објављено / 30.07.2017.

О ЧИТАЊУ СВЕТОГ ПИСМА И СВЕТИХ ОТАЦА

 
Да бисмо читали Свето Писмо и свете Оце морамо најпре да имамо исту веру као свети Оци. Зато је истински почетак свега упознавање са основним хришћанским учењима, оним што и даје снагу и једномисленост свим Оцима. Но, спасење са којим се упознамо и у које поверујемо мора се развити, осећати, видети у себи, јер је без тога вера мртва. Како то учинити? Следећи светим Оцима! Једини пут спасења је слеђење саветима светих Отаца. Треба знати да Оци свесно граде један на другом. Њихово је стваралаштво у томе што они учења својих претходника примењују на себи и свом времену, те истину непромењено прослеђују даље – истину коју и ми морамо применити на себи.
Истинско православно образовање се данас одвија у манастирима са духом светости и искусним старцима, парохијама на челу којих је свештеник који не одобрава грехе своје пастве, већ је стално бодри на виши духовни живот, те у богословијама старог кова са учитељима који своју веру живе, што је све данас веома ретко.
Главно занимање новообраћеног хришћанина, као и искушеника у келији, треба да буде проучавање Еванђеља. Свето Писмо чува се на за то нарочито одређеном месту у нашем обитавалишту, а и носећи га према њему се морамо односити са поштовањем. Читању треба дапретходи скрушена молитва, пуна вере и љубави према Христу, да нам Господ отвори духовне очи и испуни срце благодаћу, да осетимо и схватимо истину и живот написаних речи. Древни хришћански обичај је да се пре узимања Књиге руке оперу, те да жене за време читања имају покривену главу, а мушкарци откривену. Свети Оци препоручују читање у осами, стојећи или клечећи. Оно треба да буде упорно, и да се чита што је могуће више, тако да нам се ум, како кажу, купа у Светом Писму. Почиње се постојаним учењем заповести датих у Матејевом и Лукином Еванђељу. Отварајући свето Еванђеље, буди свестан да ћеш по односу према њему бити суђен, да ће то одредити твој вечни удео. Њиме ћеш сазнати каква је Божија воља и колико си удаљен од ње. Учење заповести је неодвојиво од њиховог извршавања. Извршавањем еванђелских заповести и остали делови Писма постају лакше разумљиви. Свето Писмо није тек књига, већ живот, и можемо га појмити једино ако га живимо. Чини да би разумео! Са Писмом упоређуј и оцењуј не само своје поступке, већ и мисли и жеље. Тако се стиче трезвеност. Узми једну врлину и нека њено испуњавање буде твоја главна дневна дужност. Кад ти она пређе у навику, освајање сваке следеће врлине ће бити лакше и лакше, све до последње. Угледајмо се на Пресвету Богородицу која рече: „Нека ми буде по речи твојој“ (Лк 1:38), која „чуваше све речи ове и слагаше их у срцу својему“ (Лк 2:19), и која и нама заповеда: „Што год вам рече учините“ (Јн 2:5).
У Писму је описано порекло, смисао и свршетак свега и свакога. Пошто је оно света историја целог света, особито Народа Божијег – Цркве, историја оваплоћеног Бога Слова, збирка бројних житија, пошто му је сваки делић повезан са нашим животом, оно нам никада не може досадити. Док га читамо, сам Христос говори свакоме поједином од нас, а читањем ми се молимо и причамо са Њим. Читање Писма усредсређује наш растресени ум и, ако се трудимо на очишћењу од страсти, дарује знање о Богу. Све што недостаје нашој души и духу, као и одговор на свако могуће питање налази се у Писму, а ако га не можемо наћи, прибегнимо помоћи Отаца. У Писму нема ништа неважно, свака реч је вечна истина, па се оно први пут обично прочита брзо, а затим све спорије и спорије. Свака прочитана реч је семе бачено у нашу душу, и оно неприметно и полагано прелази у природу душе, чистећи нас, освећујући и препорађајући. Јер, свака реч Писма је реч Божија и има моћ да лечи и телесна и духовна оболења. Све од апостолског доба па до ових наших последњих времена, Свето Писмо је служило и служи као оружје за изобличавање лажеучења и као чувар праве вере.
