објављено / 10.05.2018.

Општеприхваћена богослужбена пракса у Северној Америци

 Учење од прошлости и истраживање за будућност др Григорије Вулфенден 1. Прошле године, на годишњем скупу Православног Теолошког друштва у Америци, отац Алкивиадис Каливас, који је већ дуго година признати писац о питањима Литургије, предложио је да би Друштво – између осталог чиме би се могло бавити у будућности – за циљ могло да постави и питање општеприхваћене богослужбене праксе широм Америке. Пошто ПТДА има и чланове из Канаде, и пошто је већина православних цркава у Сједињеним Државама блиско повезана са црквама и епархијама у Канади, онда мислим да је веома важно увидети да уистину причамо о читавој Северној Америци а не само о Сједињеним Државама. 2. Сви знамо да тренутно не постоји универзална богослужбена пракса у Православној Цркви Северне Америке. Уместо тога, можемо рећи да једноставно постоје два главна приступа православној богослужбеној пракси; са једне стране приступ Грчке и Антиохијске цркве, а са друге Словенских цркава. Да би се ствар још више закомпликовала, праксе Румунских цркава су често ближе грчкој пракси него словенској, а понекад ово исто важи и за јужне Словене, Србе и Бугаре. Већина Украјинаца и Русина у црквама Украјинске Православне Цркве Сједињених Америчких Држава и оних који припадају Карпато-русинској епархији у основи следи исто богослужбено предање као и Руси, мада са неким одликама својственим западној Украјини и Карпатској области. 3. Постојање ове сложене мреже локалних предања значи да ћу ја само покушати описати и грчку и источно-словенску праксу, и то у веома грубим цртама. Овде се извињавам онима који осећају да њихово одређено предање може бити пренебрегнуто или омаловажено, што ми ни у ком случају није намера – сама чињеница да морам ово да кажем можда указује на то да заиста постоји проблем! 4. Пошто смо рекли све ово у уводним напоменама, желео бих да се вратим на чињеницу да је отац Каливас дао предлог Православном Теолошком друштву; не Литургичком друштву. Колико ја знам, у Америци не постоји Православно Литургичко друштво, а чак и кад би постојало, сматрам важним што је предлог упућен теолозима, који могу и не морају бити стручњаци за литургијска питања. То је важно јер представља подсетник да у Православљу теологију усвајамо литургијски, а наше литургијске службе су теологија на делу и у служењу. 5. Брижљиво сам избегао да службе Православне Цркве назовем „извором теологије“. Сасвим је могуће удубити се у богослужбене текстове, рецимо на Божић, да бисте, на пример, пронашли теологију Оваплоћења. Међутим, још је важнија чињеница да је у Божићним службама могуће да поново уђемо у догађај Оваплоћења. Премда текстове Божићне химнографије можемо проучавати ван неколицине њихових контекста на вечерњу, јутрењу и Божанственој Литургији, они су заиста предивна али, на крају крајева, 2 (мимо богослужбеног контекста-прим.прев.) беживотна поезија. У њиховом правом домаћем контексту, службама тог великог празника, оне су део живог искуства Оваплоћења. Химнографија наших служби не преноси само информацију, него се и пева тако да нас уведе у Божију пуноћу у нашој молитви. 6. Православна богослужења нису само низ лепих али многоречивих текстова, њихова употреба подређена је и речима и радњама. Смисао текста није само у томе да се он отпева, него и у томе ко пева текст, где се пева, и шта се може или не може одвијати док се он пева. Ране богослужбене књиге биле су руком писане, скупоцене и ретке, тако да су обично садржавале једва нешто више од текстова са минималним упутствима, рубрикама. То, наравно, не значи да су рубрике, упутства за поједина места, неважне јер ова упутства често указују на други ниво значења у тексту, који можда није очигледан када се посматра ван контекста. Рубрике нам дају контекст и подсећају нас да литургијске службе нису само речи него и дела. 7. У овом раду ћу се бавити само уобичајеним поретком служби: вечерње, јутрење и часови, и Божанствена Литургија. Посебна расправа о крштењу ће вероватно бити у другом раду. Грчке парохије обично служе јутрење недељом и празником непосредно пред Божанствену Литургију. Вечерње се може служити претходне вечери, али се обично не служи. Већина храмова у Америчкој Православној Цркви и многи који припадају украјинским епархијама служе вечерње у навечерје недеље и празника, али мало која служи јутрење, било пре Литургије, или одмах по вечерњу као свеноћно бденије, где је ово последње у великој мери општеприхваћена пракса Заграничне цркве и Руске цркве под Московском Патријаршијом. Многе, мада не све источно-словенске цркве служиће трећи и шести час пре Литургије. Вечерње, јутрење и Литургија данас 8. Онда, шта ми заправо радимо? Када се вечерње служи засебно, онда обично почиње стиховима 103. псалма, што се треба примењивати само у случају бденија. Читање Псалтира у наставку је са шест одабраних стихова псалама 1-3, или се ово читање потпуно изоставља. Велика већина стихова псалама, 140, 141, 129 и 116, изоставља се и задржали су се само они који се умећу између стихира, а обично се певају само изабране стихире, или се у много случајева читају од стране једног чтеца. Исходећа литија се примењује само у навечерје великих празника, а присуствовао сам певању бројних стихира, но без литије и молитава! 9. Јутрење или ортрос задржава шестопсалмије у многим местима, мада не у свим. Грчке цркве ће често певати катизмалне химне али не и катизму Псалтира којој би требали да следују, док словенске цркве могу прескочити све ово и одмах певати скраћену верзију Полијелеја, чак и у дане када није предвиђено да се пева. Овде, или касније на служби, може се појавити васкршње Еванђеље, а у канону јутрења умногоме се преплићу разне праксе. У већини случајева неки остаци похвалних псалама праћени су Великим 3 славословљем, током којег грчки свештеници нечујно изговарају јектеније и отпуст. 10. Многе службе које се рачунају као „Свеноћно бденије“ боље би се могле описати као “најзначајнији исечци“, а изгледа да неки свештеници и појци Велико славословље виде као део Божанствене Литургије, чак и ако се оно служи поподне или увече. Скраћивања обично чине службе скоро немогућим за праћење, и ово је можда умногоме допринело чињеници да их обично похађа само веома мали број парохијана, осим појаца и чланова хора. Пошто се већи део много хваљеног богатства православног богослужбеног предања налази у службама вечерња и јутрења, јасно је да имамо проблем. 