објављено / 1.10.2016.

Проф. А. В. Карташев – УЈЕДИЊЕЊЕ ЦРКАВА У СВЕТЛУ ИСТОРИЈЕ

 

“За мир свега света… и сједињење свих” – тако се ми свакодневно молимо. Молимо се за нешто што је немогуће, за утопију, за чудо. За пророчки сан, када ће се мачеви претопити у плугове и када ће лав отићи на починак заједно са јагњетом… šта је то? Да ли је то молитва немудрих, јуродивих “синова светлости”, док најмудрији “синови века овога” знају да је то неоствариво? Уствари, ситуација је ураво обрнута. Синови овога века мисле да је то могуће “урадити”. Они се надају да ће, не мењајући грешну природу човека, путем дипломатије и пропаганде обезбедити мир целом свету. Људи истог тог духа се надају да ће “постићи” уједињење цркава посредством “унија”. “Уније” је понекад и било могуће остварити. Зашто да не пробамо поново? Синови светлости су принуђени да протестују: “Станите, не стварајте “уније”: оне не поспешују, него успоравају истинско уједињење цркава, прљају пут до њега, на крају крајева, чине га немогућим!”

            Истинско уједињење цркава је идеја која је потпуно у супротности идеји унијатства. “Унија” је историјска појава, која је непозната древној васељенској цркви до времена крсташких ратова. Западни црквени историчари су доста често преносили термин “унија”, који је постао карактеристичан за каснији период, у древну епоху васељенских сабора. Али то је произвољна модернизација језика и изопачавање историјске перспективе. Древноцрквено доба је познавало само два облика обнове јединства цркве: или “присаједињење” јеретичких и расколничких заједница истинској католичанској цркви, или “поновно уједињење” делова васељенске цркве који су се привремено међусобно посвађали. У првом случају, секта, која је крива због изопачавања учења или праксе цркве, одриче се свих својих особина и покајно се стапа с црквом до потпуног идентификовања. У другом – делови цркве који се мире споразумевају се међусобно на равноправној основи, на основи узајамних захтева и уступака уз могућност кривице са обе стране, при чему свака остаје оно што је била раније, осим у оним тачкама које су биле спорне. Грубо говорећи: у првом случају лажна црква, која је укључена у састав истинске цркве постаје њен неодвојиви део, у другом – два дела истинске цркве успостављају мир, не губећи своје лице. “Унија” касних времена, епохе подељених цркава, јесте трећи облик, састављен од обе претходне варијанте. Овде црква, која себе сматра једином истинском, католичанском и апостолском, припаја себи ону другу, али не на равноправној основи него уз услов да та друга једнострано преузме на себе кривицу за пређашњу разједињеност уз исправку своје догматике и уз потпуно прихватање догмата цркве којој се припаја, само уз задржавање сопствених канонских, литургичких и особина везаних за свакодневно живљење. У суштини, то је први облик “присаједињења”. »ак и ако се она црква која се припаја не проглашава непосредно за лажну цркву, у сваком случају, проглашава се за дефектну и криву за јерес и шизму. Истина, остаје сачувано њено лице, њене особине, чак и њена канонска аутономија у некој мери. Ипак, то је све од другоразредног значаја за овај облик. Његова суштинска страна је у неравноправности и у неистоветној вредности делова који се уједињују, што и сврстава ову варијанту у први облик .

            На које чињенице из историје цркве се ослања ова наша генерализација? Ево неколико примера.

            Изоставићемо случајеве присаједињења у древној цркви кроз покрштавање гностика, антитринитараца (“павловаца”). То је једноставно пријем у цркву из не-цркве. Али ево расколника код којих се сачувало апостолско прејемство: новатијани, египатски мелитијевци, донатисти. У случају присаједињења католичанској цркви ове заједнице се једнострано одричу својих грешака. Оне без трага нестају у окриљу цркве. Њихова прошлост се, као и прошлост грешника који се кају, брише и заборавља. Овде нема равноправности. Болесни, ишчашени део, који је био осуђен на одумирање, поново се ставља на своје место у здравом организму, и оздравља. Ово је спасоносно “присаједињење” слабијих јачем, оних што погрешише непогрешивом.

            Пред нама је и други облик узајамних односа величина које се поново уједињују. Половином III века Римска црква улази у конфликт са афричким и малоазијским црквама по питању крштавања јеретика. Папа Стефан је прекинуо општење с поменутим црквама. А вођа малоазијаца Фирмилијан, епископ Кесарије Кападокијске, назвао је папу “одступником од јединства цркве”. Раскид је трајао свега годину дана: од 256 године до 257. и завршио се без формалности са Стефановом смрћу. За време његовог наследника Сикста II мир цркава се de facto успоставио, иако разлика у ставовима и у пракси није била одмах отклоњена, него је била присутна још читаво столеће. Кратковременост раскида не мења његову суштину, као ни суштину поновног уједињења. Овде се разједињују делови једне католичанске цркве и не само да признају католичанском саму себе већ и ону другу половину. У свађи су, при чему остају равноправне, и мире се, и поново се сједињују без било каквих формалности. Обе стране узајамно признају једна другој достојанство и пуноћу благодатног живота истинске цркве. Ни једна се не каје пред другом, ни једна не “присаједињује” себи другу. Овај начин “поновног уједињења” путем једноставног помирења допушта могућност неких спољних и привремених подела у оквиру једне и недељиве, у суштини, васељенске цркве. Њихово решење поприма у том случају форму мирног договора равноправних страна. Ту нема места покоравању једне цркве “под ноге” друге, нема места “освајању и присаједињавању”, тј. нема места ни “унији”. Постоји само успостављени мир католичанских цркава после “рата”, паx еццлесиастица.

            И у наредним столећима такав прави паx еццлесиастица, то право поновно уједињење цркава које се деле због спорова и свађа понављалоло се више пута.

            За време аријанства источни епископат је под вођством антиохијаца отпао од никејске ортодоксије, коју су западне цркве строго чувале под вођством Рима. Искуство помирења кроз сабор у Сардики 343 године је само довело до формалне поделе цркава, које су наредиле међусобно одлучивање на девет главних епископа са сваке стране. “После овог сабора”, по речима историчара Созомена, “источњаци и западњаци се више нису мешали међу собом и нису општили као припадници исте вере”. У току следеће четири деценије источна црква је оздрављала од аријанских отрова и на иницијативу св. Василија Великог дуго је покушавала да убеди Рим и Запад да је дошло време за успостављање мира и јединства с православним језгром Источног епископата. Први споразум и потпис под никејским символом у Риму од 64 представника Источне Цркве догодио се 364 године. Али, фактички, зближења није било. У Риму је 378 године на сабору Петар Александријски назвао антиохијце погрдним именом – аријанци. Тек је 379 године Рим признао да је 146 епископа око Мелетија Антиохијског православно језгро, иако су многи од њих рукоположени од аријанаца. Тада је као одговор на то на Антиохијском сабору 379. помирење цркава било формално признато од источних цркава, а онда свечано потврђено на свеисточном сабору 381 године у Константинопољу, који је касније признат за васељенски. Приликом поновног уједињења цркава које су живеле засебним животима нису спомињана узајамна одлучивања на Сардикијском сабору 343 године. Обе стране су се одрекле од сумњи у међусобно јеретичко учење. Приближиле су се једна другој кроз међусобно разумевање, при чему је свака чувала сопствену нијансу у богословљу. Источњаци су опет потписали никејску “једносуштност”. Западњаци су прихватили источну формулацију “трију ипостаси” и нису оповргли аријанску хиротонију источњака. Нико никога није “присаједињавао” себи. Обе половине цркве су се поново ујединиле. Сво време које је проведено у подели не сматра се празним и безблагодатним. Сматрало се да су тајне, подвизи, спасење хришћанских душа које се тада одигравало реални. Ником на памет није долазила богохулна мисао да су, на пример, литургије које је вршио св. Василије Велики, формални “омиусијанин”, тј. “јеретик” за западњаке (360 године), биле лажне литургије. Два благодатно жива дела цркве су се поново сјединила на спољни и видљиви начин, док, очигледно, за време спорења невидљиво нису ни престајале да буду јединствене у окриљу Светог Духа, Који оживотворује цркву. То није “унија” ни “присаједињење”, него помирење.

