објављено / 7.02.2016.

Патриотизам – демистификација стереотипа – Епископ Григорије

Постоји много појмова и речи у нашем језику о чијој семантици и етимологији мало или уопште не размишљамо, а употребљавамо их често, понекад и свакодневно. Етимолошки, патриота је (лат. patriota, грчки – patriōtēs, земљак – од pátrios – оцима или прецима наклоњен) онај који воли отаџбину, родољуб. Реч патриота, нимало случајно, у свом корену садржи именицу патер – отац, онај који се налази на челу породице и који је најодговорнији за своје ближње, као што је и Отац наш Небески својом неизрецивом љубављу најодговорнији за све нас.
Без обзира на његово етимолошко поријекло, чини се да је патриотизам један у низу појмова чије је изворно значење од претеране употребе – већином у погрешним контекстима – избледело, политички „замагљено“ и злоупотребљено. Просечан човек на просторима бивше СФРЈ патриотизам неретко изједначава са национализмом, националном острашћеноћшу и шовинизмом. Да је између овог првог и потоњих израза често успостављен знак једнакости – најбоље се показало у посљедњем рату деведесетих година прошлог века. Укратко, многи од нас не разумеју право значење речи патриотизам или је пак употребљавају у искривљеном контексту. У таквим случајевима, патриотизам јесте једнако бусање у прса, заклињање у српство, хрватство или неку другу народност и халабука и викање из „свег гласа“ на неком масовном скупу. У екстремним оклолностима, какве су ратови, ова општа опијеност егоистичном самодовољношћу претвара се у крвави пир о чијим посљедицама није потребно посебно говорити.
С друге стране, имамо дијаметрално супротне примере – нови, „прогресивни талас“ просветски и глобалистички настројених појединаца (да ме погрешно не схватите, као хришћанин и човек немам ништа против Европе нити остатка света јер им, на крају крајева, и ми географски и цивилизацијски припадамо) – патриотизам и њему сличне одреднице сматра превазиђеним, „затуцаним“ категоријама, а било какво национално опредељење и припадност (поготово, не дај Боже, културно и економски заосталој српској нацији) – депласираним. То је нешто чега се треба одрећи и потражити уточиште у еманципованом, ближем или даљем географском и културном окружењу, у којем се можете представљати за било кога или се декларисати као „човек света“, чиме, коначно, превазилазите „уске оквире“ свог националног постојања и потискујете сећање на опанке и моравско коло.
Негде у процепу између ове две крајности – погрешно схваћеног национализма и одлучног одбијања и презирања било чега што носи предзнак „национално“ и „отаџбинско“ – лежи суштински проблем и самог поимања патриотизма. За ову биполарност у нашем народу не можемо кривити ни једну ни другу страну јер смо сви ми део истог организма и сносимо подједнаку одговорност, бар у оним случајевима у којима ово питање зависи од нашег личног деловања.
За моје схватање патриотизма несумњиво је било пресудно неколико чињеница и догађаја из детињства и младости. Одрастао сам у близини мултинационалног и мултиконфесионалног града Вареша у средњој Босни. Остао сам рано без оца и деде по мајци који је подизао мог старијег брата и мене. Деда је био оџаковић, мудар човек и горштак свикао на терет живота у нимало лагодним околностима. За мог брата и мене дао је све што је имао, а најдрагоценије наследство било је то што нас је научио шта значи бити Човек, како се, достојанствено и уздигнуте главе, носити са недаћама у животу. Научио нас је и да једнако поштујемо и римокатолике Хрвате и муслимане Бошњаке, али и да славимо славу, чувамо спомен на своје претке и штитимо и волимо један другог као сами себе. Његове последње речи на умору биле су: „Сачувајте очевину“. Послије дединог упокојења, трагајући за смислом живота, дошао сам у Београдску богословију.
Недуго затим почела је и чувена студентска „револуција“ раних деведесетих. Нажалост, ни они против којих је подизана, ни они који су је подизали – нису оличавали патриотизам којем сам хтео да служим. Зато сам се, недуго затим, повукао из света и замонашио. А онда ми је Господ, у својој милости, пружио прилику да живим са истинским патриотом – владиком Атанасијем, тадашњим епископом захумско-херцеговачким и приморским, који је – оно што изворно значење ове речи обухвата – уистину био отац и патриота, Божији човек који је даноноћно помагао својим ближњим: хранио и појио измучене избеглице и допремао помоћ за своје суграђане из свих делова света. И помагао је свима, без разлике које су вере, нације или политичког опредељења; без обзира на то да ли су верујући или не. Ту, у гротлу рата, видео сам да истински патриотизам значи помагати онима којима је помоћ потребна: нахранити гладне, напојити жедне, сахранити пострадале. На другој страни, било је и острашћених умова којима је рат служио као простор за пројаву сопствених извитоперених намера и нагона. Сувишно је постављати питање ко је у свему томе сведочио патриотизам.