11. Знам за цркве у којима очигледно мисле да се угледају на Типик свеноћног бденија у потпуности, али осим непримерене журбе са којом се псалми обично читају, знам само једну једину цркву у Москви у којој се чита стих песама Канона и ниједну, изузев Старо-обредника, у којој се врши било које од прописаних читања. 12. Када се осврнемо на Божанствену Литургију, ствари несумњиво боље стоје, али то пуно не казује! Антифони који претходе малом Входу, често су сведени само на неколико одговора у грчкој употреби, или свега неколико стихова у словенској. Док се Трисвето може певати са појачком или хорском величанственошћу, Прокимен може бити крајње занемарен и стихови Алелујара потпуно изостављени. Ово последње значи да се кађење пре Еванђеља врши током читања Посланица на очигледну штету последњих наведених. Место беседе још увек није утврђено, и тамо где не следи након Еванђеља, углавном нема никакву везу са читањима дана. Већина грчких цркава изоставља јектеније које долазе након Еванђеља/проповеди. 13. Велики Вход остаје врхунац у већини православних Литургија, у многим случајевима далеко засењујући разделивање Причешћа. На оним местима на којима се анафора чита гласно, углавном се не чине покушаји да се упросте хорска убацивања, тако да је сабраном народу тешко да схвати да се ради само о једној молитви. Такође, мањак упутстава датих свештеницима по овом питању значи да неки говоре тајне делове обичним гласом, тако да кад певају дају превелику важност одређеним говорним обрасцима. Док је чешће причешћивање постало уобичајено, не постоји опште мишљење о ономе шта би се требало и шта се не би требало певати, прво током причешћа свештенства, а онда током причешћа народа. Док се „опистамвонос“ (=заамвона) молитва изговара, како и само име каже, иза, тј. испод степеница амвона у словенским црквама, необјашњиво се упућује икони Спаситеља код оних који следе грчку употребу. На крају, изгледа да нисмо у стању да завршимо наше службе! Додаје се више формула а њихова разноврсност не помаже разумевању или учествовању. 14. Постоји пуно мањих разлика између православних цркава које имају порекло у различитим културолошким контекстима у којима Православље цвета. Наравно, све што сам навео су заправо погрешна тумачења или одступања од упутстава. Ако је ово последње одступање, онда да ли постоји 4 теолошко залеђе за такве праксе, или су оне само навике које смо усвојили без размишљања о њима? Парохијски типик? 15. Један од лекова који се често предлажу за ову некако хаотичну ситуацију је да се примени оно што је описано као „Парохијски Типик“, насупрот Типику Св. Саве, непобитном монашком документу, или тзв. „Типику Велике Цркве“, скраћеној верзији која датира са почетка деветнаестог века и основа је у савременој грчкој употреби. Нешто овакво било је предлагано у неким од одговора пред-саборској комисији црквеног сабора 1917-8. у Москви1 . Тема је поново потегнута на састанку одржаном у богословији на острву Тинос 1968. и на симпосиону у Солуну 1972, а на овом последњем питање је постављено од стране блаженопочившег оца Александра Шмемана2 . 16. Под ризиком одјека гласне побуне, нисам сигуран да би ово решило проблем. Отац Александар и остали који су се срели у Солуну нису покушали да поставе неки такав Парохијски Типик, и имам ужасавајуће виђење о томе каква расправа би се повела око одлучивања шта он треба да обухвата. Мислим да би било више него извесно да би он морао или да сачека Свеправославни Сабор који већ толико дуго обећавамо, или би дошло до мноштва парохијских Типика који садрже много вољене обичаје сваке јурисдикције, и такав Парохијски Типик би био жестоко нападан од стране оних који би прихватили ништа мање од старог Типика, премда га ни они сами никада нису следили у потпуности. Типици и диатаксе 17. Моји лични предлози су скромнији и најбоље би били описани као покушај да се схвати више дух Саваитског Типика него овог последњег. Ипак, пре него што пређем на то питање, треба да покушам да објасним историју богослужбеног Типика и његово место међу богослужбеним књигама византијско-православног предања. 18. Реч Типик може се односити на основни документ манастира, који је обично обухватао мање-више детаљан запис о томе како службе треба да се врше у том манастиру. Један од најранијих целокупних докумената чије су верзије сачуване је онај манастира Светог Теодора Студитског у Цариграду3 , који датира из око 826.г. Осим прилично детаљног записа служби у цркви постоје одељци о уздржању у храни и о одевању монаха; другим речима ово није био само богослужбени документ. Већина од сачуваних раних светогорских Типика датира из десетог и једанаестог века, када се монаштво 1 Marcel Mojzes, II movimento liturgico nelle Chiese Bizantine (Roma: Edizioni Liturgiche, Biblioteca Ephimerides Liturgicae Subsidia 132, 2005), стр.62. 2 Ibid., 187-8 и 191-200. 3 Byzantine Monastic Foundation Documents, volume 1, ed. John Thomas and Angela Constantinides Hero (Washington, DC: Dumbarton Oaks Studies XXXV, 2000), стр.67. 5 на Светој Гори кретало од слабо организованих пустињака, до великих општежитељних манастира. Они показују колико је био утицајан Теодоров пример. 19. Друга врста Типика је чисто богослужбена, као што је у десетом веку био Типик Часног Крста, који прописује поредак служби Свете Софије, Велике цркве у Цариграду4 . Он пружа велики број података о поретку посебне катедралне службе Свете Софије, aklouthia asmatiki, певане службе. Молитве које сада користимо на јутрењу и вечерњем заправо су имале за циљ овај некако другачије успостављен обред, који је карактерисала употреба псалама са одговорима народа, и којем је умногоме недостајала црквена поезија коју сада повезујемо са вечерњем и јутрењем5 . Овај обред се не може назвати чисто катедралном службом, тј. оном којој је мањкало нарочито монашких елемената, као што је непрекидно читање Псалама, и која је по свему била најважнија заједничка молитва за слободне цариградске монахе и друге подвижнике, који су се окупљали на псалмословље у релативно тесном простору припрате Свете Софије, и којима су се при уласку у брод придруживали остали који су једноставно били дошли на катедралну службу. Музичка сложеност ове службе и велики број свештенства који је био потребан за њу проузроковали су да нашироко буде замењена службама палестинских манастира6 . У Цариграду је престала да се користи као последица разарања које је донео Четврти крсташки рат 1204, али је сачувана у Солуну све до 1430, а посебно ју је промовисао Св. Симеон Солунски, премда је изгледа разумео да бије изгубљену битку7 . 