објављено / 16.11.2016.

Митрополит Амфилохије Радовић – Православна Црква и њен историјски и духовни живот

У чему се састоји историјски и духовни живот Цркве, на чему,се заснива и чим се завршава? – Ако је могуће једном реченицом поставити оквире безобалног историјског и духовног живота Цркве, онда би та реченица била следећа формулација св. Атанасија Великог: „Логос Божји се очовечио, да би се ми обожили“ – ο του Θεου Λογος ενηνθρωπησεν, ινα ημεις υεοποιμθωμεν. И заиста, сва историја Цркве (и света) и целокупни њен духовни живот, одвијао се, и одвијаће се у оквирима те тајне оваплоћења Бога Логоса. Историја Цркве, то је историја оваплоћења Бога, а њен духовни живот – историја обожења човека и његовог охристовљења Духом Светим.

Тако схваћен историјски живот Цркве почиње са моментом стварања света. Јер по богонадахнутој светоотачкој мисли, само стварање света већ је била градња Цркве (св. Григорије Ниски), а стварање човека – припрема за оваплоћење Бога Логоса. Човек је створен као потенцијални богочовек (о. Јустин Поповић), тј. као откровење вечности и круна времена. Отуда је пад био не само грех против човекове природе већ и против циља због кога је човек и свет створен. Божије старање о човеку и свету после пада, изражено преко Закона и старозаветних богојављења, знак је Божјег човекољубља и жеље да човека врати њему самом и његовом циљу. Старозаветни закон је био „сенка“ будућих добара, а изабрани Народ, изабиран је за Онога који је требало да дође као Спаситељ. Драматична историја тога изабраног Народа, историја је „остатка“ – λεμμα (Ср. Рм. 11,5) – који се као црвена нит провлачи кроз историју свих народа, за знак њима. Изузетност и искључивост Јеврејског народа заснована на том избрању и уверењу о поседовању апсолутне Истине, била је саблазан за околне народе. Саблазан је била утолико већа уколико је „остатак“ био мањи. Тиме је истовремено и крст изабраног народа бивао тежи и опасност по њега већа. Јер није једноставно и лако носити на себе крст историје, бити „слуга Господњи“, који иде на заклање, не отварајући уста својих (ср. Ис. 53,7). У једном моменту се десило да се десет племена Израиљевих клањало двома златним теладима (ср. 1 Цар. 12, 28), а само два племена остала верна дому Давидову и његовом избрању. Некад је тај број правих поклоника истинитога Бога био још мањи, но ипак је та мањина била и даље носилац Божјег избрања.

Тако се десило и у Новом Завету: већина Јеврејског народа остала је необрезаног срца, а мањи „остатак“ послужио је као свето семе за Цркву из народа (незнабожаца). Од оних што су поверовали у Христа из тог народа и из других народа, настао је Нови Израиљ, Тело Христово, Црква као „стуб и утврђење истине (2 Тим. 3, 15). Историјски живот ове Цркве, као тела Богочовековог, истоветан је са животом распетог и васкрслог Христа, тако да је могуће рећи да је историја Цркве – историја Христа распетог и васкрслог.

Речи Апостола Павла: „Ја ране Господа Исуса на телу своме носим“ (Гал 6, 17), то су речи Цркве од њеног оснивања до данас. Сведок тога је страдање апостола, крв мученика, „мучеништво савести“ милиона Христових ученика, који су узимали и данас узимају на себе благи јарам Христов (уп. Мт. 11, 13). Основа дакле духовног живота Цркве јесте тај мученички етос, управо .стога он је и печат ударен на целокупну њену историју. То распињање са Христом као једини истинити начин хришћанског постојања ретко ко је, после Апостола Павла тако јасно изразио као св. Игњатије Богоносац у својој посланици Римљанима: „Мој ерос је разапет и нема у мени огња вештаствољубивог“ – ο εμος ερως εσταυρωται, και ουκ εςτιν εν εμοι πυρ, φιλουλον.[1] Није случајно што је ту долазило до забуне по питању да ли ерос“ – љубав, значи овде Љубљенога или саму љубав мученика Игњатија према Њему, јер су и Љубљени и мученик разапети на крсту исте љубави. Тиме истинска историја Цркве, постаје историја сараспињања Распетоме, и васкрсавања Његовом силом.

