објављено / 4.09.2017.

ПРЕМА НЕБЕСКИМ ЛЕПОТАМА – СТАРА СРПСКА ПОЕЗИЈА

(средина XIV в.-после 1398)

ОПЛАКИВАЊЕ ПОРОБЉЕНОГ
ОТАЧАСТВА
Боже дођоше незнабошци
у достојање твоје.
И не само што оскврнуше свете цркве,
но огња дело твораху од њих.
И положише трупље слугу твојих
за храну птицама небесним,
тела преподобних твојих
зверима земљиним

Не око Јерусалима само,
но по свој земљи овој.
И би да се види плач
и ридање не мање од првог.
Јер ове клаху, а оне
који остадоше живи
одвођаху у своју земљу.

И не на реци вавилонској,
као што они тада, сеђасмо,
но на оном у кога све реке,
мале и велике, утичу.

Раздвајани бисмо
и распродавани У сву земљу тих.
И мати због чеда плакаше,
и отац горко ридаше,
и брат брата обухвативши
сузе љуте проливаше,
и сестре браћу, и браћа сестре,
гледајући где другога другде одводе,
руке око врата један другом сплетоше,
жалосно кричаху.

О земљо, раствори се,
живе прими све нас!

И други куд другде одвођен
натраг гледаше,
све док очима које га гледају
невидљив биваше.

ПЛАЧ ЗА КНЕЗОМ ЛАЗАРОМ
Где слатка његових очију тихост?
Где свети на уснама осмејак?
Где љубазна десница,
која свима обилно пружа?

Авај, изненадне промене!
Како поцрне лепота!
Како се покраде скровиште!
Како одједном откинут би цвет!

Ваистину сасуши се биљка
и цвет отпаде,
ослаби источник,
сасуши се река,
затим у крв
претвори се вода.

преузето са сајта:светосавље.орг