објављено / 13.06.2017.

о.Александар Шмеман – Писмо моме Епископу (о питањима литургијске праксе)

Ваше Преосвештенство,

Са великом пажњом и интересовањем сам прочитао Упутство за литургијску праксу које сте послали 30. новембра 1972. г. клиру епар- хије Њу Јорка и Њу Џерсија. Потпуно разумем и делим Вашу забри- нутост за литургијско стање које је без сумње крајње озбиљно и засигурно потребује исправку и руковођење од стране нашег Епископата. И управо због озбиљности, дубине и врсте проблема са којима се да нас сусрећемо, са дужним поштовањем усуђујем се да изложим нека своја размишљања, подстакнута овим Упутством. Како сам посветио већи део свог живота изучавању и предавању Литургике, уверавам Вас, Ваше Преосвештенство, да немам другог циља него да покушам да појасним питања која ће ово Ваше Упутство покренути, и да ово ра- дим у духу потпуне и безусловне послушности према дужности Епископа да „правилно управља речју“ Божанске Истине. II Питања која су покренута овим упутством мени изгледају веома озбиљно. Најпре, морам Вам признати да је помало узнемиравајуће оно што изгледа конституише основну претпоставку и одређује границе истраживања целокупног документа, тј. да се само-евидентна, природна и, како се чини, апсолутна норма за наш литургијски живот и праксу може искључиво наћи у пред-револуционарној Руској Цркви, или, да цитирам упутство, „у стандардним служебницима које је штампао Свети Синод Руске Православне Цркве у посебном издању“. Оно што је узнемиравајуће јесте противуречност између ове изја- ве и добро документоване чињенице да је сама Руска Црква, гласом својих Eпископа, оценила литургијско стање у пред-револуционарној Русији крајње незадовољавајућим и да су потребне суштинске исправ1) и промене. Да би се схватио обим тог незадовољства и истинска пастирска брига руских епископа, довољно је прочитати Извештаје Епар­хијских Архијереја у погледу питања Црквене реформе који су на- писани у припреми за Велики Сабор Руске Цркве, а објавио их је Руски Свети Синод 1906. г. (том I, стр. 548 и том II, стр. 562). Треба на- гласити да ови извештаји нису написаниод стране неке академске гру- пе или покрета, него су их написали конзервативни и пастирски на- стројени Епископи који су одлично схватили растући номинализам и збуњеност која долази баш из „стандардних књига‘‘ и Типика који није исправљен још од 1682. г. „Богослужење‘‘, пише, на пример, Епископ Серафим Полоцки, „служи свештенство, а народ – чак и ако се моли за време службе, њихова молитва остаје приватна а не заједничка зато што обично нема везе, нити спољашње нити унутрашње, са оним што се дешава у Цркви‘‘ (I, 176). Скоро једногласно, епископи који пишу о литургијским темама траже да се парохијски типик разликује од монашког, јер је очигледно немогуће ускладити праксу са овим другим, те према Епископу Мин- ском Михаилу, „у 49 000 парохија богослужења се служе погрешно‘‘. Траже да се богослужења скрате, „која су постала неразумљива и пре- ма томе заморна‘‘, да се исправи типик (правило) и да се сачини нови превод са црквенословенског на руски језик. Они уочавају потребу за одређеним променама у самој Светој Литургији. И сам апостол Аме- ричког Православља, будући Патријарх Тихон, у то време Епископ Северно-амерички, предлаже „укидање одређених јектенија које се су- више често понављају‘‘ и „читање наглас тајних молитава‘‘ ( I, 537), а он је подржан и од неколицине других: Јеронима Варшавског („треба без икакве дилеме укинути јектеније за катихумене‘‘, II, 278), Кон­стантина Самарског (I, 441), итд. „Заиста се мора‘‘, пише Питирим Курски, „размотрити Типик. Ова књига… која није исправљана од 1682, стекла је у очима зилота карактер нечега што је вечно, догматско и непроменљиво… И управо због овога прекинуто је са преуређивањем богослу- жења… Од