објављено / 17.05.2016.

Монах Никодим Богосављевић-Зашто је Свети Сава изабрао Превлаку за седиште Зетске епископије?

Предавање одржано у Клубу Војске Југославије, Херцег-Нови, 11. 12. 2000. год., поводом археолошке изложбе „Превлака Св. Арх. Михаила“.
Поштована Господо, племенити саборе, част ми је и сматрам за велики благослов да у Новом, блиставом бисеру Српске Боке, вечерас пред Вама говорим о односу и заједници Св. Саве и Превлаке. Говорићемо, дакле, о споју и љубави увек нова и млада бисера наше прошлости, наше садашњости и наше будућности, једном речју наше вечности, говорићемо о духовном и девичанском, небеском браку увек младе и нове Превлаке, невести наше Невесте и неостаривог оца наше духовности, Светога Саве. Тражећи вечерас овде одговор на питање „Зашто је Свети Сава изабрао Превлаку за седиште Зетске епископије?“, ми ћемо, заправо, откривати камен по камен, опеку по опеку, зид по зид, бедем по бедем грађевине Превлачке светиње, у коју је Св. Сава узидао свој дух, и којом је прогледао у вечност небеског Христовог царства.

Занимљиво је и, свакако, од изузетног значаја размишљање о разлозима због којих је Превлака у уму, очима и науму Св. Саве била место испред и изнад других места тадашње Зете, најповољније и најсвеобухватније да се на њему постави и подигне седиште једне од две епископије на Српском Приморју. Занимљиво из простог разлога што је за сваког посленика на духовној њиви изазов и задовољство улажење и упуштање у трагање за тананим нитима некада снажног и згуснутог сплета и преплета географског, привредног, историјског, политичког и духовног ткања времена и доба Св. Саве; од великог значаја, једноставно зато што овакав подухват неизоставно може донети, макар и делимично, препознавање и тумачење порука Св. Саве, које једном изречене, написане или сазидане представљају поуке вечне, непромењиве и незамењиве. Другим речима, једном постављена и подигнута Превлака заувек је укопана и узнесена у дубине и висине вечности, и с тога је испитивање наума и домостроја њеног, пре бисмо могли рећи рађања него стварања, равно трагању за пролазом и улазом који воде у неизрециво богатство ризнице њене непропадљивости. Повежемо ли покидане нити, нађемо ли улаз у непроменљивост и неувенљивост Превлаке, на најбољем смо путу да и ми постанемо део вечности Св. Саве, део вечности његове Превлаке, делови вечности Христове.

„Зашто је Св. Сава изабрао Превлаку да на њој подигне седиште Зетске епископије?“ На почетку тражења одговора морамо имати на уму да ово питање садржано у наслову нашег предавања, Св. Сава самоме себи није постављао. Питања себи и другима око себе постављају они чије је знање делимично, дакле, непотпуно. Св. Сава себи питање око избора Превлаке није постављао из једноставног разлога што његово знање није било делимично — његово знање било је потпуно. Његов ум је био чист и просвећен и облагодаћен Божијом светлошћу, тако да у њему није било труња и сенки запитаности и недоумица. Онај ко себи и другима око себе поставља питање неизоставно мора размишљати како би дошао до одговора. Св. Сава није размишљао. Његов ум је био слободан од мисли и помисли. Његов ум је ћутао. Ћутао је његов ум јер је све знао, боље и тачније речено, његов ум је све видео. Све зна само онај који све свеобухватно види као целину. Свевиђе, свезнање дар је од Бога, то је духовни дар да се Духом Светим све види и сагледава, схвата, разуме и зна, то је вид којим вечност гледа и посматра време, за тај вид и то знање не постоји прошлост нити будућност, они су делови једног непроменљивог, непрекидног и нереметивог сада. Таквим видом и знањем Св. Сава је Превлаку гледао и видео је, значи, знао је, шта је она била пре њега, и видео је, дакле, знао је, шта ће она бити после њега. Вечношћу неизмењивог и увек истог, што ће рећи, истинитог Божијег данас и сада, које је обитавало у њему, Св. Сава је гледао, видео и знао вечност Превлаке, њено даноноћно увек, њено трајно данас и стално сада. Постављајући, дакле, питање „Зашто је Св. Сава изабрао Превлаку за седиште Зетске епископије?“, седам стотина и једну годину након њеног избора и подизања, ми желимо да трагањем за одговором на њега, барем делимично завиримо у тајну свевиђа и свезнања Св. Саве и тиме себе учинимо ближим, блискијим и подобнијим Св. Сави и Превлаци.