Тај печат крста, тј. покајања постављен је прво на усвајању Христа као Бога и Спаситеља. Покајање, метаноиа, значи распињање старог човека и његовог ума, да би могао бити обасјан светлошћу тросунчаног Божанства и да би постао заједничар Тела и Крви Богочовека То опет значи да се историјски живот Цркве састоји првенствено од борбе за Истину, борбе која је истовремено и „историја“ духовног живота Цркве, њен духовни живот. Јер Истина има себи својствен етос, своју меру и цену по коју се може задобити. Та мера и та цена и јесте управо „распети ерос“, преко кога Бог открива Себе и своје човекољубље свету, и преко кога човек задобија истинско богољубље и братољубље.

Сва историја апостолске проповеди и уопште проповеди Цркве, јесте историја оваплоћења те Истине, али не као апстрактне идеје већ као стваралачке и преображајне силе целокупног човековог живота. То је био и остао један мукотрпни али и радосни посао и процес који се остварује кроз благовест, кроз богослужење, кроз преображавање душа али и структура друштва, и кроз један стално присутни сукоб са мрачним силама овога света. Овако схваћен историјски и духовни живот Цркве значи, да употребимо Христову реч, „сипање новог вина у мехове нове“ (Мт. 9, 17).

То ново вино“ вечно је присутно у историји као Тело и Крв Христова и као вечна богочовечанска врлина, силом Духа Светога и силом истинитог Христовог обећања, само што се некад сипа у „мехове“ овога света са већим успехом а некад са мањим. То зависи од прималаца, предавалаца и чувара тога вина, тј. од хришћана сваке поједине епохе и њиховог духовног узраста.

Историја Цркве то је и историја Апостолског прејемства. Шта је по православном схватању Апостолско прејемство? – То је примање, предавање и чување од стране клира и народа једне и исте вере и истог духовног живота, саобразног тој вери и предатог апостолима. Јерархија која престане да предаје апостолску веру и живот, престаје да буде јерархија једне, свете, саборне и апостолске Цркве, Новог Израиља. Један Господ, једна вера, једно крштење, једап живот у Христу Духом Светим, чине Цркву једном а њен духовни живот истоветним у сваком историјском времену и на сваком месту. То пак јединство манифестује се историјски опипљиво у Евхаристији, у евхаристијском сабрању Цркве, са епископом на челу. Ту тајанствену истоветност црквеног историјског и духовног живота са Христовим животом, св. Игњатије Богоносац заснива у тајни следовања и уподобљења Христу и Његовом односу према Богу Оцу: „Сви следите епископу као Исус Христос Оцу, свештенству као апостолима а ђаконе поштујте као Божју заповест“. И додаје светитељ: „За праву Евхаристију треба сматрати ону коју врши епископ или неко коме он дозволи. Где се епископ појави онде нека се сабира и народно мноштво, као што је и Католичка црква онде где је Христос“.[2]

Од необичне важности је да се подвуче, да се „историјска опипљивост“ Цркве не исцрпљује само социолошком димензијом, што се види и у самој Евхаристији, која није прости хлеб и вино. Као што се епиклезом хлеб и вино претварају у стварно Тело и Крв Христову, тако и сви они који заједничаре у том Телу и Крви и живе духовним животом (животом у Духу Светом) постају богочовечанско Тело Цркве. Епископ и око њега сабрана заједница верних је „икона“, образ, пројава реалног присуства Богочовека Христа у Евхаристији и Цркви. Присуство дакле Христа у историјском животу Цркве, толико је реално да све оно чега се Он дотакне, а што га слободно усвоји, постаје Његово историјско Тело. Но будући да Он није само Христос који је дошао него и Онај који ће доћи да суди живима и мртвима, то Његово историјско Тело није затворени круг већ есхатолошки отворена стварност. Тиме есхатолошка отвореност постаје једна од битних особина историјског живота Цркве, као и целокупног њеног духовног живота.

