједно са домаћим становништвом и пословним људима, они су се бавили извозом стоке, коже, воска, сукна, крзна и др.66 За Ужице се изриком каже да је пазарно место, а више пута се наглашава да се пазар одржава на два места.67 Ужице је, другим речима, најбољи пример како се на месту сред-њевековног подграђаразвија најпре трг, а затим прераста у касабу и пазарно место, односно, касније у варош.

Пописни дефтери, такође, показују да су постојали кнежеви са одређеном аутономијом и дужностима у својим кнежинама у чији састав је улазио већи број села и катуна. Њима су били подређени примићури који су такође временом економски ојачали. У историјским изворима потврђене су кнежине Бакића чије је исходиште на простору средњевековне жупе Рујно.68 Касније, у време Велике сеобе Србаља, као једна од најугледнијих и најутицајнијих породица, спомињу се припадници фамилије Рашковића „кнезова од Старога Влаха“.

Будући да је главна привредна делатност средњевековног становништва ових крајева била сточарство, сточарска насеља – катуни, су била најдоминантнија врста насеобинских целина. За разлику од сталних насеља, катуни су привремене насеобинске целине, с обзиром да се људи стално селе крећући се са стоком у потрази за новим пашњацима. Катуни, по правилу, за собом не остављају никакве трагове и то је основни разлог што се на терену тешко идентификују.

Када је реч о градовима или утврђењима, полемичне су вести из извештаја Гијома Адама и Анонимног описа Србије из 1308. године, који се слажу у једном, да у Србији има мало или уопште нема утврђених места;69 и уколико их је и било, грађена су од дрветгц најчешће су то били палисади од дрвета и коља, а осим н>их, постојале су и дрвене куле у комплексу утврђења. На нашем простору оваква утврђења за сада нису констатована; може се само претпоставити на основу топономастичних трагова. Уколико је и било утврђених места, изгледа да су током раног средњег века коришћени остаци рановизантијских утврђења. Делимично су адаптирана и оспособљена да у бурним временима буду

  • ЗиројевиЋ, Турско уреЂење, 146-148.
  • Зиројевић, Ужице, 41; иста, Турско уреЂење, 148.
  • Зиројевић, Историја Ужица 1,199 ид. Уп. иста, Ужице 46-47.
  • Иста, Ужице, 46-47.
  • Турски катастарсни пописи неких подручја западне Србије, XVи XVI век (у редак-цији Ахмед С. Аличић), Историјски Архив Краљево МеЂуопштински историјски архив Чачак Историјски архив Титово Ужице, Чачак
  • Бр. ТзурЂев, 0 кнезовима, 132-166; исти, ХришЋани спахије, 165-169; М. Vasi6, O kneiinama Bakica, 221-239. Својевремено, питање бератлијских кнежева отворио је Глиша ЕлезовиЋ, постављајући као проблем аутентичност података који говоре о бератима кнезова Карапанџића и РашковиЋа од Старог Влаха. При том налази да су документи Рашковића аутентични (Гл. ЕлезовиЋ, Турски споменици Н, 855-856.). Уп.: „Влашки закон“ у: Турсни катастарски пописи, \-lll.
  • К. Јиречек, Историја Срба I, 90; исти, Историја Срба II, 114.

-32-

-33-

стражарски пунктови са задатком да надзиру важну саобраћајницу, на време известе о покретима непријатеља, да пруже прво прибежиште становништву и отпор нападачу. Очигледан пример је утврђење на Великој градини у Стапарима, које је имало изразито стратегијски значај с обзиром да је контролисало пут од Вишеграда преко Добруна ка Ужицу и Пожеги и даље према Руднику – значајном рударском и трговачком центру. Извршена истраживања мањег обима, показала су да је изгледа пало у руке кнезу Лазару када и Ужице.70 To је време када се подижу и друга многа утврђења. Међутим, истраживања на рушевинама Ужичкога града, дала су мало података који би могли да укажу на то време.

