објављено / 28.09.2016.

Поуке Арчибалда Рајса – Срби у свом огледалу (1928)

Осведочени пријатељ Срба оставио је у рукопису пре седам деценија свој политички тестамент под насловом „Чујте Срби“, чије су поруке више него актуелне и данас.

Много пута, од како трају наши неспоразуми са светом могло је да се чује – сад би нам добродошао један Арчибалд Рајс! Али, другог Рајса нисмо добили. Он је и у време кад је стигао на позив српске владе у Србију 1914. године, био јединствен случај и остао то и данас. Због његових заслуга за српски народ остала је узречица, ако икада Швајцарска нападне Србију, све ће јој због Рајса унапред бити опроштено.

Шта је у ствари учинио Рајс? Први је упознао свет са злочинима које је направила аустроугарска војска у Мачви и Подрињу према недужним српским цивилима. У тој бригади је, као што се зна, као војник био и Јосип Броз.

Од момента када је дошао у Србију, Рајс се нашао у својству званичног и неутралног иследника српске владе и војске, што је до краја своје мисије и остао. Једино одступање од потпуне неутралности било је што се Рајс отворено прогласио за српског добровољца, постајући тиме, како је сам касније написао „швајцарски добровољац српске војске, друг величанствених ратника Шумадије, Дунава, Мораве, Тимока и Вардара“. Спроводећи своју анкету о злочинима које су починили аустро-угарски војници и официри Рајс се није задовољио само да саслуша аустријске заробљенике него је одлазио на лице места – отварао гробове, прегледао лешеве, и рањенике, посећивао бомбардована насеља, не одступајући ни за трен од своје заклетве да служи истини и правди.

Као ратни извештач објављивао је чланке у угледним и тиражним европским часописима о поменутим догађајима и омогућио тиме пробијање /и тадашње/ информативне блокаде Србије и продор истине о страдању српског народа у свет. Такво ангажовање на страни српске истине и Антанте довело га је у средиште напада и претњи у земљама Централних сила, па чак и у неутралној Швајцарској.

Рајс се са српском војском повлачио и преко Албаније, али о томе у својим извештајима није оставио ни трага, са намером да о таквом страховитом и славном догађају напише књигу.

Своју приврженост истини и српској ствари Рајс је испољио и непосредним ангажовањем на пријему и збрињавању српских избеглица, обавештавајући истовремено свет о патњама и мукама којима су били изложени српско становништво и војска. Настављајући своју започету улогу и на Солунском фронту, неуморно је обилазио српске трупе, одлазио на најопаснија и најинтересантнија места и одатле слао писма-извештаје.

Завршетак рата није за Рајса значио и крај његове мисије у Србији и на Солунском фронту. Желео је да буде сведок и учесник изградње новог живота у разореној Србији. Ангажовао се у Министарству иностраних послова, Одсеку за документацију ратних злочина, и Министарству унутрашњих дела, где је основао двогодишњу полицијску школу. Убрзо је престао да чини услуге београдској полицији, јер као странац није могао да буде на њеном челу. Његов ентузијазам није могао да се уклопи у бирократску администрацију, и прихватио је посао вештака за фалсификоване новчанице у Народној банци у Београду.

После готово деценије и по у Србији саставља политички тестамент под насловом „Чујте, Срби!“ Овој својеврсни апел и вапај разочараног Рајса, написан тачно пре седам деценија – 1. јуна 1928. године – на његов захтев могао је да буде објављен тек после његове смрти. Захваљујући историјском музеју Србије и Дечјим новинама, овај спис је сада доступан и широј читалачкој публици. Иако писан тако давно, у појединим сегментима чини се да је састављен недавно. Набрајајући српске врлине, а посебно мане, види се колико је Рајс познавао и волео Србе.

Арчибалд Рајс
(Хехтзберг у Бадену, 8. јул 1875 – Београд, 8. август 1829)

Чујте Срби

[1. јуна 1928.]