Разумљиво је да преглед и попис услова и разлога отпочнемо да географијом положаја нашег манастира. Опште је мишљење да постављеност једног места у односу на ближу и даљу околину представља, у мањој или већој мери, непроменљиву датост, која условљава и изњедрава готово сталне типове станишта и привреде на њему, у готово свим историјским епохама и периодима. Сигурно је да питома и блага места не могу пружити уточиште бежећим, у истој мери као што сурова и пуста места не могу послужити за летњиковце или владарске палате. Та географска сталност и законитост од Бога је унапред припремљена и приправљена датост која треба да један положај издвоји, издигне и обележи из његовог окружења, да му припреми плодно тле за његову особеност. Таква места служе као стална сабирна места, жиже и огњишта, средишне тачке за седишта и средишта, окупљања, зборове и саборе. Превлака је, неоспорно, управо једно такво место. Када се стане у средиште разрушеног, некада саборног епископског храма Св. Архангела Михаила и из њега погледом опише круг, почевши од рта Врмца на северу, преко падина Ловћена и Грбаљског залеђа на истоку, Кртола и Луштице на југу и на западу жупе Драчевице, уочава се природно обликован обод, амфитеатар брда и гора, кружни венац који обухвата, заокружује и ограђује басен залива, претварајући га у језеро, у чијем је средишту, као његов центар, упоришна тачка и стожер — Превлака. Сви пречници тог круга секу се на њој, са којегод тачке обода посматрано, она је жижа у којој се сабирају погледи. Као што се све воде киша и потока стачу са околних брегова и уливају у горско језеро, исто тако, са било ког места Превлачког метоха да се крене, природни путеви водом и копном воде и доводе на њу. Осим тога, тако усидрена на истоку изнад себе, тачно у оси њеног храма, она је за прамац и јарбол њене лађе спасења добила Ловћен. Када зора — као што Богородица рађа Христа — изњедрава сунце, светлост са врхова Ловћена обасјава олтар храма и служи као пут и траг светлости, источник и светионик. Надморски ниска, Превлака је духовно ловћенски висока; Ловћен је њена крма, путоказ, крајњи циљ и гора њеног преображења, изласка и напуштања овог привременог света. Тако постављен он Превлаци служи за њено лакше преношење, превлачење и пресељење у надумни и повишенебесни свет.

За овакав положај Превлаке, судећи по археолошким налазима, знало се још у каменом добу праисторије, у време хеленизма и античког Рима, у доба раног средњег века, и, наравно, у време Св. Саве. Оно што су векови и епохе проверавали, доказали и утврдили, Св. Сава је имао само да потврди. Постављајући епископски трон Зетске епископије на њеном узвишењу, он је ставио тачку на њену привремену историју и одшкринуо врата њене вечности, дао јој венац и круну и одредио је да буде оно што је она једино и могла бити — седиште и средиште, седиште Зетског епископа, касније Митрополита, данас Митрополита Црногорско-приморског, и средиште збора и сабора, не само метохије Превлачког манастира, већ и православне Боке, Српског Приморја, читаве Зетске епископије. Како је епископски трон, уствари, Христов трон, то је Св. Сава подизањем храма и епископије на Превлаци, објавио њену, од Бога спреману, наговештавану и најављивану христоцентричност. У срцу Превлаке почео је да живи и куца Христос и да сабира и окупља око себе све Своје. Оно што је Бог започео стварањем природе и географије, то је Св. Сава довршио освећивањем и охристовљавањем Превлаке.