20. Поменуо сам укратко „певану службу“, јер може бити да она представља одговор на наше проблеме. У ствари, привлачност палестинске монашке службе била је у томе што се она могла вршити на достојанствен и молитвени начин са далеко мање потешкоћа него „певана служба“. Свети Теодор је преузео у Студиону манастир тзв. „неуспављивих“ који је био у распаду. Није покушао да поново успостави њихов двадесетчетворочасовни циклус молитве, нити је увео „певану службу“ катедрале, него овај палестински облик, иако донекле једноставнију верзију од потоњих које данас повезујемо са Саваитским Типиком. 21. Студитске верзије Типика укључивале су неке од најранијих литургијских типика, који су данас у Русији и Украјини, очигледно словенски превод Типика патријарха Алексеја Студита из 11. века8 . Међутим, касније развијање праксе манастира Св. Саве код Јерусалима, барем обичај служења 4 Juan Mateos, Le Typicon de la Grande Eglise (Rome: Orientalia Christiana Analecta 166, 2 volumes, 1962 and 1963.) 5 Овај обред је кратко описан у мом делу Daily Liturgical Prayer (Aldershot & Burlington VT, Ashgate, 2004), глава 7. 6 За опис преуређеног вечерња у овом обреду, који је трајао готово два сата, види мој рад “Some Comparative Refelections on the Chaldean and Old Constantinopolitan Orders of Vesprers” (in The Harp, XV (Kottayam, India) 2002), 87-98. 7Види његов рад Treatise on Prayer (tr. Harry L. N. Simmons, Brookline, Mass.: Hellenic College Press, 1984), глава 53, страна 71. 8 A. M. Pentkovsky, Tipikon Patriarcha Akeksiya Studita v Viyantii I na Rusi (Moscow: Moscow Patriarchate and the Russian Academy of Sciences, 2001) 6 свеноћног бденија у навечерје недеље и празника, одразило се широм православног света прогресивним усвајањем групе Типика познате као Ново-саваитски или Јерусалимски Типик. Овај развој се мање-више завршио до четрнаестог века. 22. Од 1838. грчка и неке друге цркве користиле су преуређени Типик, који је скоро извесно одређивао праксу која је већ била постала уобичајена. То је савремени „Типик Велике цркве“, који нпр. изискује да се јутрење и вечерње пре служе раздвојено него спојено као бденије. Један више него проблематичан пример овог Типика је скраћивање читања из Старог Завета на суботњој вечерњој Литургији (првобитно Пасхално бденије за које Саваитски Типик предлаже да почне у четири поподне) на само три9 , иако су остала дата у литургијским књигама10. Он очигледно изоставља запис о преласку Црвеног мора из Књиге Изласка и стихове, заједничке за скоро сва хришћанска предања Пасхалног бдења. 23. Као што би сада требало бити јасно, богослужбени Типик даје појединости о ономе што би се на извесни дан године или празника требало читати и певати. Као што ће неки увидети, Саваитски Типик више страница посвећује празнику Благовести него било којем другом празнику (првобитно издање има нешто мање од 3111), јер се може веома много комбиновати са важним данима Велике недеље и Васкрса. Типик није уско богослужбена књига већ облик непрекидног календара. Он нас усмерава да правилно користимо богослужбене књиге, пре свега: Осмогласник, Триод, Пентакостарион и дванаест томова Минеја. Премда ту можемо итекако пронаћи неке богослужбене текстове, то није његова првенствена намена, него то да једноставно успостави поредак текстова тако да теолошки догађај службе може да се одвија на логичан и разумљив начин. Ово наглашавам како бих нас подсетио да је место Типика релативно скромно и не треба га преувеличавати преко мере. Са друге стране, скраћивање упутстава Типика без одговарајућег знања и бриге о теолошким и богослужбеним структурама може резултирати одступањем и, стога, недостатком разумевања. 24. Други пример релативно скромне улоге Типика је да он има само најосновније рубрике о ономе шта би нпр. свештеник и ђакон требало да раде кад служе вечерње, јутрење или Божанствену Литургију. За ову врсту детаља појавио се други документ у отприлике оно време када се ново- саваитски обред учврстио. То су биле диатаксе, скуп упутстава за вршење служби, зато што су саме богослужбене књиге, попут Евхологиона/Служебника/Требника, првобитно садржале – као што сам раније рекао – нешто више од постојећих текстова молитава епископа, свештеника и ђакона. Најутицајније диатаксе биле су оне које је саставио патријарх Филотеј Кокинос као игуман Велике Лавре на Светој Гори 1340- их година. Као чврст подржавалац Св. Григорија Паламе, Св. Филотеј је сасвим очевидно на уму имао монашко служење, и стога је само излагао праксу једног свештеника и једног ђакона у релативно малом здању. 9 Τυπικον της του Χριστου Μεγαλης Εκκλησιας (Αθηναι: Σαλιβερος, nd), 364. 10 Уп. Η Αγια και Μεγαλι Εβδοµας (Αθιναι: Εκδωσις Αποστολικης ∆ιακονιας, 1990), стр. 323. 11 Типiконъ (Reprint, Moscow: Patriarchal Publishing House, 1997). 7 25. Више је него извесно да је Св. Филотеј сасвим јасно саставио своје диатаксе као одговор на захтев за разумљивим и меродавним водичем за свештенике који нису могли бити део велике катедрале или монашке заједнице, и стога ни у могућности да усвоје детаље праксе идењем за примерима оних око њих. Не само исихастирије, већ и оно што бисмо назвали парохијским црквама, имале су корист од овог изузетно утицајног рада који је на крају стигао и да се одштампа са постојећим богослужбеним текстовима, и да буде преведен са њима на друге језике, нпр. словенски. 26. У свом занимљивом делу о појави неспонтаног развоја унутар византијског богослужбеног предања, отац Томас Пот (Thomas Pott) из Чевитона (Chevetogne) приметио је како су диатаксе Св. Филотеја учиниле крај било каквој тенденцији за даљим разрађивањем чина Проскомидије на почетку Литургије12. У ствари, ја бих отишао корак даље и рекао да није само значајан ауторуитет Св. Филотеја прешао дуг пут да спречи напредовање у сложености, и рекао бих да је његов рад имао за циљ не само да одговори на потребе свештеника и ђакона, него и да пружи опште, достојно, логично и разумљиво вршење верских/литургијских служби Православне Цркве. 