            Нова подела цркава се догодила на III Васељенском сабору у Ефесу 431 године, између александријске и римске, с једне стране, и антиохијске, с друге стране. И ново помирење – 433 године. Оно се погрешно у западној литератури назива “унија”. И овај конфузни, и за нас источњаке, у овом случају, неодговарајући термин употребљава се од римске стране тенденциозно с циљем да се протури мисао да је безгрешна римска црква уз помоћ свог пуномоћника св. Кирила Александријског “присајединила” себи “несторијанце” – Антиохијце који су били у заблуди. Онима који имало познају историју је јасно да ће пре бити да је било обрнуто: Кирило се одрекао својих 12 анатема и потписао се под типичним антиохијским текстом. Речју, није била у питању рђава “унија”, него нормално помирење, поновно уједињење уз узајамно игнорисање оштрих анатема, које су обострано изречене две године раније. Епископи који су се међусобно анатемисали одлучили су да оставе заједничко одлучење само у односу на Несторија. Тиме је прећутно било признато да сви други епископи, који су били узајамно одлучени од цркве за протекле две године, нису били објективно лишени благодати свештенства и нису узалудно савршавали свете тајне, а њихова паства ни у Александрији  ни у Антиохији није била лишена дарова благодати у својим црквама и наставила је да спасава своје душе, без обзира на субјективно убеђење њихових епископа да су њихови богословски антагонисти у другој цркви већ избачени из свештенства и да су, према томе, без благодати. То значи да се није десило то да је једна безначајна, привидна, лажна црква била примљена у окриље друге истинске цркве и да је тек после двогодишњег духовног небитисања била обновљена њена реалност помоћу друге, јединствено реалне цркве. А обе ове цркве су биле реалне и благодатне, и обе су биле истинске католичанске цркве, које су само биле условно, формално, дисциплинарно, спољно подељене. Тачније, обе су биле у дубини, објективно, делови једне католичанске цркве, чије јединство, унутрашње и невидљиво споља, допушта изван у историјској практичној видљивости временске и, може бити, чак веома трајне вековне поделе.

            При томе формалне канонске поделе између цркава нису безначајне појаве. Као свако право и закон, оне имају своју јуридичку, формалну снагу, реалност правног поретка. Путем канона се одређују границе “свога” и “туђег”. “Сопствена” црква, јерархија, трпеза евхаристије, све светиње, и – “туђа”, мени, за мене забрањена, чак уклета, али за друге спаситељска. “Сопствени” извор благодати и, “туђи”. “Њима” – на спасење, “мени” – на суд и осуду, јер бих ја, узимајући светињу која није мени намењена, извршио преступну провалу у туђе области и крађу туђег власништва. Такав је објективни значај канонског непријатељства. Он практично дели цркве. Субјективно, он је за сваку страну апсолутан. Али, искуства поновних уједињења, када међусобно затворена и неприступачна светиња неке цркве опет постаје међусобно валидна, не само у садашњем времену, него и у прошлости, за време поделе, неоспорно показују, да апсолутна вредност у границама које стварају канони не постоји, да и при завршеној канонској подели цркава објективно јединство може остати неповређено. Оно лежи у дубини, која је недодирљива за субјективно задовољавајуће практичне, канонске поделе.

            Наставићемо са примерима. Политика византијских императора од В до XИ века, која је злоупотребљавала веру цркве у име државних компромиса, изазивала је читаву серију подела међу великим половинама цркава Запада и Истока. Од 484. до 519 године трајала је тридесетпетогодишња канонска подела Рима и Истока због “енотикона” цара Зенона и Константинопољског патријарха Акакија, који је чинио уступке монофизитима. Патријарх Акакије је лично био анатемисан од стране римских папа. Они су сматрали одлученима наследнике Акакија: Фравиту, Јефимија, Македонија, Тимофеја. Папа Гормизд је захтевао да се њихова имена избаце из црквених диптиха. Константинопољско свештенство је 519 године то и урадило, иако тешка срца, јер су Јефимије и Македоније били сматрани светима. Они су заиста били заштитници халкидонског православља, иза кога је стајао Рим. У Солуну је дошло чак и до бунта. Али је ипак мир био купљен ценом покајања Константинопољске цркве. Зато и Рим, анатемишући Акакија, није одрицао благодат свештенства  епископима и клирицима, које је рукоположио Акакије, што би следовало по строгој логици. Благодатни живот византијске цркве је после 35 година био прихваћен од стране Рима без било каквог противљења као реално спасоносни живот. У сваком случају, то није била “унија”, и није било “присаједињење” Истока Риму, него једноставно успостављање црквеног мира.

            ВИ васељенски сабор, који је одржан 680 године, установио је крај четрдесетогодишњој фактичкој подели римске и константинопољске цркве. За поделу је било довољно учествовање патријараха: Сергија, Пира, Павла и Петра у јеретичким актима. А Латерански сабор светог папе Мартина I, који је одржан 649 године, придавао је овој подели и канонску форму. Само су насилан царев притисак на Рим и на папе, с једне стране, и умешаност у јерес папе Хонорија, с друге стране, сметали коначном спољашњем разрешењу кризе. Васељенски сабор је потврдио анатеме, које је бацио папа Мартин, и додате су нове, на Кира, патријарха Александријског, Макарија, патријарха Антиохијског, и др. Али, изражавати сумњу у реалност њихових свештенодејстава никоме  није падало на памет. Цркве су се поново објединиле без увредљиве унијатске идеје, да једна реална и истинска црква присаједињује себи другу, лажну; да су, на пример, јерарси који су анатемисани 649 године на Латеранском сабору од тада вршили лажне хиротоније; да је свештенство источне цркве било искварено и имало потребу за поправљањем и обнављањем. Једноставно, цркве су грешиле, бивале у заблуди, догматски су грешиле, а онда су се једна пред другом кајале, избацивале кривце и мириле се. Римска црква је тако жртвовала папу Григорија, који је био у заблуди. То је паx еццлесиастица уз храбро признање да поглавари цркава и клир који иде за њима, могу повремено да погреше и, наравно, дужни су да се покају и поправе, жртвујући своје самољубље и имена. Спасоносна благодат црквених тајни не напушта делове цркве који су у завади, у том периоду поделе. Свака од њих духовно храни своју паству и открива пут ка спасењу и светости. Тај исти папа Мартин, који је пострадао од руке императора и који је био издат од стране Константинопљске цркве, након успостављања мира је, од стране те исте цркве био признат за светитеља. Заблуде цркава иду до ослепљености, која привремено не може да разликује светитеље од грешника. Али током времена слепило пролазних страсти опада и црквена свест се поново обнавља.