суштинског је значаја да се исправи у светлу потпуно оп- равданих потреба верника тако да би поново постао употребљив и разумљив. Таква исправка (ревизија) је у потпуности у континуитету са праксом Цркве у прошлости у овој области‘‘ (I, 324). Јасно је да руски епископи виде у номиналном, неразумљивом и често неисправном богослужењу извор отуђења народа од Цркве, пораст успеха разних секти и прогресивне дехристијанизације руског друштва. Руски Сабор 1917-18. год., у току чије припреме су ови извештаји и написани, прекинут је пре него што су литургијска питања дошла на ред. Међутим, оправдано је сматрати да се један од разлога за масов- o. ALEKSANDAR [MEMAN ® O PITAWIMA LITURGIJSKE PRAKSE 139 но отпадништво руског народа од Цркве може наћи управо у стању у коме се налазило богослужење, како су сјајно и пастирски брижљиво успоставили дијагнозу руски епископи много пре Револуције. Иако данас код појединих Руса, који су тешко рањени револуционарним опусто­шењем, постоје тенденције да се идеализује – скоро фанатично – пред-револуционарно стање у Руској Цркви, укључујући и њен литургијски живот, нема разлога да ми прихватимо њихово емоционално одбацивање историјских чињеница, њихов слепи псеудо-конзервати- зам и њихову просту неукост. На њих се односе речи које су написане ране 1864. године од стране једног од зачетника руске литургијске учености, Архиепископа Филарета Черниговског: „За такве људе поредакбогослужења са којим су они упоз- нати јесте изворни и непроменљиви поредак. Зашто? Зато што у потпуности игноришу историју црквеног живота и, како су обузети собом, цене једино оно што они знају. Историја јасно показује да се према литургијским стварима Црква увек одно- сила са оправданом слободом: она је прихватила нове форме када је видела да старо уређење није у потпуности било ко- рисно и када је било потребе за променом… Овде, као и у дру- гим стварима, није прихватила владавину оних који су, према Апостолским Одредбама, ученици а не учитељи, нити је доз- волила се­би да падне у дубоки сан него је са великом пажњом препознала потребе времена и захтеве душа… Ми треба превасходно да се сећамо и размишљамо о бурној исто- рији Руске Цркве која је, за све своје дивне духовне тековине и приме- ре ненадмашне светости, била с времена на време мучена управо го- рућим литургијским проблемима, или пре неспособношћу да их реши због недостатка богословског знања и историјског сагледавања. Ово је сувише често доводило до неспособности да се направи разлика из- међу изворног Предања и свакојаких обичаја и чак изопачења, између онога што је суштинско и онога што је историјско, онога што је важно и онога што је небитно. Треба само да се сетимо, на пример, Св. Мак- сима Грка који је, позивајући у 16. веку да се исправе „неправилности‘‘, провео скоро читав свој живот у затвору зато што се усудио да испитује грешке и неправилности у „стандардним‘‘ текстовима тога времена. Такође, имамо ништа мање илустративан случај архиманд- рита Дионисија који је 1618. осуђен од стране Сабора, пребијен, му- чен и утамничен зато што је исправљао најочигледније грешке у бого- службеном поретку његовог времена. На крају, имамо случај самог Раскола, у коме су невероватна неукост, скоро потпуни недостатак ра- суђивања на обе стране, имали заиста пресудну улогу. 