И поред средњевековног назива град, овакви пунктови су пре свега били у функцији страже, другачије називани и парамун.’1 Један такав пример је у близини Косјерића, у селу Парамун, где се издиже градина Кичер-Градац. Један од таквих пунктова носи име Лаушов град.72 У околини Ужица има и других регистрованих остатака утврђења, безимених средњевековних градова: Кулина код села Солотуше, Градина у селу Заовинама, Градина у Равнима, Злоступ у Тубићима, Градина на Црнокоси, Градина у Здравчићима и др.73 О њима нема довољно података, нити о времену настанка, нити о узроцима рушења и коначне пропасти. Са н>их потичу само случајни налази, као сведоци одређеног временског периода када су били у употреби.

Већ у време Деспотовине долази до нагле грађевинске делатности, нарочито на пунктовима у пограничном појасу ка Босни. To cy утврђења која захватају релативно малу површину, најчешће са једном или неколико кула кружне или четвороугаоне основе, грађена од камена и кречног малтера са либажама дрвених сантрача и прилагођена диспозицији терена, на непристулачним котама у близини извора, или имају изграђене каптаже. Такав је низ градова у Полимљу који су разграничавали Деспотовину од поседа влас-телинске породице Хранић-Косача, као и градови Вишеград и Добрун. 74 Сви они, и када им се зна име зову се у народу градовима „Проклете Јерине“. Сигурно да је међу њима значајно место заузимао Ужички тврди град, који данас показује све елементе фортификације настале у XVI веку,прилагођене савременим одбран-беним концептима.75

Поред утврђења и градова, у временима ратних бура, манастири, средишта духовног живота, постају прибежишта са свим фортификационим елементима, где главна кула „пирг“ има изразито место у концепту одбране.76

  • М. ЗотовиЋ, Средњевековно утврЋење, 1-12.
  • К. Јиречек, Историја Срба II, 115.
  • Лаушов град се налази у близини села Лопаша и Прилипца. Вероватно да је он неми сведок продора Срба заједно са аустроугарима ако не и раније, под воЋом у српским летописима поменутог као Лауш. Уп., Љ. СтојановиЋ, Стари српски родослови, 261-263; цитат 870 и
  • Група аутора: Археолошки споменици и налазишта уСрбији I, Западна Србија, Археолошки институт, Граћа 2 (САН IX), Београд 1953,59-65. М. Динић, Западна Србија,
  • М. ДиниЋ, Земље Херцега Светога Саве, 178-269; В. ШалипуровиЋ, 0 неким питањима. Неколико пројеката се бавило проблематиком средњевековних градова у Полимљу.На овом месту навешЋемо: „ ГорњаДрина у доба Косачамеђурепублички пројекат и 2. „Археолошкоархитектонска истраживања средњевековних градова у Полимљу– носилац пројекта: Археолошки институт у Београду. Резултати истраживања cy y уопштеним тезама публиковани у неким бројевима едиције Савеза археолошких друштава Југославије – у Археолошком прегледу, у виду прелиминарних извештаја, недовољних за дубље познавање ове проблематике; Уп., Д. Минић, Ненолино градова; затим, М. НиколиЋ, Два града и иста, Историја Ужица1, 171-184; М. Vego, Naselja Bosanske   drfave,    21-22, идаље.
  • ЗиројевиЋ, Ужице; М. Поповић, Настанак, 241-255.
  • Св. Мојсиловић, Просторна структура, 7-45; иста, Elements, 169-165.

Разнородни покретни археолошки налази на својеврстан начин • ћавају да схватимо начин живота у овим прохујалим временима. Пре свега, to cy: оружје и оруђе, алати, накит и покућнина (грнчарија и реткирепрезсн-тативни примерци металних чаша).