Данас – као владика захумско-херцеговачки и приморски – требало би да се бринем за поверени ми народ и епархију, колико ми допуштају снага и вера које ми је Господ даровао. Свестан сам да нису све моје одлуке увек биле исправне, али настојим да на сопственим грешкама учим и наставим корачати даље, онако како су ме поучавали мој деда, владика Атанасије и – прије свих – како ме учи Владика над владикама, Господ наш Исус Христос. Трудим се да не издам свог оца и Оца нашег Небеског. Иако плачем када чујем химну Боже правде – не сматрам себе добрим патриотом, али се надам да ћу, јачањем своје вере у Бога и наде у бољу будућност – послужити другима. Зато се већ трећу годину налазим у Мостару јер један од задатака које је Господ у овоземаљском животу поставио пред мене и тај да са својом сабраћом обновим православни живот и Саборну цркву у овом граду, у спомен на наше оце – Серафима Перовића, Леонтија Радуловића, Шантића, браћу Ћоровиће и све оне који су живели и пострадали за име које данас носимо; за оно што данас јесмо и за оно што ће наша деца бити у будућности. Чини ми се да је то мој превасходни патриотски задатак и дуг земљи наших отаца. За православне хришћане, Србе, присуство владике и обнова Саборне цркве у овом ратом разореном граду значи наду у повратак и сигурнију будућност. Тамо где је народ којем служим – ту је и мој дом и моја породица. Верујем да се само онај који покаже свој дом, своју породицу и способност да живи са другима, у заједници – може назвати патриотом. То је, дакле, за мене патриотизам и љубав према отаџбини.
Никада не смијемо сметнути с ума да патриотизам није бусање у прса нити гласно експонирање по којекаквим политичким трибинама, заклињање у свог вођу или слепо демонстрирање нечије политичке идеологије. Такав патриотизам треба демистификовати. Патриота није човек који са ножем у руци и мржњом у очима јури да посече свог брата. Патриота није човек који, чинећи другима зло, на туђом крвљу и сузама натопљеној земљи гради свој дом. Патриота није ни онај који громогласно слави појединце из свог народа који су убијали и протеривали припаднике другог народа и вере, као што смо недавно имали прилике да видимо на улицама хрватских градова. Све то заједно није патриотизам. То је псеудопатриотизам, ултранационализам и шовинизам. Патриотизам – нипошто.
Али, не можемо се сложити ни са другом крајношћу, са другом страном којој је одбојна свака врста патриотизма, па и оног истинског, у изворном значењу те речи. Патриотизам и отаџбина су увек релационог карактера: чија је отаџбина ако нема своје синове и кћери, и ко су они који немају отаџбину? Отуда и прека потреба библијског јеврејског народа за отаџбином; отуда и наша потреба за Косовом и Метохијом. Због тога је у јелинско доба прогонство из отаџбине сматрано страшнијом казном чак и од смрти. Напуштајући отаџбину, у жељи за стапањем и асимилацијом са цивилизацијски „напреднијим“ нацијама, сви они који то чине заборављају да свако ко се одриче свог порекла и корена – одриче се самога себе. Јер, како можемо волети друге ако не волимо себе – и како можемо волети себе ако не волимо друге? Заборављају и да се свет којем хрле у сусрет не стиди своје народности, нити прећуткује своје поријекло и корене. Господ нас је створио да будемо различити и да се, као такви, међусобно надопуњујемо. И зато тешко оној отаџбини из које људи добровољно журе у прогонство.
То је разлог зашто српски патриотизам мора бити повратак у наручје Оцу, отаџбини и враћање једних другима. За ово нам је потребна слога духа из које ће проистећи способност успостављања заједништва у нашем народу. Све док живимо у неслободи, нељубави, партијашењима и поделама на „ову“ и „ону“ Србију – ту нема и не може бити места патриотизму нити било каквом облику заједништва.
Стога је патриотизам, најједноставније речено, када – по узору Божијег постојања – љубимо једни друге као сами себе, старајући се за свој дом и ближње, свако по снази којом га је Господ обдарио. Ако ту, у окриљу породице и на микроплану, поставимо ствари како ваља – оне ће се, природно, пренети на цијелу Васељену коју нам је Отац наш Небески даровао Духом Светим кроз Сина свога који је са Крста пригрлио све нас својом жртвеном љубављу као највећи Патриота свету икада објављен.