27. Могли бисмо нпр. приметити да је Св. Филотеј очекивао да свештеник који служи вечерње, не у оквиру свеноћног бденија, почне пред затвореним светим дверима олтара, и остане тамо да прочита вечерње молитве и онда да узнесе мирну јектенију. Другим речима, био би на пуном видику заједнице, било да је монашка или парохијска, и стога се такође може сматрати да би га у потпуности могли чути. Уопштено говорећи, само оне радње које су се неизоставно морале вршити у олтару вршиле су се тамо, а све остале су се вршиле ван олтара, у броду. Ово наглашавам јер многа наша служења вечерња и јутрења одају утисак да је место свештеника у олтару, што је у ствари истина само за Божанствену Литургију, и још – толико често се у нашим црквама стиче утисак да брод није толико средиште цркве колико место за публику да седи и посматра у тишини. Они који су присуствовали свакодневном вечерњу у неком светогорском манастиру могу се присетити да се свете двери не отварају, и да то није важно, јер је место свештеника који служи (ђакони обично не служе у седмичне дане) у телу цркве са свима осталима. Свештеник често не треба да уђе у олтар чак ни да се обуче, само скине епитрахиљ са закачке поред светих двери13 . 28. Чак и на Божанственој Литургији, сва дата упутства подстичу једноставно и директно вршење без непотребних забуна и пометњи. На пример, примамо здраво за готово да се књигом Еванђеља чини крсни знак при почетном возгласу: „Благословено царство…“; али овај покрет се не помиње ни у Филотејевим Диатаксама, нити у оним ранијим из дванаестог/тринаестог века14. Међутим, уопштено говорећи, ове Диатаксе се често више баве оним што би се могло назвати већим покретима на Литургији. На пример, обе 12 La rforme liturgique byzantine (Rome: Edizioni Liturgiche, Bibliotheca Ephemerides Liturgicae Subsidia 104, 2000), 187/8. 13 Лично искуство и као што је описано од стране јеромонаха Хризостома, Svyatogorsky Ustav, tr. Hieromonk Dorimedont (Sukhinin) (Sergiev Posad: Holy Trinity St. Sergius Lavra, 2002), 22-24. 14 N. Trembelas, Αι Τρεις Λειτουργιαι (Athens: 1935, reprinted “O Sotir”, 1997), 5. 8 описују Мали Вход, с тим што се тамо подразумева да свештеник и ђакон дођу у средину цркве, а завршавају Вход кретањем према катедри и благосиљањем катедре, синтроноса у апсиди15. Уместо низа наизглед неповезаних обреда од стране свештеника, постоји јасан покрет који још увек задржава трагове тога што је некад било литија у цркви. 29. Ако ово може изгледати мало компликовано, молим вас да опростите, али поновно успостављање овог покрета и благосиљања трона је управо један од елемената за које мој колега, члан „Друштва за Источну Литургију“, отац Павлос Кумаријанос, подсећа у једном чланку који је прво објављен у Грчкој и назван, значајно: „Символ и стварност у Божанственој Литургији“16. Као што је отац Павле истакао, уклањање синтроноса из грчких, али не из руских и украјинских цркава, озбиљно је променио молитву благосиљања (синтроноса-прим. прев.) у благосиљање стола проскомидије. Ово није једино одступање које се увукло у Литургију, а Руси и Украјинци никако нису у позицији да се бусају неким хвалисавим савршенством. 30. Проблем није само у томе што је уклањање неког дела црквеног намештаја донело погрешно тумачење, него што је још важније, да су и свештеници и народ склони да виде бројне накићене додатке служби које свештенство воли као далеко важније него што јесу; можемо навести као пример обичај додавања звездице да се целива од стране свих саслужитеља, тамо где рубрика уколико то уопште помиње, једноставно каже да је ђакон који је скида са дискоса, и само он, целива и ставља доле. Пошто су задобиле незаслужену важност која им по богословској улози не припада, људи желе да виде ове заправо небитне радње – јер, на Литургији која се служи према Диатаксама Св. Филотеја, мало тога би се могло видети осим свештеника који стоји у олтару и моли се. 31. Смисао мог враћања на четрнаести век је да нагласим ово изнад свега другог – Литургија је оно што заједно радимо, то није тајновит и лични обред који се одвија у име пасивног и збуњеног народа. Што више додајемо додатне церемоније и, парадоксално, што се више предајемо идеји да сви ови ситни ритуали треба да буду видљиви за народ, све више губимо из вида најважнију ствар, која је: да богослужења Православне Цркве јесу и треба да буду заједничка молитва свих православних Хришћана, који, као свештенство и народ, треба потпуно да учествују у њима као у заједничкој и обједињујућој жртви хвале коју приносе Богу. Упутства Филотејевих диатакси и оне из богослужбених књига које су му остале блиске, могу нам често указати на поредак и више на предања која су усмерена ка заједници, под којима подразумевам оне радње које пре побољшавају општу разумљивост и јединство обреда, радије него што једноставно доприносе клерикалној замагљености. 15 Ibid., 6-7. 16 У Synaxi (# 71, July-Sept. 1999), 22-37. Наводим верзију објављену у Sourozh (May, 2000) # 15, стране 18-29, и на који сам дао коментаре у истом часопису бр. 82 (2000), 40-49, када нисам знао позадину чланка. 9 32. Како бих показао да ово ни у ком случају није било занемарено код старијих богослужбених коментатора, једноставно ћу навести један пример, упутство за јектенију после Прокимена на вечерњу, која каже да када свештеник служи без ђакона, онда, као и на свакодневном вечерњу, ова јектенија треба да се чита пред светим дверима, „како би верници боље чули17“. Ако не могу да чују, не могу да учествују, стога хајде да то олакшамо. Изгледа тако јасно, а ипак тако често третирамо вернике као могући додатак! Учествовање и литургијски препород 33. Разни дописи епископа и осталих који су се удубили у припреме за Московски Сабор 1917-18. показују да су многи људи били крајње забринути због недостатка учешћа народа у богослужењу у цркви. Чак и они којима је одговарало да наставе да користе црквенословенски тражили су, као и Св. Теофан Затворник нешто раније, нови и разумљивији превод, не нов сам по себи као што се може видети ако се упореде средњовековне црквенословенске књиге попут Молитовника из четрнаестог века, који је објавила Америчка Украјинска Православна Црква 1960, 18 са познијим штампаним књигама шеснаестог и седамнаестог века. Неки дописи указали су на ужурбаност многих свештеника при служењу, а други су приметили склоност неких музичких поставки да просто умање јасноћу речи19. Многи су предложили примену музике коју су сви могли да певају бар на неким деловима службе. Постојао је растући покрет да се користи савремени руски и украјински у службама где је то било пожељно20, и било је широко признато да је исправан богослужени катихизис био апсолутно неопходан21 . 