објављено / 7.11.2016.

Милован Витезовић – ПОМЕНИК

Мисли моја, мој у глави црве
Зар почиње све од четрес прве

И зар до ње ничег било није
Ни нас самих, а ни историје

Грло моје, загрцни се, реци
Зар су ништа били наши преци

Слутњо моја, шта ли нам се спрема
Има ли нас кад Немање нема

Коби вечна, где је српско лице
Ако није олтар Студенице

Зебњо тајна, постала си страва
Шта је свето ако није Сава

Историјо и ближа и даља
Зар за ништа дајеш Светог Краља

Свете лозе зар су ладолежи
Што Милутин у Софији лежи

Нису л’ доказ да ми нисмо лањски
И Дечани и Стефан Дечански

Задња надо, шта се иза крије
Шта је силно ако Душан није

Коме ли нас доказујеш фреско
Пут Лазара кроз Царство Небеско

Манасијо, сведочи лепотом
Зар смо мали Високим Деспотом

Грудво земље, у шаци се здроби
Ко расути Срби у Сеоби

Проспи душо, макар задњим дахом
Куд одосмо сви за патријархом

Давна рано, повређеност боли
Кога диже Ђорђе у Тополи

Рано јутро, после започети
Са ким Милош устаде на Цвети

Зар не беху царства за промене
Кад стадоше Срби под Једрене

Веро наша, памет нам дозови
Куд одоше хици Принципови

Не поне ли река Колубара
Обе круне два немачка цара

Мисли моја, мој у глави црве
Зар почиње све од четрес прве

И зар до ње ничег било није
Ни нас самих, а ни историје

(Изречено у Патријаршији Српске православне
цркве у Београду, 22. фебруара 2012)