објављено / 29.05.2016.

Николај Александрович Берђајев О САВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНСТВА И НЕСАВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНА I део

Код Бокача[1] има једна прича о Јеврејину кога је његов пријатељ хришћанин покушао да преобрати у хришћанство. Јеврејин, који се приклонио прихватању хришћанства, пожелео је да пре коначне одлуке отпутује у Рим где би, посматрајући понашање папе и кардинала, схватио живот људи који су вредни главе Цркве. Хришћанин се, преобраћајући Јеврејина у хришћанство, уплашио да његово целокупно залатање не прође узалудно јер ће Јеврејин, када увиди сву изопаченост потпуно остварену у Риму, на крају изгубити сваку жељу за крштењем. Јеврејин је отпутовао у Рим и спознао лицемерје, обешчашћивање, разврат, прождрљивост, користољубље – који су у то време господарили папским двором, центром римске духовности. Као резултат таквог испитивања уследило је изненађење. Када се Јеврејин вратио његов пријатељ хришћанин га је страхом испитивао о утисцима из Рима. Међутим, добио је одговор који је био неочекнван и веома смислен: ако се хришћанска вера могла одржати и поред изопачености и подлости, које је он сагледао у Риму, то потврђује да хришћанство заиста јесте једина истинска вера, јер се, без обзира на све нечистоте, учврстила и распростанила! И Јеврејин је постао хришћанин. Чак уколико сам Бокачо то и није имао у виду, у овој се причи указује садашњи пут заштите хришћанства, јер најбоља примедба против хришћанства – јесу сами хришћани. Наиме, хришћани саблажњавају оне који хоће да се приклоне хришћанској истини.

Овакви аргументи против хришћанства нарочито се злоупотребљавају у наше доба. У нашем маловерном веку, веку широке распрострањености неверoвања, о хришћанству се доноси суд по хришћанима. У прошлим временима, временима вере, о хришћанству се мислило пре свега према његовој вечној истини, према његовом учењу, према његовим догматима. Али наше доба је исувише преокупирано човеком и човечанским. Лоши хришћани су собом заклонили истинито хришћанство; лоша дела хришћана, њихово изопачавање хришћанства, њихови преступи, више падају у очи но велика истина хришћанства. О хришћанству и многи људи нашега века мисле на исти начин: посматрајући га споља расуђују о њему по хришћанима, и то по данашњим изопаченим хришћанима. Али, хришћанство је религија љубави – а о њему се расуђује на основу гнева и мржње хришћана. Такође, хришћанство јесте религија слободе, и о њему се не може расуђивати према насиљима која су чинили хришћани током историје – без обзира што хришћани компромитују хришћанство, саблажњавајући слабе у вери.

Обично се указује на то да представници других религија – будисти, муслимани, Јевреји – боље и ревносније од хришћана испуњавају завете својих религија. Указује се и на чињеницу да потпуно неверујући, штавише атеисти и материјалисти, јесу често бољи од хришћана, јесу оданији животним идеалима, и спремнији за жртву. У ствари, сва недоследност многих хришћана, сва духовна нечистота се и састоји у томе што они не испуњавају хришћанске завете, већ их изневеравају и изопачавају. Исто тако, по недуховности хришћана суди се о домашајима хришћанства, и о неусклађености тих домашаја. Али, како је могуће вредновати хришћанство по недуховности хришћана, ако се самим хришћанима замере неспособност и неусклађеност у хришћанској духовности? Није ли, онда, јасна противуречност таквога начина размишљања! Ако присталице других релитија јесу боље од хришћана, ако ревносније извршавају завете својих религија, то је зато што је завете других религија лакше извршавати – услед изузетне духовне узвишености хришћанства. То значи, на пример, да је једноставније бити муслиман него хришћанин, јер ако би хришћанин био такав какав је муслиман, који се ставља као пример хришћанину, онда би он био веома лош хришћанин, хришћанин који не испуњава завете Христа. У животу је бескрајно тешко у свему испуњавати религију љубави, али у томе и јесте, од почетка до краја, суштина религије љубави и она није због тога мање узвишена или истинита. И баш зато хришћанство није криво због тога што се његова истина не остварује и не испуњава у нашем животу. Христос није крив због тога што су његови завети погажени. Јевреји, који су одани својој вери, са љубављу истичу да је огромно преимућство јеврејске религије – у испуњењу њених завета. Јеврејска религија више одговара човоковој природи, много је ближа (испуњењу, ближа сагласности с целокупним земаљским живљем и изискује мање самоодрицања. Хришћанство пак – то је религија по својој посебности бесконачно тешка, најтеже остварива, а пошто се највише противи човековој природи хришћанство је религија која захтева прекомерно жртвовање. То је и разлог што представници јеврејске религије сматрају хришћанство религијом занесености, неподесном за живот а затим и штетном. Ми често меримо духовни живот људи по њиховој вери и њиховом идеалу: ако је неко по своме погледу на свет материјалиста а показује се као добар човек, преданошћу својој идеји, способношћу да јој приноси жртву, он онда побеђује сопствене могућности – па га зато одређујемо као пример. Али хришћанину је веома тешко да одржи висину свога духовног достојанства, свога идеала, јер је он обавезан да воли своје непријатеље, да носи свој крст, дужан да се херојски супротстави искушењима света, што није дужан да чини ни верујући Јеврејин, ни муслиман, нити материјалиста. Хришћанство усмерава наш живот линијом највећег самопрегора, јер живот хришћанина и није ништа друго до самораспеће.