            Црквена свест личи на свест Богочовека. Ако у Христу божанско свезнање не врши притисак на људску ограниченост, тим пре је тако у цркви. “Поучавајући цркву свакој истини” Дух Божији не врши притисак на њену природну, људску свест. Она, као људска, чак и у својој саборности остаје по природи ограничена, страсна, подвргнута искушењима и падовима. Богочовек је однео победу над искушењима. А црква ће тек однети победу: врата пакла је неће надвладати – (Мт. 16, 18), тј. на крају је неће победити, али ће је искушавати и побеђивати. И црквена историја није само сведок победа, него је и сведок пада јерараха, сабора и цркава, и “црквених саблазни”. Бог не врши присилу над људском слободом, ни над слободом појединца, ни човечанства, ни своје цркве. Не грми свакодневно са небеске висине, не доноси законе, не суди, не постројава. Слобода вере и спасења је потпуна због тога што је исто тако потпуна слобода бешчашћа и пропасти. Свети апостоли – оснивачи цркава, Петар, Павле, Јован и други не постају тутори својих цркава насилно, не спасавају их чудесном интервенцијом од заблуда и падова. Иначе Запад и Исток не би били раздвојени. Ако је црквама дата слобода да греше, значи, није допустива бесмислена представа о непогрешивости, немогућности заблуде цркве, као о нечему аутоматском, магијском. Као да је довољно само да било које верско питање ставимо у канонски исправни саборни апарат цркве, и отуда ће изаћи одштампана, гарантовано непогрешива истина. То је не-хришћанска, многобожачка, религиозно-примитивна представа, која рађа само основану одвратност према цркви и неповерење. Уносити магизам у догмат непогрешивости цркве, као и у друге догмате, значи отварати пут оним малоумним и богохулним испадима атеиста, који изјављују да хемијска анализа не потврђује претварање евхаристијског хлеба у тело Христово, и да анатомија не открива у телу човека никакву душу. Магизам и призива хулу на хришћанску веру, управо због тога што је он јерес. Јасно је и каква јерес – монофизитска. У мофизитству је људска природа неактивна, привидна. По монофизитству, Дух Божији диктира цркви непогрешиве истине. Људска природа цркве је у немогућности да увуче цркву у заблуду. Да ли то противречи историјским чињеницама? Тим горе по чињенице. Само је за православно дифизитско схватање цркве разумљива и несаблажњива крајња саблазан историје цркве. Где је у историји јединствена, света и непогрешива црква? Одговор није једноставан, неоспоран и очигледан. Ми видимо само многе, непријатељске цркве које се не слажу у догматима. И на први поглед неког историчара, оне су саме криве за те поделе и за уживање у тим поделама. Није било довољно хришћанске љубави, преовладале су људске страсти, и ето, цркве су се раздвојиле. Сама подела цркава је доказ њихове погрешивости захваљујући њиховој људској природи. Зар подела цркава није грандиозни саблажњујући преступ? “Зар се Христос раздијели?” (1. Кор. 1, 13). Бар да је то било “одсецање” туђих, нехришћанских елемената, као што су гностици и манихејци, него се раздвајају Римљани, Грци, Јермени, Сиријци, Копти, Абисинци – цркве које имају исте свете књиге, једно апостолско предање и заједничко свештенство, исте тајне, и у суштини, исте догмате; цркве, у суштини, исте вере, истог благочашћа, истог пута спасења! Није ли то искушење “врата пакла “? Није ли то очити грех цркава због њихове људске слабости, због њихове склоности ка националним особеностима, због робовања сопственом телу и крви, односно локалној историји, због заборава апостолског укора: “Зар се Христос раздијели?”

            Па, где су онда јединство, светост и непогрешивост? У божанској природи цркве: у једној и недељивој Глави црквеног тела, у Господу Исусу Христу, у Једном Духу животворном, у јединству небеске цркве. У божанској природи цркве је јемство да је врата пакла неће надвладати, то је гаранција њене светости и непогрешивости. У историјском смислу су ова божанска својства земаљске цркве само далек задатак, који њој не полази за руком да оствари увек до краја. Будући да црква поседује две природе, она је увек супричасник својих божанских својстава, иако се понижавала у жабокречини људских слабости. Она увек остаје ненадвладива, иако је падала под утицај подела. Када на Литургији чујемо “светиње светима”, ми се сваки пут изнова утврђујемо у вери и божанствености цркве упркос свој њеној историјској “истрошености”. Историјска кеноза цркве не треба да колеба нашу веру у њу, у њене невидљиву, надљудску снагу. Као и Лазарева болест и ове црквене болести “нису на смрт, него на славу Божију” (Јн. 11, 4). Руски богослов Н. П. Асаков је предлагао да се не учи о непогрешивости, већ о “ненадвладивости” цркве. Као методолошки приступ, који помаже људима који се још увек хране млеком учења и који упадају у замку дечјег, многобожачког, магијског схватања непогрешивости овај предлог у потпуности има смисла. Али за људе, који су боље потковани, оно није неопходно. Ми можемо смело да утврђујемо веру у непогрешивост цркве, јер ми то желимо, и не можемо да живимо без тога, али је прихватамо у виду коначне “нанадвладивости”, без обзира на повремне падове цркве, на привидну надвладивост, и без обзира на сву кенозу цркве.

            Ако постоји “истрошеност”, изнемоглост, пад, грешке цркава, у којима је најбитинија сама њихова подела, онда се баш у томе и указује пут ка њиховом уједињењу. Пут ка одрицању од грешака, пут превазилажења грешака, пут ка покајању. То је основни услов за улазак у царство Божије. То је основни услов за постизање уједињења међу црквама. Ово особито, час једнострано, час двострано покајање цркава дешавало се на примерима истинских поновних уједињења цркава васељенске епохе.

            Ево примера поновног уједињења, помирења цркава, које су се поделиле у VIII веку поводом иконоборства.

            »им је извршитељ воље цара Лава Исавријанца, патријарх Константинопољски, Анастасије, 729 године у својој посланици потврдио иконоборство у византијској цркви, одмах га је римски папа Григорије II одлучио због јереси. И за њим су све папе са дирљивом чврстоћом, без обзира на претње императора, биле за тај прекид односа са Византијом која шири јерес. Патријарси александријски, антиохијски и јерусалимски, верни иконама, анатемишући иконоборство, остали су у вези са Римом. А византијска црква је дошла до свог јеретичког “васељенског” сабора 754 године, на коме је саборно одбацила иконопоштовање. Када је за време царице Ирине било решено да се прекине доминација јереси, онда се византијска црква 785 године обратила Риму осудивши сопствену јерес, уз фактичко извињење због ње и с молбом упућеном папи Адријану за црквени мир. Васељенски сабор 787 године је био акт кајања црквеног Констанстинопоља пред својом источном и западном сабраћом. И епископи који су највише били за иконоборство су се буквално кајали и психолошки су објашњавали своју јерес тиме да су, у току педесетогодишњег прогањања икона, школски тако били васпитавани и навикнути на доктрину иконоборства. Сабор је анатемисао само неколико бивших патријараха и епископа – иконобораца, а није бацио никакву сенку на сав црквени живот целе Византије. Пола века јерархијске јереси није анулирало аутентичност хиротоније и осталих тајни византијске цркве. 50 година није одвело у неповрат једну од великих цркава, него су и оне биле непрекидни ток њеног благодатног живота. Црква, која је потпала под саблазан рационалистичког искушења иконоборства, и која је пала, поново је устала из греха, покајала се, и као уганути чланак, поново је почела да живи у систему братског мира с другим црквама. Била је болесна и оздравила је, али није умрла. Православне сестринске цркве нису поново из небића стварале своју византијску сестру, нису је ни “присајединиле” себи, него су се просто помириле с њом. Иако су православне патријаршије Запада и Истока имале сва права да овога пута приме своју сестру, Константинопољску цркву која се  покајала за грех јереси, у духу “уније-присаједињења”. Али тај ниво извртања догмата о јединству цркве, црква те епохе још није била достигла. То се, нажалост, догодило, али касније.

