објављено / 22.11.2016.

Миодраг Сибиновић – Између или изнад истока и запада?

Обнављање словенофилства

У данашњем шаренилу тумачења прошлости и садашњости, као и понудама различитих концепата нашег даљег развоја као друштва, значајно место имају неке обновљене словенофилске идеје. Обнављање словенофилства у ХХ веку започели су, пре свега, руски мислиоци и писци, али словенофилске идеје су током ХХ века живеле и у нашој средини (опет, на основу извора из руске словенофилске мисли 19. века и из концепција Ф. М. Достојевског). Има тога нарочито код српских црквених аутора (Николај Велимировић је, рецимо, тврдио: „Балкан се налази земљописно између Истока и Запада а идејно стоји изнад Истока и Запада.“ Јустин Поповић се залагао за овакав програм: „Коме ћемо ићи: европском човеку или православном, светосавском Богочовеку? Пођеш ли првом, претворићеш се у пролазног мољца; пођеш ли другом, претворићеш се у бесмртног творца…“) Али било је словенофилства и код неких научника који су се нашли у прилици да утичу на конципирање дугорочне културне и образовне политике земље после Првог светског рата (Јован Цвијић, Александар Белић и др.).

Словенска цивилизација?

Јован Цвијић је 1922. у чланку Основи јужнословенске цивилизације, поред осталог, тврдио: „… и Словени као целина и њихове поједине групе имају у многоме друкчије основне психичке особине но остале велике етничке групе у Европи, и зато у многоме на друкчији начин реагирају на појаве спољнога света и живота. А пошто су словенски народи по најдубљим психичким особинама сродни, многе ће се струје њиховог рада стапати, и тако ће синтезом постати словенска цивилизација, као нови тип. Надајмо се да ће се она моћи ближе примаћи истини, правом животу и Богу, но садашње европске цивилизације.

Таква словенска цивилизација не само да не би била у супротности са општом светском цивилизацијом, уколико она постоји, већ би је помагала, допуњавала, усавршавала.“

Цвијић се, међутим, оградио: „Тежња за стварањем словенске цивилизације нема везе са идејом политичког панславизма, јер мада поједини словенски народи имају заједничких политичких интереса, међу њима има и политичких супротности, и зато би уношење политичког момента шкодило идеји заједничке словенске цивилизације.“ Додуше, с правом указавши на опасност од „уношења политичког момента“, и Цвијић исказује нешто што би могло значити да упада у замке политике. Он каже: „На заједничкој словенској цивилизацији је и до сада рађено Али није било координираног рада, са планом и системом. Можда само зато што нисмо сви имали самосталних држава, или су оне биле мале, осим Русије. Јер за развијање самосталне цивилизације треба и већа територија, и више људства и, нарочито, могућности да се народни дух слободно изради, да у томе и држава налази интереса, и да се то уопште цени. Сада се може почети координиран рад у том правцу.“

Цвијићева тема било је дефинисање и сачињавање својеврсног програма за „развитак самосталне јужнословенске цивилизације“. Развој јужнословенске цивилизације ће, према његовом мишљењу, бити: „знатно олакшан и дубљи, ако нађемо интимне контакте са већом сродном средином, са словенством. Живим контактом постигло би се можда и то да се изгладе извесне претераности и рђава скретања, која се у већој или мањој мери виде код сваког јужнословенског племена и код осталих словенских народа.

Ради тога, много више него до сада ваља радити на узајамном упознавању, које је данас међу Словенима на најнижој скали, на последњем прагу степеница.“

Искуство на заласку века

Данас би се могло поставити питање: да ли је створена та заједничка јужнословенска цивилизација? Цвијић је био уверен да ће она доживети афирмацију на тековинама српских подвижника и националних јунака Св. Саве, кнеза Лазара и Милоша Обилића: „ … дубока и чиста етика, тежња за истином, за духовним и ‘небеским царством’, и за правдом, за потпуном ‘божјом правдом’, и велика способност пожртвовања, без граница, до уништења своје личности.“

Видели смо да се „велика територија“ која је, као предуслов за интензивнији развој заједничке јужнословенске цивилизације, после вишедеценијског заједништва у југословенској држави, распала на више самосталних државица. У настојањима да оправдају своје постојање, неке од тих држава данас енергично одбијају и помисао на културну повезаност са словенском или јужнословенском заједницом, која би била наглашенија од средњоевропске, медитеранске, или балканске регионалне културне повезаности. Није другачија ситуација ни у ширим словенским размерама.

Шта чини словенску особеност?

Због чега је, сасвим супротно Цвијићевим очекивањима, дошло до оваквог драматичног обрта? Да ли одиста бугарски, македонски, српски, хрватски, или словеначки национални цивилизацијски модел данас немају као заједничке оне идеалне атрибуте о којима је говорио Цвијић? Разуме се да имају.

Питање је, међутим, да ли уопште постоји иједан цивилизовани народ који ће се оваквих својстава сопствене културне традиције (тежње за истином, тежње за правдом и способности пожртвовања које не познаје границе) на било који начин одрећи. Дакле, да ли је Цвијић пронашао праву дефиницију темеља особености словенске и јужнословенске цивилизације?

Време је потврдило Цвијићеву тезу да би политизација „шкодила идеји заједничке словенске цивилизације“.

Ово осмодеценијско негативно искуство, међутим, ипак не даје довољно основа да се запостави трагање за правим атрибутима цивилизацијског заједништва словенских народа.

Како даље?

На дефинисању тих атрибута, међутим, треба тек радити са пуном објективношћу, без било каквих себичних националних или идеолошких предрасуда и тенденција. Тај рад би морао бити конципиран као најшире културолошко, вишедисциплинарно истраживање.

Међутим, како то остварити ако наше библиотеке у фондовима словенских књижевности имају толико празнина; ако су у нашој преводној књижевности неке словенске књижевности и многи важни писци скоро потпуно незаступљени (из украјинске и белоруске, нарочито); ако се сада драстично смањује интересовање издавача и за неке велике словенске књижевности које су раније доста превођене (рецимо, за пољску); ако у нашим школским програмима, осим нешто руских и бивших југословенских, писаца других словенских народа готово и нема; ако они који раде у издаваштву, осим часних изузетака, не осећају потребу да узму учешћа у анализи стања преводне књижевности; ако су за ту анализу незаинтересовани позвани представници наших институција за међународну сарадњу, као и ресорни дипломатски представници словенских земаља у Београду?