објављено / 4.03.2017.

Мр Петар Бојанић – Два лица једне исте медаље, али…

УДК 172.15(355.015)

О АУТОРУ: Мр. Петар Бојанић (1964), философ, објавио књигу Пријатељ и непријатељ (1996).

САЖЕТАК:Преписка која је недавно објављена, наравно, захваљујући професору Пиет Томмиссен-у, омогућује да се уопште говори и разумева однос, разлика или близина ова два европска правника. Заједничка љубав према Тхомас Хоббес-у, Сцхмитт-ова љубазност према непознатом италијанском правнику 1937. године када га Боббио посећује, Сцхмитт-ова чежња за новим контактима после 1947. г. и непресушна потреба за књигама као последица жала за одузетом библиотеком од стране Савезника, Боббио-во врло уздржано и ретко ослањање на идеје немачкога правника у својим радовима – све то не би било довољно да њихова имена стоје у заглављу неке озбиљне студије. Ипак, преписка која се десила, и пре свега преписка која је објављена, за живота једнога од њених актера, оставља могућност пропитивања и размишљања на траговима једног споља гледано врло успелог сусрета.

КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ: пријатељство, сусрет из 1937., Тхомас Хоббес, идеална теорија права/хришћански традиционализам, изостајање/вишак, дистанцирање, управљање прошлошћу

Рат је фигура која спаја имена ова два правника и филозофа. Рат чији су били сведоци, рат који је био основа њиховог рада, рат у чијем се контексту и десио њихов сусрет и послератна преписка. На овом месту моја намера није да објасним схватање рата и мира, права и силе, политике и државе, које су они у њиховим бројним текстовима сведочили. Није ми циљ ни да упоредим основну разлику између њих: Сцхмитт-ов покушај обнављања хришћанског унутар правне и политичке теорије уперен против разних „неутралиста, пацифиста…“ Боббио-ов „милитантни пацифизам“ у борби за демократију а против „нашег главног заједничког непријатеља – наше ирационалности“. Важније од свега тога јесте открити њихову разлику и близину у сусрету, у спријатељавању, у заједничком али краткотрајном опитовању њихових судбина и односа према учитељима и претходницима.

Нажалост, сведочења о рату у сенци су још једног рата, нашега рата, који траје и који и даље јесте. Ипак, мера нашег истинског сведочења може одиста да рачуна само на то да ће да искупи бивше и будуће мртве. Једна од сврха филозофије, од Сократа и од Христа, можда је у смислу за прецизност, за прецизно умирање, чиме би смрт могла да се избрише и суноврати. Да се сачека и победи. У том смислу, мишљење рата, као умножавања смрти, јесте задатак који једино може намирити војске и народе.

*

Управо преписка која је недавно објављена, наравно, захваљујући професору Пиет Томмиссен-у,[102] омогућује да се уопште говори и разумева однос, разлика или близина ова два европска правника. Заједничка љубав према Тхомас Хоббес-у, Сцхмитт-ова љубазност према непознатом италијанском правнику 1937. године када га Боббио посећује, Сцхмитт-ова чежња за новим контактима после 1947. г. и непресушна потреба за књигама као последица жала за одузетом библиотеком од стране Савезника, Боббио-во врло уздржано и ретко ослањање на идеје немачкога правника у својим радовима – све то не би било довољно да њихова имена стоје у заглављу неке озбиљне студије. Ипак, преписка која се десила, и пре свега преписка која је објављена за живота једнога од њених актера, оставља могућност пропитивања и размишљања на траговима једног споља гледано врло успелог сусрета. Макар једна страна у овој преписци, сагледавајући контекст и невоље против којих је требала да се бори и које је требала да победи, остала је безрезервна у исказивању свога пријатељства и своје добре воље. Ако се узме у обзир тежина коју Сцхмитт придаје речи пријатељ, ако се упореде Сцхмитт-ови „Дневници“ за поједине дане[103] када он упућује своја писма Боббио-у и уопште атмосфера која у овим забелешкама влада, потом ословљавања и читаве конвенционалне пасаже које Сцхмитт преузима од Боббио-а („Иллустре профессоре“, „Царо профессоре“ итд.) услед своје несигурности и пажљивости према саговорнику, – сигурно је да Сцхмитт нити у једном тренутку не сумња у добре намере италијанског правника и филозофа.[104] Сцхмитт је необично присан од свог првог писма које упућује из Плетнберга (из Британске зоне) 15. 12. 1948, у периоду када још увек не објављује ни анонимно а сву пошту прима на адресу Армин Мохлер-а. Већ у другом писму од 30. 1. 1949. Боббио-у презентира све шта му се десило после авантуре са Русима и његова три боравка им Бауцхе дес Лавиантхан (р. 54).[105] Пошто је пронашао рефугиум за себе и своју породицу, пошто се стабилизовао у тишини Вестфалена, мисао Хоббес-а је оно што га заокупља и што упорно жели да подели са Норберто Боббио-м. Наравно, Боббио није једини са којиме ову своју љубав тих година дели. Међутим, он је посебан јер припада култури која није немачка и јер представља покушај Сцхмитт-овог обнављања контакта са иностранством а посебно са некада врло блиском Италијом. У том смислу је прва половина преписке и посвећена љубазним разменама мишљења око Боббио-вог издања Хоббес-а, разменама књига, адреса, повременим неспоразумима и пикантеријама око Хоббес-а.[106]