II

Често слушамо примедбу да хришћанство није одважно, да се не остварује у историјском животу (што се сматра аргументом против хришћанства). Али, упоредимо аргументе који се обрачунавају са хришћанством. Хришћани, ни приближно, не компромитују хришћанство колико га компромитује историја хришћанства, односно историја Цркве. Зато и јесте морално рећи истину: читање дела из историје Цркве, књига које говоре о борби човекових страсти и интереса у хришћанском животу, о настраности и деформацији хришћанске истине у свести грешног човечанства, може бити веома саблажњиво за мале верујућим духом (маловерне, прим.А.С.). У таквим се књигама историја црквеног живота често излаже веома слично историји друштва, или дипломатских односа, или ратова, итд. Споља посматрано, историја црквеног живота је уочљива по доступности и лако подлеже начину излагања по коме је о њој могуће разговарати у свакој форми. Али унутрашњост Цркве, духовни живот Цркве, обраћање људи Богу, постизање светости, није лако уочљиво, па је о духовности тешко говорити јер она остаје некако скривена спољашњом, површном историјом, просто њоме смрвљена. Људи лакше уочавају ружно него добро, и пријемчивији су за спољашњи живот него за унутрашњи. Ми лако уочавамо људе према њиховој спољашњости – њихову заинтересованост за трговину или политику, њихов породични или друштвени живот. А ми, мислимо ли ми много о томе како људи зазивају Бога, како се развија њихов унутрашњи живот који припада духовном, каква је њихова духовна борба са сопственом огреховљеном природом, како се преобраћују у свет божанског? О томе ми, понајвише, не знамо ништа; штавише, сумњичави смо према духовном животу људи које сусрећемо, или једва да знамо понешто о духовном животу оних који су нам блиски, које ми љубимо и према којима смо посебно сусретљиви. У спољашњем животу све је јасно разоткривено и ми једноставно проналазимо дејства палих страсти. А како је у том спољашњем делању, по изразу лица, и не удубљујење к Богу, мученичко настојање испуњења Христове истине, – ми не знамо ништа, или нећемо да знамо. Нама је заповедано да не осуђујемо ближње, али их ми непрекидно осуђујемо по спољашњем животу прикривена борба духа, узнесемо се у њихов унутрашњи живот. А о историји охристовљеног човека се не може судити по спољашњим делима, по човековим гресима и страстима, јер је у томе изобличавање духовне слике хришћанства. Ми смо увек дужни да памтимо шта су све хришћански народи морали да савладају у сопственој историји, и са каквим је мученичким напором било нужно победити овоју спољашњу огреховљену природу, овоје исконско незнабоштво, своје древно варварство, свој полу-зверињи инстинкт. Хришћанство је продирало у материју која је показивала снажно противљење хришћанском духу. Бесконачно тешко је било васпитавати у религији љубави оне који су били испуњени инстинктом насиља и суровости. Христос је дошао да спаси болесне а не здраве, грешнике а не праведнике. А род човечији, који је примио хришћанство, јесте болестан и грешан род. Христова Црква апсолутно није позвана да уређује спољашњу страну живота, да споља и насиљем победи зло. Она се увек нада у унутрашњи, духовни препород на основу заједничког деловања човекове слободе и божанске милости. Хришћанство, по својој суштини, не може путем насиља да коренито истреби зло у људској природи управо зато што признаје човекову слободу.

