објављено / 29.03.2016.

Панос Николопулос – Интернет и личност

У часопису „ТО ВИМА“ (Корак) од 06. 10. 1998. године, објављен је врло интересантан интервју са Џоном Гејџом, једним од твораца Интернета. Из интервјуа доносимо најупечатљивије одломке:
– Зашто путујете када преко Интернета можете много лакше да контактирате са светом?
Путујем, углавном, да бих се срео и разговарао са људима који имају интересовања слична мојим. Узрок путовања је увек жеља за сусретом, познанством лицем у лице.
– Каква је разлика између упознавања неког човека преко Интернета и сусрета са њим?
Интернет, као што примећујете, доживљавам као своју кућу. Преко њега свакодневно контактирам са хиљадама људи. Понекад се преварим и помислим како их разумем. После, када их сретнем, видим да их уопште нисам разумео.
– Врло је озбиљно то што кажете. Шта је то што спречава међусобно разумевање преко Интернета? Чудно је да то каже човек који га је створио… Па ипак, то је закључак до којег сам дошао и не могу да га прећутим.
– Шта недостаје Интернету те не помаже разумевању међу људима?
Недостаје му енергичност – страсност и осећај учешћа у идејама! Када читам неки текст, он ми се показује као јасан или као нејасан. Међутим, то не значи да познајем или не познајем човека који га је писао. Другим речима, разумевање текста не значи и разумевање човека који га је написао. Преко Интернета не можемо да сазнамо ништа о људима који својим радовима учествују у њему. Не знамо колико је неко стварно заинтересован за оно што пише и које су му идеје. А то је, ипак, најважније. Да би постојао напредак у било којој идеји, није довољно само њено постојање, него и страст која прати сваку идеју при њеном остварењу! На Интернету се страст, као што рекосмо, не појављује. Интернет, за сада, јесте огледало нечијих идеја, али не и страсти. Затим, и сукоб у идејама који постоји при физичкој блискости људи умногоме помаже сарадњи и заједничком раду на једној идеји. На Интернету се само може описати једна идеја… Сад, кад се додају глас и слика, може се побољшати текст, али се ни у ком случају не може надокнадити расправа лицем у лице. Расправа о некој идеји, понављам, пројављује страственост коју је немогуће пренети писаном речју.
– То значи мислити да Пруст својим писаним делима није дочарао никакву страст и да је није пренео.
Примедба вам је умесна. Али не говорим о тој страсти, односно о моћи која неминовно постоји у писаној речи. Говорим о умножавању динамике речи и идеја. О расту страсти. Страст одводи у стваралаштво. Постоји нека права битка коју водимо ми који пишемо. То је борба коју водимо између нас самих и онога што пишемо. И када се исход битке објави, настаје борба читаоца са написаним. Писац не може остати равнодушан на резултате ове борбе. Сви који пишу, када објаве оно што су писали, размишљају отприлике овако: „ОК, шта ће на ово рећи читаоци?“ Касније сретнеш некога ко је читао твоје текстове и одмах схватиш како се осећао. Све то даје нову динамику ономе што си мислио и писао.
Заиста, не би се могло срочити елегантније признање о ограничености домена науке и технологије, и несумњивих предности људске личности и личних односа. Само је питање да ли ће милиони корисника Интернета следити етос и страст његовог креатора, или ће подлећи искривљеној слици о потреби коју лансирају безобзирни трговци и политичке групације. У сваком случају, то што творац врхунског научног и техничког подухвата није подлегао искушењима охолости и индивидуализма, него још у себи чува неугасиву страст личног сусрета даје нам, по мом мишљењу, наду у будућност.
– Зар распростирање Интернета за вас не значи умртвљење међуљудских односа?
Постоје људи који се никада нису срели, а већ су у „браку“ преко Интернета. Устају заједно, раде заједно, лежу заједно…
По мени, Интернет је заменио стара места окупљања, двориште, комшилук… Сада је Интернет твој комшилук. Данашње дете на Интернету налази пријатеље. Ово посебно важи за природно надарену децу јер им интелигенција више није усамљена. Некада је интелигентно дете у школи запостављано. Нико се није бавио њиме. Данас природно надарено дете које има страст за математиком може преко Интернета наћи себи саговорника. И тако настају пријатељства! Више се пријатељи не траже у школи или у комшилуку већ преко Интернета. То је нова чињеница.
Данас се деца не сусрећу пијући кафу или Кока-колу, или једући хамбургер у Мек Доналду, већ то чине преко Интернета.
Мислим да је Интернет демократизација информације! (смех).

Дакле, демократизација информације, али истовремено и неконтролисана опасност праћења комуникација, обелодањивања поврељивих и строго личних података, и надилажење сваке препреке ка непожељним информацијама.
Творац Интернета признаје постојање свих ових опасности, и помиње истраживање могућности за шифроване поруке. На крају каже да Интернет може, ако не припазимо, постати нова атомска бомба.
Ма колико било депримирајуће ово упозорење, и то од надлежног и службеног лица, било би, ипак, узалудно размишљати о неком крсташком походу за ограничење или уништење Интернета.
Треба рећи да ни техника ни Интернет нису неко зло или грех. Међутим, данас, кад ширење електронике добија џиновске димензије – нарочито у источним земљама – потребно је запитати се над претпоставкама које воде нову цивилизацију у зависност живота од технике, као и о убеђењу да се преко Интернета боље комуницира.
Џон Гејџ предлаже свој лични пут употребе Интернета.

Превео Зоран Јелисавчић