Да видимо другу страну, страну Норберто Боббио-а, који је коначно главни „кривац“ што је ова преписка објављена. Једноставно, онај који је жив, који сам располаже писмима и може да их тумачи и разјасни накнадно, за нас би требао да буде посебно интересантан. Ипак, мислим да онај који јесте жив чини унутар ове преписке, овог објављивања својих и Сцхмитт-ових писама, једну додатну смрт ономе који је већ од пре мртав. Наиме, пошто би једна од карактеристика писања писама била непосредност и изостајање дупликата истих, макар у времену у коме је ова преписка настајала, увек је у предности онај који писма поседује, који их добија. На жалост, у овој преписци упадљиво има више Боббио-а од Сцхмитт-а. Наравно, број писама, 11 према 9 Сцхмитт-ових то не показује, али оно што јесте спорно јесте други део преписке који је за нас много важнији и у коме доминира италијански правник. Од шестог Боббио-вог писма од 23. 7. 1949. (р. 66) до десетог од 27. 12. 1953. (р. 71) постоји само једно писмо Сцхмитт-а од 20. 1. 1951. (р. 68). Тамо где се назире отворени сукоб, јер се Боббио врло оштро дистанцира од Сцхмитт-а у другој половини преписке, изостају одговори немачког правника. Интересантно је да сва писма Боббио-а из овог периода јесу често закаснели одговори на Сцхмитт-ове пошиљке. Управо ово изостајање Сцхмитт-а, овај вишак Боббио-а на оним најважнијим местима преписке, указује да је италијански правник, чини ми се врло вешто, управљао својом прошлошћу а тиме и својом садашњом сликом у јавности. Пошто нам се Боббио тако сам нуди, пошто су његови ставови у центру пажње, онда би било важно разматрати стратегије и „стратегије“ које покрећу његову руку, не би ли онда посредно дошли до Царл Сцхмитт-а. Да видимо шта је то радио у вези са „случајем Сцхмитт“? Шта уопште Боббио има са Сцхмитт-ом?

Један недавно објављени лауреатски говор Боббио-а може да буде добар путоказ.[107] Између осталог, италијански правник у њему каже да оно што га је одувек занимало јесу демократија, мир и људска права, као темељи једне „идеалне опште теорије права“. Ова теорија би, дакле, требала да уклопи ова три елемента, и то на један посебан начин. Боббио на примеру мира даје и рецепт како би све то могло да буде усаглашено. Ствар је у „стабилном миру који неће имати рат за своју алтернативу“. Ствар је у „аналитичком“ поступку који Боббио на много места исповеда,[108] који се састоји прво у раздвајању, дељењу свега на две супротности, подједнаких вредности и могућности, да би потом утопијски и идеални налог ступио на сцену. Скок би се састојао у потпуно апстрактном налогу и вредновању који би имао за циљ да уништи супротност позитивном члану дијаде – рату, диктатури, десници, сили… У којој мери је ова операција интонирана личним ставом, личном жељом, која нема никакво научно утемељење, која се крије реториком „научности“ и „аналитичности“ или реториком „правде и једнакости“, говори завршни Боббио-ев став. Наиме, на крају говора Боббио појашњава своје демократско правило комуникације, као „прво разумети па онда дискутовати, па дискутовати пре него осудити“. И онда додаје: „Мрзим фанатике свим срцем својим“ (детест и фанатици цон тутта л’анима). Ипак постоје и увек ће постојати они са којима се не може, са којима Боббио не може. Ова изненадна милитантност Боббио-а, овај лични тон који он у многим својим књигама користи[109], знатно умањује шансе да, на пример, мир нема своју алтернацију у рату или комуникација у екскомуникацији. На овоме месту би Боббио-ва теорија изненада добијала своје утемељење у реалности, понестајало би лично и утопијско итд.[110] Али фанатизам, фанатици и све изведенице из ове фигуре, за Боббио-а а и за многе друге, имају опет посебно значење, које је много суженије и приватније од уобичајеног. Фанатизам и проблем Доносо Цортес-а је место на коме преписка са Сцхмитт-ом креће у једном другом смеру. Фанатик је фигура која је приписана и Сцхмитт-у. Фанатизам је за Боббио-а изгледа ствар теорије, али боље једне посебне врсте теоретичара, чију је традицију он врло прецизно назначио.[111]