Социјалисти-материјалисти посебно воле да говоре како је хришћанство промашило јер није успело да оствари Царство Божије на земљи. Има томе већ 2000 година како је у овет дошао Искупитељ и Спаситељ света а зло и даље постоји у свету, чак се непрекидно увећава, свет се грчи у мукама, животна страдања се од тада нису умањила, иако се догодило откупљење. Социјалаисти-материјалисти обећавају да ће и без Бога и без Христа остварити то што није успело да оствари хришћанство – братство мећу људима, једнакост у социјалном животу, мир и Царство Божије на земљи (ето где људи који нису никада веровали у Бога употребљавају израз „Царство Божије на земљи“). Јединствено искуство материјалистичког социјализма које нам је познато, руско искуство, није дало потврду такве претензије. То искуство никада није принципијелно решило овај проблем. Обећање материјалистичког социјализма није успело да оствари једнакост на земљи, није одстранило зло и страдања баш зато што заснива савршенство мимо човекове слободе. Насиљем над том слободом, обећани успех би се остваривао преко принудних друштвених институција које би одстрањивале спољње зло, а које су дужне да спољашње зло учине недопуштеним на тај начин што ће присилити људе на честитост, на добро и правду. Управо у тој присили и јесте основна али огромна разлика између социјализма и хришћанства. Такозвани „неуспех хришћанства у историји“ неуспех је спутан човековом слободом, спутан човековом слободом против истине Христа, спутан злом вољом коју, споља изазваним насиљем, хришћанска вера не жели да принуди на добро зло, јер хришћанска истина – подразумевајући слободу – ишчекује унутрашњу, духовну победу над злом. Држава може споља, и насиљем, одрећивати границу манифестације (и она је позвана да то учини), али се на такав начин не може победити унутрашње зло и грех. Слично питање себи не поставља материјалистички социјализам, за њега не постоји питање о злу и греху, о унутрашњем духовном животу, јер за њега постоји искључиво питање о страдању и социјалној неправедности, питање спољашње социјалне организације живота.

Бог не жели да присиљава, не жели оспољено слављење истине, Бог хоће слободног човека. Зато би се и могло рећи да Бог допушта зло, не уништава насиље, искључиво користи зло у сврху добра, и управо због тога правда Христова не може бити остварена насиљем. Комунизам жели испуњење своје правде насиљем, одрицањем духовне слободе, а зато што одриче дух њему и јесте једноставно да испуни такву правду. Ето због чега је неоправдан аргумент против хришћанства заснован на неуспеху хришћанства у историји. У Царству Божијем нема принуде јер нема његовог остварења без духовног препорода, који је свакад претпостављао слободу духа. Хришћанство је религија крста, оно препознаје смисао страдања, Христос нас позива да узмемо свој крст и да га носимо, да носимо тегобу и терет грешног овета.

Испуњење Царства Божијег у овоме свету, испуњење земаљског раја и праведности без крста и страдања јесте велика лаж за хришћанско спознање, једно од искушења које је и Христос одбио у пустињи када му је било показано Царство свег света и када му је било предложено да се поклони пред њим. Хришћанство и не обећава потпуно и неопходно овоје испуњење и усхићење на земљи. Штавише, и Христос сумња да ће наћи веру на земљи када се буде вратио на крају времена, предсказајући опадање љубави. Л. Толстој[2] је мислио како је лако испуњавати Христове заповести; за њихово сазнање искључиво је довољна њихова истинитост. Но то је била и погрешка његовог сувише рационалног сазнања (којом је била прикривена и тајна слободе и тајна блаженства), сазнања исувише оптимистичког, противречног дубокој озбиљности и трагичности живота. Апостол Павле је говорио: „Јер не чиним добро које желим, него зло, које не желим, то чиним. А кад чиним оно што не желим, то већ не чиним више ја, него грех који у мени обитава“ (Посл. Рим. 7, 19-20). А ово нам сведочанство, прослављено мећу хришћанима, открива дубину човековог срца. Отуда происходи да „неуспех хришћанства“ јесте људски неуспех, а не Божији пораз.