Међутим, сама географија, природно погодан положај не могу у себи имати довољно силе и снаге да би сами својом моћи привлачили народ на своја њедра и на своја крила. Требало је ту још помоћи Божије, дарова и благослова небеских на земљи, да би она — земља и тло — били небескији, небу више налик. Ни ту Господ није био шкрт, већ је невесту наше невесте украсио, улепшао и обдарио сваким изобиљем и складом. Није довољно да невеста буде лепа, потребне су јој хаљине и накит и још по нешто од опреме и мираза. И, заиста, добила је Превлака цветне хаљине ливада, рухо маслињака, одежде винограда и воћњака, накит жита и шипка, огрлице смокове и венце ловорове и мирте, па је чак добила и бистро и јасно огледало морско да се у њему, огледа, украшава и очешљава. Њена трпеза је као најбогатији мираз увек била спремна да се на њој свакодневно врши небеско чудо умножавања хлеба и рибе и претварања воде у вино; дочекивала је гладне и жедне, прве ситила, друге појила, цареве и убожјаке крепила вином, уљем видала телесне и душевне ране уцвељеним и рањеним. И оно што није могло да стане у њене житнице, под сводове и волтове, у бистијерне и рибњаке, вреће, бачве и каменице, раздавала је и делила нишчим и бескућним. Била је свачија мајка и посестрима, а невјеста само једног небеског Женика, као мудра дјева са уљем Духа у светиљци, увек будна да Христа дочека у своју ложницу и да за њим закључа врата.