Али вратимо се на сам почетак Боббио-ве авантуре, на летњи распуст 1937. године, на Берлин… Питање је шта уопште тражи млади италијански правник код Царл Сцхмитт-а? Или боље, шта тражи италијански правник који ће постати касније Норберто Боббио? Пошто о томе јавно није никада пре полагао рачуне, да видимо како данас Боббио ово разјашњава.[112] Иако је приметно да је у самој преписци Боббио на моменте затечен, притиснут љубазним молбама Сцхмитт-а, којима се из писма у писмо све више одупире, несумњиво је да преписке не би ни било да није било сусрета из 1937. године. На данашње питање о свом одласку код Сцхмитт-а, сви Боббио-ви одговори се своде на један: „Не сећам се“. Вероватно би одговор за она писма Сцхмитт-ова која недостају био идентичан: „Не сећам се“, „Изгубио сам их“, „Нису ни постојала“. Ипак вештина Боббио-ва пре указује на стратегију прећуткивања него на стратегију деменције. Дакле, Боббио је исто проводио у Лајпцигу спремајући текст о Маx Сцхеллер-у, отишао је код професора Сомбарт Хартманн-а за које је имао леттере ди пресентазионе, са њима водио кратке конвенционалне разговоре, и онда се десио са Сцхмитт-ом други разговор, вечера у породичном кругу, играње са децом у башти итд. Одатле и почиње Боббио-во „Не сећам се“. Да ли га је професор Емге представио Сцхмитт-у, шта су причали, зашто је дошао – све је то остало неизвесно. Извесно је да се сусрет збио 10. 10. 1937. године али све остало, почев од Немачке тих година и атмосфере у Берлину, Боббио је сакрио, позивајући се поново на своје личне слабости и проблеме – на тадашњи дуги период самоће у његовом животу. Боббио се не сећа ни утиска каквог је на њега оставило прво писмо Сцхмитт-ово из 1948. године. Ипак, ни благонаклоност Антонио Гноли-а, који интервјуише Боббио-а, не може сакрити чињеницу да је Боббио и тада познавао Сцхмитт-ову делатност, поготову из 1935. и 1936., конгрес у Риму, објављивање Сцхмитт-а у фашистичким часописима тадашње Италије итд. Боббио ће међутим веома ефектно умети да заштити своју авантуру из 1937. године и своја лутања и тадашње растрзаности речима да „фашистичка доктрина није имала ништа са правном мишљу Сцхмитт-а“.[113] Наравно, то је истина, коначно немилост Сцхмитт-ова и у Немачкој већ је отпочела, али спорно је то Боббио-во касније, исувише лако преузимање улоге победника и носиоца новог утопистичког концепта. Није само „Сцхмитт био један од протагониста те трагичне историје“ као што каже Боббио, имајући у виду каснији рат и све што ће се десити, већ засигурно и сам Боббио. Или, обратно, све се дешава изван њих, само ће хапшења и испитивања Сцхмитт-а произвести накнадно у протагонисту који је изгубио, и за разлику од Боббио-а, правника који мора да проводи свој живот у тишини и изван катедре. У том смислу, и поред љубазности Боббио-а, као и његово писмо од 20. 02. 1949. године после читања „Еx цаптивате салус“, јесте благи позив Сцхмитт-у на одговорност (р. 56-57). „Дубок аутобиографски „патхос“ делује у тој мери на Боббио-а да се он двоуми. „У сред свих тих рушевина има ли другог пута од тишине?“ или је тишина само један тренутак да се у свест вратите мирнији и наставите Ваш рад.“ Наравно, било је питање када ће Боббио изгубити стрпљење, када ће престати да саучествује у судбини свога колеге, и када ће почети да се дистанцира од Сцхмитт-а. Писмо од 10. 12. 