Из једног гроба са локалитета Муњско брдо код Прилипца, потиче редак налаз гвозденог копља са крилцима на тулцу, претече развијеног типа „пар-тизане“, карактеристичног за опрему франачког ратника; будући да се приказује и нарељефима стећака, као на оном „казнанца Неспине“ изгледа да није непозпато гловенском живљу, напротив, омиљено је оружје у лову на медведе; према »налогијама, датирано је у IX-X век. 77 Налази копаља су релативно бројни и • главном су добијени као појединачни случајни налази. Међу њима се издваја ггпл>е са Доварја у Ужицу.78 Велики број врхова стрела потиче са локалитета са иирег подручја ужичкогрегиона; они су различитог облика, са тулцем или трном за усађивање на дрвену шипку, што без студиозне аналитичне типологије не ;:звол>ава прецизнију хронолошку одређеност и провиниенцију. Широко су затирани у Средњи век.79

Репрезентативни примерци мачева потичу са потеза Ужичког града, то су ;лучајни налази откривени при пробијању тунела за пругу Ужице-Сарајево 1923. пздине. Један припада типу мачева који чине прелаз ка мачевима „дворучњацима“ га накрсницом у виду латинског слова „S“ и печатом на крсници (крст уписан у 1Р>ту ), док други припада типу палоша.80 Још један мач „дворучњак“, нажалост Јрагментован, нађен је 1951. године приликом земљаних радова на потесу Иумског газдинства, на ушћу Липског потока у Ужицу. Датују се у крај XIV и ■очстак XV века. 81 Од сабаља, само једна би могла можда да се определи у XV век; :на је са већ описаним мачевима нађена при пробијању тунела у подножју Ужичког града 1923. године.

Бројнији су налази топуза и буздована; укупно 16, широко датираних од ХП-Xrv века, односно XV-XVII века. 82 Од личне опреме ратника, у Народном у у Ужицу се налази напрсни, грудни оклоп из XVI века, о чијем пореклу нсма ближих података.83

. Бућић – П. ПетровиЋ, Римсни vicus 13, и сл. тамо.

78 Сам топоним Доварје је врло индикативан. Без дубљег упуштања у етимологију -:-10нима, навешЋемо само могућност да је алоглотиом дошао од изворног „Дуварје“ – односно, зидине. Уколико би се прихватило последње тумачење, онда се отвара мсгућност, да се на овом простору, на коме је савремено гробље, налазио и неки средњевековни пункт, ако не и тврћава Николе Алтомановића (?). ЗанимљиЕ-о је и -■ззођење овогтопонима и из изворног облика „Доварошје“.

~ Потичу са локалитета: Медино брдо, Севојно; Мисиште, Зарожје; Равна Стијена, Зарожје; Караула, Радоиња; Гола брда, Врбово; Падеж, Дренова; Ужички град; Градина, Стапари; и др.

ЗС Г. ШкриваниЋ, Оружје 57 и 58, сл.: 19 и20; Г. Томовић, Средњи век, 157 и слина на страни158.

V     Г. Томовић, нав. д.

32 Један топуз итри буздована су публиковани у каталогу изложбе „Из збирки Народног музеја Титово Ужицеповодом Четрдесет година рада Музеја, Народни музеј Титово Ужице, Титово Ужице 1986,129, кат. одд.: 204-207.

Улазној књизи, подул. бр. 712, стоји податак да потиче из околине Ужица. Окпоп је Музеју поклонио Иван ПавловиЋ 1953. године. – Приликом археолошко-конзерваторских радова на Ужичком граду од 1974-1986. године, откривен је „плочасти оклоп“, спичан оном са средњевековног Милошевца код Пријепоља. Наводно, налазио се у Институту у Београду. Пре nap година је био уступљен Историјском музеју Србије за потребе изложбе „ Оружје и опрема средњевеновногратнина„. Захваљујем господину Петру Поп-Лазићу на информацији. Према последњој информацији, оба оклопа (плоче), из Ужица и Милошевца налазе се на обради код господина Мирка КовачевиЋа из Републичког завода за заштиту споменика културе Србије.