III

Хришћанско човечанство је у својој историји извршило троструко издајство хришћанства. У почетку оно је изобличавало хришћанство и лоше га испуњавало, затим је оно сасвим отпало од хришћанства и, на крају, што је била врхунска подлост, оно је почело да анатемише хришћанство за све одвратности – које је оно само чинило у историји хришћанства. Када се критикује хришћанство критикују се греси и пороци хришћанског човечанства, критикује се човеково изопачавање и неизвршавање Христове истине. А управо су та изопачавања, ти људски греси и пороци довели до одвајања света од хришћанства. Човек, значи, изопачује хришћанство, а затим устаје против тог изопачавања као против самога хришћанства. Међутим, у речима Христа, у Христовим заветима, у Светоме Писму и Светом Предању, у учењу Цркве, у животима светих, ви не можете да нађете све то против чега је хришћанство подвргнуто критици. Зато је неопходно супротставити идеалном принципу други идеалан принцип, једној реалној чињеници другу реалну чињеницу. Одступањем од изворне примене могуће је бранити и комунизам доказујући како се он у пракси лоше испуњава и изобличава, на исти начин као што се у пракси веома лоше испуњавало хришћанство. Комунисти проливају крв, присиљавају, изврћу истину да би остварили своје циљеве. Али и хришћани су проливали много крви, вршили насиље и на лажан начин представљали испуњење својих циљева. Па ипак, сравњивати на овај начин комунизам и хришћанство било би очевидно погрешно. У Јеванђељу, у Христовим заповестима, у учењу Цркве, у примерима светаца, у савршеним примерима испуњавања хришћанства – наћи ћете благоречје о доласку Царства Божијег, призив љубави, кроткост, призив к самопожртвовању, к служењу ближњем, призив чистоте срца; нећете наћи позив на насиље, на злобу, на освету, на мржњу, или на корист. Код Маркса, идејног вође комунизма, у његовој теорији, у његовој идеологији наћи ћете позив на насиље, на беспризорну мржњу једне класе према другој, на освету, на корисну борбу за сопствене интересе – али нећете наћи ништа од упућивања на љубав, на саможртвовање, или благост и духовну чистоту. Хришћани који су се у историји служили насиљем и подлошћу, и осветом, који су истицали корист и не ретко се заклињали именом Христа – никада нису испуњавали Христове завете. И поред тога противници хришћанства ликују указујући на чињеницу да је хришћанство тако често примењивало крвава насиља за заштиту и распрострањеност хришћанске вере. То је чињеннца која сама по себи није спорна, али она доказује да су и хришћани били заслепљени страшћу, да њихова природа није била просветљена, да су своју греховност показивали а да истину и света дела нису разумевали, као ни дух коме су припадали. Када је Петар, желећи да заштити Исуса, извукао свој нож и ударио слугу просвештеника, па овоме одсекао ухо – Исус му је рекао: „врати свој нож на његово место; јер сви који се маше за мач – од мача ће погинути“ (Мат. 26, 52).

Божанска истина хришћанства, прихваћена од људи, прелама се кроз огреховљену природу човека, кроз његову ограничену спознају. Хришћанско откровење и хришћански религиозни живот, као уосталом свако откровење и сваки религиозни живот, претпостављају не само смисао постојања Бога већ и смисао постојања човека. Тако и човек, иако и просветљен светим благодетима које происходе из Бога, прима Божију светлост саобразно устројству овог духовног уочавања, подвргава божанском откровењу границе своје спознаје. У Библији је записано да се Бог показао јеврејоком народу, али гнев, јарост, завист, освета, који одражавају Бога-Јахве у Библији, нису Божија својства јер се у божанској унутрашњој природи, која се јавља увек као слика Бога, одражава свест јеврејског народа коме је дато осећање да спозна Бога, али народа коме су и те како били својствени гнев, јарост, завист и освета. Хришћанска истина није толико ограничена могућностима људи који су усвајали хришћанске истине: људи су изобличавали не само учење о Богу, кога су често представљали као источног деспота или монарха апсолутисту, већ су и учење о спасењу представљали слично судском процесу покретаном од увређеног и разгневљеног Бога против човека који је нарушио Божју вољу. И то изопачено, људски ограничено, разумевање хришћанских догми довело је до отпадништва од хришћанства. Такође је изопачена и сама идеја о Цркви; посматран је спољни живот Цркве, па је Црква поистовећивана с хијерархијом, обредима и гресима хришћанина-парохијана; и више од тога: на Цркву се, пре свега, гледало као на институцију. Више је, и дубље, посматрање Цркве изнутра, као духовног организма, као мистичног тела Христовог (дефиниција апостола Павла) које је своди на други план, доступан незнатној мањини. Чак су и Литургију, свету тајну сабирања, посматрали као спољашњи обред, и односили су се према њој као према церемонији. Виши, тајанствени смисао Литургије остао је потпуно недоступан псеудохришћанима. Због тога и јесу лако напуштали Цркву, саблажњавали се над манама клира, над недостацима црквене организације исувише сличне државној установи, саблажњавали се над спољашњим одношењем парохијана према вери и над лицемерјем разметљиве богобојажљивости.