Поучавати друге Писму и тумачити га пре но што стекнемо очишћење је забрањено, јер би тако говорили без Духа, сами од себе, те испали мудри у својим очима, подлежући клетви из Писма (Ис 5:21; Прич 26:12). Својевољно разумевање божанске књиге прати постанак сваке јереси. Постоје извесни демони који нам, док смо још почетници, тумаче Свето Писмо. То највише воле да чине славољубивим срцима, а поготову људима који су учили светске науке, да би их, варајући их мало по мало, бацили у јерес и богохулство. То богословље, боље рећи богоборство, препознаћемо по узнемирењу и некој збрканој нечистој радости која се у тим тренуцима јавља. Зато је обавезно и читање тумачења од светих Отаца, првенствено блаженог Теофилакта или беседа светог Јована Златоуста, чиме се избегавају наша олака објашњења. Једино оним који достигну духовно савршенство Господ открива духовни смисао Божије речи. Отачка тумачења и уопште све њихове списе нарочито мрзе јеретици свих времена: списи Отаца откривају прави смисао Светог Писма, који би непријатељи истине хтели да унаказе ради утврђивања својих лажеумовања. Јересоначелник Евтихије је, желећи да раздвоји нераздвојиво, на једном сабору лукаво рекао: „Свето Писмо треба више поштовати него Оце“. Православна Црква, напротив, учи своја чеда да се у свему повинују отачким упутствима, задржавајући их од горде својевољности и дрскости према речи Божијој, те самим тим Она доказује своје дубоко поштовање према Светом Писму.
Пратимо како су повезана читања из Старог и Новог завета на службама Божијим, користимо православне унакрсне упуте које повезују различите делове Светог Писма, гледајмо на свакој страници Христа. Ипак, будимо свесни да никада нећемо моћи све разумети и продрети у све дубине божанствене Речи. Сразмерно чистоти душе, јавља јој се Бог, откривајући јој Божију реч, која је за плотске очи прикривена непрозирном завесом људске речи. Док су западни научници, надахнути духом безакоња и прелести, исецкали Писмо на комадиће, баш као што су њихови очеви – мучитељи хришћана – секли светитеље, православни Књигу посматрају као нераздељиву целину. Док првим више ништа није јасно и све им поставке бивају убрзо оборене, другим Бог све потребно разјашњава и потврђује их у вери. Ми читамо увек у заједништву са свим члановима Тела Христовог, по свим крајевима света и кроз сва поколења. Живећи по Писму, биће нам лако и да памтимо његове стихове, који иначе тешко остају у срцу. Учење Писма наизуст је бескорисно и штетно ако то није пропраћено животом по њему.
У духовни живот и борбу постепено се уводи основним саветима светог Теофана Затворника или светог Игњатија Брјанчањинова или светог Тихона Задонског, као нама временски најближих и најразумљивијих, а и стога што се код њих могу наћи исцрпни одговори на најразличнија питања. После оваквог утврђивања можемо почети и са лаганим (!) читањем отачких савета за теже подвиге, светих аве Доротеја, Теодора Студитског, аве Варсануфија и Јована Пророка (почев од 216. одговора), Јована Лествичника, Јефрема Сирина, и Јована Касијана. Тек после извесног времена може се прећи и на дубље духовне књиге – Добротољубље, египатски (скитски) Отачник, дела светог Симеона Новог Богослова… Није довољно прочитати само једну или две књиге: та, и пчела не скупља мед са једног или два цвета, већ са многих. Тако један отац поучава вери и правилном мишљењу, а други послушности, смирењу и трпељивости, један самоунижавању и љубави према Богу и ближњем, а други тиховању и молитви.
Мада сви православни борци, било калуђери или мирјани, полетарци или искусни, воде један те исти духовни живот, ипак нису ни све подвижничке књиге за свакога – једни су савети за отшелнике, други за монахе у општежићу, трећи за мирјане; једни су за почетнике, други за вештаке.
