објављено / 26.12.2016.

Предраг Палавестра – Осам векова српске књижевности

… Трећи велики процват српске књижевности — после почетног успона у средњем веку и плодног подстицаја добијеног кроз откриће народних умотворина и кроз Вукову културну и језичку реформу — остварио се у тзв. „златно доба“ на крају XИX и на почетку XX века. Из претходног столећа у нову епоху српског модернизма ушли су писци различитих скола и стилских опредељења, реалисти и касни романтичари, први симболисти и рани зачетници српске авангарде. Многи од њих имали су велики углед међу читаоцима, на пример приповедачи Милован Глишић, Стеван Сремац, Радоје Домановић, Симо Матавуљ, Петар Кочић, Борисав Станковић; песници Лаза Костић, Јован Дучић, Алекса Шантић, Милан Ракић, Владислав Петковић Дис, Светислав Стефановић, Сима Пандуровић, Вељко Петровић; драмски писац и комедиограф Бранислав Нушић; утицајни књижевни критичари Богдан Поповић, Јован Скерлић, Павле Поповић. Њима су се убрзо, још у годинама пре Првог светског рата, један за другим прикључили и писци новог нараштаја: Исидора Секулић, Димитрије Митриновић, Станислав Винавер, Милутин Бојић, Вељко Милићевић, Милутин Ускоковић, Иво Андрић.

Крајем XИX и почетком XX века, главне покретачке идеје измешале су се са новим очекивањима једног младог друштва у успону, нарочито с потребама ојачане српске грађанске класе која се стварала и попуњавала без поступности, бржим преображавањем из сеоске у градску и варошку културу, без прекидања сталне животодавне везе с народном масом. Уместо заостале, тврде и духовно скучене културе, прожете статичном философијом трпљења и одрицања, рађала се нова друштвена етика динамичног прегалаштва, вере и националног оптимизма. Од њеног замаха гасила су се кандила митске утехе у царству небескоме и брисали трагови оријенталног фатализма, неприметно наталоженог у духу и менталитету народа који се насао на немирном простору сусретања и прожимања неколико различитих култура, несклада источне и западне цивилизације, опречних верских учења и непријатељских друштвених система и класа.

Обнова националне свести била је идеолошки одговор млађе, радикално настројене грађанске интелигенције на тешке и нездраве прилике, које су пред крај XИX века владале у Србији и стварале све дубљи јаз између тежњи историјског процеса еманципације и конкретног положаја националне културе, пуног противречности, големих разлика и готово трагичних несагласности. Покретање Српског књижевног гласника на самом почетку XX века, око којег се окупила опозициона група предузимљивих младих интелектуалаца, махом школованих у Француској на демократској традицији просвећености, либерализма и друштвеног рада, означило је зачетак плодне стваралачке катарзе духовне свести српског народа и тренутак судбоносног прекида у континуитету патријархалне и паланачке културе. Био је то раскид модерног времена са прошлошћу као оптерећењем, почетак раздобља великих иновација, на готово свим пољима. Основни смисао очекиваних промена није био у томе да се стара митска традиција оспори и да се избришу националне особености духовне културе, већ у томе да се здраве тековине патријархалног друштва и морала интегришу у нову, модерну културу народа, довољно припремљеног и способног да прихвати изазов новога времена. …