34. Сви смо свесни литургијског покрета у западном Хришћанству. Један од главних чинилаца који доприносе овом покрету био је француски учењак Луј Буаје (Louis Bouyer). У својој књизи Живот и Литургија22 Буаје је повезао Литургију са њеним историјским пореклом у Библији и светоотачком Хришћанству, и изнео значај свега тога, наглашавајући учествовање у Пасхалној тајни, и такође проживљавање тајне унутар света23. Међутим, он је веома пазио на то да направи разлику између два приступа ревизији Литургије. Први, који се периодично дешавао током читаве историје Римског обреда и његових изведеница, укључује жељу за повратком на библијски материјал, за ишчишћавањем Житија Светих од чисто митолошких одлика, за давањем предности црквеним празничним периодима над празницима Светитеља, и за непрекидним читањем Псалтира. Са друге стране постојала је и једна нездрава жеља да се пригрли известан археологизам који резултира наметањем пракси које могу имати 17 Archpriest Arkadii Neapolitanskii., Tserkovnyi Ustav v Tablitsach (hereafter TsU) (Moscow: A.D. Stupin, n.d., reprinted Patriarchal Publishing House, 1994), appendix, стр 2. 18 Molytovnyk: sluzhebnyk pamyatka XIV stolittya, ed. P. Kovaliv (NY: 1960). 19 Mojzes, op.cit., 67-69. 20 Ibid., 98. 21 Ibid., 123. 22 (London: Sheed & Ward, pbk 1962), прво објављена на француском 1954., на енглеском 1956. 23 Види нпр., нав.дел., глава 19, стр.257 и даље. 10 мање безбедну основу него што многи могу и претпоставити. Постоји разлика између довођења људи до обновљеног разумевања средишта Литургије у хришћанском животу, уз неопходно повремено сређивање богослужбених књига; а са друге стране, једно некритично усвајање пракси које у прошлости можда нису биле тако заједничке, али које се уклапају у неке савремене идеје. 35. Отац Александар Шмеман и други попут њега, борили су се да покрену неку врсту литургијског покрета у Православљу. Литургијска свесност је увек постојала, али често је постојало размимоилажење између богослужбеног текста и радњи оних који служе, како свештенства, тако и народа. У једном од својих радова отац Александар је показао како је у настојању литургијског покрета да се Евхаристија стави у средиште живота Цркве лежала права сврха тог покрета24. То је оно што ја сад желим нагласити, да је продубљивање значаја Литургије и онога што она представља заиста прека потреба, потреба која није престала. 36. Онда треба да почнемо са образовањем свих, а поготово свештенства, како из историје, тако и из теологије богослужбених књига. Такође сам приметио и зажалио због недостатка интересовања за Литургијску теологију међу руским богословима. По мишљењу бар једног савременог аутора, то је због тога што они Литургику виде више као досадно учење рубрика напамет, него као покушај да разумеју како живот и милост Божија могу и чине да се преуреди Црква Божија кроз служење ових служби25 . Тумачење Типика и Диатакси 37. Како онда можемо приступити Типику и упутствима рубрика које смо наследили из Диатакси? Па, прво, можемо Типик и рубрике узети озбиљније. Овим не предлажем да све православне парохије треба да служе петочасовно бденије – мада неке и то чине за велике прилике са очигледно позитивним исходом. У случају вечерња и јутрења, без обзира да ли се служе као свеноћно бденије, било би најважније да се тако разумеју службе и њихова унутрашња динамика – да неопходна скраћивања буду разумљивија и мање склона да изобличе најстарије и најоригиналније делове службе. Нпр. важније је да се прочитају или чак отпевају сви стихови псалама између „Господе Тебе зовем“ и прве стихире вечерња, него да хор испева до детаља разрађен „Свете тихи“. Првобитни облик јутрења више се поштује ако се певају стихови и Хвалитне стихире, него да се чита сваки тропар у свим одређеним канонима. Неколико практичних предлога ове врсте начињено је 1917-18, и један епископ, Константин Самарски, предложио је да се мелодије које народ може да пева користе за „Свете тихи“ и Симеонову песму26 . 24 “The Liturgical Revival and the Orthodox Church” in (ed) T. Fisch, Liturgy and Tradition (New York: St Vladimir’s Seminary Press, 1990), 101-14. 25 Bishop Hilarion (Alfeyev), “Orthodox Theological Education in Russia” стр. 57-80, Orthodox Witness Today (Geneva: WCC Publications, 2006), 63. 26 Mojzes, нав.дел., 95 и 83. 11 38. Биће тешко убедити људе у разложан и логичан напредак нпр. вечерња, уколико у нашем важећем богослужењу не нагласимо важне структуралне елементе који спадају у ту службу. Почетни псалам завршава дан; „Господе Тебе зовем“ је псалам којим се моли за опроштај грехова, опроштај који се символизује путем кађења, и пре ће бити да је обогаћен а не надвладан одговарајућом стихиром. На празничном вечерњу би у најмању руку требало да буде литија и то не само са кадионицом, већ са светлом, јер „Свете тихи“ – светлост је која означава да је Христос присутан међу нама кад се суочавамо са ноћи. Молитва: „Удостој нас Господе да се ово вече сачувамо без греха“ древна је химна и није нешто што би требало збрзити и маћи с пута. У многим местима у Русији, и чак и у неким у Америци, читав народ је пева. Јектеније су молитве читавог народа а не само хора. Када има вход литије, треба се присетити да је ово покајна припрема за празник, а покајни карактер овог дела службе традиционално се обележавао од стране свештеника који скида фелон и оставља свете двери затворене. 