1950. коме претходи Боббио-во читање „Доносо Цортес“-а и поновно ишчитавање Сцхмитт-овог „Дневника“, пресудно је за обрат и одвише мирни тон преписке[114]. Са безброј ограда и са великом реториком опрезности, Боббио ће успети да изрекне своје незадовољство и неслагање са Сцхмитт-ом. На крају писма ће истаћи да су све примедбе изречене у прилог жељи да се преписка настави, да се наставља Боббио-во дивљење Сцхмитт-у и његовим књигама, да је и даље присутна жеља да се евоцира путем преписке сећање на далеки сусрет од пре 15 година. Истина, сам завршетак писма, који Боббио подвлачи, указује да је учињен напор ка дистанцирању: „данас се осећа више него икада потреба да се уђе у дијалог, док још једанпут не буде сувише касно“ (р. 68). Сукоб је сада отворен, Боббио је најавио да је он тек сада у дијалогу, да ствар може да отпочне. Ипак, није јасно, шта то поново може окаснити, или шта се може десити ако се заобиђе дијалог и форма дијалога на какву мисли Боббио? Очигледно је да је Сцхмитт поново принуђен да одговара и разговара, на начин који му диктира саговорник. Није било питање дијалога и Боббио-а и десило се то што се десило. Сада, пошто је Боббио осетио разлику, несводиву разлику, треба да се дискутује. (По оној подели Боббио-а, треба да следи даље осуда, па мржња, и на крају ће писма ишчезнути, јер је ствар отишла предалеко). Шта је онда изрекао Боббио у овом писму? Као и данас, и пре 36 година, почело је класификовање и дисквалификовање. Иако хвали Сцхмитт-ову књигу о „Доносо“-у, Боббио каже да нема симпатије за тог Шпанца, „јер је Шпанац и јер је реакционарни теолог, којих смо ми у Италији сити јер само осуђују модерну мисао и технику, не чинивши ништа да поправе свет…“ (р. 67). Крајње упрошћавање Боббио сада примењује и на Сцхмитт-ове дневничке белешке. Основна замерка Сцхмитт-у своди се на Сцхмитт-ово жаљење за уништеном Европом где „су сви жртве, и победници и побеђени“. Оптимизам Боббио-а је заснован на потреби да се катастрофа Европе разумева као рођење нечега новог, супротно од става да се у свему види крај. Боббио позива на борбу за правду и право као наш следећи задатак. Покретач ове борбе су сиромашни и угњетени, колонијални народи „који се противе масакрима који над њима трају четири века, а да исте благосиљају Доносо и теолози као он“ п. 68). Даље Боббио наставља: „Нисам марксиста а још мање комуниста. Дивљење за писце просветитеље научило ме је да се браним од заводљивости фанатизма. Док следећи Марx-а видим народе који поседују „глад за правдом“, иза теолога као што је Доносо видим само моћнике који су гладни за увек већом моћи“. Нити један мирни и љубазни одговор Сцхмитт-а у писму од 20. 1. 1951. није смирио Боббио-во изненадно формирање дистанце. У њему Сцхмитт каже да је добро разумео Боббио-во писмо, да је писао књигу о Доносо -у управо јер се ствар слободе налази пред опасном претњом, и када се сам највише прибојава фанатизма, те се стога увек наново враћа Доносо -у. Уз позив да дође у Немачку на прославу годишњице рођења Хоббес-а, Сцхмитт Боббио-у указује да то што је италијански правник штампао Томаса Хоббес-а, једнако може значити и да је он сам реакционар (р. 69). Надаље следе писма у којима се Боббио коначно разрачунава са Сцхмитт-ом. Боббио се осећа прозваним да разјасни свој однос према Хоббес-у, да поброји шта је за њега важно, и да укаже да за нас данас нису важне Хоббес-ове дијагнозе, да не треба да их прослављамо, већ да изналазимо наша сопствена решења, сматрајући „Левиатан“ само за један модел. У том смислу се према Хоббес-у треба односити што више критички. Коначно и Хоббес и Мацхиавелли са својом изузетном луцидношћу, не искључују идеални план (Ун программа идеале).[115] Реалност коју образлажу, води ка идеалној норми. „Они нису само отворили очи људима, већ су исто тако претендовали да уздигну њихове господаре. Због тога, упркос великом дивљењу за њихов ум, не можемо прихватити њихов путоказ.