„Поднебље је превлачко тако сретно, да се одликује и од осталих сусједних крајева“ — речи су памтише и истраживача Превлаке, Младена Црногорчевића. У тражењу потврде овом исказу прилика је и час да се на овом месту присетимо одређених учења и веровања средњевековне Немањићке државе. Реч је, наиме, о поимању света створеног ради човека, као сусрету, споју и саставу разнородних елемената и састојака, њих четири на броју. У томе ће нам помоћи истраживања уметничког украса једне друге Немањићке велике светиње, срећније судбине и животног пута од ове наше Превлачке. У питању су Високи Дечани, задужбина Св. краља Стефана Дечанског, њена средишна трифора, источни прозор на олтару и приказ четири различита цвета на њему, крстообразно спојених у складну целину. Истраживач исправно и уверљиво тумачи овај мотив као састав четири стихије од који је свет састављен: земље, воде, ваздуха и ватре. По паду првог човека, праоца нашег Адама, заједно је с њим пала и читава природа, пао је целокупан свет и стихије које су првобитно у рају биле у поретку, складу и равнотежи, распале су се и од дојучерашњих савезника претвориле су се у љуте противнике и ненавиднике. Тако је вода устала против земље, ваздух јурнуо на воду и земљу, а ватра, као највиша и најмоћнија сила, стала је да пали и жари све остале одреда. Христос је нови Адам, Црква је нови Едем, рајско место и оаза која поново подиже човека из пада, прима га у себе, а са њим васпоставља и поново обнавља некадашњу складност све творевине и твари, најпре кроти и умирује одрођене и разгоропађене стихије: земљу, воду, ваздух и ватру. Превлака, као место одвајкада припремано за средиште Цркве Христове, морала је да поднесе доказе и уверења о присуству благостања и хармоније до јуче међусобно завађених сила. Она је то уверење могла без проблема прибавити. И, заиста, као ретко које место она је тиха лука у којој земље, воде, ваздуха и ватре има у складном изобиљу. „Поднебље је превлачко тако сретно, да се одликује и од осталих суседних крајева“, још једном понављамо речи Младена Црногорчевића. Земље на самом острву и залеђу на претек; воде свуда унаоколо, зденаца такође; ваздуха, струја ваздушних и здравих ветрова, по мери; ватре, топлоте и светлости сунчане од јутра до вечери. И то све у мери, складно и одмерено. Превлака је саздана од постојане иловаче, омивене и окупане, прозрачене и проветрене, светле, осунчане и небозарне. После географских, климатских и привредних, дошли су на ред политички разлози. Улажење у свет политике која је у време Св. Саве окруживала Превлаку и одређивање њеног „за“ и „против“ ове светиње, своди се на тражење и давање одговора на једно једино питање. Оно гласи: зашто Св. Сава седиште Зетске епископије није поставио у Котору? Као што је добро познато његов телесни отац Стефан Немања, и потом духовни син, потоњи и заувек Св. Симеон Мироточиви, освојио је овај град и у њему подигао дворац, а после њега и остали владари из породице Немањића бораве у њему. Одговора на ово питање има два, кратки су и један из другог проистичу: први — зато што је Котор град, и други — зато што Котор није подигнут од стране Срба. Размишљање отпочињемо од овог другог, наиме, да Котор није од постанка био српски. Иако су у време Стефана Немање и Св. Саве и у време знатно пре њих, у Котору живели Срби, додуше већином латинског закона и обреда, овај град није од њих створен, па су у његове темеље, облик, тип и душу уграђене и узидане идеје, психологија и дух њених градитеља, најпре старих Римљана и после њих њихових наследника Романа. Коначно обликован у часу најезде Авара и Срба, он је у себе узидао страх и немир опсаде. Подигнут и постављен на тесном, скученом и тескобном месту, месту до кога се тешко долази, а још теже одлази, изнад његових кровова и глава бегунаца у њему, висио је терет литица које треба даноноћно на себи носити. На једној страни под сенком ловћенских стена и на другој падина Врмца, овај положај у редовним условима нико не би изабрао да на њему подигне и изида град; мање рибарско насеље да, али град, свакако не. Међутим, управо таква места, онима који беже и склањају се, пружају најбоље уточиште и заклон. Повлачећи се испред Авара и Срба стари Романи су у темеље свог прибежишта узидали своју несигурност и безнађе и од тада их, па све до данас, скупа са стенама унаоколо, у трајно наслеђе оставили своме граду и његовим будућим житељима. Створен и сазидан да одбрани, Котор је по нестанку освајача у свој котао затворио и заробио своје градитеље и браниоце, оне којима је требало да обезбеди слободу. У време тог утврђивања Срби нити су знали за градове нити су их имали. Касније, у време Св. Саве, Срби су увелико подизали градове, али у њима нису становали. У малим управним и војним градовима или рударским центрима живели су цивилни и војни заповедници и по неки свештеник и писар. Занатлије и трговци били су настањени у доњим градовима и подграђима, где су уједно биле тржнице. Сав остали народ живео је на својим ораницама или за својим стадима. Тако је остало све до најновијих дана. Све ово говоримо зато да било јасније зашто Св. Сава није хтео, а могао је, да у један тесан град постави седиште епископије која је имала да се стара о свом стаду, које је тражило ширину, пространство, прозраченост и проветреност, хоризонт који у даљини нуди пролаз, излаз, утеху и наду. Постављање седишта Зетске епископије у Котору значило би позвати сав народ, за који се везује ширина словенске душе и још шире тада, од Св. Саве тек избрушеног и искристалисаног православља, значи позвати народ, своје стадо да ширину своје вере и своје душе стешњује и смањује, гуши и умањује у једном тесном граду. У то време око великих светиња или епископских седишта, црквено-народни сабори били су увелико једини вид сабирања и окупљања Срба: богослужење са причешћивањем, беседе и већања и, наравно, саборне славске трпезе. За ове бројно посећене скупове у Котору једноставно није било места. На другој страни, Превлака је пространа, отворена и осунчана, довољно широка да на своје раширене и распрострте хаљине прими и окупи саборе, литије, зборове и трпезе.