Историјски живот Цркве се најбоље огледа у њеном Предању. Предање, толико присутно у свести православног човека, у ствари је по православном поимању, предавање Христове Личности са свим Њеним животворним силама, историјски оваплоћеним и присутним. Отуда позивање на Предање, које је толико својствено православнима, означава огледање себе не просто у записаној на хартију Речи Божјој (Светом Писму) као записаном делу Предања, или у историјском наслеђу апостолског и постапостолског периода, већ у живој и животворној сили Христовој, и у једном и у другом скривеној, и у животима светих оваплоћеној и објављеној.

Зато је повратак на Предање и позивање на њега – мерење себе, свога ума и дела, своје и сваке епохе, мером висине раста Христова и мером оних чија је љубав (ерос) разапета, оних који су на делу постали „жито Божје самлевено зубима зверова“, и који су се показали „чисти хлеб Христов .[3] То је такође разлог да и духовни живот Православља, тј. Новог Израиља, буде тако органски повезан са тим и таквим Предањем. Враћајући се у свом духовном животу прошлости и узорима из прошлости, православни се не враћају старини, већ се смиравају пред живим искуством светих и напајају њиме, искуством задобијеним проливањем сопствене крви и истоветним са искуством пророка и апостола.

То искуство је засновано на опитном познавању људске природе и свих њених дубина, насталом не само на основу људског истраживања и вежбања него и на основу Божанског просветљења. Православље је заоновано на дубокој вери да је вечна светлост и слава Тројичног Божанства основни садржај историјског бића Цркве, светлост која „просветљује сваког човека који долази у свет“ (Јн. 1, 9), особитооне „који Га примише“, и којима „даде моћ да постану деца Божја“ (Јн. 1, 12). Христос не само што поседује по природи ту вечну светлост и славу, него је и предаје својима. Зато Он каже обраћајући се Оцу: „Славу коју си ми дао ја дадох њима, да буду једно као што смо ми једно“. (Јн. 17, 22). Та слава чини историју Цркве јединственом садашњошћу, силом Духа Светога и наше у Духу анамнезе (сећања), сједињујући сва поколења у једно. Сведоци њеног присуства нису само небеса и св. Тајна Евхаристије, него и животи и дела пророка, апостола и светих, светитељске иконе и мошти.

Није дакле случајно, с обзиром на такав значај славе Божје, што је историјски живот Цркве, у својим дубинама и истинским манифестацијама, сав усмерен на задобијање те славе и светлости Христове, откривене на Гори Таворској. Такође је потпуно природно што је та вечна и вечно присутна слава Христова, мерило и духовног живота Цркве. Време, историја, дати су човеку не да се он ограничи на њих и исцрпе њима, него да се кроз њих припреми за вечност, да њима купи вечност. Вечност је присутна у времену као сјај Лица Божјега и као ипостас Бога Лагоса, али не да га уништи, него да га испуни свом пуноћом Божјом. (уп. Еф. 3, 19). Христос је својим присуством и присуством свог Боговечанског Тела Цркве пробудио, по први пут до тих размера, историјску свест и савест човека, давши историји и времену у коме се она одигравала њихов прави смисао и непроцењиву вредност. Стога начело Апостола Павла: „искупљујте време“ (Еф. 5, 15) постаје једна од основних компоненти православног односа према историји и основни став духовног живота Цркве. Да би време, и у њему човек и целокупни људски живот и сва творевина Божја, могли да се освете и обоже богочовечном вечношћу и славом Божјом, тј. да би били „искупљени“, до максимума испуњени и искоришћени, морају бити целосно принесени и стално приношени Богу на дар. Време и сва творевина, укључујући у њу и човека, тек онда добијају своју праву и непроцењиву вредност кад човек постане свестан њиховог коначног циља и кад се пробуди у њему сазнање да ће заиста за сваку празну реч и празно дело, тј. за сваки изгубљени секунд, дати одговор на страшном Суду Божјем. У томе и јесте смисао историјске праксе Цркве и сваког њеног појединог члана, праксе као неопходног предуслова за теорију, тј. предуслова за Боговиђење и Богоопштење. А та пракса и јесте духовни подвиг и живот у Цркви.

