објављено / 30.05.2016.

Николај Александрович Берђајев О САВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНСТВА И НЕСАВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНА II део

VI

Вара се свако ко мисли да је лако испуњавати Христове заповести, или да хришћанство није истинита религија зато што хришћани лоше извршавају завет своје религије. Али не мање, напротив, још се више вара онај који мисли да није неопходно питати се о испуњењу хришћанства у свој пунини живота, да није потребно тежити Савршенству слично савршенству Оца Небеског пошто, свеједно, првородни грех не допушта остварење савршенства. У сваком тренутку свог живота хришћанин је дужан да тежи к Савршенству, слично савршенству Оца Небеског у Царству Божијем, јер хришћански живот и јесте сав у значењу: тражите пре свега Царство Небеско и све остало ће вам се додати. Не може одузети тежњу к Савршенству, ка Истини Божијој, Царству Божијем начело по коме је људска природа огреховљена а опште савршенство на земљи недостижно. Човек мора извршавати Божију Истину независно од тога остварује ли се она у пуноћи живота. Нека малобројни испуњавају Христову Истину на земљи, нека је човек извршава само један сат у свом животу она је не мање дужна да се оствари. Ако непрестано приговарамо људима зато што нису остварили хришћански живот прелазимо у одрицање самога хришћанства, што је лицемерје, али не мање лицемерје јесте и неприхватање испуњења Христове Истине засновано на мишљењу да је Христова Истина неостварива. Прави пут и јесте у настојању испуњења Христове Истине и тражењу Царства Божијег не осуђујући друге, своје ближње.

Хришћанство је ступило у апсолутно нову епоху када се не може односоити на спољни начин према својој вери или ограничавати обредном побожношћу, када су хришћани дужни да се веома озбиљно односе према остварењу свога хришћанства у свој пуноћи живота, када су дужни да бране веру својом личношћу, својим животом, својом верношћу Христу и његовим заветима, и то – љубављу одолевајући мржњи овога света. У нашој Православној Цркви стално се дешава одабирање најбољих, најискренијих, најврућијих, оних који су способни на жртву, оних који су највернији Христу, док отпадају они који су православљу пришли само споља, који су обично (обичајно, прим. А.С.) православни, који никада нису разумели нити смисао своје вере, нити то на што их ова обавезује. Може се казати да престаје раздобље у коме се мешало хришћанство са паганством и да долази време веома чистог хришћанства. Хришћанство је и било изопачено зато што је било исувише световно, недуховно, што је постало друштвена религија, и што је Црква била заведена царским мачем, којем је прибегла и неусглашена вери господара. То је разлог што је у свести многих људи хришћанство престало да буде религија Крста, па се са хришћанством спајао лик гонитеља а не гоњених. Исто тако, многи су хришћанство усвајали као посвећење паганских обреда без оригиналног просветљења и преображења. Алн сада је дошло време када хришћанство поново постаје гоњено и зато ће захтевати од хришћана већи хероизам и жртвену љубав, вишу потпуност и свесност у исповедању њихове вере; долази време када ће хришћани престати да буду саблазан хришћанству.

VII

Хришћанска вера нас позива да тражимо изнад свега Царство Божије и божанско савршенство. Али хришћанској вери су страни сањалаштво и утопија, стран, исто тако, и лажни максимализам, Хришћанство је реалистично и свети оци су увек позивали на духовну трезвеност. Хришћанска свест увиђа све тешкоће које прече савршени живот и та свест зна да мора себе силити да би остварила Царство Небеско. Пре свега, хришћанство нас увек позива да идемо од унутрашњег ка спољашњем, а не од спољашњег ка унутрашњем. Никаквом принудом или спољним деловањем не може се достићи савршен лични жнвот, као ни друштвени. Неопходно је унутрашње духовно преображење, а унутрашње преображење је део слободе и благодати, никада нужности или присиле; савршени хришћанин и савршено хришћанско друштво не могу да се остварују на принудан начин. Неопходна је озбиљна и стварна измена у душама људи и души народа. Из чињенице да људи носе хришћанско име, шта више из чињенице да они исповедају хришћанску веру, још увек не произилази да су они достигли савршен живот. Остваривање хришћанског савршенства јесте бесконачан и тежак животни задатак; само малобројни подвижници су се уздигли до врхунца савршеног хришћанског живота. Одбацивање хришћанства, утемељено на несавршенству и грешним својствима хришћана, значи у суштини непознавање и неразумевање првородног греха. Само онај ко је спознао првородни грех разумева да недостојни хришћанин може само да потврди, а не да оповргне, достојанство хришћанства. Наиме, хришћанство је религија искупљења и спасења од греха, иако хришћанство објављује истину о греху: свет лежи у злу и људским гресима. Разна друга учења сматрају да је могуће достићи савршен живот без стварне победе над злом. Хришћанство не мисли тако: оно захтева стварну, духовну победу над злом, духовни препород и поновно рођење. Хришћанство је радикалније од других учења и изискује много више.