140 VIDOSLOV ® PREOBRA@EWE 2007 III Имајући све ово у виду, чини ми се да је не само погрешно, него и опасно када покушамо да решимо наше литургијске проблеме простим позивањем на скорију прошлост, било да се ради о Русима, Грцима, Србима, Румунима итд. Ови проблеми нису настали у Америци, мада су овде засигурно добили нову димензију и нови степен хитности њихових решавања. Ови проблеми су препознати у Русији, а данас се са њима сусрећемо у практично свим Православним Црквама. Оно што ме је растужило више него било шта друго у Упутству јесте потпуно непрепознавање и непризнавање да се проблеми који постоје не могу решити никаквим декретима којима се ниједан стварни проблем није решио, нити ће се решити у будућности. Искрено, потпуно сам разочаран самим тоном Упутства који претпоставља да ако се не ради о неколицини непослушних свештеника, „који свој суд стављају изнад… предања наше Цркве,‘‘ онда уопште не би било никаквих проблема. Разочаран сам овим нарочито кад се узме у обзир чињеница да је у изванредној литургијској школи, која се развила у Русији у 19. и 20. веку, почела формулација литургијских проблема, као и начини и критеријуми за њихово решење, и да се појавило обновљено интересовање за изворно православно литургијско предање. Жалосно је, по моме мишљењу, да је Упутство написано као да нисмо наследили од Руске Цркве и руске теологије широм света поз- ната издања Типика и Евхологија од Димитријевског, монументалне студије о Типику и његовом развоју од Скабалановича и Мансветова, о Литургији Св. Јована Златоустог од Карабинова, Красноселцева и Петровског, о Литургији Св. Василија Великог од Орлова, о литургијској химнографији од Филарета Черниговског, о Проскомидији од Муре- това, о тајним молитвама од Голубцова, итд. Као да не знамо данас за сву сложеност, и врло често, девијације нашег литургијског развоја, несрећни утицај Запада на православно богослужење, теологију и по- божност; за неправилности доминирајуће западне сакраменталне теологије, отуђење верника од светотајинског живота, а исход тога је потпуно легалистички приступ томе у нашим парохијама; катастрофалне последице, нарочито у Америци – од унијаћења – просту чињеницу да је напослетку наша Црква оболела – литургијски и духовно – и да сигурно нећемо ову болест излечити пуким легалистичким рецептима. IV Ваше Преосвештенство, да ли морам да доказујем да се наша Црква данас налази у жалосној ситуацији? Да финансијско банкротство једино указује и одражава њено духовно стање – стање апатије и де- морализације, неповерења и јадног ривалства, парохијализма и про- o. ALEKSANDAR [MEMAN ® O PITAWIMA LITURGIJSKE PRAKSE 141 винцијализма, подлог секуларизма и дубоког незнања основних исти- на наше вере? Да ли морам да обавестим Вас, или било ког другог нашег епископа, на какве тешке препреке – духовне, литургијске, пасторалне – наилази свакодневно сваки свештеник који покушава да бу­де истински пастир своме стаду, да угађа Богу, а не људима? Није случај- ност да велики број њих прође кроз озбиљну кризу поверења у јера- хију, да поједини врло брзо потону у скоро циничну равнодушност, да други бивају одвучени у духовни ћорсокак и сумњичави емоционали- зам „Пентикостализма‘‘. У овој мучној ситуацији, појави се ту и тамо неки трачак наде, об- нове и новог надахнућа. Онај са највише наде је сигурно када паро- хија сву своју пажњу усредсреди на повратак литургијском животу и када то постане начин да се она одухови и оживи. Евхаристија, Св. Тајне и литургијски циклуси поново постају центар парохијског живота. Црква почиње поново да се доживљава као Тело Христово. Овај про- цес неизбежно покреће нова питања, ствара нове потешкоће. Без сва- ке сумње праве се грешке, повлаче се погрешни или оспорљиви поте- зи. Мада, барем су пастирске природе мотивације, жар и намере које су усмерене на непроцењиво вредне људске душе и на њихову зајед- ницу са Богом. У таквим парохијама се не противи статутима, све фи- нансијске обавезе се са задовољством извршавају, сви Црквени про- јекти – национални, епархијски, хуманитарни, образовни, мисионар- ски – са задовољством и ентузијазмом се подржавају, са епископом се успостављају и негују нови односи пуни поверења и љубави. Не би било тешко доказати да оваква обнова потиче од искрене чежње за ис- тинским