“ (р. 71). Ставови које Боббио излаже не изгледају као позив на дијалог и на дискусију. Чини се да је Боббио-ва претерана потреба за конфронтацијом, која је у најмању руку безразложна и у овој, посве мирној преписци, неумесна, – условила да преписка убрзо буде и прекинута. Као да је Боббио пребрзо склизнуо у оштра пресуђивања и вредновања. Мислим да нас је Боббио својим претеривањима лишио оних плодова дијалога, на које се и сам често позива. Ипак, да видимо реперкусије овакве стратегије и оваквог начина писања. Да видимо да ли овакав поступак доноси икакву корист за актере који га употребљавају или који су принуђени да га употребљавају или избегавају. Чињеница је да је преписка прекинута, и можда да је за Боббио-а то логичан развој ствари. Сигурно је, исто тако, да онај који је проглашен за фанатика, или макар наследника традиционалног фанатизма, ни мало није био фанатичан. Насупрот, осуда и мржња Боббио-а на крају је кулминирала. Пошто се код Боббио-а непрестано мешају ова два нивоа, контемплативни и онај практични, ангажовани, увидећемо да ова збрка не доноси ништа ни у пољу истине нити у пољу праксе, до које је Боббио-у сигурно нешто више стало. Она је међутим погодна за бескрајне и пребрзе журналне полемике чија је карактеристика да се врло брзо окончавају. Такође, ова претенциозна збрка може направити од вас можда, доживотног посланика или чак, име, тело, активисту, партизана – име Норберто Боббио. Као и у неким својим другим књигама, Боббио има претерану потребу да разликује, да раздваја, да од стварности прави црно-белу пројекцију, да теоретичаре дели и гура у фиоке, да унутар теорије прави лажно упрошћене поделе, да редукује и сврстава.[116] Ова просветитељска уџбеничка логика, врло стриктна и непрецизна, врло лако бива доведена у питање, и напросто превазиђена животом, праксом или обичним озбиљним читањем. Као у случају Сцхмитт-а, Боббио прави медаље које поседују два лика, два супротна лика и међусобно искључујућа. Међутим оваква аналитика, а то је сав допринос Боббио-а истини и теорији, служи да би се на основу ње, арбитрирало, вредновало и пресудило у корист једне од њих. Ипак, ко пресуђује? Онај ко жели да изађе из својих књига, из теорије, који се ангажује, који би да поправља свет. Пароле лако изроде осуде, медаља са два комплементарна лика бива поцепана на две различите, где само једна има полеђину, и због тога је ваља искључити. Оно што преостаје јесте идеални план, идеални програм на једној, и фанатизам на другој страни. „Одбрана од заводљивог фанатизма“ може тако бити и обична одбрана од заводљиве реалности. Одбрана од реакционарног, јесте одбрана од теорије и текстова који не застаревају јер се увек тичу реалности. Пароле као што су „поправљање света“, „борба за правду“, „наша сопствена решења“, „више критике“, – различите су варијације једног идеалног концепта, идеалне норме или идеалне теорије права. Истина, овај идеални потенцијал или потенцијал идеје, идеалног, одиста може да буде нека врста надзорника света и реалности. „Више права, правде и мира“ – као регулативни принцип света, Боббио мора знати, уопште није споран. Коначно, нити један из традиције „фанатика“ које је Боббио набројао није био против овога идеала.[117] Збрка настаје, када овај идеални план, идеална норма, идеална теорија, наступа као регулативна унутар теоријског поља, транспонујући тако унутар борбе идеја – једну испражњену идеју надзора или идеју као такву. Једноставно, све насупрот њој тада постаје фанатизам. Овај вишак људског, вишак ангажмана у пољу теорије доводи до екскомуницирања и Боббио-ве мржње. Фанатичан постаје заправо сам погон идеалног који производи име фанатизам насупрот себи.[118]