Врло је важно и знати да упражњавање умно-срдачне молитве постаје могуће једино у условима монашког послушања, са искусним духовним руковођом! Оци су признавали монашко послушање за особит дар Светога Духа, који брзо доводи до светости. Послушање може извршити једино Бог, односно они људи који приме тај дар одозго. Но подвиг пуног послушања код искусног духовног наставника (који „види у душу“) није дат нашем времену, чак ни у манастирима. Осам векова после Рождества Христова, црквени свети писци су почели да се жале на нестајање духовних руковођа и на појављивање мноштва лажеучитеља. Што је више времена пролазило од јављања на земљи Божанствене Светлости, то се повећавао недостатак истинитих наставника, повећавало се обиље лажеучитеља. Оци су већ тада заповедили да се због недостатка наставника обратимо ка читању отачких списа. Али, шта уопште значи монашка врлина послушања? Она је признање људског разума палим и затим – његово одбацивање силом вере. Мада је руковођа готово свугде нестало, суштина послушања остаје! Нама су, како кажу сви познији свети Оци, за руковођење дати Свето Писмо и отачки списи. Руковођење тим списима тече далеко спорије, слабије; на том путу је далеко више спотицања: књига написана на хартији не може заменити живу књигу човека. На нашем путу је од користи и савет ближњих који се и сами руководе списима Отаца. Наш данашњи подвиг је повезан са мучеништвом сличним Лотовом мучењу у Содому: и ми се мучимо одасвуд окружени умовима који су погазили верност истини и ступили у блудну везу са лажју, који су се заразили мржњом против богонадахнутих списа, наоружавши се на њих хулом, клеветом и пакленим осмејком.
Свако питање Оци решавају. Али, морамо им приступати са страхом Божијим и смерношћу, као Учитељима – да бисмо од њих учили, пошто су они тачно оно све што ми нисмо. Зато се морамо ослободити самовоље, те бити крајње подозриви према својој испразној и световној мудрости. У сваком тренутку морамо бити свесни да је Оцима открио истину сам Бог, те да ми нисмо ту да их судимо, нити да их оцењујемо мерилима која важе за огреховљене људе. Често оно што се код њих чини као непоштеност, самољубље, насилност или лудост јесу тајни путеви Духа Божијег, који се искажу као најузвишеније поштење, најистанчаније човекољубље и најдубља премудрост.
Ми нипошто не смемо усвајати тек голо знање – учити податке, већ првенствено од Отаца учити како да побеђујемо страсти, јер ово води спасењу, а претходно погубљењу. Знање надима! (1 Кор 8:1) Стицање пуког знања лишава човека благих плодова: смерности, побожности, кротости, страха Божијег. Следствено, читање догматских књига за почетнике није добро, пошто оне ум узвишују, тако да се прво морају читати житија и савети Отаца који ум унижавају. Брига за спасење сопствене душе учиниће нас изванредно пажљивим: натераће нас да и најпростије тачке годинама разматрамо, улазећи тако у њихову срж. Ова пажљивост недостаје савременим изучаваоцима Отаца.
Свети Оци не доводе свога читатеља у загрљаје љубави ни на висине виђења – доводе га до разматрања свога греха, свога пада, до исповедања Искупитеља, до плача над собом пред милосрђем Саздатеља. Они нас најпре уче како да обуздамо нечиста стремљења нашег тела, да га учинимо лаким, способним за духовну делатност; потом се обраћају ка уму, исправљају његов начин мишљења, његов разум, чистећи га од мисли које усвојисмо по нашем паду, замењујући их мислима обновљене природе човечије, живо изображене у Еванђељу. С исправљењем ума свети Оци се брину о исправљењу срца, измени његових навика и осета. Очистити срце је теже него очистити ум: ум, убедивши се у праведност новог мишљења, лако одбацује старо, лако усваја себи ново; но заменити навику навиком, својство својством, осећање другим осећањем, осећањем супротним, – то је труд, то је напоран отегнут рад, то је борба невероватна. Љутину те борбе Оци изражавају овако: „дај крв и прими дух„.
