објављено / 19.07.2016.

Надгробно слово Београду

 

Постој, путниче хришћански,

који можда долазиш,

и погребење учини плачевно.

Овде лежи Београд са својим костима,

погребен у драгоценој пештери,

која је хришћане много стала.

Само што се крвава родих,

умирем бескрвном руком заручника.

Који је мене себи на веки неразрушивог

захтевао злим лукавством,

горим саветом и најневаљалијим –

упада у неоскврњеност чувства или удовство.

 

Тако и мени јестаством, војинством и

уметношћу

украшену невидиму невесту

издаје за курву и смрти за подсмех.

 

Но мир мојом ценом купљен јесте,

мир више шкрти неголи мили.

Веро, надо, љубави, мене жртвујеш,

савећање, Београд ратом није рату,

степен несреће захтева несрећно!

И мене кога железо није преломило –

перо обара, ах нокат, ах перо орлово!

 

Са мном већ ноћ јесте,

и луна мене покрива,

покаткад ћете мене страхом полупепелним

после тражити, но нећете наћи,

почивам у покоју, без крста, без свеће,

и никако. Узжалујте:

Раствори, Бели Граде, двери своје,

и нек поједе вепар чеда твоја!