Исто тако, сиромаштво и збрка ће настати ако се читаво теоријско поље сведе на чувара идеалне норме или идеалне регулативне идеје. Чини се да је ово једна од основних интенција Боббио-а, и једино валидно разрешење конфликта између контемплативног и ангажованог. Тако се уверљивост и снага ове позиције поставља увек између.

Вратимо се на тренутак практичним реперкусијама овакве текстуалне праксе. Мислим да је лични ангажман Боббио-а увек одвраћао од пропитивања у којој мери управо она традиција фанатика доприноси општем миру више од пуких парола – теорија које непрестано проповедају једнакост, мир и људска права. Коначно, свако Боббио-во дубље упуштање у теорију, са идеалним инструментима којима се хвали, доноси поразне резултате и дубоко је лично. Ја код Марx-а не видим само оне који су гладни правде, нити пак код Доносо-а оне друге. Ствари су компликованије, и увек могу бити супротне.

Пошто је преписка прекинута, пошто је Боббио успео да направи своју познату дистанцу, десило се нешто што вероватно италијански правник није очекивао. Сцхмитт се десио управо на оном месту у име којег је Боббио, чини се, и престао да комуницира. Ради се о Италијанској Левици.[119] Овога пута је Боббио много оштрије желео да умањи Сцхмитт-ов значај за италијанске комунисте и за теорију левице, сматрајући да је криза марксизма условила овај неприродан сусрет.[120] По Боббио-у са Сцхмитт-ом и његовим утицајем није се отишло далеко, поготову када се утицај кретао у правцу аутономије политике. Сцхмитт је за Боббио-а „недемократски писац, коме демократе супротстављају Келсен-ову теорију чистог права.“[121] Када је постојала могућност да било шта значајно из Сцхмитт-ових списа одигра неку важнију улогу на италијанској политичкој сцени и унутар теорије левице, јављао се Боббио. Тако у тексту „Нуова диспута сул децисионисмо. Цонцордие перицолосе.“ из 1984. Боббио објашњава да тадашња ситуација у Италији је посве изван спора између нормативиста и децизиониста. „Сцхмитт је писац са деснице, употребљавају га и левичари и десничари, како стара реакционарна десница тако и нова.[122] Непрестана потреба да амортизује утицај Сцхмитт-а, код Боббио-а ствара идеју да где год може Келсен-а супротставља Сцхмитт-у, и тако левици укаже на један други правац, који би сигурно за њу био плоднији. Ево како је Боббио Сцхмитт-а представио у интервјуу „Ла норма е ла бестиа“.[123] Интересантна је лакоћа и сигурност Боббио-вих баратања општим местима. Нема никаквог напретка у његовом вокабулару, никаквих нових увида, већ искључиво и само све тежих и тежих дисквалификација. Дакле, „Сцхмитт припада традицији реалистичког мишљења. Макијавелистичкој традицији, за коју је политика суштински израз власти и изражава се путем одлуке… насупрот, Келсен конципира политику кроз право, легалитет и легитимитет…“ За Сцхмитт-а је дакле карактеристичан, по Боббио-у, примат политике над правом, владавина људи, власт, сила итд. Отуда, „Сцхмитт е Келсен реппресентано ле дуе фацце делла стесса медаглиа: страну власти (моћи) и страну права.“ (р. 80) Наравно, онда следи Боббио-ов закључак да без обзира на комплементарност ових двеју позиција, могуће је арбитрирати, и закључује да је Келсен у праву. Сигурно наместо Келсен-а може и треба да стоји сам Боббио. Ипак, зачуђује овакво нечувено редуковање позиција и Келсен-а и Сцхмитт-а од стране Боббио-а, када се у најмању руку зна да се управо Пиерре Паоло Портинаро веома успешно бавио проблемом децизионизма.[124] У тексту „Цхе цос’е ил децисионисмо?“ Портинаро-а налази мноштво децезионистичких ставова и код самога Келсен-а, и закључује да је Сцхмитт-ова критика Келсен-а у „Политичкој теологији“ имала за објект искључиво идентификацију државе са правним поретком.[125]

Овај провисориум трагања за Боббио-вим формулацијама, које су у суштини неисцрпне, нажалост подстакнут је дубоким осећањем незадовољства, услед изневеравања основног принципа – принципа једнакости – једнаке заступљености унутар објављене преписке. Ако се тамо дода да италијански правник увек има права на приговор, слободу да погреши или да не буде неправичан, није баш до краја јасно како схватити још једно право које је себи присвојио. У писму Пиет Томмиссен-у од 5. 8. 1985. Боббио овако коментарише интервју „Ла норма е ла бестиа“: „Будући да се ради о интервјуу који је дат преко телефона, те је тако импровизован, молим Вас да му не придајете сувише важности.“ (р. 80).