            Приликом враћања болести иконоборства у Константинопљску цркву, у току нових 30 година (813. – 843.), са новим иконоборачким сабором 815 године, друге православне цркве, разилазећи се фактички с Византијом, нису формално бацале на њу нове анатеме. Гласни исповедници и мученици православља унутар Константинопољске цркве су давали свима наду на скоро исправљање пале цркве, што се оправдало тријумфом православља за време Теодора, 843 године. Мир цркава је склопљен без икаквих формалности, тако рећи аутоматски.

            Следећих пола века нам даје сјајну илустрацију тога да јединство цркава може бити предмет преступних игара и злоупотребе власти од стране властодржаца. Избацивање на Конставнтинопољску катедру конкурената, час Фотија, час Игњатија, пропраћено час поклоњењем Риму, час анатемисањем Рима, коначно доводи у питање озбиљност, реалност и канонску снагу ових аката. Груба артиљеријска битка вођена тешким наоружањем међусобних анатемисања Истока и Запада, и “васељенски сабори” којима тобоже уништавају једни друге, производе потиштеност верујућег историчара и служе као одличан пример за злурадост неверујућег.

            Папа Никола I је 863 године, на Римском сабору, објавио да је поглавар Константинопољске цркве, патријарх Фотије, шизматик и лишио га је свештенства. Овај слом црквене везе се претвара у потпуни раскол, када Фотије у енциклици 866 године оптужује целу римску цркву за кривицу због уништавања вере и обреда, и на свом сабору 867 године анатемише папу Николу. Заједнички глас богослова Запада, напротив, оптужује Грке за заблуду и свесно оправдава све своје варијанте догматике (филиољуе), култа и канона. Цркве су се поделиле, на тај начин, не само формално, него и суштински. Али, те исте године Василије Македонски убија цара Михаила III, преузима круну и протерује патријарха Фотија. Целокупни положај Византије, што се тиче цркве, пада. Поново ангажован, од стране светске власти, патријарх Игњатије, баца Источну цркву на колена пред Римом. Сва Фотијева дела се, уз увреде, дају на спаљивање. Фотије се анатемише и у Риму и на Константинопољском сабору од 869. – 870 године уз учешће римских легата.  То је VIII Васељенски сабор за Запад. Одлучење Фотија се чак не потписује мастилом, него евхаристијском крвљу. Уједињење цркава се извршава уз груб притисак императора, по цену насиља над слободном источном црквом, уз њено понижење тако што се та шизматичка црква “присајединила” истинској цркви. Али, нови преокрет у политици цара Василија ускоро поново разбија у прах, овај, изгледа, трагични светски споразум цркава. Након смрти патријарха Игњатија 877 године, император Василије поново својевољно доводи Фотија за патријарха. А Рим, предвођен папом Јованом VIII, због сложене политичке ситуације се мири са овом чињеницом, одбацује пресуду свог “васељенског” сабора 869 године и своју издају чак оправдава грубом теоријом о свом праву – да говори час да, час не, у вези са истим питањем: “Црква Христова је добила власт да раздрешује све што је свезано”; “ми можемо све да свежемо, али, без сумње, све можемо и да раздрешимо”. Патријарх Фотије је на свом Константинопољском сабору, одржаном у периоду од 879. – 80 године, који је он такође прогласио за “васељенски”, учврстио своју победу без било каквих услова и уступака папи. Зато га је 881 године папа Јован VIII поново анатемисао. Папе које су дошле после њега – Марин I, Адриан III, Стефан В и Формоз – по традицији су обнављале анатему на Фотија. Формални раскол цркава је трајао. Али, новом цару Лаву В пало је на памет да свргне патријарха Фотија 866 године и да затражи од Рима признање јерараха и клирика, које је поставио одлучени Фотије. Рим је пристао и цркве су се формално помириле.

            Колико год да је тужна ова црквено – историјска страна политичке игре раскола и поновних уједињења цркава, она се објашњава јединственом догматском полазном тачком, јер су се сукобљене цркве сматрале деловима једне католичанске цркве, чије поновно уједињење није поновно стварање једне од њих из небића. После страшних, запрепашћујућих анатема општење се обнавља са истом таквом, запрепашћујућом лакоћом.

            Форма “присаједињења-унија” је била тако далека од сваке помисли у тој древној васељенској епохи, да се, чак, није примењивала у случају цркава које су отишле у јерес, осуђену на васељенском сабору. Познато је неколико примера поновних уједињења византијске цркве са отпалим у монофизитство национално обојеним црквама Истока. Ови покушаји су настали вољом царева VI и VII века, а нарочито вољом Ираклија.  Западни историчари су им дали назив “уније”. Али то није тачно. Само мањи део другоразредних случаја се може свести у категорију “унија”. Тако је било решено да се део Јерменије, који је освојио император Маврикије 589 године и одузео од Персије, помири с Грцима, призна Халкидонски сабор и изабере себи посебног православног католикоса. Тада се и Грузија вратила грчком православљу од привременог одласка, преко Јермена, у монофизитство. То су били акти једностраног кајања и “присаједињења” православној цркви. Напротив, чак и  насилни покушај императора Јустина II, 567 године, да сједини с православљем Константинопољске и малоазијске монофизите, при чему је успео да добије изнуђене потписе групе монофизитских јерараха, заснивао се на договору с јеретицима, на прећуткивању (издаји) Халкидонског сабора, на потписивању двосмислене, дохалкидонске формулације вере – речју, на темељу богословске и јерарске равноправности страна које учествују у договору. Ова антиунијатска премиса договорне равноправности чак је увукла самог цара  Ираклија и патријарха константинопољског Сергија у нову јерес монотелитства. На темељу монотелитске замисли Ираклије је спровео серију црквених обједињења делова који су отпали од Византије, а које је она сматрала туђинским и дисидентским. 632 године је било обновљено уједињење грчког дела Јерменије, на челу кога је био католикос Езра, постигнуто путем компромиса. У том периоду је Ираклије постигао споразум са монофизитским антиохијским патријархом Атанасијем на темељу “моноенергизма”. 633 године Ираклије постиже уједињење са локалним монофизитима на компромисним догматским основама у виду девет анатема, захваљујући Киру, проглашеном за ову сврху патријархом Александријским (од епископа града Фазиса). Сва ова поновна уједињења су се историјски показала као нестабилна. Али то нису биле “уније”, него поновна уједињења на бази равноправности. Ни једна страна се ни због чега није кајала, и ничега се није одрицала. И једна и друга  су биле убеђене, да су после неспоразума коначно нашле заједнички језик. Нису се оптуживале међусобно чак ни за јерес на рачун прошлог периода узајамне разједињености. Као да су два дела једне католичанске цркве поново констатовала своје јединство, које је само било нарушено спољашњим и формалним раздорима. Такав је био догматски оптимизам древних времена. Осећај јединства васељенске цркве је превладао над видљивим поделама. Међусобно отуђење се историјски и културно још није продубило. И зато, време  “унијатске” праксе и догматике још није било наступило.

            Али васељенска црква није приметила како су власт времена и историје, подвргавајући је свакојаким “искушењима”, почела, коначно, да је “надвлађују”. Тело и крв различитих раса и култура су раздвојиле, више мање јединствену догматску свест на неколико главних и више другостепених националних варијанти. Људски принцип националне ограничености је превладао над божанском дубином њеног јединства. Она је изгубила живи осећај тог јединства и почела је лажно да га идентификује са спољашношћу сваке засебне цркве, која се оваплотила у свакој засебној, па макар и великој култури. “Васељенско” је почело да се меша са оним што је империјалистички владало у датој култури. “Римско” или “хеленистичко” је претендовало да постане јединствена норма у цркви. Вратила се старозаветна саблазан гордости обрезаног Израиља. Насупрот овом извештаченом “империјализму” заоштрио се у цркви у потпуности недуховни и исто толико људски “партикуларизам” малих националних цркава: јерменски, сиријски, коптски, етиопијски национализам или “филетизам”. Проблем поновног уједињења цркава је ступио у нову, тежу и скоро безнадежну фазу.

