објављено / 23.06.2016.

Панајотис К. Христу-Манастир Хиландар

Манастир Хиландар лежи у шумовитој долини на североисточном делу Атонског полуострва. Од пристаништа, које се налази недалеко од есфигменског, пешице је до манастира потребно око четрдесет пет минута, а путовање бродом од Јерисоса траје сат и по. Манастир је од Зографа удаљен два, а од Кареје шест сати хода.

Покушаји да се значење имена изведе из таквих склопова као што су „chilies antares“, што значи „хиљаду магли“, или „chilioi andres“, што значи „хиљаду људи“, детињасти су и изван домена науке о језику. Првобитни назив, манастир Хелендаре, који су Срби променили у Хеландар, у вези је са једном врстом теретног брода из византијског времена, која се звала „chelandion“. Манастир је то име добио не зато што би обликом подсећа на брод већ зато што га је основао монах који је, у световном животу, имао неке везе с таквим бродовима, било као градитељ било као капетан, па су га отуда звали хеландаром.

Манастир је међу најстаријима на Светој Гори. На једном акту из 1015. године, седамнаести се по реду потписао „Јевстатије, монах и игуман Хеланд…“, што би се могло допунити као „Хеландарију“, ако би, оваква, граматички могућа, реконструкција била тачна то би значило да је манастир тада постојао. Чини се да је манастир настао крајем X века, а да је његов оснивач био Георгије Хеландар, писац једне званичне светогорске исправе из тог периода.

Манастир је непрекидно постојао, ничим се посебно не одликујући, око два столећа. Године 1141. заступао га је монах Симеон, који је потписао један документ Велике лавре. Покрај XII века, монашки живот је почео да привлачи пажњу Срба. Грчки калуђери доспели су у њихову средину у пратњи Јевдокије, кћери потоњег цара Алексија III Анђела, која се удала за српског краљевића Стефана, наследника великог жупана Стефана Немање. Један од првих успеха ових монашких просветитеља био је то што су убедили најмлађег Немањиног, Растка да напусти световни живот како би прешао на Свету Гору и тамо се замонашио. Учинивши то 1193, он је монашки пут започео у манастиру Пантелејмону. Потера коју је био послао Растков отац била му је на трагу и спремна да га на силу врати кући, али је он предупредио те намере. Попевши се на зидине манастира., бацио је потери своје златоткано принчевско рухо и косу коју су му постригли на његов захтев, уз речи: „Однесите собом ово као потврду да сте ме нашли живог, под именом Сава, монах Божији.“ Пошто је провео краће време у Ватопеду, Сава је од Општине добио келију у Кареји, где му се касније није придружио отац Стефан Немања. Велики жупан је претходне године био одступио с престола и повукао се у манастир Студеницу као монах Симеон, док је његова жена Ана такође навукла ризу као монахиња Анастасија.

Пошто је српских калуђера на Светој Гори бивало све више, и ако су желели да имају сопствени манастир, замолили су свог таста Алексија, који је тада већ био постао цар, да Ватопеду додели мали манастир Хиландар, како би могли да се тамо настане као зависни монаси. Светогорски прот Герасим, међутим, као и игумани многих мањих манастира, који су били против да велики манастири преузимају мале, заложили су се за то да Хиландар остане самосталан. То је деловало на цара, па је двојици Срба племенитог порекла допустио да манастир добију као независан и да у њему за калуђере примају своје земљаке:

„Како би примали оне од српског рода који желе да се посвете монашком животу … попут Грузијаца и Амалфићана.“

Из ове одредбе у златопечатној повељи може се закључити да су крајем XII века само два манастира на Светој Гори била у рукама негрка – Грузијски Ивирон и италијански, коју су држали калуђери из Амалфија, а да је трећи управо тада настајао. Из овог произилази да су се манастири Зограф и Пантелејмон тада још увек сматрали грчкима.

Древна веза између два манастира, манастирског дома Ватопеда и кћеринске хиландарске куће, и данас се по традицији негује поштовањем обичаја да на празник једног од манастира представник оног другог буде у улози главног служећег.

Типик, који је Сава написао угледајући се на правилник о животу у манастиру Богородице Добротворке у Цариграду, уводи отуда преузету новину да се постављају два манастирска челника – игуман, за духовне ствари, и економ, за административна и пословна питања. По смрти игумана, његово место је заузимао економ, а братство се састајало да би изабрало новог економа.

Симеон је умро 1200, а Сава је његове мошти пренео у Студеницу шест година касније. Иако се Сава вратио у Хиландар, није ту остао заувек. Сем што је морао наћи времена да мири браћу која су се гложила око престола, коначно се вратио у домовину пошто је био одлучио да српском народу устроји црквену организацију. Године 1219, никејски патријарх посветио је Саву за првог српског архиепископа.