Други одговор који смо навели као први: зато што је Котор просто град, допуњујемо навођењем чињенице да Св. Сава ниједно епископско седиште није поставио у граду, већ их је поставио у манастирима. Символика и поруке су више него јасне. Град је, осим једног, а и тај је небески — мислимо на Нови, Горњи, Небески Јерусалим — синоним за свет, место пада, место греха, област таштине и гордости, пре или касније урушена вавилонска кула. Монаштво и манастири настају као бег из града и од града. Град је тамница људској души. Псалмопојац пева: „Порази Господе, и раздијели језике њихове, јер видим насиље и свађу у граду; дању и ноћу то ходи по зидовима његовијем; злочинство и мука је посред њега. Усред њега је погибао, с улице његове не одлази пријевара и лукавство“ (Пс. 54,9-11). Тако је било у време цара Давида, тако је било у доба Св. Саве, тако је и дан-данас, тако ће, на жалост, бити и до судњега дана, до другог и страшног доласка Господњег. Град је место борбе за престиж, новац и власт. При томе се средства не бирају, почевши од мита, преко лажног сведочења, завршно са арсеном. У граду је човек роб греху и другом човеку. Зато Св. Сава изводи епископско седиште из центара политичке власти и доводи на место власти и сила духовних. Манастир је место икономије и економије, молитве и рукодеље. Место ван града, ван света, место покајања, смирења, самоумањења, место где царује истинити Цар или Цар истине, а не робови страсти, греха и мамона. Манастир је место освећено, окађено кадом и миомирисима земаљских и небеских кадионица. Манастир је место слободе, духовне и телесне, место где столује и борави Бог. И зато је разумљиво да у њему столује онај који је икона тог истог Бога — епископ. Превлака је Богом дано и спремано место да на себе прими манастир, бедемима духовно и физички одвојеног од света, утврђени град, али град небески. Значи: не врева и кошмар, већ мир и склад; не тескоба, студ и сен града, већ ширина, топлота и осветљеност манастирске, монашке кошнице.

Преостали су нам још историјски и духовни разлози. Најпре, дакле, историјски.

Знао је Св. Сава да се само на тврдом камену станцу проверене прошлости може и мора сазидати грађевина садашњости, која ће својим слогом зидања досећи и изнети висину будућности. Дубина прошлости мора бити што дубља да би будућност била што виша. Прошлост мора бити што ближа почетку да би будућност дочекала крај. Тада између њих тако удаљених има више простора и времена за садашњост, односно, време оболело и раздељено на јуче, данас и сутра има боље изгледе да се исцели, дакле поврати у целину, има већу могућност за своје преоблачење и преображај у вечност. Св. Сава се трудио да почетак Зетске епископије постави на прошлости места чији би почетак био што ближи Ономе који сам за себе рекао да је Почетак, из простог разлога да би њен конац, завршетак њене будућности био непосреднији Њему који је такође и Крај. Значи, требало је за своју епископију изабрати место чија би прошлост даље и дубље досезала и допирала до Христа, који је Алфа и Омега, Почетак и Крај. Превлака је била спремна да и овом захтеву да најбољу понуду и задовољење. Прошлост Превлаке, од свих прошлости места у Зети, изгледа, била је најближа Христу.