Негирајућа страна хришћавства у историји готово да је сличила хришћанству као што су сувише много и многи носили спољашња хришћанска обележја и знаке али нису стварно припадали хришћанству. Нема, међутим, ничег одвратнијег од лажи, претварања и лицемерја – који и јесу изазвали против себе протест и приговоре. Држава се називала хришћанском, и носила је симболе и знаке хришћанства, али стварно хришћанока никада није била. Исто би се то могло рећи и о хришћанском животу, хришћанској науци и уметности, о хришћанском друштву и праву, о целокупној хришћанској култури. Све је именовало себе хришћанским, али том наименовању не одговара стварно преображење и просветљење. Хришћанством се оправдавала чак експлоатација човека човеком у друштвеном животу, оправдавала се и заштита богатих и моћних у свем свету. Живео је, тачније, у хришћанском свету стари пагански човек у којем је кипела греховна страст, човек који је био призван на изградњу хришћанског живота. Црква је изнутра деловала на њега али није могла силом да победи његову стару греховну природу, јер је то процес унутрашње победе: сакривен и невидљив, зато што Царство Божије долази неприметно. У хришћанском свету се накупило много лицемерја и лажи, много условљености и реторике. Зато је хришћанство и изазвало против себе најразличитије приговоре. Па ипак, приговори против хришћанства и отпадање од хришћанства често су били садржани једино у истинитој жељи да све спољашње сличи унутрашњем. Ако у унутрашњем својству нема хришћанства то значи да га ни у спољашњости не мора бити. Ако друштво, средина и култура нису изнутра хришћански онда их и не треба називати хришћанским, – не треба се, наиме, претварати и лагати. Овакав протест је имао и своју добру страну: мржњу према лажи односно лубав према истини. Али истовремено с искреношћу и истинитошћу, с протестима против лажи и лицемерја, разоткрива се и нова лаж и ново лицемерје, јер становиште по коме и људи и друштво нису и правовремено хришћански – били су хришћански само споља, привидно и лицемерно – утврђује принцип по коме и само хришћанство јесте неправда и лаж. На тај се начин сравњује почетак људског зла са хришћанством и при том такво мишљење себе сматра вредним највишет ступња вредновања, вишег савршанства и исповедања тачнијег погледа на свет. Најзад, уместо хришћанског лицемерја створено је антихришћанско лицемерје. Противници хришћанства мисле да су они бољи од хришћанства, да су културнији и да боље знају шта јесте истина. У стварности они су заведени светом који се одрекао Истине. И зато су они били поражени лудским изопачавањем Истине, не самом Истином, а зато што су изгубили осећање греха они су лошији од хришћана. Ниче[5] је, на пример, страсно нападао хришћанство јер је видео једино изопачене хришћане, али Истину хришћанства он нити је видео нити разумео.

Хришћански овет преживљава кризу која га потреса до његових првобитних принципа. Хришћанство неискрености, лажно реторичко и оспољено хришћанство не може опстати, оно завршава свој век – као што више није могуће ни спајање обредног веровања са паганским лажним животом. Дошло је време истинског реализма када се разоткрива почетна реалност живота и спадају сви спољашњи покрови, и када се душа човекова непосредно суочава с тајнама живота и смрти. Условности спољашњег постојања, политичке и друштвене форме, условљености оспољеног морала, апстрактност идеолошких теорија – губе ранији смисао. Човекова душа хоће да проникне у дубину самога живота, хоће да спозна стварно и битно, хоће да живи у истини и правди. У наше време, под утицајем свих искушења, рађа се душа која пре овега хоће неприкривену и неизречену истину. Човек је уморан од лажи, од усамљености, од спољних начела и форми који су заменили истинску реалност живота. И душа би човекова хтела да спозна Истину хришћанства без посредства тих лажи, које су у ту истину унели хришћани, – хтела би да се присаједини самом Христу. Због хришћана Христос је био заборављен и свет је престао да га бива свестан. Зато ће хришћански препород бити пре свега обраћање Христу, Христовој Истини, ослобођеној од људске изопачености и људског прилагођавања. Сазнање о несавладивости првородног греха неће ослабити у човеку свест о сопственој одговорности за Христово дело у свету, нити парализовати енергију да служи том делу. Реално испуњење хришћанства, Христове Истине и Христових завета некада се људима чини претешким, безнадежним задатком. Али, томе нас и учи хришћанство које показује да оно само људским снагама не може бити остварено у животу. Немогуће за човека могуће је за Бога. Онај који верује у Христа зна да није сам, да је сам Христос са њим и да је он призван да Христову Истину оствари у животу заједно са самим Христом, његовим Спаситељем.