Увек треба памтити да Црква јесте и божанска и људска установа, да живот Цркве јесте богочовечански живот, узајамно дејствовање божанског и људског. Божанска основа Цркве је вечна и непогрешива, света и чиста, она не може бити нагрђивања и врата ада је не могу надвладати. Божанска природа Цркве јесте сам Христос који је Глава Цркве; основне особине наше вере и црквених догмата, јеванђељска природа учења, свете тајне, дејство су благодати Светога Духа у Цркви. Но, људска страна Цркве огрешена је и непостојана и у њој, у самој човековој црквености могу постојати изопачавања, болести, потиштеност, беспомоћност – као што може постојати и стваралачка побуда, напредак, обогаћење, препород. Греси хришћана и греси црквене хијерархије не показују грешност Цркве, преузете у њеној божанској суштини, и никако не умањују светост саме Цркве. Хришћанство се супротставља људској природи, али има потребу да је просветли и преобрази, као што се и људска природа супротставља хришћанству покушавајући да га изопачи. Борба која настаје измећу божанског и људског је стална, у којој оно божанско просветљује људско, а оно људско изопачава божанско. Хришћанство, истодобно, узвисује човека, ставља га у центар света; Син Божији је постао Човек, оваплотио се и на тај начин посветио људску природу. Хришћанство показује човеку највиши циљ живота, говори о највишем пореклу човека и о његовом највишем предодређењу. Али, хришћанство се разликује од многих других религија по томе што не ласка људској природи у њеној греховности, у палом стању, јер хришћанство има потребу за човеком херојског самоопредељења.

Људска природа, поражена прародитељским грехом, није широка. Она тешко може да прими божанску истину хришћанства, тешко разуме богочовечанску истину најављену природом Христа-Богочовека. Уистину, Христос је учио каоко треба љубити Бога, али и свог ближњег, човека. Љубав дрема Богу и љубав према човеку, изра-жене у људској природи, везане су међу собом нераздељиво: – кроз Бога, кроз Јединог Оца ми љубимо ближње, нашу браћу, и кроз братску љубав према ближњима открива нам се љубав према Богу. „Ако волимо један другога, Бог остаје у нама и његова љубав је савршена у нама“ (I Посл. Јов. 4, 12). Христос, Син Божији и Син Човечији, објавио нам је савршено сједињење Бога и човека, открио човечност Бога и божанственост човека. Но, природа човекова с муком усваја целовитост Бого-човечанске љубави. Она усваја Истину по деловима, преокренуто: човек се окреће Богу а отуђује од људског, спреман је да љуби Бога али се према ближњем не одноои с љубављу, већ с равнодушношћу и окрутношћу. Тако је било у средњем векуљ. А када је окренут људском, спреман да љуби свог ближњег и да му служи, човек се отуђује од Бога, он је у непријатељству већ и са самом идејом о Богу, као погубном и супротном срећи људи. Тако је у ново време, у хуманизму, тако је и у времену хуманистичког социјализма. А уништивши Боточовечанску истину, отргнувши љубав према човеку од љубави према Богу, људи нападају хрншћанство, окривљују хришћанство за оно за што су сами кривци.