Иако ће наредна археолошка истраживања Превлаке сигурно доносити нове и значајне податке и чињенице, уверени смо да ће овогодишње откриће остати свеукупно међу најзначајнијим и најважнијим. Испод темеља олтарске апсиде Превлачког храма откривен је хришћански гроб покојника коме је због доступности очишћен само горњи део скелета. Од налаза располажемо само новчићем из времена цара Диоклецијана, великог, можда и највећег прогонитеља хришћана, откривеног у земљи изнад покојника. Према налазима антрополога реч је о мушкој особи робусне грађе динарског типа, око педесетак година старости, чија је горња вилица претрпела оштећење, али у време знатно пре смрти. Спремни смо да верујемо да је у питању гроб ранохришћанског мученика, и с обзиром да је сахрањен испод тзв. „горњег места“, које припада Христу, односно, његовој литургијској икони — епископу, могуће је да је реч о епископу ране цркве у овом делу тадашње провинције Далмације, потом, Превалиса, о којој немамо никаквих писаних података. То је најдубљи и најстарији траг и датум у хришћанској историји Превлаке за који је Св. Сава свакако знао, јер су према црквеном предању, писаним историјским и подацима из житија светих, прве хришћанске богомоље, тзв. мартирији, подизани управо на гробовима раних мученика или епископа. Дубина прошлости овог гроба била је довољно близу Христу и довољно јак историјски разлог и за одабир Превлаке и за њену будућност која ће због своје духовне висине постати христолика. Откривши у ранохришћанском гробу јак историјски мотив, ми смо истовремено пронашли камен темељац духовне осе која је имала да повеже прошлост и будућност, да земљу споји са небом, а нас пренесе из времена у вечност. Зато је Св. Сава дошавши на Превлаку, тачно изнад овог гроба, побо свој архијерејски жезл и архипастирски штап рекавши: „Овде станује живот вечни и тече извор живе воде. Овде копајте!“

Географија је сва земаљска и о земљи; клима и привреда су изнад и из ње; политика је део света и плод светски; историја је у темељима света и земље; све скупа ове области, искуства и знања припадају земљи и земаљском размишљању и расуђивању. На земљи и земаљским стварима нема слободе истините, све сама датост, условљеност и зависност и привезаност. Као орао који би хтео да се вине у висине, које су његов дом и домовина и он њихов господар и управитељ, али коме су ноге ужетом везане за тло и он не може да полети ка својој отаџбини, тако и ум који се бави стварима, пословима и законима земље, па се још и пристрашћем везује за њих, не може да се подигне на орловске висине и да отуда, одозго с ње орловским оком и погледом све сагледа, не као исцепкане и иситњене делове, већ као целовиту исцељену целину, и потом све то уцељено својим орловским крилима обухвати и закрили. Наиме, сви разлози „за“ Превлаку, које смо до сада наводили представљају само делове Превлачке стене која се из приземља посматрана, није могла сагледати и доказати; требало је ствар посматрати и измерити одозго, с неба, не штапом и канапом, теговима и судовима, новцем и уговорима, већ духовним аршином, сочивом духа измерити, премерити, извагати и сагледати небески високу „необориму“ стену Превлачку. Небопарни и небокрилни и небооки, небески и духовни орао био је Св. Сава, који се на духовним струјама успињао и узносио изнад Превлаке и изнад Ловћена, и одозго са небеског крова и звоника Цркве Христове, једине живе грађевине која своје темеље има на земљи а куполе са златним крстовима на небесима, кажемо, уочио и угледао највећи, а самим тим и најдовољнији разлог за подизање Превлаке, односно, седишта Зетске епископије управо на њој.