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Николај Александрович Берђајев

(Кијев, 1874 – 1948, Париз)

Прва књига у едицији „Хришћанство, атеизам и савременост“, покренутој у Варшави 1928. године, била је књига Николаја Берђајева: „О достојанствености хришћанства и недостојанствености хришћана“.[6] Ова, по обиму мала, књига руског религиозног филозофа потврћује сиромаштво хришћанске библиотеке код нас и одсуство чак и таквих аутора као што је Николај Александрович Берђајев, један од најзначајнијих представника „хришћанског егзистенцијализма“. Књига „О достојанствености хришћанства и недостојанствености хришћана“ не захтева посебно филозофско образовање, а писана приступачним стилом намењена је најширем кругу читалаца. Па ипак, и у овом спису, зналци филозофских и теолошких радова Н. Берђајева суочиће се са важећом тезом руског слободног мислиоца о слободи чоеекове егзистенције (из које произилазе заблуде критичара хришћанства) и њеном односу према Богу.[7] Чак и у овако малој књижици наслућујемо опит персоналистичке философије[8] која систем идеја о егзистенцији гради на основном становишту по коме: „борба између божанског и људског је стална, у којој оно божанско просветљује лудско, а оно људско изопачава божаноко“.[9]

Берђајев се, и то је најтачнија одредница његовог свеукупног дела, бавио филозофијом историје, па самим тим и филозофијом религије, али како он каже са посебном тачком гледишта на религију а – „то је религиозна тачка гледишта на религију“.[10] Отуда је и нормално што је овај слободни мислилац (основао религиознофилозофску академију у Паризу 1924. године, где је доспео након кратког боравка у Берлину по протеривању из СССР 1922. године) велики број радова посветио религиозним темама, као што је нормално да се, проучавајући дело Ф. М. Достојевског (осим писца „Браће Карамазових“, Берђајев је као узоре истицао најчешће Ј. Бемеа, Канта, В. С. Соловјева), бавио, измећу осталих, и религиозним идејама ликова у делу Фјодора Михаиловича Достојевског.[11] Берђајев се у својим филозофским и теолошким, као и у филозофско-теолошким радовима искључиво бавио феноменом егзистенције, зато чак и у теоријски значајним текстовима какви су они из филозофије историје феномен егзистенције надвладава спекулативни систем едеја. Анализа егзистенције примерена је суштина датог феномена: полазна тачка антрополошког феномена јесте у теоанатропологији, јер полазна тачка човековог бића као и промишљено и догођено искуство човековог бића, најзад искуствено биће – сведоче јединство геолошког и антрополошког, сведоче откривење Бога у феномену постојања. Биће спознаје откривење Бога, сматра Берђајев, кроз слободно остваривање сопствене личности, а кроз борбу егзистенције да пронађе стварну суштаственост Бог не само да егзистенцију спасава од безначајности и бесмислености већ је осмишљава, обожује, обесмрћује. У томе је разлика између егзистенцијализма Ж. П. Сартра или А. Камија, као и измећу овог руског религиозног мислиоца и немачког егзистенцијализма који, разматрањем о Бићу (Хајдегер) и Надчулности (Јасперс), Бога своде на херменеутички доживљај.

Берђајев с правом истиче духовност бића јер „прави стваралац може бити само духован човек“,[12] а човек јесте по својој суштаствености духовно биће јер се „пробија праизвору“, и тај процес је човеков првородан творачки процес.[13] Зато филозофија историје и сведочи да „само она епоха, која би човека вратила духовним изворима, може да веже човекове силе и да сачува његов лик од распадања“.[14]

Николај Александрович Берђајев је највише због интуитивног дара за филозофске проблеме био критикован као једна посве контраверзна личност, чак амбивалентна. Ове особине су дошле до изражаја и у његовом животу (због социјалистичких идеја не само што је искључен са Универзитета већ је прогнан 1899. године на север Русије, у волгодску област, на три године; – 1914. њему се суди због напада на свети Синод) и у његовом делу: „Берђајев је објавио први чланак у листу „Die Neue Zeit“ који је уређивао К. Кауцки; чланак је био посвећен критичкој филозофији Лангеа и њеном односу према марксизму“.[15] Попут великих духова овај руски слободни мислилац није робовао једној идеји нити систему идеја и због тога се мора уважити примедба да Берђајев није имао филозофски систем. Иако је сам говорио да припада „руској духовној ренесанси“, тачније континуитету руске религиозне филозофије, то му није сметало да се сем обраћања руској филозофској традицији окрене Канту и Фихтеу, посебно неокантовцима, желећи да идеализмом, изведеним из њихових теоријских остварења и изображеким у његовом ориганалном хришћанском егзистенцијализму, оствари критику материјалистичког погледа на свет. Често непрецизан или недоследан, најчешће импулсиван,[16] објавио је велики број књига и краћих списа, уважавајући подједнако темељну филозофоку идеју Григорија из Нисе, де Метра, Бемеа,[17] Н. Кузанскот и конзервативну идеју руских традиционалиста, подједнако детерминишући своје уверење да „измишљеним економским и политичким вредностима“ треба супротставити идеал апсолутне слободе, али и уверење да у постреволуционарној Русији „постоје кључне особине праве или истинске руске идеје“.