IV

Нетрпељивост, фанатизам и суровост које су хришћани често показивали у историји последица су неспособности људске природе да прими пуноћу хришћанске истине о љубави и слободи. Човек је себе прихватио као саставни део хришћанске истине и ту се сместио задовољан, док се целовитост истине, целовитост светлости показала, у ствари, доступна малобројнима. Човек има способност да све изврне, па и највишу истину, и да све употреби као средство својих страсти. Штавише, понекад и апостоли, који су се налазили најнепосредније поред Божанкжог Учитеља, обасјани светлошћу која је происходила из Његове личности, искривљавали су хришћанство и Христову истину прихватали превише страсно, превише људски, – уносећи ограниченост сопственог, јеврејског, погледа на свет. У нападима на хришћанство средњег века – у којима приговор хришћанској вери представљају ломаче инквизиције, насиља над добрима, фанатичност и нетрпељивост, суровост у односима са лудима – садржано је питање које је неистинито, питање које је погрешно постављено, па отуда такво питање и не подразумева правоверан исказ о ономе о чему је реч. Напад на средњовековно хришћанство, заснован на констатацији несумњивих чињеница, понекад и намерно преувеличаваних, није у ствари напад на хришћанство већ напад на људе средњег века, на хришћане – што значи, на крају крајева, да људи нападају сами себе. Средњовековном католичанству био је својствен лажни теократски принцип сагласно с којим је Црква постала исувише слична држави, а папи се приписивала власт над светом. Па ипак, није католичка црква крива за средњовековну суровост и нетрпељивост већ варварска човекова природа. Средњовековни свет је варварски свет, испуњен немилосрдним и крвавим инстинктима. Црква се трудила да организује тај варварски свет склон анархији, да учини краткотрајним његове сурове инстинкте, да га охристови; Црква је увек у томе успевала делимично, јер је супротстављање непросветљене људске природе било веома велико. Средњовековни се свет формално представља хришћанским, иако је у суштини полухришћански, а полупагански. У том смислу може се говорити о кривици, али не хришћанства – које није могло насиљем да оствари слогу међу хришћанима. И сама црквена хијерархија, масовно запала у грех, уносила је људске страсти у живот Цркве, била властољубива и често је искривљивала Христову Истину. Али и у томе, опет – управо зато нема кривице у Христовој Истини – у томе је кривица хришћана, никако хришћанства. Божанско својство Цркве остало је нетакнуто, неизобличено од стране људи, и зато је просветљавало људе: Христов јеванђелски глас одзвањао је у пређашњој чистоти, што значи да би без Цркве, без хришћанства, варварски и окрутни средњовековни свет остао у крви, а духовна култура би коначно била уништена, јер је највише вредности античке, грчко-римске културе очувала Црква и предала новом времену. Наиме, једини научници, философи, културни људи средњовековља били су монаси, а благодарећи хришћанству могао се образовати и витешки тип човека у коме су ублажени и оплемењени варварство и грубост. Али, нагласимо да је природно варварство средњовековног човека понекад прихватљивије од механичности савременог цивилизованог човека.

Таква је истина и о католичкој цркви, без обзира на то што су, с православне тачке гледишта, и сама организација католичке цркве и њено богословско учење били доступни погрешкама и искривљењу. Православна црква није знала за инквизицију, није употребљавала такву врсту насиља у делима вере и савести, и њој није био својствен фанатизам. Насиље је код нас происходило углавном од државних власти, а историјски грех Православне цркве (с њене човечанске стране) био је у томе што је била превише потчињена државној власти. А на тај начин, људски греси и изопачавања постојали су и у католичкој и у православној цркви. Према томе: погрешке хришћанства у свету биле су увек погрешке хришћана, људске погрешке а не Божије, а несрећа хришћанства је људска несрећа, а не Божија. Ако ви не остварујете исину, а тражите истину, ви сте кривци а не Истина.

Људи хоће да буду слободни, неће да их приморавају на добро. А као последица безмерне слободе, која им је дата од Бога, показује се људско оптуживање Бога. Ко је крив, онда, за то што је човеков живот испуњен злом? Хришћанство ли је криво, или је Христос кривац? Па Христос никада није проповедао (оно због чега хришћанство критикују): мрзи и одбаци. Јер, да су људи следили оно чему их је Христос учио у хришћанском свету не би било ничега због чега се, иначе, устаје против хришћанства. У том смислу, у једном Велсовом[3] делу налази се и дијалог измећу људи и Бога. Људи се туже Богу како је живот пун зла и страдања, ратова, насиља… што постаје несносно. Бог одговара људима: ако вам се то не свиђа, онда то не чините. То је задивљујуће једноставан одговор и веома поучан. Исто тако, хришћанство постоји у свету супротстављајући се сили зла, оно дејствује у тамној стихији у којој се не толико људско зло колико зло изванљудског супротставља хришћанству. Против Христа и његове Цркве устаје – сила ада, и та адска сила дејствује не толико изван Цркве и хришћанства колико унутар Цркве и хришћанства, јер хоће Цркву да раздели и изопачи хришћанство. Ужас опустошења захватио је и света места (Јеванђеље по Матеју 24,15), али због тога она нису мање света, напротив, још су светија. Када би људи имали духовну видовитост они би свакако спознали да изопачавањем хришћанства, проклињањем за зло (за које хришћанство није криво), и преиначавањем хришћанства – они у ствари распињу самога Христа. Христос вечно пролива своју крв за грехе света и за грехе оних који се Њега одричу и који га распињу. Али о истини не треба судити по људима, а поготово не по најгорима измећу њих. Нужно је погледати право у лице Истини па опазити да из ње излази светост. Код људи одблесак Истине треба судити по добром, а не лошем, што значи да о хришћанству треба искључиво судити по апостолима и мученицима, по подвижницима и светима а не према огромној маси полухришћана, полупагана, који све чине како би искривили духовно својство хришћанства у свету.