39. Као што сам покушао да покажем у мојој књизи о дневним службама ујутру и увече27, како пада тама вечерње треба да нас премести од благодарења пошто се дан управо завршио, кроз Божије обећање опроштаја грехова, до поверења у присуство Његово, Светлости Света. Јутрење почиње нашим буђењем у нови дан, најбоље пре него што сване, и води нас у пуну славу светлости васкрслог Господа. Пастирско скраћивање неће разорити ову теолошку динамику, али проста брига за време сигурно хоће. 40. Изван традиционално православних земаља попут Грчке, Румуније или Русије, присуство на вечерњу и јутрењу је, морамо признати, често ограничено на чланове хора или појце који заправо певају службу. Из мењања службе коју похађа мало њих, већа посећеност неће сама по себи произаћи. Са друге стране, истински покушаји да се ове службе служе на начин који чини њихову свеопшту структуру и теологију јаснијим, заједно са оригиналним катихизисом, могу донекле побољшати ову ситуацију. Опште прихваћена скраћена издања која још увек имају очуван древни облик служби, дозвољавају унеколико читање Псалтира, а не подржавају да би понављања могла бити нешто што би Православна Црква у Америци могла да прихвати и користи. Ако се вратимо у 1917, тада је било предложено да, док се шестопсалмије на јутрењу не треба скраћивати, једну статију Псалтира, која је различита сваке седмице, не би било немогуће изоставити. Све док се барем половина предвиђених стихира користи, богатство православних химни имало је наду да поново постане основа православне молитве, као што би то био и случај кад би се користио бар један тропар из сваког од прописаних канона. Певање химни, радије него њихово читање пребрзим темпом, такође би допринело обнови идеје да је ово молитва а не само канонска неопходност која се подразумева. 41. Изнад свега осталог, постоји једна најважнија и прека потреба уколико хоћемо да наше службе икад пруже истинску духовну храну за све наше људе, и за наше свештенство. Потребан нам је општеприхваћени енглески превод свих наших служби. Тренутно можете наћи енглеске верзије баш 27 Woolfenden, Daily Liturgical Prayer, нав.дел. 12 свега што би вам икад могло затребати за служење свакодневог вечерња и јутрења. Међутим, разне друге књиге су на разним врстама енглеског језика, а неке старије верзије биле су намењене да пруже нешто онима који једноставно желе да знају шта се, у ствари, пева на грчком или словенском; а заправо није ни требало да буду кориштене у богослужењима. Неке од ових последњих не служе добро у случају такве употребе, а неке верзије наводно богослужбених текстова користе једну врсту псевдо- седамнаестовековног стила, који је скоро неразумљив онима који нису стручни за енглески. Потешкоћа да се дође до текстова Посног Триода не у оригинално објављеној верзији мати Марије и Епископа Калиста, и цена читавог Минеја у било којој од тренутно доступних верзија, учинили су да многи падну у очајање. Неки се једноставно враћају назад на употребу словенских и грчких текстова, који су често слабо разумљиви за неке чланове хора и појаца, и дати на такав начин који сваку шансу за њихово разумевање од стране народа чини потпуно узалудном надом. Божанствена Литургија 42. У Северној Америци наша највећа присутност је, наравно, на Божанственој Литургији недељом, и у овој области имамо скоро онолико превода колико имамо јурисдикција. Осим тога, многи текстови који се дају народу скраћени су или на неки други начин непотпуни, и непрестано инсистирање на посебном православном „речнику“ у многим од ових текстова једноставно удаљује људе. Многи говорници енглеског који нису у Православљу, а који се такође држе учења Ефеског Сабора, немају потешкоћа у призивању Мајке Божије, што је засигурно оно што Теотокос значи! Да ли уистину помажемо онима који желе да разумеју путем извесног библијског спознања, тако што преводимо ναος или храм енглеском речју temple (храм) а не као препознатљивију реч „црква“ (church)? 43. И на Литургији, као и на вечерњу и јутрењу, нисам сигуран да је достојан начин прослављања Божанске Трпезе скраћивање текстова на тај начин да више немају никаквог смисла. То што људи већма изражавају жељу за краћим службама можда више говори о квалитету онога што нудимо него о квантитету. Хорови који певају пренакићену музику, која је у суштини изван њихових могућности, и појци који певају сами за себе представљају баш прави проблем, као и уобичајено погрешно схватање да је „неправославно“ да народ пева. 44. Присетићу се овде једне занимљиве чињенице, да по Типику, пошто је монашки, два хора треба да буду на свакој страни цркве испред иконостаса. Овакав поредак се не одржава само у многим манастирима, него је уобичајен у грчким и старијим руским и украјинским црквама, чак иако постоји само један а не два хора. Видео сам овако распоређене певнице у Америчкој Православној Цркви у југоисточној Пенсилванији, али нажалост, хор је побегао позади на галерију! Знам да наши хорови изузетно воле галерије, али стајање на галерији не чини много да се народ подстакне на 13 учествовање, и често изгледа као да не подстиче чланове хора да се причешћују. 45. Отац Павле Кумаријанос, којег сам раније поменуо, одржао је предавање прошле године о напорима да се обнови литургијска пракса у Грчкој Цркви28. Описао је разне иницијативе које имају за циљ побољшање разумевања и учествовања, као што су употреба савременог грчког и више молитава које се читају наглас. Такође је описао и ново издање Служебника, свештеничке књиге за службе, која, на пример, даје упутства свештенику да благослови синтронон а не проскомидију, да је боље да пред читање Еванђеља окади током Алелујара него за време читања Апостола, да врати молитве верних пред Велики Вход, и неколико других упутстава, све у складу са Филотејевим диатаксама. Осим тога, уклоњено је понешто од онога што сам назвао неодговарајућом претрпаношћу, попут благосиљања народа пресавијеним воздухом на почетку анафоре, и окретања ка Христовој икони на „Заблагодаримо Господу“. Све ово има за циљ да усвоји мање претрпано и неразумљиво служење, како би народ могао да прати свеукупан ток Литургије и да му пажњу не одвлаче неважни, накнадно убачени делови. То треба да буде чин молитве, не клерикалног ритуализма. Наравно, дошло је до многих критичких реаговања од стране оних који осећају да је сваки мали, безначајни детаљ питање вере, али веома је охрабрујућа чињеница да европске цркве попут цркава у Грчкој и Русији покушавају да побољшају стандарде и разумљивост наших литургијских служби. У неким мојим песимистичнијим тренуцима, ипак, могу да замислим ситуацију која би, овде у Америци где се брига за сваки мали детаљ службе посматра као обележје за разликовање једне групе од друге, могла Православне Цркве Америке претворити у музеје изумрле европске праксе! 