Набрајајући и прелазећи од географских и привредних, преко политичких и историјских, и завршно стигавши до духовних дарова, одлика и предности Превлаке, ми смо, заправо, ишли од мање ка више важним разлозима, од нижих ка вишим, степен по степен, леству по леству, пењали смо се лагано и неприметно од земаљске датости ка небеској обдарености наше светиње. Духовни разлози су небески разлози, и као што приличи и следује, њих смо оставили за крај, да би као круна, завршни прстен или венац увенчали и украсили нашу причу. Стигли смо до места на коме наводимо најважнији разлог знања Св. Саве, и најдаљи, најдубљи и највиши поглед његовог свевиђа о коме смо говорили на почетку нашег предавања. Иако смо прошли све и завирили свуда, сагледали ширину географије, измерили тежину привреде, окусили и искусили тескобу политике и ископали дубину историје, истражили и претражили све и свуда, најуверљивији одговор на у наслову постављено питање — „Зашто је Св. Сава изабрао Превлаку за седиште Зетске епископије?“ — дошао нам је са духовних висина. Одабравши Превлаку као место издвојено и обележено, чисто, неоскврњено, место свето и освећено, Св. Сава ју је препознао као од Бога изабрану и припремљену на којој се имала објавити и појавити светлост славе Христове победе. На окађеној и освећеној Превлаци подигао је храм Господњи, часну трпезу, приуготовљени престо и жртвеник, на коме је требало да се принесе најчистија христолика жртва христоподобних Његових слугу и браће. Св. Сава је знао да ће се на овом месту остварити речи Господње: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јов. 15,13). Превлачки монаси нису имали никог ближег од свог најближег Бога и брата и пријатеља Христа. Они су као и Св. Сава пре и после њих, са Превлачког жртвеника угледали Голготу и Часни Крст Господњи и похитали да му се поклоне и да га целивају. Знао је још и то Св. Сава да ће њихова тела после поклоњења бити положена у Превлачку башту и врт као у Часни Животворни Гроб и да ће у њему, као из луковице, када за то дође погодно време, повољан час и прави трен, проклијати, нићи и процветати у најлепше љиљане и најмирисније небоземне кринове.

Мученици су сродници Христови. Они су народ рода чији је родоначелник Христос. Мученици су објављивачи и весници Христове победе. Они су Његови најбољи ученици и следбеници. Они су умирали ради Оног Који беше разапет на почетку њих ради. Мученици су украс Његове Цркве. Својом крвљу и страдањем они су осликали њене иконе и живописали и оживели њен живопис. Својим смртима они су јој удахнули и продужили живот. Они то раде непрекидно. Превлачки мученици су Христови састрадалници. Они су са њених њива самлевено брашно, из њених солила убрана со, из њеног шипка потекли сок, из њене маслине исцеђени јелеј, из њеног врта истргнути крин.

Највећи и најдубљи разлог и коначни циљ за избор Превлаке од стране Св. Саве за седиште Зетске епископије није њено плодно тле, ни корен дебла, ни његово стабло, ни његове олистале гране, већ његови цветови и најукуснији, најточнији и најмириснији плодови — мироточиве мошти Превлачких свештеномученика и мученика. Оне су најуверљивији и крунски доказ о величини и бистрини свезнања и свевиђа Св. Саве, о непогрешивости његовог избора. Оне су потврде да у њему сумње и недоумица није било, нити могло бити, оне су као жртва најчистије љубави сведочанство далековидости његове вере и прозорљивости његове на Бога положене наде.

Из свега овога наравно следи и највећи наук, порука и поука Св. Саве да мера наших живота, наших дела и наших љубави може и мора бити једино вечност. Када се све наше, од часа доласка па до часа одласка на земљу и са земље, провери у огњу вечности, онда оно што је чисто као злато и јако као дијамант, све оно што је небеско у нама, сели се на небо, а оно што је у нама трошно и безвредно као земља, на земљи остаје и у земљу одлази. На примеру Превлаке, седишту Зетске епископије и мученичких мироточивих моштију, Св. Сава нас учи да је наш циљ и коначно одредиште — са Христом вечност.

Да поновимо још једном: Св. Сава је на повољном, погодном и плодном тлу Превлачком, њеном складном изобиљу земље, воде, ваздуха и ватре, на њеној издвојености и светости, подигао, не град земаљски, већ град небески — манастир, седиште Зетске епископије и у његовом врту чекао да из семена и корена гроба ранохришћанског мученика-епископа, никну и процветају благоухани и мироточиви небоземни љиљани и кринови, мученичке мошти као неувенљиви весници пролећа вечности Христовог Васкрса. Превлачки мученици су духовна чада и пород тајанственог и девичанског, духовног и небеског брака Св. Саве и Превлаке, најдивнији изданци и младице, цветови и плодови седишта Зетске епископије на њој, најважнији разлог и доказ, најјаснији и најизричитији одговор на питање које нас је овде вечерас сабрало.