Био сам с вама када сте били у невољи. Делио сам с вама патње и да бих то могао, жртвовао сам сјајан живот и веома лепу каријеру која је много обећавала. Заволео сам вас, јер сам на делу видео ваше људе из народа у биткама и пресудним тренуцима, када се препознаје истински карактер неке нације. Заволео сам вас и због жртава које сам ради вас поднео, јер за људе и ствари се у толико јаче везујемо у колико нас то везивање кошта жртвовања.

Видео сам вам, међутим, и мане, мане које су се ужасно исказале после рата. Неке ваше мане ће, ако их не отклоните, бити погубне по вашу нацију. Не бих вам био пријатељ ако не бих повикао „чувајте се“ и ако вам не бих, уз врлине, које су истинске и лепе, указао, као у огледалу, на ваше лоше стране.

Ваша нација је имала веома лепу прошлост, после које су уследили дуги несрећни векови. Пошто сте основали велико царство, које је, судећи по ономе што је од њега остало, много обећавало и у своје доба било напредно попут западних царевина и краљевина, пали сте под превласт Турака, затим и у њихово ропство.

Ипак, упркос свим тим невољама, веома је мало ваших вољених покушало да избегне тај грозни положај прихватањем муслиманске вере. Велика већина ваших предака је, и поред дуготрајних патњи, остала одана старој вери и није хтела да повије врат пред окрутним туђином.

Народ вам је храбар и његова храброст често сеже до јунаштва. Могу то с правом да кажем, јер сам гледао ваше војнике, а они су били ништа друго до сам народ, у скоро свим биткама Великог ослободилачког рата.

Народ вам је родољубив. Не знам ни за један народ у којем легендарни национални јунаци толико живе у народној души као код вас.

Претворили сте своју религију у народну цркву, боље рећи у народну традицију. Међутим, ви нисте религиозни. Нисте могли да прихватите Бога какав је у Библији, претворили сте га у вечног и свемоћног главара свог народа. Ако бих могао да у овој области употребим тривијалан израз, радо бих рекао да ваш „бог“ носи оклоп и браду Краљевића Марка, шајкачу вашег ратника са Цера и Јадра, Кајмакчалана и Доброг поља.

Ваш народ је гостољубив.

Народ вам је демократичан, и то заиста демократичан, а не на начин политичара. Међу вашим људима човек се цени онолико колико је човек, а не по ономе што су од њега учинили одело и титуле. Ваш народ зна за самилост и понекад је такав у тренуцима када се човек не нада да ће код њега наћи ту лепу људску особину. Народ вам је поносан, али не и охол. Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео.

Погледајмо сада мане вашег народа.

Нисте велики радници. често одлажете за сутра, чак и за прекосутра, оно што бисте могли да учините данас. Последица је да се то, често, никада и не уради. Колико сте само личних и, још горе, колико сте губитака по своју земљу поднели због тог олаког дангубљења! Треба, ипак, рећи да се код вас тај недостатак радне енергије објашњава на два начина. Најпре, под турском влашћу вам је и најтежи рад мало користио. Од њега се богатио само ваш угњетач. Током векова навикли сте се да радите само онолико колико је неопходно. Затим, земља вам је толико плодна. Уз веома мало рада имате што вам је потребно за живот.

Једна од врлина која је код многих међу вама ишчезла јесте захвалност.

Постали сте страшно незахвални. Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би се истакли и из забаве, али када ваља показати захвалност према онима који су се жртвовали, ништа не дају, ама баш ништа. Ваше вође нису још, за ових десет година колико је прошло од завршетка рата, свечано обележиле ни један од оних великих догађаја којима дугујете слободу и величину земље. Јасно је, такве свечаности би биле незгодне већини ваших садашњих вођа зато што они, док вам је земља била у смртној опасности и кад се требало жртвовати, ништа нису учинили за њу, већ су се само бринули како да склоне на сигурно своју драгоцену личност, чак су неки искористили несрећу отаџбине да би се обогатили.

Шта сте учинили за своје ратне инвалиде? Од свих земаља које су учествовале у рату ваша се најгоре односи према њима. Док неколико стотина ваших бивших министара, саможивих политичких професионалаца, који, у већини случајева, ништа нису учинили за отаџбину, већ обилато напунили џепове, сређује себи исплаћивање „пензија“ које вас коштају небројених милиона, инвалиди вам могу умирати од глади.

