објављено / 16.04.2016.

Никола Тесла – Један дан у Београду

Ја осјећам много више но и што могу да кажем. Стога вас молим да јачину мојих осјећања не мјерите по слабости мојих ријечи. Истргнут сам из сред послова да амо дођем и још не могу да се ослободим мисли и идеје, које ме ево и овјде прате. У мени има нешто ново, што може бити и обмана, као што чешће бива код младих, одушевљених људи, али ако будем сретан да остварим неке од идеала – то ће бити доброчинство за цијело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та: да је то дјело једног Србина. Живјело Српство!… Господо и браћо! Одушевљен дочек који сам доживио у Београду необично ми је мио, а нарочито овај ваш. Ја у вама гледам младо Српство, које има да ради на општем дјелу свију Срба. Али, господо, немојте мислити да сам ја, отишавши са свог огњишта, заборавио на свој род и племе, не, ја сам остао Србин и тамо далеко преко дебелога мора, услед испитивања, којима се бавим. Ми се налазимо пред великим преображајем науке. Цијели свијет ради да што више допринесе том дијелу прогласа, па и ми Срби то радимо и треба да радимо. И ако смо робовали пет стотина година, ми ипак не треба да очајавамо, јер се све може постићи. А природа нам је богато дала своје дарове, те можемо рећи, да је српски народ на првом мјесту позван да успјешно ради за борбу цијелог човјечанства. 38 Зато, браћо моја, посветите се с одушевљењем раду, који треба бити и нама на првом мјесту, као и цијелом човјечанству и само тако ћемо надокнадити све оно што смо изгубили. Само тако помоћу науке ми ћемо једнога дана моћи рећи да смо окајали старе гријехе и да смо повратили, све оно, што смо на Косову, на сабљи изгубили. Живјело Српство!… Господо и браћо! Не бих био Србин, и не бих се српски осјећао кад вечерашње вече не бих рачунао у најсрећније и најдрагоцјеније часове у животу. Откад сам оставио отаџбину своју и винуо се у далеки свијет, као и сваки човјек, имао сам и успјеха и неуспјеха, и радосних и мрачних и срећних и несрећних тренутака. Но, опет за то могу рећи, да ми је срећа била наклоњена, и да сам имао више радосних но тужних дана, јер сам сразмјерно за кратко вријеме достигао велике успјехе и добитке. Али, слободно, без икаква претјеривања могу рећи да никад нисам био задовољнији, нити сам икада осјећао овакву сласт успјеха, као што сад осјећам овдје, у средини вашој и уз ваше признање, мила браћо моја. (02. јун 1892. године)