Калуђера у Хиландару бивало је сви више, због чега су манастиру припајана мања монашка станишта, почевши од Зига, па до Василија Великог, Кумице и других. Касније је Хиландар добијао знатна средства од царева из куће Палеолога, од српских владара Милутина и Душана, као и од Маре Бранковић, жене султана Мурата.

Отуда је манастир био у стању да поднесе штете које је трпео од гусарских упада. Посебно је великодушан био Марин допринос, који је притицао од 1430, па скоро до краја XV века. На тај начин је обезбеђено да манастир буде више него пун српских монаха.

Премда није био потпуно поштеђен турских притисака, Хиландар није изгубио своје високо место у хијерархији светогорских манастира, а чак га је можда и поправио, будући да има докумената о пореским проценама на којима је хиландарски потпис трећи, одмах после представника Лавре и Ватопеда.

Од самог настанка, манастир је израстао у важно, а понекад заправо и једно, духовно и културно средиште српског народа. Монаси који су у њему стицали образовање стизали су до достојанства владика и патријарха, док су други постајали просветитељи и писци. Њихова дела, како изворна тако и преведена, допринела су развоју друштвених установа у Србији и подизању општег интелектуалног нивоа народа.

Од средине XVI века дошло је до постепене промене у националном саставу братства: Срба је бивало све мање, како због сеобе народа на север, тако и због исламизације становништва. Од тада се у Хиландару повећавао број бугарских монаха, који ће, почетком XVIII века, већ преузети потпуну контролу. Управо у Хиландару је живео и деловао славни бугарски монах Пајсије, чије је дело Историја Бугарског народа извршило пресудан утицај на развој националног осећања код Бугара уопште.

Манастир је претрпео два велика пожара, 1722. и 1891, али се оба пута доста лако опоравио. Исто важи и за невоље проузроковане најездом турске војске у време грчког устанка. Посета српског краља Александра Обреновића означиле је судбинску прекретницу за Хиландар. У време великог супарништва међу православним народима око заузимања места на Светој Гори, манастир је од краља добио огромну финансијску помоћ, а српски монаси почели су да пристижу у све већем броју, тако да је управа над Хиландаром убрзо поново прешла у српске руке.

Хиландарски монаси били су међу носиоцима борбе да се Света Гора, после ослобођења Македоније 1912, укључи у подручје грчког суверенитета; чињеница је да је у то време на дужности светогорског прота био Србин.

Првобитно мала монашка насеобина, Хиландар се, прераставши у манастир златопечатном повељом Алексија III, брзо пео у светогорској хијерархији. У Антонијевом типику (1394), он се нашао на четвртом месту, које је задржао до данас. То значи да је он први у четвртој групи од по четири манастира, те да сваке пете године из својих редова даје протепистата. Иако је 1866. био прихваћен као општежитељан, он је, због неслоге међу монасима, задржао идиоритмијски режим, који се одржао све до пре кратког времена. Хиландар данас има око двадесет монаха у самом манастиру и још толико у скитовима, келијама и на метосима. По богатству у земљишним поседима на Светој Гори, манастир заостаје само за Великом Лавром.

Идући од пристаништа ка манастиру, посетилац најпре наилази на Милутинов пирг, кулу који је саградио краљ Милутин, једну од најкарактеристичнијих на Светој Гори. У склопу манастирских зидина постоје још две одбрамбене куле, од којих је ону источну започео сам свети Сава. План манастирског комплекса има облик неправилног вишеугаоника.

Главна црква била је изграђена на основама првобитне у време подизања манастира, крајем XII века, али је та зграда замењена новим на почетку XIV столећа. Од некадашње цркве сачувао се дивни бели мермерни под, који у средини има велики крст окружен мозаичким тракама. Живопис је рађен 1315, ако се рачуна по портрету краља Милутина као шездесетпетогодишњака, колико је у то време био стар. Иако су ове фреске на несрећу пресликане 1801. године, ипак нису потпуно уништене. Познији уметник је ишао преко првобитног живописа линију по линију и боју по боју, тако да је његов посао био заправо рестаураторски, а старе слике се могу разазнати. Неки делови су остали нетакнути, а неке друге фреске су недавно очишћене, па се уметност древних мајстора може видети у свој величини. Деликатност облика, покрет и драмски квалитет подсећају на стил фресака у Протатској цркви, из истог периода, што са извесношћу указује да је уметник припадао Панселиносовој школи. Древни иконостас у дуборезу, изузетног квалитета, настао је 1774. године.