 *      *      *

             Такозвана “коначна подела цркава 1054 године” догодила се управо због тога што је историјски процес разлаза цркава “по телу и крви”, тј. по језику, култури, националности и државности отишао тако далеко да је под притиском ових тешких слојева осећај јединства цркве потамнео у свештенству и народу, и у први план је избило осећање узајамне отуђености. Иако су после Фотија и папе Николе И, и у X веку и почетком XИ, Римска и Константинопољска црква још увек биле формално у вези, реално су живеле потпуно одвојено. Нису се интересовале једна за другу, нити су једна другу помињале. Карактеристично је да већ патријарх Фотије као предмет расправе између цркава износи питања која нису директно у вези са древном црквом, питања која се баве обредним и животним разликама, питања која нису битна са хришћанске тачке гледишта. И нажалост, полемика око таквих тема је била тактички корисна за патријарха Фотија. У народној свести цркве она је наишла на захвалан одзив, иако је, у суштини, била понижавајућа по богословску просвећеност патријарха Фотија; расправљало се о томе што Латини посте у суботу, брију браде, додају воду у свето миро итд. Овим ситницама су се бавили хришћани грчког обреда, подстичући непријатељство  против Латина. Латини су ин вулго већ постајали људи “туђе” вере. Када половином XИ века патријарх Михаило Керуларије, човек који се по степену богословског образовања налазио на доста нижем нивоу од патријарха Фотија, следећи његов лош пример, саставља кривичне акте против Латина, он нема меру у набрајању обредних “заблуда”: једење меса удављених животиња, непевање о посту алилуја, епископско ношење прстенова, стављање соли у уста ономе ко се крсти и сличне бесмислице. Филиољуе се некако невешто спомиње у овим бесмислицама, а на догмат о папској власти се скоро сасвим не обраћа пажња. Оно што је најгоре од свега је то  што су овај ниски полет грчке богословске мисли, који сведочи о њеној изопачености и паду са древне васељенске висине, Грци те пале епохе предали као завет православља новокрштеним словенским народима. Била им је дата на превођење та бедна по оскудности мисли полемичка литература против Латина, у којој је списак латинских заблуда досезао до 32 тачке и више. Непријатељством према Латинима било је затровано душевно стање младих цркава. Русима се сугерисало не само да не ступају у родбинске везе са Латинима, него чак и да не једу и не пију заједно, а посуђе из којих су ови јели или пили да очисте уз помоћ молитве као да је нечисто; да је “покварена вера (Латина) пагубна”, да “они што у њој пребивају неће видети живота вечнога, нити ће имати удела са Светима”. Латини су, са своје стране, враћали мило за драго. Кардинал Хумберт, у расправи која се водила против Керуларија, истиче серију сличних оптужби против грчких обредних и животних разлика у односу на римске и придаје овим ништавним разликама погрдно – јеретичко значење. Он погрдно назива Грке симонијанцима, валезијанцима, аријанцима, манихејцима назаренима, јеретицима – прозимитима. Он све ове прекоре уноси у ону разједињујућу повељу коју је са другим легатима положио на престо храма св. Софије 16. јуна 1054 године против грчке цркве. Истина, ова писмена анатема је била тако дипломатски написана да је изгледало као да баца кривицу искључиво на патријарха Михаила Керуларија и на неколико његових присталица. Ало оно што се наводи као њихова кривица је било учење и пракса целе тадашње источне цркве. А онда је и логично јасно да је контраанатема као одговор сабора патријарха Михаила Керуларија 20. јуна, која је појединачно била упућена само овим легатима папе, била реално схваћена и усвојена од стране источне цркве као оптужба за јерес целе западне цркве. И она је ту тужну улогу у историји одиграла. Формално, ове узајамне анатеме нису биле теже од претходних које су се десиле у време Фотија. Због ограничења ових анатема само на појединце постојала је чак и могућност да се оне временом изигноришу и да се обнови црквено општење Запада и Истока. Али општење се у стварности није обнављало јер је распад цркава на унутрашњем плану већ био завршен и постао је необновљив. У томе се налази корен “коначне” поделе цркава, а не у канонској снази препирке патријарха Михаила са кардиналом Хумбертом.

            Наступио је средњевековни период грчке источне цркве у одвајању од монолитне свести древне васељенске епохе. Латински Запад се извана сам приближио Истоку у виду таласа крсташких похода. И ту се открио сав ужас разједињења и отуђења цркава. Арапи и Турци-муслимани никада нису тако вређали грчко хришћанство као латински полуварварски народи. Богохуластва Латина над грчком светињом су била монструозна. Али и Грци су им враћали истим таквим бесом и од тада су почели да их мрзе, као главне непријатеље своје вере, као најрђавије “јеретике”. У таквој атмосфери отуђености, када су латински завојевачи постављали питање уједињења цркава, они су то разумели искључиво као потчињење Риму, тј. само као унију. И уједињење сиријских маронита (XII век), једног дела Јермена, једног дела Грузина (XII век), дела Грка са њима била је типична унија уз преузимање целе римске догматике. Смисао древних поновних уједињења равноправних делова цркве је у то време био потпуно заборављен. Трећи облик поновног успостављања јединства цркве, на који смо указали на почетку, тј. “унија”, од тог времена је стекла монополску владавину над умовима свих богослова и Запада и Истока. Под уједињењем је почело да се сматра само “присаједињење” једне туђе и дубоко јеретичке цркве другој. У таквом духу се и понашала латинска јерархија у Константинопољу у периоду његовог освајања (1204. – 1263.). »ак су га и византијски императори, који су све до пада Константинопоља (1453.) тражили уједињавање с папама ради спасења империје, такође схватали у смислу уније. Михаило Палеолог, који је званично постигао свој циљ 1274. године, силом је натерао део грчких јерараха да се потпишу на Лионском сабору испод свих догмата римске цркве. Време је брзо анулирало ову лажну унију. Али следеће познатије уједињење цркава на Фераро-Флорентинском сабору (1437. – 1439.) свело се опет, после дуготрајних мучења савести грчких богослова, на њихово покоравање “под ноге” римске догматике. А многи од њих су путовали у Италију, иако тужна срца, као у црквену “туђину”, али са магловитом надом да ће им, можда некако, поћи за руком да убеде Латине у сопствену исправност и да ће се коначно можда десити чудо реалног уједињења цркава.

            После изузетно драматичног искуства Флорентинског сабора источна страна је, а о западној и да не говоримо, престала и да машта о достојном поновном уједињењу цркава у древном васељенском смислу. И обе стране су просто заборавиле смисао древних поновних  уједињења. Од тада се то питање поставља само у смислу “унија”. И само се “уније” и “стварају”, у веома великом броју током векова и оне су релативно успешне на римској страни. Најзначајнија по количини обраћених је била, и још увек је, унија из 1596. године са једним делом руске цркве, која је била под влашћу Пољске. Исто тако и источне цркве у случајевима поновних уједињења траже целовито потчињење догматици једне стране. Такви су, на пример, неуспели преговори старокатолика с руском црквом или успело присаједињење њој дела ајсора-несторијаца 1898 године.