Два су велика искушења послата хришћанском делу човечанства – искушење прогањања и искушење славља. Прво искушење, искушење прогањања, хришћани су издржали и дали примере мученика и хероја; хришћани су се показали непоколебљивим у почетку постојања хришћанства када је хришћане прогањала римска империја, али исто тако непоколебљиви су и у нашим данима када су у Русији подвргнути гоњењу од комунистичке власти. Па ипак, много је теже поднети искушење славља. Када се император Константин приклонио Крсту, када је хришћанство постало религија државе и постало државним, – отпочео је дуготрајан период искушења славе. А то искушење хришћани нису поднели тако успешно. Хришћани су се често сами претварали од гоњених у гониче, јер су попустили жељи да владају целим светом. То је оно чиме су многи хришћани изневерили хришћанство, постали су предмет оптуживања хришћанства. Али и поред расутог духа, хришћанство не може бити криво зато што људи нису знали да носе радост његове славе светом, и што се његова слава преобразила у искривљење самога лика хришћанства. И још једанпут био је распет Христос од оних који су себе прозвали његовим слугама на земљи, не разумевајући каквога су духа.

V

Наши савременици, који су се удаљили од хришћанства, сматрају да је хришћанска Црква дужна да се састоји од савршених људи, од светих, и осуђују Цркву јер је у њој толико грешних људи, несавршених, толико лоших хришћана. Видите како и обичан аргумент против хришћанства јесте свеаргумент. Али у томе и јесте непознавање природе Цркве, заборављање њене суштине. Пре свега, Црква и постоји ради грешника, ради несавршених, ради смртних. Црква је одувек силазила у грешни свет и дејствовала у сред стихије света, дејствовала међу погруженима у греху. Црква – божанска по своме пореклу и вечна по својој природи – делује на земљи и у времену, она није остала у висинама васељене далеко од грешног света што се грчи у мукама; она је, пре свега, дужна да помогне таквом свету, да спаси његов вечни живот – узносећи га до неба. Суштина хришћанства је у сједињењу вечног и пролазног, неба и земље, божанског и људског, а не у одвојености од пролазног, од земље, од људског. Временом, људско је било дужно не да пориче и одбацује него да се просветли и преобрази.

У време првих векова хришћанства у Цркви је постојао секташки покрет монтаниста[4] који су доказивали да се Црква састоји искључиво од савршених и светих, односно да из Цркве треба избацити грешнике и несавршане. Црква је за монтанисте била заједница људи који су примили дар Светога Духа. На тај се начин већи део грешног хришћанског човечанства налазио изван Цркве. Изворно црквено учење је осудило монтанизам и утврдило тумачење Цркве по коме она јесте спасоносна Црква грешника. Свети се јављају као заштита и помоћ Цркве, али се Црква не састоји исклучиво од њих, јер њој припада човечанство у свим ступњевима духовног усавршавања, човечанство које се спасава од сопственог греха. Црква на земљи, онда, јесте војујућа Црква која се бори са злом, а не прослављена Црква, јер још није уздигнута до славе. Сам Христос је био са страдалницима и грешнима због чега су га фарисеји и оптуживали. А Црква Христова је дужна да буде слична Христу, она не може бити само уз честите и савршене, она је пре свега позвана да буде са онима који су духовно пали. Хришћанство би, признајући једино чиста и савршена бића, било фарисејско хришћанство. Сажаљење, попустљивост, милосрђе према ближњима у свим њиховим гресима и несавршенствима јесте дело хришћанске љубави, јесте тражење хришћанског савршенства. Зато, огласити хришћанство кривим за земаљски кал који се прилепио уз Цркву, на њеном историјском путу, није ништа друто до фарисејство. А тешко да су и сами тужитељи тако чисти и савршени.

