објављено / 19.11.2016.

Павле Зорић • др Миодраг Коларић – Књижевност са основама уметничког образовања

БАРОК

Барок је стил у књижевности, сликарству, архитектури и музици који је завладао у Европи крајем XВИ века, после периода ренесансне уметности. Назив овог стила потиче од португалске рећи бароццо (бисер мание вредности и неправилног облика). Сматрало се, наиме, да је барокна уметност у односу на ренесансну мање савршена и вредна; да она управо представља неку врсту опадања. Барок је доживео свој процват у првој половини XВИИ века. Назив б а р о к односи се на различита књижевна и уметничка дела чији је стил богат, блештав, бујан. Нарочито је дошао до изражаја у поезији. Барокни песници употребљавају мноштво стилских фигура (метафору, антитезу, поређење, персонификацију), теже стварању необичних и ретких слика и симбола, усавршавају и обогаћују версификацију са правдим мајсторством. Често су они више занатлије форме него прави ствараоци. У мноштву барокних песама има доста празне игре речи, раскошног звука и мајсторија у језику, али се исто такој примећује, не ретко, и недостатак искрености, спонтаности и надахнућа. Бујност израза је често потискивала смисао и лепоту песме и гушила песникова осећања. У поређењу са једноставним и јасним делима ренесансе, барокна књижевност делује на први поглед, извештачено, хладно и китњасто. Али не треба заборавити да је овај стил, у делима својих највећих представника, донео нешто суштински ново: лирска поезија је постала више уметничка него што је била у ранијим епохама, песнички језик се усавршио у највећем степену. Достигнуће песничког барока састоји се у томе што је форма добила већи значај но што га је икад раније имала. Истина, песници мањег талента, заокупљени искључиво формом, стварали су празне, декоративне песме лишене дубље мисаоности и осећајности. Али велики мајстори знали су да одрже склад између садржине и форме. Они су писали дела истанчана, богата и китњаста у изразу, али оригинална по идеји и прожета општељудским осећањима (такви мајстори барока су, између осталих, шпански песник Гонгора и дубровачки песник Иван Гундулић).

Барок се најпре јавио у Шпанији (где је добио назив по Гонгори, гонгоризам), а затим се раширио по осталим европским књижевностима. У Италији је био познат под именом м а р и н и з а м (по песнику Марину), а у Француској као п р е ц и о з н а поезија.

Идеолошки корени барока налазе се у покрету противреформације, када је црква настојала да угуши протестански покрет и да још јаче учврсти ауторитет папског учења. Отуда су у остварењима барокног песништва најчешће, поред љубавних тема, религиозне теме. Песници су дочаравали аристократске декоре (салоне, вртове, замкове) у којима су сликали ликове обожаваних жена необично духовито и префињено. У филозофском погледу књижевност барока је прожета религиозним погледом на свет: живот је пролазан, грешан; патња, болести и страсти онемогућавају човеку да постигне срећу на земљи. Своје спасење човек треба, по схватању барокних мислилаца и књижевника, да очекује само од бога. Неке од карактеристичних идеја барока виде се веома упечатљиво у делима Ивана Гундулића, нарочито у његовом спеву Сузе сина разметнога. Али оно што делима писаним у духу барока даје вредност, то нису, разуме се, религиозна схватања, већ блистав и распеван песнички стих, лепота и музика речи.

Павле Зорић • др Миодраг Коларић
Књижевност са основама уметничког образовања
Београд, 1970