Православним Предањем, Св. Писмом, Оцима, Литургији и изнад свега потиче од снажне бриге према верском, а не пуком „етничком‘‘ или „социјалном‘‘ усмерењу Цркве. Излишно је рећи да су једино парохије и свештеници који барем „покушавају да нешто ураде‘‘ мета овог Упутства, док овај документ неће узнемирити, него напротив, охрабриће и дати осећај праведнос- ти парохијама где је завеса исправно навучена и где се јектеније ис- правно изговарају, где вечерње и јутрење нису никакав проблем зато што се или не служе или служе у празним храмовима, где чланови прете да ће отићи, и некада заиста оду у другу „јурисдикцију‘‘ када Црква од њих затражи да испуне своје финансијске обавезе или да прихвате статуте који су од целе Цркве прихваћени. Ми још увек че- камо да видимо како нека стварна злоупотреба – морална, канонска, литургијска – бива осуђена или барем прокажена! Наша пракса у вези са разводом или поновним венчањем је у отвореној противуречности са канонима, поједини начини на које се у парохијама скупља новац је неморалнији од оних које користе не-религиозне групације, продор 142 VIDOSLOV ® PREOBRA@EWE 2007 секуларизма, релативизам морала и безобзирност су страховити – али овде, нажалост, стрпљивост, разумевање и „икономија‘‘ су, изгледа, неограничени… V Рекавши ово, не желим на било који начин да имплицирам да је довољно да свештеник има пастирску ревност, и уопште, да „жели добро‘‘ па да може да ради шта год пожели: да мења службе, да уводи нову праксу, да обнавља стару, итд. У Цркви нема места за анархију, и сигурно је свештена дужност Eпископата да управља, исправља, води и одлучује у овој области као у било којој другој области црквеног живота. Али, оно што ја најснажније подржавам и молим јесте да се од- луке донесу у овој најосетљивијој области, која у много чему одређује све друге аспекте а и сами дух парохије, да се донесу на основу оз- биљне студије, на основу оцене свих чинилаца и последица претпос- тавки. Како лично нисам „крив‘‘ ни за једну од „неправилности‘‘ које су набројане у упутству, слободан сам да кажем да у позадини сваке стоји проблем који се не може једноставно свести на непослушност или „злоупотребу‘‘ у правом смислу те речи. Није све оно што се ра- дило у протеклих стотину година и оно на шта се народ већ навикао безусловно исправно у светлости истинског литургијског Предања Православља, а оно што изгледа „ново‘‘ и чак „револуционарно‘‘ може врло лако да буде толико потребан повратак изворном Предању.Иако је крајња одлука резервисана за Eпископат, треба се наћи времена, док се трага за одлуком, док се покушава разазнати шта је правилно а шта погрешно, за студију и консултацију, за ту благословену „соборност‘‘ о којој православни толико много говоре а толико мало практикују. Желео бих овде да додам да је у свим литургијским дискусијама константно и омиљено упућивање на једнообразност као на одлучујући аргумент, у ствари, бескорисно и штетно. Савршена литургијска једнообразност никада није постојала у Цркви, чак ни као идеал, зато што ову једнообразност Црква никада није доживљавала као услов и израз њеног јединства. Свеукупно устројство или ordo је увек било место где се тражило њено литургијско јединство, а никада у детаљима и применама. Чак ни данас Црква нема јединствен Типик и постоји велика разноврсност у праксама међу Православним Црквама. Таква разноврсност је постојала и унутар једне и исте Помесне Цркве: тако, у Русији, на пример, постојале су разлике између Москве и Кијева, између различитих монашких традиција, итд. Једноставно је опасно – духовно и пастирски – учити људе да верују да је једнообразност мерило и суштина Православља, опасно је зато што су они, изгледа, већ заокупирани спољашњим изгледом а на штету самог значења и сми­ o. ALEKSANDAR [MEMAN ® O PITAWIMA LITURGIJSKE