-34-

Релативно је велики број пољопривредних алатки: рала, косе, српови и др. Будући да су се све до краја XIX века израђивале по већ устаљеној технологији у локалним ковачким радионицама, атипичне у облику, оне су без других релевантних података за хронолошко опредељење неосетљиве, поготово што је најчешће реч о случајним налазима. Алатке су рађене од гвожђа техником ковања. Међу њима, сигурно, треба издвојити случајан налаз из Лукиног Врела из села Биоске. У обали поред пута Кремна-Биоска, пронађен је костур крај кога су биле две косе и карика која се набија на дршку када се коса олабави. 84 Овом налазу треба придружити и оставу са Китоње у селу Рутошима; ту су пронађене две косе и два српа испод једног камена.85 Ређе, као алат се јавља и косир; налаз из Злоступа код Косјерића у рушевинама Градине, вероватно је служио као оружје.

Дужност је указати и на налазе остви, од којих једне потичу са Грчког гробља из села Перућца код Бајине Баште, а друге из манастира Увац из ис-тоименог засеока у близини ушћа Увца у Лим. Оне сведоче о риболову као важној привредној грани средњевековног становништва.

Ковачким производима треба придодати налазе брава са Ужичког града, пар кључева, више мањих ножева (са различитих локалитета), вериге са Ужичког града као и топовску ђулад.

Нећемо се задржати на већ устаљеним примерцима грнчарских производа, већ ћемо скренути пажњу на налазе неколико сребрних чаша богато декорисаних, откривених у Ужицу и његовој ближој околини, широко датираних од XVI-XVIII века.86

Кад је реч о накиту, најбројнији су налази прстења. Прстење је рађено од бронзе или сребра, углавном у техници ливења, и показује разноврсност форме и декорације, али не увек врхунског квалитета.87 Својеврстан налаз прстена потиче из Беле цркве Каранске. To je случајан налаз златног прстена који је судећи по натпису, припадао војводи Владиславу.88 Наруквице су заступљене у знатно мањем броју и потичу са локалитета Трњаци из села Врана. Типична за хронолошко опредељење је она од четвороструке уплетене жице са петљама на крајевима, која је на нашим просторима најчешће коришћена током XII века.89

Репертоар наушница, скроман, истовремено репрезентативан, показује раз-новрсност израде и украса, што сигурно одражава укус одређеног времена. Карактеристичне су наушнице са једним коленцетом, рађене у техници ливења; масивна алка од сребра, округлог пресека, растављених крајева, има коленце израђено у псеудогранулацији. Ова врста наушница у Србији се најчешће јавља

  • Подаци из Улазне књиге: ул. бр. 3575, 3576 и
  • Откупљено од Матијевић Недељка године; ул. бр. 705.
  • Г. ТомиЋ, Средњевековне чаше, 49-63 – публиковано је пет чаша са улазним бројевима: 507 – непознати локалитет; 508 – непознати локалитет; 107 и 108 са Шумског газдинства у Ужицу; 2864 из Зарожја. Међутим из Улазне књиге Народног музеја у Ужицу види се да чаше саул. бр. 507-509. потичу са непознатих локалитета из Висибабе; без ближег одредишта објављене су и у каталогу изложбе: „ Из збирки...“, 108-109, кат. одд.: 137-139, и слике тамо.
  • Ј.ђурић, Наниг из збирне, 275-278 и каталог тамо; иста, Накит и киЋење. – Материјали добијени археолошким ископавањима у Ариљу и Белој цркви Каранској још нису предати Народном Музеју у Ужицу; у току су преговори са Републичким заводом за заштиту споменика културе Србије о примопредаји.
  • Д. Милошевић, Накит од XII-XIV века, 140, нат. одд. 213 и слика тамо. Уп., Г. ТомовиЋ, Средњи век, 162 и сл. тамо.
  • Г. ТомовиЋ, Средњи вен, 124 и сликатамо; Ј.ћуриЋ, Нанит из збирни, 281-282.