Нисам сигуран да је овакве молбе могуће уважавати. Грешке, импровизације или непрецизности треба да се увек плаћају. Коначно, пример Сцхмитт-а нам показује да се и припадност народу који је изгубио рат, у овом или оном облику плаћа. Пораз је грешка, и цена му обично никад није мала. Цена пораза, између осталог, јесу и привилегије да „победник“ још дуго времена после, импровизује и непрестано задаје смрт.

Белешке

102 „Диритто е цултура“ арцхивио ди философиа е социологиа, ЕСИ, 1995, „Сцхмитт е ла сциенза гиуридица еуропеа“. „Бриефwецхсел“, Аннотиерт унд хераусгегебен вон Пиет Томмиссен, п. 49-81.

103 „Глоссариум“, 1947-1951, Берлин, 1991. Видети рецимо 15.12.48, 13.2.49. итд. управо је непријатељ тај који доминира, кога Сцхмитт тежи да одреди, и да се од њега дистанцира.

104 Боббио је Сцхмитт-у пао на ум 15.6.1948., о чему сведочи маргина у једном тешко разумљивом одломку Дневника, заједно са Wалз-ом, Јьнгер-ом, Ипсен-ом, дакле неколико месеци пошто је преписка отпочела. „Глоссариум“ п. 125. Дирљиво делује Сцхмитт-ов натпис из писма Армин Мохлер-у од 5.3.1951. где га извештава о недоласку Боббио-а на годишњицу рођења Тхомас Хоббес-а, те да он (Сцхмитт) остаје сам и да мора отворити четворо очију пред Левиатхан-ом. „Сцхмитт- Бриефwецхсел мит еинем сеинер Сцхьлер“ Хрс. А. Мохлер, Берлин, 1995, п.96.

105 Сви наводи страна се односе на „Диритто е цултура“.

106 Наравно, ова преписка би била од помоћи у реконструкцији односа оба правника према Хоббес-у. И Сцхмитт, а нарочито Боббио показују огромно задовољство што се уз помоћ Хоббес-а одржава преписка. Писмо Боббио-а од 12. 6. 1949. (р. 64.).

107 „Ла стампа“, венерди 7. 6. 1996.

108 Аналитички метод је метод коме Боббио даје предност у својој књизи „Дестра е синистра“, Рома, сец. едиз. 1995.

109 Лични тон је последица оног конфликта између „бити контемплативан“ и „бити ангажован“. Ово „бити ангажован“ у свим временима доноси разне фантазије, идеалисања и основни је покретач утопија и налога за „идеалним“, „идеалном теоријом“, итд. Мислим пре свега на мешање текстуалног, теорије са личним тоном, са сопственим телом, која често од самога текста прави непрозирну и само наизглед утемељену збрку.

У књизи „Дестра е синистра“ постоје многи пасажи где Боббио изражава своје уверење, присећа се своје младости итд. који отежавају праћење аргументације. Опет, овакви ставови својом реториком чудесно цементирају и учвршћују аргументацију. Ствар је у томе да је овакав текст препун редукција, упрошћавања и појашњавања ствари које нити мало нису јасне, и све то под девизом трагања и дефинисања суштине неке појаве (рецимо суштине разлике између деснице и левице), уместо да се разматрају функције, опредељења и правци развоја неке појаве.

Недавно је човек коме је Боббио несумњиво задовољио жељу за појашњавањем и расветљавањем, ове Боббио-ве излете у младост искористио у нападу на л’абе Пиерра. Рогер Паул Дроит, приказ књиге Боббио-а са насловом „ЛЛе фауx цомбат де л’аббе Пиерре“, вен. 26. 4. 1996.

110 Армин Мохлер је у поменутој Бриефwецхсел (р. 46-47) објавио кратак текст Сцхмитт-а „Дер герецхте Криег“, где се у разговору Фритза и Лехрера долази до закључка да су последња препрека Светском миру Штеточине и Злочинци, којих и даље има, и против којих се мора водити правични рат на правичном пољу са правичним људима.

111 У књизи Дестра е синистра име Царл Сцхмитт-а се помиње три пута. Прво у поглављу „Екстремисти и умерењаци“ (р.51) где Боббио каже да Сцхмитт није био само неко време присталица већ и теоретичар нацистичке државе. Ту је и формулација којој треба да се вратимо касније, у вези са „теоретичарима левице који су њега уздигли насупрот Ханс Келсен-у, највећем теоретичару демократије.“ Екстремизам, фанатизам, изједначен је са антидемократијом, ирационалним антипросветитељством и „ауторима религиозне инспирације од Де Местре-а до Доносо Цортес-а“ (р. 55) Наравно, на 78. страни грешка је исправљена: „Постоји у Европи стара традиција реакционарне деснице која је религиозна, од Де Местре-а, Доносо Цортес-а, до Ц. Сцхмитт-а, за разлику од паганске Ноувелле Дроите….“ Од прве књиге из 1944. Ла философиа децадентисмо тематика и начин обрачунавања је увек исти.