Из овог се да закључити да историја на православни начин доживљавана није никад самосврха. Историја и историјски живот нису идол, а то би били кад би били затворени у себе и у ареме, они су икона прожета вечношћу и према њој усмерена. У тако схваћеном историјском животу Цркве време се увек прилагођава вечности и њоме преображава, а не обратно. Зато речи св. Апостола: „Не уподобљујте се овом свету („еону“), него се преображавајте обнављањем свога ума, да би сте могли да разаберете шта је воља Божја…“ (Рим. 12, 2), постављају једном за свагда свете границе како историјског тако и духовног живота Цркве. Колико је пак Црква кроз своју историју успевала и колико данас успева да се креће у оквирима тих светих граница, није наше да судимо: сваки појединац и свака епоха дати ће одговор за своје понашање на коначном Суду Божјем. Једно је, мећутим, сигурно: у току своје историје и делатности у свету Православље није никад порекло ни замрачило то догматско начело њеног историјског и духовног живота.

Необично је важно да се баш данас истакне ово начело Цркве, у времену кад постоји искушење, више можда него било кад раније, да се историја и време претворе у једину вредност, тј. у идол. Данас многи схватају и прихватају да се у голој историјској пракси и акцији исцрпљује смисао света и човека. То није ништа друго него крајње последице несторијанског удаљавања од христолошке равнотеже између временског и вечног, Бога и човека, постигнуте у ипостасном јединству двеју природа у Христу. То удаљавање од здравог корена, повлачи аутоматски за собом и исчезавање правих плодова на дрвету.

Оно што је оставило дубоког трага у историјском животу Цркве то су били Васељенски сабори. Бранећи истиниту веру у Свету Тројицу и Христа као савршеног Бога и човека, Сабори бране управо ту равнотежу о којој је било речи, која се открила као једина права могућност спасења и обожења човека. И не само што Сабори бране истиниту веру као извор спасења и правог духовног живота, него са истом том сврхом установљују канонски поредак Цркве, преко доношења канона, који имају за циљ „исцељење душа и лечење од страсти“, како се каже у 2. правилу шестог Васељенског сабора. То показује да је историјски живот Цркве, посматран кроз историју њене догме и структура уопште, историју њеног богослужења и мисије, тј. кроз историју њеног целокупног деловања и живота у свету, био одувек усмерен сотириолошки: увек је имао за циљ исцељење и обожење душа, укорењених преко истинског духовног живота у богочовечној Истини.

Као доказ за ово што је речено може да нам послужи и „пучина“ светог поста, св. Четрдесетнице. По свом устројству света Четрдесетница је „анамнеза“, сећање, на целокупни Божји домострој спасења, тј. историјски живот Цркве, најављени у Старом Завету а у Новом Завету откривени у Христовој личности и у Цркви као Његовом Телу.[4] Тај Домострој, икономија, открива Бога и истовремено показује човеку пут и начин како да живи достојно тога Бога. У том животу достојном Бога пост заузима изузетно место. Пост душе и тела, душе од страсти а тела од јела, повезан са дрветом познања добра и зла и са Голготским крстом, а кроз то са испуњењем или не испуњењем воље Божје – открива се у св. Четрдесетници и уопште у посту, као начин човековог постојања на земљи. Заповест Божја у Рају била је заповест о посту, а рајско Дрво – дрво за „распеће“ човекове воље на њему. Човек погазивши заповест огрешио се о пост, тиме што је одбио да се добровољно разапне овету и себи из љубави према Богу. Резултат тог греха и похотног, неблагословеног односа према себи и свету, била је смрт душе и тела. И као што је човек преко хране, гажења заповести о посту, изгубио Рај, исто тако се може преко уздржавања од хране и држања заповести, распињањем свога ума, вратити у Рај и задобити васкрсење душе и тела. Пост тако схваћен задобија антрополошко значење, постаје саставни део човековог крста преко кога се задобија васкресење и огањ Духа Светога.