Монтанизам је пример лажног максимализма у хришћанству, а такав максимализам открива своју нехришћанску природу јер представља духовну гордост – и зато у њему нема љубави и зато то јесте лажни морализам. Лаж максимализма се налази у томе што ви не одређујете себи максимална правила, већ другима. Ви осуђујете друге људе јер нису осгварили максималну чистоту, савршенство, светост, а сами не мислите јесте ли остварили максималну чистоту, савршенство, светост. Они који су стварно достигли савршенство и светост по правилу не осуђују друге. Свети, и духовни оци благи су према људима. Максималне захтеве увек треба постављати себи а не то захтевати од других; у противном то је лицемерје и фарисејство. Хришћанство је религија љубави и оно уједињује у себи максималну мукотпрпност и строгост према себи, а благост, милосрдност и доброту у односу према ближњима. Такође, они који осуђују хришћанство на основу грехова хришћана не би могли ни сами да испуне највише захтеве хришћанства, штавише они и не покушавају да то учине. Критика савременика јавља се искључиво ради оправдања њихове мржње према хришћанству и оправдавања што су издали хришћанство. У ствари, они се прикривају лажном моралношћу.

Хришћанство се у том погледу веома разликује од толстојизма који представља апстрактни морализам. Лав Толстој потпуно и жестоко критикује такозвано историјско хришћанство и често његова критика јесте фактички праведна. Л.Толстој говори да се хришћанство исповедало као апстрактно учење, не учествујући у животу и не испуњавајући завете Христа. За њега самог хришћанство се исцрпљује у духовном животу Христа, у садржају Христових заповести; тајанствена, мистична страна хришћанства њему је била непозната и страна. Он је сматрао да све зависи од истинске спознаје и да је лако остваривати оно што је спознато. Ако схватиш истину животних закона, закон Господара живота то јест Бога, онда ћеш такву силу лако спознати. Толстој није признавао човекову слободу, као што није схватио зло скривено у дубини човекове природе. Зло је за њега увек било последица лажне спознаје, погрешног схватања живота. Он је сматрао да је избор зла у спознаји а не у вољи, не у слободи, па, следствено томе, он победу над злом није налазио у Божијој помоћи, у благодати; по њему било је потребно само изменити схватање. За Л.Толстоја Исус Христос није био Искупитељ и Спаситељ него велики учитељ живота, проповедник животних правила и моралних заповести. По Толстоју је веома лако остварити хришћанство у животу, значи хришћански живети, зато што је лакше живети по закону љубави, једноставније, корисније и разумније него по закону мржње, какав је иначе живот света. Он је говорио да је Христос поучавао како да се не чине глупости. Али хришћанство није остварено у животу, Христове заповести нису испуњене – чему је допринело лажно богословско учење усмеравајући целокупну заинтересованост на личност Христа, полажући све на савршенство његовот искупљења, на Божију благодат. И Л. Толстој се онда грубо обрушава на црквено хришћанство. И он је у праву када сматра да је потребно веома озбиљно односити се према хришћанству, када призива на испуњење Христових заповести у животу, али је он у страшној заблуди када мисли да је то лако учинити, јер је зато потребно само исправно сазнање, или када мисли да је то могуће учинити без Христа-Спаситеља, без благодати Св. Духа. Толстој олако захтева од људи максимализам у испуњењу Божијих заповести и запада у лажни морални максимализам. Њему самом није било тако лако да испуни у животу учење које је сам исповедао, он није могао то да учини до саме смрти, и зато је једино пред саму смрт напустио своју породицу и постао путник на свега неколико дана. Учење Л. Толстоја и његов животни пут веома су поучни за нашу тему. Л. Толстој је, наиме, критиковао целокупно хришћанство у периоду до њега и сматрао истинитим једино своје сопствено хришћанство. Он је критиковао велики број људи за неморалност јер се они не одричу својих имања, не баве се физичким послом, једу месо, пуше итд. Па ипак, ни он сам није имао снаге да оствари морални максимализам у сопственом животу. За њега се љубав претворила у безблагодатни закон и у извор осуде. Али Толстоју се не може спорити истанчан критички дух, јер је он многе тачности казао о гресима хришћанског света, и о гресима хришћана. Он је оправдано раскринкао нехришћански карактер друштва и културе. Само хришћанство, међутим, он није приметио код хришћана, и површно гледајући није видео хришћанство које је иза греха, иза несавршености, иза развратних хршићана. Гордост његовог разума спречила га је да постане обожени хришћанин, он није примио у себе Христа, за њега је Христос остао учитељ живота који делује споља. Л. Толстој је био генијалан човек, човек код кога је било присутно велико тражење Божије истине. Али огроман број људи који нису поседовали ни његову генијалност ни његову жеђ за Божијом истином критиковали су хришћане и само хришћанство не хранећи се у животу испуњењем никаквог савршенства, и не питајући се о смислу и оправдању живота.