112 „Боббио раццонта Сцхмитт“, интервју са Антонио Гноли, Ла Репубблица, 19. 12. 1995. Такође текст Антонио Гноли „Qуел бреве инцонтро“, Ла Репубблица, 8. 12. 1995.

113 Ла Репубблица, 19. 12. 1996.

114 Истина, овом писму претходи доста варничаво објашњење Сцхмитт-ове молбе да му Боббио разјасни употребу и разлику речи „стато“ и „цитта“, где је специфичност речи „Стаат“, по Сцхмитт-у, неутралисање фронтова верских грађанских ратова (р. 65,66).

115 Много година касније у интервјуу из 1966. налазимо једнаку формулацију Боббио-а. Боббио каже да не постоји неусаглашеност између политичког реализма и идеала. „Марx је био један реалистички и утопистички писац у исто време… идеалиста респектује будућност, а реалиста садашњост и прошлост.“, Ла Репубблица, 19. 12. 1995.

116 Прави пример за то је наравно књига Дестра е синистра. Мноштво подела и трагање за суштином, не може да сакрије просту чињеницу да лево-десно данас губи свој значај, да нема ни левих ни десних идеја нити мислиоца, да је свака земља пример за себе итд.

117 Боббио је ово делимично признао само када је у питању Хоббес и донекле Мацхиавелли. „Хоббес је теоретичар мира.“ (Ла Репубблица, 19. диц. 1995.). (Видети Ил проблема делла qуера ле вие делла паце, 1984, сец. ед. Ил Мулино, п. 99-100).

118 Вишак личног унутар теорије, о коме сам већ говорио, а који Боббио сасвим отворено проповеда, доводи до врло патетичних и романсираних формулација у трагању за истинским формама идеалитета. Концепт „једнакости“ из књиге Дестра е синистра поткрепљиван је невероватним формулацијама, која га напросто преокрећу у испражњени оквир. Рецимо – „ја не могу да живим добро ако тако не живе и други“, „неједнакост ме је привела политици“ (р. 129 или р. 24-25). Ствар је у томе да ја не могу прекинути да живим, или да Боббио не може или неће прекинути да живи онако како живи, зато што је све ово изговорио, и зато што постоје други који живе другачије. Није никакав аргумент за одржавање идеала левице то што постоје људи који осећају незадовољство и патњу због неправди савременог света.

119 Видети интервју В. Ваннуцци са Ј. Хабермас-ом, Ла Репубблица 24.10.1987, о близини левице Сцхмитт-у. Такође зборник из 1983. „Нуова дестра е цултура реазионариа негли анни Оттанта“, Цунео е Провинциа, и текст Н. Боббио-а Пер уна дефинизионе делла дестра реазионариа“.

120 У поглављу „Рецепција у Италији“ (р. 82.) Гьнтер Масцхке је у књизи Дер Тод дес Ц.С. (1987. Wиен) спровео истраживање о онима са левице који су се бавили Сцхмитт-ом. Утицај Сцхмитт-а је био врло различит. Массимо Каццари у недавном интервјуу у Либератион, 13. јуин. 1996., говори о свом реферирању на Сцхмитт-а: „Ј’аи тоујоурс ете рефрацтаире а цетте антхропологие qуи се троуве а ла басе де ла политиqуе, ет меме де ла пхилосопхие, донт се рецламе ла гауцхе. Премиеремент, је не цроит абсолумент пас а уне бонте натурелле де л’хомме: мон антхропологие ест донц ен субстанце негативе ет пессимисте.“

121 Ла Репубблица, 19. диц. 1995.

122 „Анлаген“ часопис „Диритто е сцуола“, п. 77

123 „Ринасцита“, н. 15, 27. 4. 1985. п. 80, „Диритто е цултура“.

124 У последњем писму Сцхмитт-у од 27.12.1980. Боббио се хвали својим учеником П. П. Портинар-ом који се бави Сцхмитт-овом мишљу, и то пре свега делом Верфассунгслехре.

125 „Ривиста интерназионале ди философиа дел диритто“, 1982, 2, п. 247-267.