Као што се види, Четрдесетница је и „анамнеза“, сећање на човеков Пад. Она открива његове дубље узроке и указује на пут за избављење од њега. Пост, крст и покајање, овде су три назива за једну исту стварност без које је незамислив прави човеков духовни живот. Пост као учвршћење ума у вршењу воље Божје и као вапај тела и свих његових удова Богу, сличан „вапају крви убијеног Авеља“, и молитва као унутрашње делање душе по Богу и њено чишћење – само је то у стању да изведе човека на Гору Преображења, у друштво пророка и испосника Илије и Мојсија (уп. 9, 29).[5] Будући да је цео човек сагрешио, цео човек мора учествовати у ослобоћењу од греха и страсти, да би могао цео да постане и заједничар вечне славе Божје.

У великопосном схватању духовног живота нема ничега дуалистичког или манихејског. Тело није извор зла, оно је храм Духа Светога (1 Кор. 6, 19); оно је, како га назива св. Кирило Јерусалимски, ,,чудесно тело“.[6] Но будући да је оно орган душевне врлине или похоте, и од њега зависи да ли ће човек бити духовно здрав или болестан. Тражећи и од тела да преко поста постане заједничар дивне тајне смирења као и душа (препод. Јован Лествичник назива пост „смирени уздах“.[7] Црква нема за циљ да буде убица тела већ убица страсти, које разарају богодану лепоту душе и тела.[8] Преко поста, кости човекове постају „кости смирења“ и задобијају „радост спасења“ као и душа (уп. Пс. 50/51).

Тако се кроз пост и молитву открива да је крст постављен између човека и света од самог тренутка човековог стварања, кроз призив на послушање Божјој заповести, и да је једини истински однос према свету онај који пређе преко крста, тј. преко распећа света себи и себе свету. Тајна крста која је засађена преко заповести Божје у самом Рају, открила је свој пуни смисао у Христовом крсту, засађеном у срцу Цркве и срцу сваког Христовог ученика. Није, дакле, случајно што и св. Четрдесетница, као изображење тајне спасења и Божјег промишљања о свету, има у својој „средини“ Крстопоклону недељу. Све је то разлог да се Црква као и Апостол не хвали ничим другим „сем крстом Господа нашега Исуса Христа, којим је свет за мене распет и ја свету“ (Гал. 6, 14). Зато је она примала и прима свет, време, сваку нову епоху и људско стваралаштво преко те тајне Крста, преносећи тако крст и покајање у срце свог историјског битисања.

Само је таквим односом према свету и себи и свему у свету, могуће спречити да се свет, време, историја, човек претворе у идол и непробојни зид измећу Бога и човека, и учинити да постану и остану оно ради чега су створени: Тело Богочовека Христа, залог и предосећај (антиципација) богочовечне вечности у времену. То присуство тајне Крста у историјском животу Цркве и њеном духовном животу, сведочи да се сва њена историја одвија између два пола: смрти и васкрсења. Васкрсење у нови живот, дарује се историји и човеку у њој и његовом историјском делу, по мери њихове „смрти“, њиховог сараспећа Христу. Јер „умрли сте и живот ваш је сакривен са Христом у Богу“ (Кол. 3, 3), каже Апостол. Тако тајна историјског живота Цркве постаје понављано чудо животворног гроба, а тајна духовног живота, тајна умирања старог човека и обрезања срца његовог „нерукотвореним обрезањем“ (Кол. 2, 11) у Христу. Кроз заједничко умирање са Христом у тајни Крштења, човек свлачи са себе „греховно тело“ (Кол. 2, 11) и заједно са Христом васкрсава „вером у делотворну силу Бога који га је васкрсао из мртвих“ (Кол. 2. 12).