Ваш човек из народа, сељак, неискварен утицајем професионалних политичара, није подмитљив. „Интелигенција“ вам то јесте, и то од најситнијег чиновника са или без дипломе, до министра. „Интелигенција“ Србије скоро ништа није учинила за своју земљу и једина јој је брига била да своје драгоцене чланове склони на сигурно.

Вративши се у отаџбину после победе, у којој нису учествовали, ваши интелектуалци су тежили да управљају свим пословима. Сељаци њима нису ништа значили иако су чинили огромну већину у Србији, а војници, творци победе, за њих су били „простаци“, добри да млате непријатеља и гину, и ни за шта друго.

Као и сва неморална бића, и интелигенција се диви сили, чак и када се највише злоупотребљава. То ју је навело да се, после рата, скоро одмах помири са најгорим непријатељима своје земље, са Немцима.

Уместо да делује позитивно ваша интелигенција је деловала негативно. Уместо да гради, она је разграђивала. Она је жариште трулежи и искварености, од чега толико трпите. Ако јој допустите да настави, земља вам је изгубљена.

Ваш народ је велики љубитељ политичких или боље речено, страначких вођа.

Са све надмоћнијим ступањем на власт интелигенције, појављују се људи који схватају каква се лична корист може извући из ваше склоности за страначку политику. Они стварају занимање од искоришћавања ваше склоности за страначку политику, па сада имате професионалне политичаре који на томе зарађују за живот. Ма, шта говорим – они згрћу богатство.

Тако су вам политичари искварили земљу.

Обичаји професионалних политичара прво искорењују врлине српског тла. А, на несрећу, политичари су вам свемоћни. Политика се меша у све и свуда управља. Укаже ли се неко место у власти, било оно важно или осредње, свеједно, о избору не одлучују заслуге кандидата, већ политичке везе. Може он бити и највећа незналица, најнечаснији човек, ако је „штићеник“ политичара-странчара странке на власти, победиће и човека најквалификованијег и у стручном и у моралном погледу.

Функционери су вам, по правилу, најгорег квалитета. Често нису ни способни да обављају посао који се тражи од места које заузимају.

Посебно добро познајем вашу полицију јер сам, на своју несрећу, неко време сарађивао са њом. У полицију су вам политичари поставили људе кажњиване због крађе и других злодела. Ваши полицајци су, посебно у Јужној Србији, крали од народа и отимали новац. Пријавио сам то вашим властима, али ти полицајци-злочинци, који су истовремено били и странчари, нису били кажњени, а мене су толико извређали да сам био принуђен да поднесем оставку.

Када стигну до министарског положаја, ваши политичари постају толико охоли да је то скоро смешно.

Опасан ветар вам захвата омладину и гаси онај прочишћавајући родољубиви пламен. За већину ваше садашње омладине родољубље се састоји од неке врсте зависти пуне мржње. Завиде земљама које су богатије или моћније од њихове и том понижавајућем осећању накарадно дају оно лепо име родољубље.

Савремени младић сматра да није његово да обезбеђује живот држави, него да је држава дужна да њему прибави све како би он могао да води што је могуће пријатнији живот. Отуда и она јурњава младих за функцијама. Сви би да буду чиновници, и младићи и девојке. Видите, млади оба пола јако добро знају да сада у вашој земљи није потребно никакво знање или способност да би неко постао чиновник, потребно је само да га погура неки посланик, министар, или утицајни политичар-странчар.

Данашња омладина ће вам одлучно рећи да нипошто не жели да гине, јер јој то ништа не доноси. Зна она из искуства, гледала је то својим очима, и како они који су се жртвовали, код вас, у вашој модерној Србији, добијају само ногом позади.

Немојте дозволити да ваша лепа душа пропадне у том ђубрету које се на њој наталожило нарочито после рата. Нација која је, попут ваше, одолела вековном ропству, која се повукла преко Албаније и која је, изгнана из своје земље, али не и поражена, успела да се врати на своја огњишта као победник – не допушта да је подјарми шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија, презира достојних забушаната и злочинских профитера и зеленаша.

(1928