Уистину је неопходно знати шта да мислимо и осећамо према појму умне молитве, божанског виђења, обожења и других духовних стања на која наилазимо читајући о животима светих. Међутим, неразумна је и неиспуњива жеља да и ми одмах постигнемо таква стања. Ми житија светих читамо да би увидели сопствену дубоку немоћ и огреховљеност, те се тако смиривали. То је најнижа степеница на којој морамо почети. Из прекоревања себе због удаљености од истинске светости, у срцу се рађа мир и спокој. Треба стално себи да понављамо: О каквој светости читам и чак и друге томе учим, а сам ништа не постижем и не напредујем. То је здрав подстрек на побољшање живота, но нездрава је помисао да и ми морамо исто сместа задобити и чинити. Ми промислом Божијим немамо врлине одмах на почетку. Божанско сазрцање, обожење јесте циљ подвижништва, док је делање, духовна борба – пут, и управо о томе путу говори највећа већина отачких списа, а не о коначном циљу. И то само нам говори да треба бити стрпљив и лагано, постепено напредовати.
Непријатељ спасења нас наговара да врлине тражимо пре времена, да их не бисмо могли добити када би дошло право време. Тако се код почетника који чита своме стању непримерене књиге – о најузвишенијем и најстрожем живљењу, дешава да услед таштине у машти ствара слику савршеног живота, пуног најодважнијих подвига. Жели, наиме, наговарањем лукавога, да брзо постигне узвишен живот без претходног темељитог проучавања и испуњавања еванђелских заповести. Нечастиви му намерно не поставља никакве замке, да би га уљуљкао у лажној безбедности, а и само сладострашће производи у срцу лажне утехе и насладе. Неумерене прохтеве обично прати и изузетна критичност према свему што не одговара високим мерилима које почетник сам поставља по узору на оно што прочита у светитељским књигама. Он непрестано негодује у срцу, ако је искушеник због неправилности у манастиру и слабости свога духовног руковође, а ако је обраћеник због пропуста у својој парохији и свештеникових мана. Почетничка ревност није уравонтежена боловањем (плачем) срца, искуством тешкоћа духовне борбе и смирењем које уз њих долази, ако је борба исправна. Неко време почетник успева да одржи своја висока мерила, а потом следи дубок пад и отрежњење, као и шапутања лукавога, који је све и исплео, да је овај неискусни борац недостојан и добар једино за смрт или греховни начин живота.
Неумерено ревносне полетарце, дакле, ђаво вара брзом сликом савршенства, али друге спутава конопцима пређашњег, греховног живота. Већ на самом почетку удара на њих свом својом силом, да би ови тако одустали од правог пута. Тек ако се докаже непоколебивост њихове одлуке, он се повлачи. Нажалост, данас непоменик не мора ни превише да се труди – високоумне почетнике убеђује да је њихов начин живота заправо сасвим у реду. Многи данашњи обраћеници хоће да споје духовност са угодношћу, са самозадовољним животом, настојећи све о вери одмах да схвате својим умовима заглупљеним савременим образовањем. И они који поучавају веру треба да знају да у световном расположењу, где нема страха Божијег, ма каква ствар да се каже неће продрети до дубине душе и произвести дубоко осећање вере и посвећивање њој. Умовање о вери у таквим околностима прикладно је названо „теологија са цигаретом“, „теологија уз чашу вина / чашицу ракије“, „богословље на пун желудац“, „панкерска патристика“. Непознавање боловања (плача) срца, истинске духовне борбе, и јесте узрок данашње лакоумности и плиткости у проучавању светих Отаца. Најпре треба изаћи из световног расположења и духа, тачно увиђајући какав је и шта је, пошто је немогуће мешати свето и световно, светлост и таму. Бежимо од „уобичајеног“ начина живота, од сујете, самоугађања, прилагођавања средини, површности, неозбиљности. Не учинимо ли тако, или ће нам свети Оци бити туђи, или ћемо њихово учење преправљати да га прилагодимо себи. Ми не смемо из отачких списа изабирати оно што нам се свиђа и одбацивати или „заборављати“ оно што нам не одговара, из ма каквог разлога (данас је најчешћи „екуменска љубав“ и „делимична застарелост“ Отаца), јер тако постајемо јеретици (дословно: „избирачи“, од грч.αιρεομαι – изабирати).