Будући да је тајна Крста истовремено и тајна слободе, она је и родитељ, извор једине праве љубави у овом свету. Само је она љубав права љубав која је спремна да се разапне за другога не тражећи своје (уп. 1 Кор. 13, 5). Суштина Христовог крста управо је таква свеобухватна љубав и човекољубље. То је и суштина сваке христоподобне љубави у Цркви. Зато се историјски и духовни живот Цркве врхуни управо у љубави као „свези савршенства“. Почетак те љубави је страх Божји, јер, по речима преп. Исака Сирјанина, „као што је немогуће прећи велико море без лађе и брода, тако је исто немогуће без страха (Божјега) доспети до љубави… Лађа је покајање, страх пак капетан брода, а љубав – божанско пристаниште“[9]. Та љубав је спасоносна јер је укорењена у Истини (2 Сол. 2, 10), јединосушна са њом. Она није просто људска емоција већ божанска сила којом се открива Бог као Љубав и осмишљује историјски живот света и човека кроз христоподобно распињање његовог ероса. Зато само „истинујући у љубави“, можемо да узрастемо у Ономе који је Глава и плирома свега, тј. у Богочовеку Христу, и да живимо у Њему и Њиме (Еф. 4, 15).

Све ово што смо до сада укратко рекли о историјском и духовном животу Цркве, само је тумачење оних речи св. Атанасија Великог које смо навели на почетку излагања: „Бог се очовечио да би се човек обожио“. Имајући увек пред очима величину човоковог савршенства дарованог му у тајни Христовог Оваплоћења, Црква се кроз сву своју историју трудила да то савршенство не замрачи и да га сачува као крајњу меру и критериј духовног живота њених чланова на сваком месту и у сваком времену. Уверење да смо сви ми „синови светлости и синови дана, а не ноћи нити таме“ (1 Сол. 5, 5) и да не може постојати никаква сагласност измећу Христа и Велијала, или било какав удео верног са неверним и слагање храма Божјег са идолима (2 Кор. 6, 15) – прожима сав историјски и духовни живот Цркве и живот носилаца њеног неисквареног етоса. Та „нова твар“ (Гал. 6, 15-16) у Христу, као једини непогрешиви критериј и правило живота и света и мера свега, био је камен темељац духовног и историјског живота Цркве и на Истоку и на Западу све до XI века. Зато је Црква до тада имала једну душу и једно срце и поред свих разноликости и историјских тешкоћа. Пут према „Новој твари“ није био преграђен ни условљен никаквим спољашњим ауторитетом: покајање и смирење пред живим Предањем и искуством пророка, апостола и светих, били су једини предуслов задобијања Христовог миомира и Славе Божје.

Мећугим, од XI века па наовамо, почиње у позноримском хришћанству, по православном осећању, један процес свесног или несвесног прилагођавања свету. „Нова твар“, присутна у историји као Црква Христова, тј. као саборни доживљај светих и виђење славе Христове, потискује се спољашњим ауторитетом, који полако добија власт над Црквом као Богочовечанским организмом и постаје критериј њеног историјског и духовног живота, тј. саме те „нови твари“. Тај ауторитет постаје постепено својеврсна „Црква“ у Цркви или „Црква“ над Црквом. Тај ауторитет, као ново начело духовног и историјског живота Цркве, прво се јавља у форми „непогрешивог“ Римског примата, да би се касније размножио кроз протестантски субјективизам. Друго има свој зачетак у првом, а и једно и друго, свако на свој начин, потискују славу Божју (преношену као живо Предање кроз апостолско прејемство и искуство обожених људи Божјих) замењујући је или бар замрачујући, собом као критеријем, својим временом, историјом и њеним аутономним или полуаутономним структурама и маштањима о Истини од стране непреображеног људског разума. А све у име те саме Истине и љубави према њој!