            šта означава овај излазак цркава, од времена крсташких ратова, на пут узајамних “унија”? Означава губитак наде и начина за реалну могућност уједињења цркава. Метод “унија” је метод перманентног рата између цркава у намери да путем анексија једна црква – освајач прогута све остале. То је империјалистички свет који је последица освајања, а не древних паx еццлесиастица на темељу помирења једнаких страна. И као освајачки и империјалистички, овај метод унија носи са собом и све недостатке и неуспехе империјализма. Ни Александар, ни Рим, ни Тамерлан, ни Наполеон нису успели да направе једну светску империју. На крају су само успели да учврсте локални национализам. Свако унијатско отргнуће једног дела цркве од другог само појачава и трује дуготрајним злопамћењем стални “оружани мир” међу црквама. Сваком новом унијатском анексијом се не долази до обнављања конкретног јединства цркве, него се удаљује од њега, и обасипају се новим непријатељством путеви до њега. šто се ствара више унија, тим смо даље од циља црквеног света. Али основни промашај унијатске методе се налази у њеном квантитативном карактеру. Колико год да делова и делића путем различитих анексија једна црква отима од друге, свеједно, језгро друге цркве остаје у животу као целовита величина. Квалитативно своје постојање  продужава исти број цркава које су у свађи. Колико год провинција да отме освајач од неке државе, ако се застава те државе и даље виори, макар само и у главном граду, независна држава и даље постоји. И управо она представља дотичну нацију, а не окупиране провинције које је заузео освајач. Замислимо фантастичну слику, да је римска црква увукла у унију по деведесет процената верујућих из апсолутно свих аутокефалних цркава Истока. Ипак ће осталих десет процената да поштују своје исконске особитости и целокупну своју традицију, а квалитативно питање јединства цркве ће остати нерешено. Нећемо ни говорити о морално саблажњујућем резултату ових “унијатских” црквених “ратова”. Уместо да усмере сву своју хришћанску снагу на обраћење ка Христу већег дела човечанства који Га још увек не признаје, цркве се исцрпљују у међусобној хришћанској борби, накарадно троше своју мисионарску енергију и тако понижавају у очима иноверног света и себе и Јеванђеље. Али оно што још више подрива интересе вере Христове су размирице које се дешавају у наше време, када је борбени сатанизам под велом III интернационале објавио рат свим религијама, а у првом реду цркви.

            Подразумева се да се не сме угрожавати ничија морална слобода у избору сопствене цркве и вере. Ако појединци, групе или чак читаве заједнице слободно желе да пређу из једне цркве под знамење друге цркве, да учествују у стварању “уније”, то је њихова добра воља. То је природни резултат различитих утицаја, појединачне пропагандне ревности. Али, важна је оцена ових обраћења. Да ли се оне анализирају као неизбежне случајности слободе религиозне савести или их цркве квалификују као пут и гаранцију жељеног уједињења? Ако је у питању овај потоњи случај онда је то кобна грешка, понављање фантазије о светској империји. У наше време је чак и ова фантазија добила реални карактер. Више се не машта, на пример, у оквиру пројекта пан-Европе о униформности старих империја, него се говори о федерацији аутономних нација. Тако да и аутентични, у суштини, идеал окупљања целог човечанства у један организам васељенске цркве мора да буде пренет са империјалистичких путева унијатства на древне васељенске путеве конфедерације, савеза слободних, међусобно независних и једнаких по свом унутрашњем мистичком достојанству помесних цркава.

            Како онда да схватимо и осмислимо догматски, канонски и практично овај антиунијатски пут ка уједињењу цркава?  

*     *     *

             Не предлажемо ли ми безлично уједињење православља са јересима, догматски компромис истине и лажи, одрицање од непогрешивости цркве? Нипошто, не. Ми полазимо од вере у апсолутну истинитост догматског учења и истинитост благодатног живота цркве. Без вере у непогрешивост учења цркве и њене благодатне снаге нема ни саме цркве. Не може се живети  црквеним животом без такве вере. Зато се, између осталог и дешава да свако на основу своје вере ову непогрешивост приписује само својој вероисповести. Како онда изаћи из овог зачараног круга тог великог броја субјективних илузија или претензија? Не може се, ваљда, оно што је безусловно заменити релативним. Али, можда ту има места и за једно и за друго. Спајање апсолутизма и релативизма, али уз повлачење црте која ће их раздвојити? Да, управо је у овоме решење овог питања.

            Безнадежност подељености цркава све је драстичнија због тога што се подручје апсолутног у црквеној свести преувеличано шири и захвата и све оно што је релативно. Таква је већ атмосфера цркве. Овде ми живимо у додиру са апсолутним. И ово осећање апсолутног и нехотично се преноси и на све што је другостепено у цркви, чак и на свакодневни живот кога граде грешне људске руке. Али реална историја цркве јасно говори свакоме недвосмислено да је људска страна цркве склона греховности и заблудама, да се сфера апсолутно истинитог у цркви мора схватити у веома уским оквирима, док сферу релативних вредности ваља поимати у знатно ширим оквирима. Тада ће се и надметање у томе која од њих је најчистија и савршена у правоверном чувању апостолског предања значајно поједноставити. Тада ће се прокрчити пут за допуштање у широкој сфери релативног у црквама, постојања не само релативних несавршенстава, него и грехова и грешака у правом смислу. Отвориће се могућност толерантне усклађености многих релативних вредности у разним црквама, а што је још важније – узајамног признања њихових недостатака и грешака, не улазећи у непогрешиву, апсолутно истиниту суштину цркве. Јер цркве понаособ признају унутар себе и за себе своје грешке. »итави сабори, по својој форми понекад беспрекорно васељенски, анулирају се у даљим решењима цркве као погрешни. Такви су, на пример, “васељенски” сабори: Ариминско-Селевкијски, из  359 године, Константинопољски из 754 године, Константинопољски из 869, Флорентински из 1439 године. Такво је укидање догматских решења Константинопољског сабора из 1345 године решењима сабора из 1351. и 1368 године. Или у руској цркви,  решења такозваног Стоглавског сабора из 1551. која су укинута  на Московском сабору 1667. јер су “писана у простоти и незнању и непажљиво”. А после тога укидање и одлуке о клетвама на старе обреде тог истог сабора из 1667 године, одлуком сабора из 1917 године која је фактички већ спроведена у живот. Свеисточни јерусалимски сабор из 1672 године објављује “исповедање вере”, које је толико проткано латинском догматиком да га руска црква објављује касније једино уз исправке. Исто су се тако дешавала и укидања једном установљене канонизације светих.

            Једном речју, јасно је да се непогрешивост цркве не налази на  површини њеног историјског живота и у пракси, него у дубини, не односи се на кору и гране црквеног дрвета, које су изложене кварењу и опадању, него на скривене корене. Тако се одређује граница између апсолутног и релативног у цркви и проналази се кључ за решење антиномија између апсолутне црквене истине и релативистичког признања црквених историјских грешака. Добија се синтеза поларитета у смислу њихове компатибилности, паралеризма, а не у смислу апсурдне синтезе истине и лажи, православља и јереси.

            Како, онда, треба да буде формулисано, на шта треба свести сужено схваћено непогрешиво, апсолутно истинито, дубинско начело цркве? Без било каквих расправа и пре свега на благодат Светог Духа, Који оживотворује цркву, тј. на Божанску природу цркве, апсолутну истинитост, истинитост цркве у њеној бити. Истинитост цркве је онтолошка, објективна. šто се тиче субјективне стране, догматске свести цркве, она је, као богочовечанска, двоприродна, и већ због тога укључује у себе и црте људске ограничености, релативности. Будући да није, наравно, истоветна са непоновљивом једноличном и једноипостасном свешћу Богочовека Христа, свест цркве практично јесте само саборна свест крштеног и изабраног дела човечанства, тек облагодаћеног и поткрепљеног даровима Духа Божијег. Истине које су њој откривене с висине она ипак не види “лицем у лице, него као у огледалу, у загонетки”. Она је осуђена на тешка историјска тражења најбољих формула за инстинктивно чувану гаранцију апостолске вере. А у тражењима – на саблазни, на повремена помрачења, изнемоглости и падове. На достизање најбољих формула, мало помало, етапно, на неку врсту еволуције. Догматска свест цркве постепено се раскрива кроз столећа и миленијуме историје. Отворено се преплиће са њеним природним процесом, с колебањима нивоа културе разних нација. Људска релативност овде улази на свој терен и поставља печат релативности и на степен савршенства формулације догмата, у особености њиховог језичког и терминолошког омотача. Разни богослови  различитих цркава и епоха законски и праведно се такмиче једни с другима у покушајима најбољег објашњења и формулисања догматских тајни црквене свести. “Јер треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама”. И нема границе овим тражењима све до сусрета са истином “тамо”, лицем у лице.