PRAKSE 143 сла. Такође је опасно због велике литургијске разноврсности у Аме- рици где су све традиције присутне на овај или онај начин. Ако Пра- вославна Црква у Америци треба да буде знак Православног јединс- тва у овој земљи, онда неће никада постићи то јединство тако што ће свима наметнути једну трдицију – било да је то руска, грчка, српска, румунска или било која друга. Може да постигне то јединство ако бу- де тражила, са једне стране, оно што је универзално у Православном Предању и, са друге стране, оно што може да оваплоти то Предање у нашој ситуацији. Међутим, чак и тада, сигуран сам да ће постојати неизбежна и здрава разноврсност. Како нам показује црквена историја, она нестаје једино када Црква почне да одумире и када њено богослу- жење, уместо да буде живот и извор живота, постепено захвати rigor mortis. VI Ако сада укратко анализирамо саме примедбе морамо приметити да се ту практично нигде не ради о „прекршајима‘‘, односно произвољним или анархичним новотаријама, него се ради о аспектима богослу- жења где постоје стварни проблеми – и где пуко упућивање на „стан- дардне (званичне) књиге‘‘ или постојећу праксу не решава ништа. I На Св. Литургији: А. Две мале јектеније између антифона се не смеју изоставља- ти. Наравно да изостављање ових двају јектенија само због скраћи- вања службе не може бити оправдано. Међутим, ако началствујући благоизволи да чита прелепе молитве антифона које се снажно односе на читаву заједницу, а сада се читају тајно, ово може да буде корак у правом смеру. Јасно је да је у изворном облику било овако: позив на молитву (Господу се помолимо), читање молитве и екфонесис (воз- глас). Узгредно, изненађујуће је када видимо колико свештеника, док изговара све јектеније, нечујно изостави читање „тајних молитава‘‘ – укључујући и Канон Евхаристије. Сматрам да је ово много већи „пре- кршај‘‘ него покушај да се вратимо стварном значењу пред-входног дела Литургије. Б. Јектеније између Еванђеља и Херувимске песме, односно сугуба јектенија, јектенија за катихумене, прва и друга јектенија верних не смеју се изостављати. Све док „сугуба‘‘ јектенија остаје de facto по- нављање велике јектеније, остаје такође искушење да се она избаци. У литургијским манускриптама ( види Euchologia коју је издао А. Ди- митријевски, Кијев, 1910) највеће разноликости су управо између „су- губих‘‘ јектенија; разлог је јасан – сугуба јектенија, за разлику од „ве- 144 VIDOSLOV ® PREOBRA@EWE 2007 лике‘‘, јесте одраз потреба или одређених прозби дате Цркве или за- једнице. Тако, проблем је у томе да се поново открије њено стварно значење и улога унутар Литургије. Изостављање јектеније за катихумене је предлагано, као што смо видели, од стране неколико руских епископа. Грци је изостављају. Лично бих био за њено изостављање за време одређених периода као што су – Васкрс, Божић, Богојављење или за време великих празника. По- ново, проблем је овде пренети њено значење народу. Две јектеније верних представљају сличан проблем који смо има- ли са малим јектенијама између антифона. Докле год оне једноставно „покривају‘‘ читање молитава верних, оне заиста никако не доприно- се Литургији и чине да цео овај део, нарочито када ђакон не служи, буде неразумљив. Међутим, ако би се поново увела пракса читања мо- литава наглас, које су и код Златоустог и код Василија прелепе и са изузетно пуно значења и смисла, заједничка припрема Цркве за При- ношење би задобила свој стварни значај. В. Јектенија после Великог Входа и она пре Оченаша не смеју би- ти изостављене. Проблем је понављање – у неких 15-ак минута – два­ју истоветних јектенија. На основу најстаријег рукописа који садржи у потпуности службе Св. Василија и Св. Јована Златоустог, чувени codex bar­berini, предлаже да се ова прва изостави зато што је нема у овом раном тексту, док