46. Изгледа да то да се има за циљ боља служба од оне коју већ имамо, заједно са општеприхваћеном листом детаљних упутстава о ономе што се може скратити и како, може бити реалније и шире прихваћено него гајење наде да икад можемо имати читав универзални поредак, чак и кад је у питању Божанствена Литургија. Богатство Православља у САД је управо у томе што имамо представнике свих православних богослужбених пракси. Оно што сматрам да је могуће јесте да се уложи заједнички напор како би се препознале и исказале праксе које се често поистовећују са „нашим предањем“, али се након истраживања покажу као последице погрешно усмерене побожности током два последња века. У случају да неко можда осети да сам усмерио превише критика грчкој пракси, поменућу једну веома уобичајену у украјинским и неким руским парохијама – наиме прање прстију свештенства непосредно пред ломљење Агнеца, на речима: „Светиње светима“. Грко-католички митрополит Андриј Шепицки посматрао је ову праксу као латинизацију29, и засигурно се не налази у 28 На првом конгресу Societas Orientalium Lirutgiarum at Eichstätt, Bavaria, јул 2006. 29 Victor Popishil. “Sheptyts’kyi and Liturgical Reform” in Robert R. Magosci, Morality and Reality (Edmonton: Canadian Institute of Ukrainian Studies – University of Alberta, 1989), 201-225. 14 Литургијариону из 1639, који је сачињен под Св. Петром Могилом30 . Умногоме сумњам да је то директна последица латинског утицаја, али ако уистину осећамо да би свештеник требало да пере руке, зар то не би требало да чини тамо где то и епископ треба да чини, непосредно пре примања дарова на Великом Входу? Овакву обнову је, у ствари, пре неког времена предложио Роберт Тафт31 . 47. Друга област где би искрена сарадња међу научницима и јерарсима могла учинити доста добра била би да се одреде тачно које би се од оних тзв. „тајних“ молитава Литургије читале наглас32, и какав практичан исход би ово могло имати за наше литургијске службе. Разматрајући на тренутак саму Анафору, било ми је интересантно кад сам видео да Епископ Иларион (Алфејев), док строго брани употребу богослужбених текстова као да су они lex orandi из којег израста lex credendi, у истом раду такође предлаже да истинско учествовање од стране читавог народа захтева вољност да се молитва Анафоре изговара наглас33. Да би се омогућило да до овога дође без ремећења логичког тока молитве, прво бисмо се морали сагласити да поједноставимо песме које певају хор и појци и да их сви људи певају у народном облику. Сходно томе, свештеник који служи требало би да користи исти облик интонације од почетка до краја, другим речима, требало би да пева. Певање неких речи а изговарање других поново би нарушило логички ток молитве, док обичан говорни глас може да привуче превелику пажњу на карактер и личност појединог свештеника34. Православна теологија је нагласила значај и речи Христових и призива Духа Светога, и добрим делом избегла механичку теорију о „тренутку освећења“. Предлози на сабору 1917-8. били су да тропари Светоме Духу, који су још увек уобичајени по црквама које следе руску и украјинску употребу, треба да се изговарају тихо током: „Тебе појем, тебе благословим…“, како не би прекидале ток молитве којом се Дух Свети призива на нас и на Дарове, да постану Тело и Крв Христова35. Из истог разлога много касније убачена ђаконска „Амин“ требало би да буду изостављена или нечујно изговарана од стране те особе, тако да молитва настави јасно да тече једнодушно на корист читаве заједнице: „…тако да онима који се причешћују њима (Светим Тајнама прим. прев.), буду на трезвеност душе… итд.“ Упркос ономе што су многи рекли, ова „Амин“ никад нису била изворно народна – народно „Амин“ је 30 (Kiev: 1639 – reprinted Fairfax, V A, L’viv & NY: Eastern Christian Publications and Stauropegion, 1996), 358-9 и 569. 31 У његовом делу The Great Entrance (Rome: Orientalia Christiana Analecta 200, 1975), 428. 32 Неке молитве су намењене само свештенослужитељу или саслужитељима и тако није исправно што се изговарају наглас, тј. „Прво молитва верних“ и молитва „Нико од ових…“ пре великог Входа. 33 “Orthodox Worship as a School of Theology” in Orthodox Witness Today нав.дел., 173-194, 179-80 и 185-6. 34 Строго критиковано од стране Епископа Илариона у ibid., 186. 35 Mojzes, нав.дел., 102. 15 оно које завршава славословље: „И дај нам да једним гласом…“ и тако, читаву молитву36 . Практични предлози: Литургија Пређеосвећених Дарова 48. Желео бих да закључим неким практичним предлозима по питању Литургије Пређеосвећених Дарова. Ова служба уз Велики пост данас је много више позната него што је била, великим делом захваљујући чињеници да се, где је пастирски прихваћено, служи у своје право време, а то је увече. Као последица тога, постала је такође у неким местима одлична прилика за сабиратељно православно богослужење. Имам искуство са једном парохијом у Пенсилванији где су овакве службе редовно укључивале парохије Украјинске епархије, Православну Америчку Цркву, Карпато-руску епархију, Антиохијце и Грке – ових пет се сада можда могу ујединити са Руском Заграничном Црквом. У заједничком служењу ове дивне Великопосне службе брзо можемо постати свесни различитих пракси, а ово може бити збуњујуће за свештенство и неразумљиво за народ. 49. Пре неколико година, годишњи богослужбени календар који издаје Московска Патријаршија почео је да објављује водич за Пређеосвећену Литургију, први пут издату 191637. Ово дело је освежавајуће непретрпано, ништа се не говори о навлачењу завесе током изговарања псалама (уобичајена пракса у неким местима), само они у олтару треба да клече кад се дарови преносе са Светог престола, и само на престолу Проскомидије постоји прекривање. Чак и ово не треба да се чини уколико су Свети Дарови већ на престолу Проскомидије, као у пракси коју, у ствари, описују стандардне богослужбене књиге. Овде, пошто је окадио дарохранилницу са Светим Даровима и направио велики поклон, свештеник је отвара, и узимајући Пређеосвећени Агнец, ставља га на дискос, изговарајући само: Господу се помолимо: Господи помилуј. Након овога сипа вино и воду у путир, покрива звездицом, дарцима и воздухом, ставља упаљену свећу пред Свете Дарове, и када направи још један велики поклон, враћа се на своје место. Пошто садашњи поредак обављања ових радњи треба да буде невидљив за народ, тешко да се може назвати просветљујућим, а нисам сигуран да иде у прилог просветљењу то што ће људи гледати бројне велике поклоне, кађење око престола и пренос у позадини олтара. Оно што се уистину дешава на овом месту је изговарање псалама, и на крају сваког антифона Псалтира имамо могућност да кажемо једну од вечерњих молитава, која се сад говори на вечерњим службама en bloc током псалма 103, уводног псалма. Заједничко читање псалама и молитава од стране свештеника и народа може бити много више просветљујуће него узимање псалама само као нечег споредног. Наравно, требали бисмо да прихватимо праксу преношења пређеосвећених Дарова на престо Проскомидије у 36 Говорио сам нашироко на ову тему у обраћању на конференцији у Москви у Децембру 2003, „Молитва Анафоре: наглас или нечујно?