-35-

ка некрополама XI-XII века.90 Други, истовремени примерак би био налаз из гаскопаног гроба у Радоињи, са локалитета Рикача; реч je o наушници са три јагоде – данас је сачувана само једна, састављена од две калоте израђене од лима.91 Иаушница са биконичном јагодом потиче из Врањана. Израђена je y техници лнвења, филиграна и гранулације и према широким аналогијама датирана je y XII кк.“ Међу најрепрезентативније примерке спадају наушнице тзв. „кијевског типа“ са некрополе у Стапарима; рађене су од сребра у техници филиграна и гганулације.93 Нешто скромнији примерци, истог типа, јесу наушнице из Ралоиње; рађене су од бронзе и нешто су млађе од претходних, датиране у крај XIII Ш иочетак XIV века.94 Усамљен је налаз наушнице из Пријановића код Пожеге за ј г аналоган, скоро идентичам примерак из околине Скопља, датиран у XIV-XV век.95 Из самог Ужица, потиче пар наушница развијеног декоративног стила : -:- и: узцима и украсним каменовима, откривене земљаним радовима при изград-шн зграде Шумског газдинства, датиране у XV-XVII век.

Мало се зна о веровањима и схватањима Срба предхришћанског периода на Чххггору Ужичког краја. Упркос томе што етнологија бележи и документује и те : ке духовне сфере живота, обредне радње су се задржале у ретардираним •ввшима, тако да мало ко може да наслути суштину њиховог пуног значења.

Сведочанстава је остало у остацима српских средњовековнох манастира, чеђу којима je y овом крају најстарији у Мажићима, са црквом посвећеном св. Ђорђу;96 ту је и манастир Бања код Прибоја, стоно место Дабарске еписколије;97 црвва посвећена Богојављењу у манастиру Давидовица код Бродарева, задужбина жупана Димитрија, деде кнегиње Милице;98 манастир Милешева са црквом, ^бином краља Владислава;99 манастир Св. Ахилија у Ариљу,100 манастир Рача код Бајине Баште,101 и др. Њима треба придружити велики број мањих црквииа које народ приписује Немањићима, често и обнављаних у њихово време са и касније, као што су; Мили код Пријепоља, Грлица на Лиму, манастир Увац, 1фква Јања итд, међу којима, сигурно да се посебно истичу цркве манастира у

SC    Л*алогни примерци наушница познати су на простору Србије и датирани су у време XI-XII

в*ка. Уп.: М. ЈанковиЋ, Две средњевековне некрополе у источној Србији, Старинар

XXIV-XXV, Београд 1975, 227-241; МарјановиЋ-Вујовић Г., Трњанесрпска некропола

i *рај Х1-почетак XIII века), монографије Народног музеја – Београд 4, Београд 1984;

иста, Врсте и типови накита XI и XII века из некрополе у Србији ЗРНМ-Чачак XV, Чачак

1985,5-20. =*    Г. ТомовиЋ, Средњи век, 160 и слика тамо. Уп. Ј. Тзурић, Накит из збирки, 272, Т. |/з. 32    Г. ТомовиЋ, Средњи век, 124-125 и слика тамо. Уп. Ј. ћурић, Накит из збирки, 272, Т.

1/4.

М, ЗотовиЋ, Средњевековно утврЂење, 1-11, Т. I, 2-4. 94    Г. ТомовиЋ, Средњи вен, 160 и слика тамо. 56    Каталог: „Из збирки...“, 103, кат. одд. 112 и слика на 104. 96    М. НиколиЋ, Прилог познавању прошлости, Ш    М. Шакота, Прилози познавању, 19-46; иста, 0 ктиторској композицији, 47-66; иста,

Ризница и тамо цитирана литература и извори. 36    Ј. Нешковић, Црка на Лиму, 89-112; М. ЉубинковиЋ, Ископавања уДавидовици,

113-123; иста, Остаци живописа, 124-136; М. Чанак-МедиЋ, Да ли јеДавидовица, 67-76. 99    Р: Николић, 0 гробу Св. Саве, 7-24 и тамо цитирана литература. Извесно време, у

МилешевиЋе бити седиште Дабарске епископије до њеног пресел>ења у Босну (уп. К.

Јиречек, Историја Срба II, 341 и397.).

  • X М. Чанак-МедиЋ, Из историје Ариља, 25-50; Ч. ЈордовиЋ-М. Цуњак Некропола у Ариљу,

231-242 – и др. обимна литература.

  • 3* Група аутора, Археолошни споменици и налазишта у Србији I, Западна Србија,

70-76 и тамо цитирана литература.