            Ако је тако, ако  већ у формулисању догмата од стране разних цркава започиње област релативног, онда то значи да идемо према онтолошкој истинитости цркве, као према јединственом безусловном критеријуму тражене непогрешивости, кога треба да задовољава свака црква. У том смислу црквена непогрешивост се своди на њену ненадвладивост по обећању Спаситеља. И то велико обећање, које је велика утеха хришћанском срцу, јесте, без сваке сумње, оправдано усред свих саблазни и изопачености историје цркве. Црква је очигледно жива и делотворна и доступна свима онима који је траже, без обзира на спољашњу видљиву раздељеност. У невидљивој својој дубини, својом божанском страном, на изглед подељена црква је обједињена под окриљем Духа Светог и у мистичком Телу Господа – Једине њене Главе. То значи да црква остаје ненадвладива не само у свом постојању него и у свом јединству које ми исповедамо у Символу вере. Свака црква која чува неповређено апостолско прејемство своје јерархије и која храни своја чада тајинском благодаћу представља видљиви део, невидљиве у свом дубоком јединству “Једне, Свете, Католичанске и Апостолске Цркве”, чак и уз постојање дефеката и изопачености у догматском учењу и у канонској и култној пракси. Све јерархијске Католичанске цркве су својим коренима невидљиво везане у Духу Светом у један сестрински савез. »ак су и протестантске општине које су бездушно покидале везу са апостолским јерархијским прејемством и живим Светим предањем цркве, али које су сачувале тајну крштења у име Св. Тројице, наставиле да кроз ова мистагошка врата уводе своје чланове под окриље једне невидљиве цркве Христове и да их приопштавају истој благодати Св. Духа. Све то ствара темељ за постављање питања о уједињењу цркве на темељу унијатства који “присаједињује јеретике православљу”. Поновно уједињење цркава мора да буде откривено и конкретно оваплоћење на видљив начин већ постојећег невидљивог јединства цркве.

            Заиста, оно постоји, то невидљиво јединство, јер, ипак, не може Једина Глава Цркве – Христос да храни вернике кроз тајне засебних цркава некаквом различитом благодаћу, као да се ради о неком другом Духу. Таква мисао је богохулна. “Различни су дарови, али је Дух исти. И различне су службе, али је Господ исти. И различна су дејства, али је исти Бог који дејствује све у свима” (1. Кор. 12, 4 – 6). И Васељенска црква сведочи о тој својој вери, не доктринарно, него својом парадоксалном канонском праксом. Када једна јерархијска црква присаједињује себи неког члана друге такве цркве или њене клирике и епископе или се, пак, уједињује са делом или са целом јерархијском црквом, онда се све тајне те цркве која се присаједињује признају као реалне. Епископ једне цркве постаје епископ друге и наставља да разлива благодат свештенства на клирике друге цркве. Благодат коју је накупио на извору своје цркве он предаје другој и ова друга је прима као своју сопствену, јер је то та иста благодат свештенства, тај исти дар, тог истог Светог Духа. Наравно, ова изванредна пракса коју нам је завештала древна црква никада се не би појавила да су цркве следиле ту уобичајену догматику, која се формирала у већ подељеној цркви новог времена, када се древна идеја јединства цркава већ извитоперила и дегенерисала под тежином хиљадугодишњег црквеног непријатељства између Истока и Запада. Најновија школска доктрина Истока, која се формира под јаким утицајем Запада, нагиње магијској представи о непогрешивости цркве. Она апсолутизује и све оно релативно, па чак и оно погрешно у цркви. Пред лицем древних канона који нас обавезују да признајемо реалност тајни у шизматичким и јеретичким црквама источни богослови,  не древно-васељенске, него, у суштини, латинске “марке”, долазе у безизлаз и неразговетно говоре нешто бесмислено и неубедљиво. Они кажу: у оном тренутку, када се, на пример, јеретички епископ, одричући се од јереси, прима у Католичанску цркву, одједном постају реалне све тајне – миропомазање, причест, свештенство, које је он некад добио у својој одвојеној цркви. Овај став је више него радикално-протестантски. Он укида неопходност материје и форму тајни. Само потпуно нецрквени секташи-рационалисти долазе на мисао да за добијање различитих дарова уопште нису потребне никакве установљене форме и обреди, да се може причешћивати без хлеба и вина, да се буде свештено лице без рукоположења и сл. Црквеном богослову треба да буде туђ такав псеудоспиритуализам и рационализам. Па и сам црквени чин примања из јереси који се обавља по традицији древне цркве не даје томе никакву потврду. У њему нема никаквих формула ни речи које поново установљују неке свете тајне које су извршене над дотичним лицем у претходној јеретичкој заједници. Прећутно и очигледно се подразумева да је дотично лице и крштено, и миропомазано, и причешћивано, и рукоположено, итд,  реално, а самим тим и не захтева никаквих ни усмених ни обредних понављања и исправљања. Претпоставка да су се у прошлости све тајне које су се вршиле при ступању у Католичанску цркву над одређеним лицем вршиле узалуд, без реалне благодати, а да се сад у моменту примања њиме одређене тајне сва бивша, чак и у далекој прошлости у другој цркви, обредна дејства попуњавају свим даровима благодати је опет нецрквена, рационалистичка и није далека од богохулства. Такав формално-математички “рачун” је схватљив у јуридичком смислу али се у потпуности искључује реализмом црквене, мистагогијске мисли. А и због чега бисмо прибегавали тој апсурдној представи, као да се у неком јеретичким друштвима извршавају, да се тако изразим, “комедијашке” и “квазитајинске” радње, а онда након десетак година нека од њих, случајно, вољом појединаца који прелазе у цркву, одједном оживљавају и постају антидатирано облагодаћена? Ипак међусобно раздвојене цркве допуштају реалност правилно извршеног (тј. у име Св. Тројице) крштења у било којој хришћанској заједници. А крштење представља врата која уводе у цркву. Значи да се и све друге тајне признају у указаним случајевима за реалне, по тој истој основи, тј. зато што су оне реалне већ у моменту њиховог правилног извршавања, па чак и у јеретичким заједницама, а не само од момента њиховог примања у Католичанску цркву. Уопштено говорећи, богословска ваљаност догматске мисли  захтева да се разбије дипломатска магла у вези са овим питањем и да се одатле извуку неопходни закључци који се тичу проблема уједињења цркава.

            Канонска пракса цркве која је несхватљива савременим богословима и која се чини апсурдном заправо јесте драгоцени и спасоносни завет васељенске црквене древности. Он разобличава подељене цркве у њиховом одступању од древног схватања дубоког онтолошког јединства цркве кога врата пакла не могу надвладати и које чак ни грехом црквених подела није нарушено. Он нам говори да, по речима Господа: “Онога који Ме тражи нећу избацити напоље” – у свим црквама које чувају апостолско прејемство јерархије, спаситељске тајне имају реални карактер; свећњак са седам свећа благодати не гори привидним него истинским огњеним језицима Духа Светога, Једног Истог за све подељене цркве. Једна Глава једне невидљиве и само споља подељене цркве – Господ Исус Христос – примиће ове тајне широм целе васељене, јер преграде које су међусобно подигле цркве које су се поделиле, на срећу, не досежу до неба, како се сликовито изразио митрополит Кијевски Платон (Городецки). В. В. Болотов је писао да је благодат, коју је донео на земљу оваплоћени Син Божји, шира чак и од граница саме цркве. šтавише, она је доступна и забадава се даје у свим католичанским црквама. И зато питање о личној облагодаћености и могућности спасења за члана било које католичанске цркве не треба уопште да се поставља. Јединоспасавајући брод цркве се чини да је на површини целе флоте засебних бродова, али у подводној дубини он сачињава једно тело, чије удове спаја Један Дух Који га оживљава.

