објављено / 21.10.2016.

Митрополит Иларион (Алфејев) – Живот и учење светог Григорија Богослова (социјалне теме)

СОЦИЈАЛНЕ ТЕМЕ

 

У Григоријевом стваралаштву моралне и социјалне теме су уско испреплетане. То није случајно, јер моралност сваког одређеног човека се одражава на живот друштва (=социума) и проблеми који се јављају у заједници често се укорењују у личне карактеристике њених чланова. Несавршенство сваког социјалног строја, сваког државног система и друштвене структуре проузроковано је општом греховношћу човека, његовом неспособношћу за живот по законима љубави, праведности, хармоније.

Григорије је био грађанин моћне империје с робовласничким устројењем. На глави државе, на врху друштвене пирамиде, стојао је император – полу-божанска фигура, човек над којим закони нису имали власт, јер је он сам творац закона, који се није потчињавао никоме осим Богу. Дно пирамиде је образовала многобројна класа робова, који су сачињавали апсолутну већину градског и сеоског становништва; то су били људи који су се налазили у потпуној и беспоговорној зависности од свога господара, без чије воље они нису могли ни ступати у брак, ни постати чланови црквеног клира; робови су били људи који нису владали сопственим животом (1). Између тих двају друштвених полова простирале су се многобројне грађанске класе: од чланова сената, дворјана, градских и обласних начелника, крупних земљопоседника и армијских официра, до малог дворјанства, занатлија, купаца, војника, сељака, слободњака. Чланови црквеног клира су могли да потичу из било ког сталежа; уосталом, почевши од IV века, епископи су све чешће постајали представници аристократије, и све је теже било оном који је долазио из нижих слојева друштва да се попне до архијерејске катедре.

Идеја поретка, закона, праведности, наслеђена од римског права, остала је централна у византијском политичком устројству (2). Хијерархијска структура византијског друштва била је уређена по принципу првобитне неједнакости људи у зависности од њиховог социјалног порекла; ипак су сви чланови друштва били једнаки пред законом, са изузетком императора, који је стојао изнад закона, и робова, за сваког од којих је једини законодавац био сопствени господар. Карактеристично је тврђење Григорија Богослова о томе, да као што су красота неба, сунчева светлост и ваздух заједничка својина свих људи, тако и цареви представљају „свим слободним људима“ једнако право да се користе заштитом закона (3).

Однос хришћана према грађанским властима била је лојалност у свако време, па чак и онда када су у властима били гониоци хришћанства. Апостол Петар је писао, имајући у виду римску државу свога времена: „Будите покорни свакој власти човечијој, Господа ради: ако цару, као господару, ако ли кнезовима, као његовим посланицима… Бога се бојте, цара поштујте“ (4). Апостол Павле је позивао хришћане да се потчињавају вишим властима и заповедницима, не због страха од казне, већ по савести (5), „јер нема власти која није од Бога“ (6); а такође и приносити мољења „за цара и све који су на власти“ (7). У апологијама из II века, које су упућене римским императорима, срећемо не једанпут потврду хришћана о лојалности грађанским властима. Заједничко место је идеја божанског порекла царске власти; чак и император незнабожац, по Тертулијановом тврђењу, више припада хришћанима него незнабошцима, јер га је хришћански Бог поставио на (његово) служење (8).

Григорије Богослов не оспорава божанско порекло царске власти, чак и када је реч о Јулијану, одступнику од хришћанства. У Григоријевим очима Јулијан није одступник који је незаконито добио власт, већ законити цар, који није спознао висину свога призвања и није умео да оправда поверење које му је Бог указао, учинивши га императором. У 19. беседи, изговореној због пописа народа, који је покренуо император одступник, Григорије говори о томе да Бог делује преко грађанске власти, чак и онда када на челу државе стоји незнабожац, као Октавијан Август или Јулијан, и када туђином управљају злочинци слични Ироду. Потврду својих мисли Григорије види у животу Исуса Христа, Који се родио у време свенародног пописа, који је расписао цар Ирод, и био послушан грађанин Римске империје:

>>„У то време изиђе заповест од ћесара Августа да се попише сав свет“. И поче попис.Тада пође и Јосиф у Витлејем, да се попише с Маријом, зарученом за њега женом, зато што он беше из дома и рода Давидовог(9). И тада, о чуда!, рађа се Спаситељ, Створитељ, и Господар васионе у бедном и малом склоништу. Устрашимо се тајне, поштујмо снисхођење и сами принесимо нешто на времени дар… Сада Ирод бесни и убија младенце, и ради Ослободиоца истребљује оне који би требали да задобију слободу. Али ми станимо с онима који се поклањају и принесимо Осиромашившему нас ради до тог степена, да је примио тело,… тајанствене и који превазилазе видљиво дарове… Ти (10) са Христом пописујеш, са Христом одмераваш, са Главом назначујеш цену, са Речју пребројаваш. Христос се овога часа рађа ради тебе, остаје Бог и постаје човек и настањује се међу људе. Шта показује ова реч? Мени се чини, она уразумљује оне којима су поверена таква дела, да у најважнијим одлукама (светских власти) Бог увек учествује. И као што, да би постидео оне који пописују, управо у то време ступа у општење с телом и људима, тако, да би утешио нас (који смо) у ропском положају и научио благоразумности,.. Сам је платио дидрахму (11) и не само за Себе, већ и за Петра, главног од ученика.<< (12)

Дакле, Бог делује кроз сваког цара и сваког владајућег, независно од тога да ли они имају симпатије према хришћанству или не. Управо зато ни сам Христос, ни апостоли, ни апологети II века, ни Велики Кападокијци нису били социјални реформатори и нису позивали на преуређење друштвених структура. За двадесет векова своје историје хришћанство није створило посебну социјалну доктрину, и његово морално учење увек је било усмерено на одређене људске личности, а не на безличне „масе“, структуре и социјуме. Хришћани никада нису овај свет сматрали идеалним, али су били убеђени у то да је немогуће створити рај на земљи путем социјалних преображаја, све дотле, док човек остаје у своме палом стању, Отуда мирно и свесно послушање хришћана властима, одрицање у учешћима у борбама за грађанска права и слободе. Истинска слобода за хришћанина није у томе да се ослободи од власти кнезова, господара и цара, него у томе да постане духовно слободан, да се ослободи из окова греха. У 17. беседи, изговореној у присуству назијанског градоначелника, Григорије говори о неопходности хришћана да се потчине властима, при чему се подобно потчињење посматра као закон, преднаписан Светим Духом. Међутим, он се не зауставља на томе, него се обраћа самоме градоначелнику, како треба да се користи својим положајем на корист ближњих. За онога који влада, пут ка обожењу води кроз доброту, доброчинство, човекољубље, милостив однос према потчињенима; за потчињеног – кроз послушање Богу, властима и својим ближњим:

>>Потчинимо се Богу, једни другима и земаљским властима: Богу – због свега; једни другима – због братољубља; властима – због поретка… Јер је и међу нашим законима такав закон,  један од најпохвалнијих и прекрасно установљених Духом… – да се робови потчињавају господарима, жене мужевима, Црква Господу, а ученици – пастирима и учитељима; Тако су и сви поданици дужни да се потчине властима, не из страха, већ због савести… А шта са вама, владари и кнезови? Јер и ка вама се реч окреће, да нас не бисте сматрали потпуно неправеднима, ако оне будемо убеђивали да испуне свој дуг, а вашој моћи попустимо, као да се стидимо наше слободе у Христу… Са Христом владаш, са Христом управљаш: од Њега си добио мач –  не да дејствујеш, него да претиш… Тако остајући с Богом, а не с кнезом овога света, с Благим Господом, а не с горким тираном… подражавај Божијем човекољубљу. То и јесте најбожанскије у човеку – чинити добро. Можеш постати бог без икаквог труда, не пропустивши шансу за обожење. Једни раздају имање, други умарају тело ради духа, умиру за Христа и потпуно се удаљавају из света… Од тебе не тражим ништа такво: уместо свега принеси једно: човекољубље… Знам, колико много може учинити доброта… Нека те ништа не убеђује да будеш недостојан власти, ништа нека те не одвраћа од милосрђа и кротости – ни време ни господар, ни страх и окруженост вишим начелницима, нити ма каква прекомерна наглост. Задобиј у тешка времена одобровољење одозго, позајми Богу милост; још се нико од оних који су ма шта принели Богу, није раскајао.<< (13)