“ Енглеска верзија ће изаћи у St. Vladimir’s Theological Quarterly. 37 Богослужебые Укаэания (Moscow: Patriarchal Publishing House, 2004), 129 и даље. 16 недељу, радње која треба да се обави наочиглед народа при последњем показивању путира након недељног причешћа. 50. Две друге познате одлике ове службе су благосиљање свећом и кадионицом између читања из Старог Завета, уз речи: „Светлост Христова просвећује све!“, и кађења на: „Нека се уздигне молитва моја“. Ово би, свакако, могли бити остаци древног цариградског катедралног обреда, тако да кађење не би требало посматрати само као било које друго кађење олтара. Старији извори не кажу ништа друго осим да свештеник треба да стоји испред Часне Трпезе (а не да иде око ње), док кади и пева стихове. У ствари, он је само стајао тамо у тишини док је канонарх певао стихове са средине цркве38, а то је дужност коју у неким местима преузимају тројица солиста, који су по предању били на средини цркве, а не на галерији. Свеукупно ово кађење требало би се обављати са врло мало покрета, осим клечања када се не пева. То је тренутак мировања, посматрања облака дима који представљају наше молитве које се уздижу ка Богу и символизују наше бескрвно приношење нас самих у Његовој служби. 51. Потенцијално више споран проблем је питање шта се дешава на причешћу. Руске богослужбене књиге и оне под њиховим утицајем, на пример познати Служебник Изабеле Флоренс Хапгуд (Isabel Florence Hapgood), који су сада објавили антиохијски православци, упућује свештеника да употреби своје честице Причешћа док изговара „Пречисто и пресвето Тело и Крв…“ а касније каже: „Ђакон тада не пије из путира…“39. У неким другим изворима постоји чак и објашњење да је то зато што ниједна освећујућа формула није изговорена изнад путира, што је чињеница која очигледно не смета онима који припадају грчком предању, и који путир јасно сматрају освећеним стављањем честице ИХ у путир, јер након те радње, садржај путира се назива „Пречасна Крв“, као што можемо видети у Литургикону, такође објављењом од стране Антиохијске Митрополије40. Очигледно, древна пракса је била да се садржај путира сматра освећеним и свештеник и ђакон су могли да приме Причешће на уобичајен начин. Није било преке потребе да се ђакон или свештеник одлуче од пијења из Чаше, јер ово је, напокон, део евхаристијског чина. А у случају да се неко може осетити склоним да криви Кијевску Академију за латинизовану теологију садашњих руских књига, ја бих једноставно указао на Могилин Литургијарион из 1639, који подразумева да свештеник и ђакон пију из путира на уобичајен начин уз уобичајене речи41. Рекао бих да стављање Агнеца у путир, напокон, говори нешто веома дубоко о начину на који Божија светиња може и мора да продре у сву творевину и чак и у створења руку наших. У Литургији Пређеосвећених Дарова ова свепрожимајућа свемоћна светиња наглашена је на начин на који није тако очигледан на обичној Литургији, где нагласак више лежи на сталном Божијем благоизвољењу да чује молитве, и прими жртвоприношење Свог народа и пошаље милост на њих и на њихове дарове. 38 Trembelas, 206. 39 (Englewood, NJ, 1975), 143-4. 40 (Antakya Press, 1989), 366-7. 41 Нав.дел., 685-6. 17 Као закључак 52. Општи приступ првобитним, једноставнијим упутствима Литургије Пређеосвећених Дарова, заједно са обнављањем старије православне евхаристијске теологије на којој се она заснива, могао би бити користан и скроман почетак успостављања општеприхваћеног богослужбеног ordo за православне у Северној Америци. Чак не би морао бити ни једини ordo у употреби. Парохије се могу држати онога што знају у дане када није заједничка служба, али успостављање општеприхваћеног приступа за заједничке службе могло би рећи о томе колико имамо заједничког са нашом православном браћом и сестрама, а на дуге стазе, општеприхваћени обред би се, свакако, могао препоручити како би заменио помесне обичаје. 53. Да кратко закључим; не можемо допустити себи да тонемо у песимизам по питању добијања општеприхваћеног превода служби, него морамо учинити нове напоре да га задобијемо. Можемо да подстакнемо наше хорове и појце да виде себе као оне који воде народ кроз једноставнију и певљивију музику, уместо да се концентришу на неколико преукрашених делова одломака који се певају сваке недеље. Не би требало бити немогуће обезбедити водич за све службе који поштује њихову богослужбену структуру и теолошко значење, док указују на разумљиве скраћенице. Морамо подстаћи све: свештенике, хорове и народ да виде оно што раде као нешто што раде заједнички. 54. Наглашавам да ја највише позивам, пре свега, на повратак на непосредније и једноставније облике, који се заправо налазе у нашем Типику и већини изворних богослужбених књига. Западни литургијски покрет почео је позивањем народа да се врате Литургији као средишту и извору хришћанског живота. Ми у Православној Цркви нисмо никад сасвим изгубили ту молитвену усредсређеност на литургијске службе, премда смо их понекад жалосно изобличавали. Повратак на изворе и проглашавање јасних и теолошки заснованих принципа о томе како да поступамо са овим изворима требало би да нам буде приоритет. Оно против чега сам ја јесте замисао да се комисији, макар то била и епископска, а да не говорим о литургичарима као што сам ја, треба допустити да експериментишу са унутрашњим животом православних хришћана. Хајде да, мало снисходљивије надам се, помогнемо нашој сабраћи православним хришћанима да поново нађу то литургијско средиште у свом животу. Ако то можемо да урадимо, знаћемо куда даље. Њу Британ, Конектикат Рођење Св. Јована Крститеља, 2007. Са енглеског превела монахиња Анастасија Ристић