се друга – после Анафоре – тамо налази (види Sobranie Drevnikh Liturgii, том II, Санкт Петербург, 1875: стр. 64 и 76 за Св. Василија; стр. 124 и 129 за Св. Јована Златоустог). Док ова прва само смета целовитом преласку Литургије од Приношења до Анафо- ре (упореди Codex Barberini: Молитвa Приношења [proskomidis] се чита после стављања Св. Дарова на Часни Престо по завршетку Херу- вимске песме; Народ: Амин; Свештеник: Мир свима; Народ: И духу твоме; и после целива мира, Ђакон: Двери, двери; Народ: Верујем; Ђакон: Стојмо смерно…; и остало из Анафоре), ова друга је у конти- нуитету са прозбеним молитвама и води ка молитви пре Оченаша. Г. Први Антифон ( Пс. 102/3) мора да садржи, најмање, стихове 1, 2, 3, 9, 10, и да се завршава речима „Благослови душо моја Господа‘‘. Д. Други Антифон (Пс. 145/6) мора да садржи, најмање, стихове 1, 2, 3, 10. Која „званична „књига прописује ово, који Типик? Настанак и развој антифона – у ствари, комплетан део Св. Литургије пре Входа – изузетно је сложен (види, на пример, P. N. Trеmbelas, Three Liturgies, на грчком [Атина, 1935, стр. 27 и даље], а нарочито J. Mateos, „Evolution o. ALEKSANDAR [MEMAN ® O PITAWIMA LITURGIJSKE PRAKSE 145 hi­storique de la liturgie de St. Jean Chrysostome‘‘- I, From the initial blessing to the Trisagion, у Proche-Orient Chretien, 15, [1965], стр. 333-351), па чак и ако узмемо садашњу руску праксу, наводе се псалми а не сти- хови ( види Archimandrite Kiprian, Evkharistija [Париз, 1947], стр. 163- 164) као и различити антифони за Недеље, одређене празнике и обич- не дане – што уопште није ни поменуто у упутству. Да ли ово треба објаснити чињеницом да је Бахметов написао музику само за неколи- ко стихова , а не за цео псалам? Ђ. Тропари и кондаци се морају певати као што је прописано. Во- лео бих да нађем једну парохију у нашој Цркви где се тропари и кон- даци певају „као што је прописано‘‘. Зато, ово правило је требало или појаснити или оставити његову примену могућностима сваке парохије. Што се овога тиче, правила се веома разликују од Цркве до Цркве и од периода до периода. У Студитском Типику не пише ништа о овом појању. Садашња грчка пракса је различита од оне у Руској Цркви (упореди нав. дела Kiprian, стр. 172; Trembelas, стр. 39-40). Не постоји раз- лог због којег наша Црква не може да објави једноставно и практично упутство. II. На Вечерњу: А. Никакви елементи из Јутрења или из било које друге службе не треба уводити у Вечерње како се не би променио и изобличио облик службе. Б. Треба да се испоштује целокупан поредак Вечерња без изостављања иједне јектеније, одговарајућих стихова, или других елемената. За двадесет година служења у Америци видео сам такву неверо- ватну разноликост Вечерња да би ми упутство да се следи „целокупан поредак“ изгледало скоро иронично. Јер прво питање које треба пос- тавити је – шта је њихов „целокупан“ поредак? Да ли, на пример, упутство за „друге елементе“ подразумева појање или читање псалама 141, 142, 130 и 117 у целости или у садашњем облику – сведених на неко- лико стихова који долазе после „Господи возвах“? Шта са катизмама? Шта са различитим комбинацијама Октоиха и Минеја зависно од „оз- нака“ у Типику? Зар није јасно да и овде постоји проблем, и да наша тренутна парохијска пракса (у свега неколико парохија где се Вечерње уопште и служи) потребује више од општих упутстава за „целокупан поредак“? Шта се подразумева под „елементима из Јутрења“ који се уводе у Вечерње? Ово није објашњено у упутству, и човек једноставно не зна шта се под тим подразумева. Ако су, као што сам видео да се ради у 146 VIDOSLOV ® PREOBRA@EWE 2007 неким парохијама, Свечана Вечерња у навечерје неких великих праз- ника праћена празничним елементима Јутрења (изузимајући искљу- чиво „јутрењске“ елементе), то ми изгледа као мудар начин да се