То увођење спољашњег или субјективистичког ауторитета умирује човекову савест и преноси бреме личне одговорности пред Истином на другога, или (у случају субјективизма протестантског типа) даје човеку привидну слободу, лишавајући га крста смирења пред Црквом као живим Предањем; значи, и једно и друго умањује крст као радикално лично сараспеће Истини. Будући да је дубљи корен тога, свесно или несвесно замењивање собом Бога или преузимање Његове улоге у своје руке, разумљиво је да ту долази до својеврсног „потискивања“ Бога из историјског живота света. Кад то не би било „добро за јело“ и „лепо за гледање“, и „врло драго ради знања“ (Пост. 3, 6), бесумње да не би могло да има толико присталица колико их има. То ново духовно начело постаје, по самој природи својој, темељ незапамћеног човековог историјског активизма (наша техничка цивилизација је најбољи доказ тога), али истовремено и корен исто тако незапамћеног у историји човековог отуђења од Бога.

Кажемо да је активизам и потреба за освајањем спољашњих простора (Drang nach drauben) у природи тог новог историјског и духовног начела пониклог на јудеохришћанском тлу. Зашто? – За то постоје два главна разлога. Први разлог је тај што је човек, поникао на хришћанском тлу – пробуђен тајном Христовог оваплоћења за историју, време, своје достојанство, и уистину постао историјски човек. Други и можда још важнији разлог је у томе што човек изгубивши мир који једино може дати додир са вечном славом Божјом и њеном дубином, изгубивши чак и веру у постојање те славе Божје, предаје се неминовно у руке немира и несталности, својственој природи тварнога бића, и тражи да засити своју глад за покојем Осмога Дана, сизифовским историјским активизмом и влашћу над човеком и светом. Тај процес, прикривен на религиозном тлу, долази до свог пуног израза и отвореног манифестовања у секуларизованим изданцима позноримског хришћанства, у чијем вртлогу се данас налази целокупни свет.

Тако европски човек, хришћанством пробуђен за историју и време, постаје заробљеник тог истог времена, историје, себе самога и дела руку својих, претварајући иконе Божје у идоле. Однос према Истини, Лепоти и Достојанству, и уопште свету постаје поново однос палог човека, тј.без посредства Крста и његове Тајне. Ту се на тај начин понавља по ко зна који пут Адамов пад са његовом похотом очију, похотом плоти и гордошћу живота (уп. 1 Јн. 2, 16), као неприродним основама историјског и духовног човековог битисања. Човек, у име света, времена, историје, или потискује јављеног Бога из себе и свог историјског живота, убијајући у себи и саму потребу за Њим, или Га ствара „по својој слици и прилици“, и по „слици“ променљивог времена, прилагођавајући Његову неизрециву Светињу својој сићушности и пролазним задовољствима.

Треба бити отворен и искрен: оног момента кад је први Ватикански сабор прогласио папску непогрешивост ex sese et non ex consensu Ecclesiae (то остаје као духовно начело без обзира какво објашњење покушали да му дају како би ублажили његов смисао), тада је тај процес отуђивања од Бога или задобијања власти над Богочовековим организмом Цркве и његовим историјским и духовним животом, и догматски озакоњен.[10] Будући, као духовно начело, производ отуђења и историјског искушења, непогрешивост постаје и догматско озакоњење тог отуђења.

Све горе речено потребује опширно образложење, но будући да је то немогуће учинити у оквирима једне кратке студије, ограничићемо се само на неколико илустрација. Ево једне карактеристичне илустрације, на изглед безначајне, коју нам нудн Други ватикански сабор. Други ватикански сабор задржава насилно свештенички целибат и поред здраве реакције унутар саме Римокатоличке цркве, сагласне са вековним духовним искуством апостола и светих људи и са људском природом; истовремено Сабор укида лични пост, опет насупрот искуства пророка, апостола и светих Истока и Запада, па и против речи и поста самог Христа, заборављајући изгледа при том да је пост управо темељ целибата, тј. девствености (virginitas) бића! Та власт над историјским и духовним животом Цркве, која се неминовно претвара у власт над људском личношћу, и у њено .духовно сакаћење, поткопава духовне темеље Цркве и ставља под знак питања историјски континуитет живог Предања и искуство светитеља Божјих, постављајући им саму себе за критериј и за арбитра Истине. Да та власт постаје на тај начин једина гаранција и сигурност опстанка Цркве у свету, то потврђује папа Павле VI у својој енциклики „Ecclesiam Suam“, где тврди да Католичкој цркви прети без папског примата опасност сигурне пропасти. Колика разлика постоји измећу таквог схватања јединства Цркве и гаранције њеног историјског опстанка, и православног схватања, које је то јединство заснива на јединсту вечно присутне у Цркви и у опиту светих вечне славе Божје, не треба ни говорити.