У цитираном тексту Григорије призива робове да се потчињавају господарима слично томе како се Црква потчињава Христу. На другом месту он призива господаре да буду милостиви према својим робовима, напомињући да је и Христос попримио лик роба; за слободне је довољно то што имају робове, не треба отежавати и без тога тешки удео последњих (14). Сва ова казивања ипак не значе да је Григорије сматрао ту неједнакост робова и господара, која је постојала у византијском друштву,  за природну или богоустановљену. Григорије није био адвокат ропства као социјалног института, премда није ни призивао на рушење робовласничког система, и сам је био арстократа и робовласник. Он је више пута говорио о томе да су у почетку сви људи били створени слободни и благородни; само као резултат грехопада појавила се та неједнакост, која постоји у свету:

>>„У почетку“, каже, „није било тако“ (15). Него, „створивши у почетку“ човека (16), створио га је слободног и самовласног, ограничивши га само једним законом заповести (17), а такође и богатим усред наслађења раја… Слобода и богатство су се састојали једино у испуњавању заповести, а истинско сиромаштво и ропство – у њеном преступању. Али због тога, када се појавила завист, раздор и нечиста власт змије,… разорила се сродничка свеза међу људима, који су се удаљили једни од других и разделили по звањима, и пристрасност према стицању је унизила природну великодушност… Али погледај на почетну равноправност, а не на касније раздељење…<< (18)

 

Григорије наглашава да је подела на племиће и плебеје противприродна; исто тако је и подела на робове и господаре вештачка; истинска племенитост и истинска слобода нису у племићком пореклу већ у добром карактеру:

 

>>Зашто господар и роб? Зашто (тако) рђава подела?

Један је Творац свију, један закон, један суд.

На онога који ти служи не гледај као на роба, него као на сапомагача…

А шта треба да чине робови, посебно Божији?

Нека се не одричу да угађају господарима

И ви богати, и ви слободни, нарав записујте.

Јер се и Христос у обличју Божијем јавио, ал` нас ослободио (19).

Сви исти су прах, сви су од једног Оца произашли. Насиљем

Раздељени беху смртни на две групе, не природно.

За мене роб је сваки подлац, а слободан – онај врлином богат.<< (20)

Подела човечанства на богате и сиромашне је такође последица грехопада. Богатство је, по хришћанском учењу тешко спојиво са спасењем. Христос је позвао богатог младића да разда богатство сиромасима и крене за Њим (21). Григорије, мање радикалан у суђењима, сматра, да за богатог постоје две могућности: или да разда сву имовину сиромашнима, или да је сачува за себе, али да је дели са беднима (он сам је изабрао други пут). Говорећи о томе, Григорије оштро критикује богаташе свога времена за прекомерну раскош и равнодушност према беднима:

>>Нама је потребно чак да под буде посут,… мирисним цветовима, а сто замашћен најдражим и најмириснијим уљима,… да претходе малишани, украшени и постројени церемонијално, са раскошним као женским фризурама…, једни држе чаше крајевима прстију и доносе их што је могуће префињеније и опрезно, други држе лепезу над нашом главом и вештачки произведеним ветром хладе читаво наше тело… За сиромашне много значи и да буде довољно воде, а ми до опијања пијемо чаше вина… А шта је то, пријатељи и браћо?… Зашто раскошујемо када су наша браћа у бедном положају? Нека не буде, да се обогаћујемо, ако су они у невољи, да ја будем здрав, ако не исцељујем њихове ране, да ја имам довољно хране, одећу и кров над главом, ако не делим са њима хлеб, не дајем им, по могућности, одећу, не пружам им кров. Али потребно је или да све оставимо ради Христа, да би заиста следили за Њим, узевши крст…(22), или да делимо своје имање са Христом, да би се и само поседовање имања благодарећи потребном поседовању осветило, и да би они који не поседују ништа, били учесници у нашем поседовању.<< (23)

 

Дакле, богати треба да деле са сиромашнима, господари да буду милостиви према робовима. Свака социјална неједнакост – између племенитих и лица простог порекла, између господара и робова, између богатих и сиромашних – противна је богоустановљеном поретку и последица је греховности човечанства. То исто треба рећи о неједнакости мужа и жене.