са- чува бар нешто од саме суштине празника, поготово у погледу одсус- тва обучених хорскихдиригената и појаца у многим парохијама, које чине неопходном – ваљда добром ствари! – да се има народно појање. То је свакако један од могућих начина да се реагује против брзог нестанка прослављања навечерја, свођења чак и највећих празника само на Божанску Литургију. Стога ова пракса треба да се размотри и регу- лише, али свакако не да се спремно осуђује као „одступање“. Оно што изгледа да упутство свеукупно пренебрегава су услови у којима се бар неки од наших свештеника боре за поновно успостављање празнич- ног циклуса, саме литургијске стварности празника. III. На Јутрењу: А. Шест псалама (не три) треба да се читају у целости. Чини ми се да, насупрот томе, уколико би се Јутрење из било ког оправданог разлога требало скратити, скраћивање Шестопсалмија је, богослужбено говорећи, разборит начин да се то уради. Шестопсал- мије је јасно састављено од две тријаде псалама: 3, 37, 62, и 87, 102, 142. Прва тријада, или макар псалми 3 и 62, веома је стара и припада раном језгру јутарњих служби Цркве, ма колико био сложен њихов развој. Што се тиче друге тријаде, псалми 87, 102 и 142 „немају од- ређену везу ни са поноћи ни са јутром. Осим тога, чињеница да све- штеник изговара јутарње молитве док се читају псалми показује да су они додатак. Ове молитве, или бар једна од њих, изговаране на овом месту, раније су се требале изговарати наглас“ (I. Mateos “Some problems of Byzantine Orthros” на француском, у Proche-Orient Chritien, 11 [1961], стр. 7; види још M. Skaballanovich, Tolkovyi Typikon, Vol. II [1913], стр. 199-201, и I. M. Hanssens, Nature and Genesis of Matins in French [Rome: 1952]). Б. Најмање један читав канон (онај Васкрсни) треба да се чита недељом (Ирмос Песме се пева а други тропари се читају). Али претпоставимо да недељна служба падне у оквир осмодневног празновања великог празника, који је, зато што је празнован у радни дан, „про- пустила“ велика већина парохијана – зар не би било више пастирски, више литургијски да се пева „бар“ канон празника уместо Васкрсног канона? Уопштено говорећи, уколико Канон (који је као што сви знају првенствено био музички састав и чије данашње „читање“ чини нај- неразумљивији део Јутрења), уопште треба да се очува у нашим паро- хијским богослужењима (практично је нестао у многим другим Пра- o. ALEKSANDAR [MEMAN ® O PITAWIMA LITURGIJSKE PRAKSE 147 вославним црквама), то би требало да представља предмет многог проучавања и промишљања. Садашња правила која прописују да се читају два или три канона на сваком Јутрењу једноставно се не примењују, и можда би било боље да се одлучи који канони треба да се користе (ве- лики празници, Триод, итд.) у парохијској пракси а који треба да оста- ну у манастирској употреби. В. Треба испоштовати целокупан поредак Јутрења без изостављања иједне јектеније, одговарајућих стихова, или других елемената. По питању Јутрења, потврдио бих напомене које сам имао за Ве- черње. Да ли „други елементи“ обухватају Катизме, Псалам 50, и сте- пенске антифоне који се у руској пракси тако често заобилазе? Шта је са Хвалитним стихирама на крају Јутрења? Шта са правилима или ка- тавасијама? Зашто би, на пример, требало читати девету молитву из јутарњих молитава уколико нема читања Еванђеља за које она припрема? Или ће Упутство, уколико се озбиљно схвати, неизоставно одвести до одређивања посебне комисије, до студије, до плана – у противном, само ће повећати збуњеност која, према Извештајима руских еписко- па, постоји већ деценијама, ако не и вековима. IV. У црквама у којима нема завесе иза Царских двери, треба је поставити у року од две седмице. … V. Царске двери треба да се затварају на три места током Ли- тургије: А. током јектеније за оглашене и прве и друге јектеније