Иза игуманског престола, међу молитвеним наслонима, налази се сребрни саркофаг светог Симеона, из којег расте лоза. Она је пробила зид и на јужној страни цркве још увек доноси плод, који помаже нероткињама.

Од портативних икона у главној цркви посебан помен заслужује Богородица Тројеручица, постављена изнад игуманског престола: према предању, та је икона чудотворно излечила Јована Дамаскина „којем је због сплетки иконоборца Лава била за казну одсечена рука“. Ту су још Богородица попска и Богородица Акатистна.

Манастир има једанаест параклиса у кругу комплекса, и још два изван. Сви сем једног украшени су фрескама, од којих неке потичу чак из XIV века. Црквица Богојављења на манастирском гробљу такође има веома занимљив живопис. Отприлике у средини порте, северно од главне цркве, налази се крстионица, чија је купола ослоњена на осам стубова. Изграђена је у XVIII веку, а осликана фрескама 1847. Трпезарија је правоугаона зграда, са два испуста и два улаза. Она се ослања на западни одбрамбени зид и постављена је тачно наспрам главног улаза у цркву. Читава површина зидова подривена је фрескама које је 1623. године радио српски иконописац Георгије Митрофановић. Међутим, испод овог живописа, а посебно на зиду изнад северног испуста, откривене су старије фреске, које потичу с почетка XIV века. Очевидно се са зидним сликама у трпезарији догодило се што и са онима у главној цркви.

Драгоцености се чувају у олтару главне цркве и у ризници, која је смештена у нарочиту зграду. У цркви, сем икона о којима је управо било речи или оних које нису поменуте, постоји велики број скупоцених предмета, светитељских моштију, два крста начињена од остатака Првобитног (поклона цара Јована Ватаца), затим крст украшен дијамантима а делови Трнове Круне, Трске и Христовог Огртача, олтарске завесе које су Јефимија (1399) и Анастасија (1556) везле златом на свили и још многе одежде и литургијски сасуди.

У ризници и библиотеци чувају се и друге портативне иконе, од којих се бар сто педесет одликује посебном уметничком вредношћу; неке потичу из из XIII, ако не из XII века, премда је већина новијих. Истичу се Христос Пантократор, једна мозаичка и једна сликана икона Богородице Путеводитељке, затим Богородице која доји малог Христа, мозаичка икона Јована Хризостома, ликови јеванђелиста, Ваведење Богородичино у храм, иконе Арханђела, Јована Крститеља, Петорице Мученика, светих Теодора и преподобне Марије Египатске.

У ризници су похрањени чаша од слоноваче из које је пио цар Душан, владичанска штака Синесија Живковића, Угљешин диптих, један диптих с минијатурама, други из 1548, као и камеје с представама Христа, Богородице и светог Димитрија. У манастирској библиотеци чува се једна од најбројнијих светских збирки словенских рукописа: Тамо се налази око осамсто десет кодекса, од којих је четрдесет на пергаменту. Овоме треба додати седам грчких и пет словенских свитака. Неки рукописи су украшени минијатурама, углавном заглављима и иницијалима. Са иконографског становишта нарочито је занимљив диптих из XIII века, који се чува у ризници, а садржи двадесет четири призора из живота Христовог, по дванаест на свакој страни.

Постоји и око двадесет хиљада штампаних књига, које су углавном на словенским језицима и чувају се у другом делу манастира.

У архиву има око тридесет разних докумената, углавном на грчком, међу којима су и златопечатне повеље о оснивању манастира. Ту су смештени и документи на српском, турском, молдавском, руском и бугарском језику.

Хиландар има велики број – око двадесет пет – независних келија. У једној од њих, келији Свете тројице на путу за Зограф, у апсиди параклиса могу се видети остаци фресака из XIII века. Келија Светог Стефана налази се на брду Самарији, док су остале у самој Кареји или расуте по њеној околини. Посебно је значајна Типикарница, келија Светог Саве, у коју је, према предању из Палестине пренета икона Богородице Млекопитатељнице. Мање од сата хода на северозапад од Кареје налази се Моливдоклисија, у којој су вредне фреске у критском стилу, дело Зорзеса из 1537. као и један диван, богато украшен иконостас из XVII века.

Хиландару је остало неколико од раније многобројних метоха. Један од њих, Кумица, удаљен је од манастира око два сата хода, и налази се одмах уз границу Свете Горе, док су друга два, Зоодохос Пиги и Каламарија, у Какову код Јерисоса, односно Созополису на Халкидикију.

Књижевне новине, Београд