Његова трагања иду од апологетских богословских идеја до потпуне персоналистичке филозофије,[18] од апокалиптичних страховања до филозофије свејединства.[19] Иако Николај Берђајев јесте изразити хришћански егзистенцијалиста (под инспиративним утицајем Соловјева и Хомјакова) он припада духу свејединства,[20] духу ипак особених филозофских идеја заједно са филозофима какви су Н. О. Лоски, С. Л. Франк, С. Н. Булгаков, П. А. Флоренски.

„Филозоф трагедије“, Николај Берђајев, је за човека који „изопачава божанско“, који је склон паду, за човека који представљајући смисао историјског времена доказује да су погрешке хришћанства „људске погрешке а не Божије“ – увек налазио и високе аксиолошке могућности. Јер човек који јесте основа историје претпоставља „надисторијски циљ“ и у том смислу он чини „надисторијски процес“,[21] јер се његова судбина решава у „вечитом времену“. Зато руски филозоф метафизичар ма колико уочавајући биће као субјект филозофије трагедије не одређује биће као субјект филозофије песимизма. Наиме, метафизика историје, метафизика времена, метафизика пролазног, метафизика песимизма – када је биће у питању – решава се „изван граница историје“ самим тим што је истина бића „нерешљива у границама историје“,[22] границама пролазног, границама песимистичке метафизике. Нормално, „у којој мери је овај филозоф успео да измири жеђ за вечним, духовним, за слободом без обала у којој би човек филозофирао и писао под лицем вечности непритиснут оним историјским“[23] – то је више питање наших уверења а мање питање правилног тумачења Берђајевљевог дела. У том смислу и наводимо реченицу из његовог списа „О достојанствености хришћанства и недостојанствености хришћана“: „Ако ви не остварујете истину, а тражите истину, ви сте кривци а не истина“.

Руски слободни мислилац који се бавио филозофијом историје и био оптерећен апокалиптичним визијама завршава спис који је пред нама једним уверењем: хришћанство најтачније показује да оно једино људским снагама не може бити остварено у животу. То значи да човек, слободан у слободи, може да мења своја уверења како се не би свео на историјски процес већ како би се изборио за надисторијски процес, за ,,вечито време“. То „вечито време“ у коме опстојава биће као суштаство непесимистичке метафизике историје показује унеколико и основни смисао овде преведеног списа. Наиме, у „вечитом времену“ биће потврђује своју слободу у слободи, односно за Берђајева који је за основу филозофије стављао слободу – „слобода не ствара добро и зло“ већ се биће „слободом приближава добру или злу“.[24] Живот, отуда, треба да има смисао пуноће, која треба да испуни све дане нашег историјског времена, јер човек је „призван да Христову Истину оствари у животу заједно са самим Христом“[25]. Према томе, тај специфичан теоантрополошки принцип слободе могуће је остварити једино у хришћанству јер хришћанство „као религија слободе мора бити нетрпељиво према примораности“.[26] У том смислу ми и разумемо теоријску мисао Николаја Берђајева, склони да поверујемо у тачност речи које су, истина, биле исписане са другачијом наменом: „Утолико аксиологија Николаја Берђајева још увек није ништа изгубила од овоје актуелности ни на Истоку ни на Западу а ни на све четири стране света“.[27]

Николај Александрович Берћајев, који је покушавао да руски културни дух обогати приближавањем словенофилства и западњаштва, остао је до краја живота удесно погоћен животом изван Русије и једини спас у свету хаоса, свету бесконачног бестијаријума видео је у „свету који продире из трансценденталног света духа“. Као филозоф који је покушао да одели своја психолошка стања од теоријског света идеја, Берђајев је хтео да верује да све супротности света у коме живимо наговештавају време услеђујуће „божанско-људске креације“, и у том уверењу напустио је свет искушења 23. марта 1948. године, у париском предграђу Кламар.