за верне; Б. након Великог Входа, током прозбене јектеније; В. током причешћивања свештеника; Г. завесу исто тако треба навлачити током (Б) и (В). Сматрам да је велика и чак трагична погрешка апсолутизовати оно што сама Црква не апсолутизује, држећи се тога да је исправна само ова или она пракса док је свака друга неприхватљива. Тако, на пример, ни на једном месту у тексту Литургије Св. Јована Златоуста као што је штампано у руским „стандардним“ књигама (имам пред собом дивно Московско Синодско издање, 1904) чак ни не помиње за- весу. Кад би затварање царских двери током (А) и (Б) уистину било органски и суштински део евхаристијске службе, не би остајале отво- рене када служи Епископ или, како је било уобичајено у руској пракси, свештеник одређеног чина. Пошто се завеса појавила много пре ико- ностаса, и засигурно имала сасвим другачије значење од оног које јој се у данашње време понекад приписује, тј. да верници не треба да ви- де извесне радње (видиСимеон Солунски у Делима Светих Отаца и Учитеља Цркве по питању Православног Богослужења, на руском, Vol. 148 VIDOSLOV ® PREOBRA@EWE 2007 II, [St. Petersburg: 1856], стр. 186-7). Назив „Царске Двери“, до рела- тивно скоријег датума (у делима истог Симеона, на пример) примењи- вао се за врата саме цркве, а не за врата иконостаса. Какав год да је смисао развоја који је уследио, јасно је да завеса данас само дуплира иконостас. Лично сам убеђен да је савремена грчка пракса да се двери уопште не затварају током читаве Литургије оданија истинском духу Евхаристије и Православног поимања Цркве него оно што је усвојила Руска Црква, а што наизглед непрестано наглашава радикално раздвајање између народа Божијег и свештенства. Управо из ове последње праксе развиле су се стварне неправилности: појање током причешћа свештенства, такозваних „концерата“, пребацивање проповеди са првобитног места, тј. након Еванђеља, у време причастна („како би при- вукли пажњу верника“, пише са иронијом један руски Епископ), чак и промена самог литургијског поретка (тако, је на пример, у руским „стандардним“ књигама молитва благодарења по примању Светих Дарова једноставно премештена са свог првобитног места, тј. након јектеније „Примивши…“ у време после причешћа свештенства). На то да овде постоји забуна такође указује правило које наводи да ђакон, када „ви- ди свештеника да узима Свети Хлеб“ у тренутку Узношења, стојећи ван Олтара, треба да каже: „Пазимо.“ Заправо, како да ђакон види ово ако су Царске Двери затворене и завеса навучена, као што је то пракса данас у Русији? У Русији царске двери су затворене током читаве Ана- форе, док их ми у Америци – хвала Богу – отварамо бар на Символу Вере. Треба се надати да ће се, када се обнови православно тумачење Божанске Литургије као саборне молитве, саборног приношења, саборног благодарења и саборног причешћа, тј. када се са наших скорашњих и нејасних обичаја вратимо истинском Православном Предању јасно откривеном у нашим богослужбеним текстовима и светоотачким ко- ментарима, поправити жалосно стање околности које данас преовла- давају, а што чини верне више онима који „присуствују“ него „учест- вују“ у божанској служби. Ваше Преосвештенство, све ове напомене имају за циљ да кажу само једно – нама је хитно потребна истинска брига за богослужење, истински напор који поново треба да га учини оним што богослужење подразумева у Цркви: извором живота, откривењем и општењем вере Цркве, средством раста и освећења Цркве, средиштем и испуњењем њеног јединства. Нека би ова брига, овај хитни задатак – чије испуњење очекујемо од наших епископа– било засновано на овим речима Господа нашег: „Дух је оно што оживљава, тијело не користи ништа. Ријечи које вам ја говорим дух су и живот су.“ (Јован, 6:63). О Богојављењу, 1973. Са енглеског превео ђ. Зоран Алексић