Још једна ствар је од изузетне важности, а за њу данас мало ко мари. Читање јеретичких књига и обраћање и најмање пажње на њихово учење је тежак грех против вере, грех ума који болује од гордости и затим одбацује бреме послушања Цркви, ума који тражи безумну и греховну слободу. Свети Оци су заповедили да се истинским духовним наставником сматра само онај, који у свему следи учењу црквених Отаца и њиховим списима посведочава и запечаћује своје учење. То искључује све прелесне католичке молитвенике, као и наизглед беспрекорне коптске подвижнике после 5. века, да ни не говоримо о каквим другим „духовним људима“.
Додатни разлог неразумевања Отаца је и лоше познавање древних језика и тадашње реторике, начина изражавања. Оштар прекор неког оца узима се као осуђивање; подсмешљиво казивање за нешто дословно; упозорење за гнушање; књижевно претеривање као нешто природно речено или пак потцењивање… Закључак о целој личности неког Оца брзоплето се изводи доста пута из једног његовог писма, из нејасног одломка неког историчара или летописца. Само нека од „достигнућа“ савремене науке су, на пример, да је већину списа светог Макарија Великог написао месалијански јеретик, да је „псеудо-Дионисије“ (заправо ученик оног апостола – Павла – који се уздигао до у треће небо) био прорачунат кривотворитељ књига и монофизитски јеретик; да је дубокоумно и савршено православно житије преподобног Варлаама и Јоасафа, које је сачинио свети Јован Дамаскин, препричана будистичка приповест; да свети Димитрије Великомученик није био војвода солунски, већ ђакон из Сремске Митровице; да свети папа Маркелин уопште није био мученик; да је Григорије, духовни син преподобног Василија Новог, који је писао о ваздушним митарствима и виђењу Страшног Суда, заправо неко близак богомилима, а да преподобни Василије Нови није ни постојао… Поткрепљујући ове своје проналаске изучаваоци нуде смешно немоћне „доказе“, којим најчешће разоткривају непремостиву удаљеност од светлости православног учења и дах паклене поседнутости, а уклањају им се само изузетно лаковерни. Тиме научници доказују како су способни за „самостално“ мишљење, те прослављају своје име. Потомци мучитеља и даље суде светитељима, јер осећају да их ови и из гроба, односно са оног света, угрожавају, мада су се преставили пре више стотина или хиљада година.
Што се тиче читања Слова Божијег, псалама, житија и другог у храму, ево и за то неколико отачких савета: Чтец треба да стоји право, са рукама спуштеним поред тела, и да чита разумљиво, разговетно. Читати треба просто, са страхопоштовањем, у једном тону, узвишено, без излива сопствених чувстава кроз преливање и извијање гласа. Жеља да се онима који стоје у храму предоче сопствена чувства, знак је надмености и гордости. Не треба преко мере и недолично викати, у таштом заносу. Напротив, читати треба гласом природним, без отезања које оптерећује слух и свест, да би наша жртва Богу била благопријатна, да не би испало да Богу приносимо само „плод усана“ (Јев 13:15), док плод ума и срца приносимо сопственој таштини, при чему и „плод усана“ Бог одбацује као „нечисту жртву“.
 


 
Овај напис је састављен из поука: светог Јована Златоуста, преподобног Јефрема Сирина, преподобног Макарија Великог, преподобног Јована Касијана, преподобног Јована Лествичника, преподобног Григорија Синаита, преподобног Пајсија Величковског, светог Никодима Светогорца, светог Игњатија Кавкаског, светог Теофана Затворника, преподобног Никона Оптинског, светог владике Николаја Жичко-Охридског, преподобног Јустина Ћелијског, оца Серафима Платинског блаженог спомена, епископа диоклејског Калиста, те архиепископа етнанског Хризостома.
 
Ален Новалија