Та власт над Црквом и њеним Предањем, као начело историјског и духовног живота Цркве, постала је и једно од основних својстава Протестантизма. Благодарећи томе Лутер је и могао да буде не прост теолог за своје присталице него, како признаје један лутерански теолог (I. S. Preus), – „Институција!“[11] „Лутер поседује“, додаје исти Preus „једну врсту папске непогрешивости“. Зато „критика Лутера преставља ipso facto критику Еванћеља“. И не само то: „Лутер је Magisterium Лутеранства“.[12] Сам Лутер је изјавио за свој иступ пред Рајхстагом у Вормсу 1521. године: „Ту сам ја био Црква’.“ („Da war Ich die Kirche“).[13] (Ова његова изјава је, узгред буди речено, истоветна са изјавом која се приписује папи Пију XI за време Првог ватиканског концила).

Све ово стварање нових „предања“ на новим духовним и историјским начелима, чини хришћанство, бар за извесно време, социолошки ефикасним и примамљивим за свет склон игри и променама. Но истовремено оно га отуђује од његовог дубљег садржаја и духовног етоса и развоја уверење дас е историјски живот Цркве исцрплзује само социолошком димензијом, будући да је, по таквом схватању, његова основна компонента друштвена структура условљена временом и његовим променама. Није онда чудо што се данас на таквим „предањима“ и поимањима заснована теологија, сусреће са мртвим Богом у себи и у својој историји и уопште у историји Цркве и света. А то је неизбежни крај свих оних који се отуђе од живота Божјег“ као и остали многобошци (уп. Еф. 4, 17-18)!

Што се пак тиче Православне Цркве, она, утемељена на Аврамовој и Петровој вери, а не на страху Петровог „тела“, чува идентитет свог историјског и духовног бића, понекад и по цену своје привидне историјске неефикасности и „неуспеха“, живећи у сваком времену, најпре са Христом и „са свима светима“ (Еф. 3, 18), па тек онда са временом. Из таквог њеног става и начина живота произилази и њена историјска сигурност и унутарње јединство њене вере и етоса, као и њено дубоко самосазнање да је она заиста „остатак“ Народа Божјег, Нови Израиљ, који је био и остао со и видело овога вечно променљивог света.

Напомене

  1. Ignace d’Antioche, Lettres, Sources Chr. № 10, ad. Rom. 7,1.
  2. Ignace d’Antioche, Lettres, Sources Chr. № 10, Paris 1969, ad. Smyr. VIII, 1, p. 138.
  3. Ignace d’Antioche, Lettres, Sources Chr. № 10, Paris 1969, ad. Rom. IV, 1, p. 110.
  4. Кирилу Иерусолимон, Катихисеис, 4,33, изд. ВЕП. Томос 33, стр. 77.
  5. Св. Григорије Палама, Hom. XII, РG. 151, со1. 147.
  6. Кирилу Иерусолимон, Катихисеис, 4,22, изд. ВЕП. 33, стр. 74
  7. Иоанну ту Климакос, Логос 14, 31.
  8. То Героптикон, 101 В, изд. Астир, Атина 1970.
  9. Исак ту Сиру, Та евретхенда аскити.ка, Логос 82, стр. 283.

10 О овоме види опширније: Архим. Јустин Поповић, Православна Црква и Екуменизам, Солун, 1974, стр.

11 I. Preus, Die Lutherische Lutier-Dhscusion, Concilium, 12 Iahrg., Heft 10, oktober 1976, p. 513.

  1. Ibidem, p. 514.
  2. Ibidem.