У византији су се жене, посебно удате, сматрале грађанима другога реда; њихово учешће у друштвеном животу било је минимално; оне су већином седеле кући и занимале се једноставним пословима. По мишљењу Григорија Богослова, које је одражавало општеприхваћени став његових савременика, жени не приличи да се бави богословљем и говори о религиозним темама; њен посао је разбој, пређа, читање богоугодне литературе (24). Жене такође не би требале да употребљавају козметику, да праве пунђу од перике и уопште да се крећу непокривене главе; треба да буду задовољне природном лепотом и чувају је за свога мужа (25). Најбоље за жене је да седе кући, моле се, ткају и преду, задају посао служавкама, мање разговарају, ређе излазе из дома, срећу се само са целомудреним женама и сопственим мужем (26). У браку су жене у потчињеном положају; муж треба да прати њен живот и понашање: ако се на лицу појави козметика – да је скине, ако много говори да је натера да ћути, ако се смеје – да је примора да прекине смех, ако троши много новаца или много пије –да је ограничи, ако често излази из куће – да запрети (27).

Без обзира на овакве ставове, Григорије је добро разумео да се првобитна природна једнакост мужа и жене не може оспорити. Расуђујући о узроцима потчињеног положаја жена у њему савременом друштву и у старозаветном Израиљу, Григорије износи хипотезу о томе, да су свему криви мушкарци, који су створили законе, који дискриминишу жене. У хришћанству је свака дискриминација искључена; пред Богом су сви једнаки; у Христу нема ни мушког пола ни женског (28):

>>Због чега оно што није дозвољено женама, дозвољено је мушкарцима, тако да жена која оскврни мужевљеву постељу чини прељубу и излаже се тешкој казни по закону; а муж који је неверан својој жени, остаје некажњен? Не примам такво законодавство, не одобравам тај обичај. Мушкарци су били законодавци, па је зато и законодавство против жена, зато су се и деца дала у власт очева, а слабији пол је остао пренебрегнут. У Богу није тако, него „поштуј оца свога и матер своју…“ (29). Погледајте како је закон једнак. Један је Творац и за мужа и за жену, исти прах – оба су они, исти лик; један је за њих закон, једна смрт, једно васкрсење. Ми се рађамо од мужа и жене; исти је дуг деце у односу на оба родитеља… Ако помислиш на лошије, онда је сагрешила жена, али такође и Адам: обоје их је прелестила змија, ни она се није показала слабијом, ни он јачим. Али помисли о бољем: обоје их је спасао Христос Својим страдањима. Је ли због мушкараца постао тело? Али такође и због жена. Због мушкараца је умро? Али је и жена спасена Његовом смрћу. Назива се „од семена Давидивог“ (30), чиме је, можда ћеш помислити, успоштован мушкарац? Али се и рађа од Деве (31) – ето већ и жена! „И биће“, говори, двоје „једно тело“ (32), а једно тело нека има једнако достојанство. Павле чак и примером озакоњује целомудреност. Како и на који начин? „Тајна је ово велика: ја говорим за Христа и Цркву“ (33). Добро је да жене поштују Христа у лицу мужа, и добро је да муж не бешчасти Цркву у лицу жене. „Жена“, говори, „нека се боји мужа“ (34), исто као и Христа. Али и муж нека се са поштовањем опходи према жени, као Христос према Цркви.<< (35)

 

Григорије као да полемише са својим савременицима, византијским малограђанима IV века. У суштини он устаје против, за Византију, традиционалног мишљења о томе да је жена узрок свих зала, саблазни и непријатности; такво мишљење је посебно карактеристично за монашку литературу (36). Григорије овде наступа у својству заштитника жена, као што је иступао у заштиту свих сиромашних, страдајућих и унесрећених.

Григоријева казивања на социјалана питања могу се свести на три основне теме: 1) свака је грађанска власт од Бога; 2) свака дискриминација и свака неједнакост у правима је противприродна; 3) сваком је човеку, независно од његовог социјалног положаја, доступан врлински живот, који води ка обожењу.

По свему судећи, најкаректеристичније за морално и социјално Григоријево учење је то што он живот хришћана у Цркви и друштву разматра као пут ка обожењу. Испуњавање Божијих заповести и активно чињење добрих дела су управо зато неопходни, зато што омогућују очишћење човека, промени на боље читавог његовог бића. Високо морални начин живота, благодарећи коме настаје очишћење, јесте „друго стварање“ (37), свецела промена и преображај човека, његово „рођење свише“ (38). Живот у сагласности са моралним нормама хришћанства јесте усхођење ка врховима боговиђења, богословља и созерцања; праксис-доброчинство само је средство за достизање тих врхова:

>>Усходи врлинским животом; кроз очишћење стекни чисто. Желиш ли да икада постанеш богослов и достојан божанства? Сачувај заповести и иди путем (испуњавања) наредби (Божијих), јер делање води ка созерцању.<< (39)