            Који онда смисао имају међусобне анатеме и узајамна одлучења цркава ? Пре свега, смисао је дисциплински, канонски. Као пограничне баријере одвојених држава. Као зидови који деле наше станове. Као засебне породичне заједнице. Ни једна не треба да проваљује у другу већ да чува границе које јој припадају, не отимајући оно што припада другима. Мени није дозвољено да “крадем” тајне туђег олтара. Оно што припаднику неке цркве који има право на оно што добија служи на спасење, мени, туђину и “ономе који тражи што му не припада” то ће бити на суд и осуду као светогрђе. Анархија се не може трпети ни у јављањима духа. Апостол Павле је доводио у ред изливе осећања пророка на црквеним скуповима. Свети Игњатије Богоносац је, ужаснут гностичким хаосом, узнемирено говорио целој цркви: “Окупљајте се сви око сопственог епископа, покоравајте се сви трочланој јерархији!” Истинске пројаве благодатних сила се догађају у свим црквама. Али, оне се дају свакој цркви понаособ по мери заслуга њеног благочашћа. Они који долазе из друге цркве су само гости у туђој кући и само као такви могу да добију дар изван општих правила. »удеса Лурдске Богомајке су заслужена благочешћем римокатоличке цркве. Али сама Мајка Божија може, наравно, у истом том Лурду да пројави своју милост и према верујућем хришћанину других цркава. Али ово превазилажење црквених преграда не зависи више од људи. Цркве, као људске заједнице, не могу да не буду ограничене канонским баријерама. И ове баријере нису само субјективне. Цркви је дата власт да “везује и дреши”, и оно што је свезано или раздрешено овде, то је свезано или раздрешено на небу. Анатеме и одлучења цркава су, на тај начин, не само формална него и мистички реална. Али њихова снага је ипак релативна. Она је реална за цркве али не и за Бога. Мишљење да је црквено “свезивање на небу” свезивање Самог Исуса Христа и Духа Светога – значи упадање у незнање и таму многобожачког магизма. Препустимо то шаманима и окултистима. Процул есте профани! Хришћанска мисао се не спушта до таквог богохулства. Глава Цркве – Христос, тугујући због наше поделе и не рушећи неопходни црквени канонски поредак, не укидајући наше “свезивање и раздрешивање” које за нас објективно постоји, Сам њима не може бити “свезан”. Он шаље Духа Свога на сваку воду за крштење, на сваки јелеј за помазивање, на хлеб и вино евхаристије, што се добија уз правилну и праведну молитву. “Дух дише где хоће”, а не где ми хоћемо. Васељенска црква, једна и нераздељна, невидљива за нас, али видљива очима Божјим, продужава да живи на целој земаљској кугли, у целом свету, бесконачно превазилазећи условне границе наших конфесионалних подела.  

*     *     *

             Да ли се, онда, у том случају, васељенска црква Христова губи у шаренилу хришћанских вероисповести и нигде се не може на њу конкретно указати – ево је? Па, наравно да није тако. Наравно, увек треба да у нама видљивом свету постоји видљива, она на коју ћемо указати и коју ћемо наћи, међу свим расно-културним и национално-државним изопаченостима несавладана вратима пакла “Једна, Света, Католичанска, и Апостолска Црква”. Мора постојати, и постоји једна међу свим хришћанским црквама која превазилази све друге својом верношћу апостолским заветима, својим неокрњеним учењем, уређењем, културом, тајнама и пастирским управљањем на путу спасења. Нису јој далеки као свим осталим црквама сфера релативности, сопствена искушења, падови, грешке и недостаци али ни светост и непорочност у основном, апсолутном… Та црква је – источна православна. Иако када се ради о вери не може бити принудних математичких доказа, ипак, ми смемо да тврдимо да та констатација није субјективна илузија него објективно доказива чињеница. И када би као судију над нама хришћанина поставили неког или неке непристрасне судије које савршено знају хришћанско богословље и  историју цркве, онда би се они, разуме се, без нарочитих колебања изјаснили за првенство апостолске верности наше источно-православне цркве. И ово искуство анкетирања и арбитраже које, наравно, ништа не решава али нас поучава, требало би хришћани да примене. Сваком непристрасном арбитру би требало да буде очигледно да су две најјаче и најгордије хришћанске конфесије – римокатолици и протестанти одступили од уређења ранохришћанског живота. »ак само због мере еволуције, због смелости преправљања, због саме количине њихових измена и допуна. Нарочито се ово односи на реформацију. Она је уобразила да обнавља ранохришћанскустарину; уствари је бездушно рационализовала на германско-европски начин сво мистичко, античко-источно наслеђе апостолске вере; по самовољи хладног разума и увек несавршеног историјског учења она је са брода Цркве избацила као непотребан највреднији товар изобиља чудеса, тајни, јерархије и култа раног хришћанства; у замаху борбе и негодовању против порока римске јерархије излила је дас Кинд мит дем Баде. Постала је антипод раног хришћанства, модерно хришћанство, саблазнивши себе тобожњим спољним имитацијама апостолске једноставности, помешавши једноставност са рационалистичким “упроштавањем”. Упроштавање, нарочито од стране крајњих протестантских секти представља крајње осиромашење, опустошење саме религиозне суштине раног хришћанства у корист бедног, малог људског разума, док је апостолска вера “лудост” (Јелинима), “саблажњива” (Јудејцима) ирационалност, антипозитивност без дна, потпуна мистичност и чудесност, која презире учмалост светске стварности. Рационалиста ће рећи: “Илузионизам и магизам”. Такво је рано хришћанство. Ко је онда њему ближи унутрашњим душевним устројством по самој способности разумевања и усвајања – свети Оци и учитељи древне источне цркве – Иринеј, Атанасије, Григорије, Василије и Максим који знају апостолску веру не из књига него из блиског живог  предања, или европски научници-књигољупци XВИ и каснијих векова? Треба само поставити питање тако да одговор буде јасан. А из њега је јасан и закључак да црква која је верна овим древним светим Оцима, источна православна црква која се није огрешила о истину, јесте чувар вере и уређења апостолског хришћанства чак и само са позитивне историјске тачке гледишта. Рано хришћанство треба тражити у живом уређењу источног православља, које није потресано никаквим прекидима, а не код његових вештачких рестауратора, који су изводили експеримент рестаурације у заносу полемичких страсти. Значи, ако је црква светих Отаца епохе седам васељенских сабора верна апостолској цркви, а источна православна црква се ни у чему до детаља не разликује и представља копију светоотачке цркве, онда она и јесте у историјском свету конкретно оваплоћење “Једне, Свете, Католичанске и Апостолске Цркве”.

            Римокатоличка црква је поред источне православне кроз свете оце верна апостолској цркви. Али она се својим повученим од источног хришћанског света стваралаштвом, догматиком и канонима, слободно удаљила од вере и црквеног уређења епохе неподељене цркве и унела је и уноси своје измене. Од свих њих је, наравно, најсуштинскије и једино које је  на кобан начин одваја од православља, учење о папској власти. У односу на све друго римска црква је јерархијски исправна, чуварка пуноће благодати тајни и апостолских предања, велика сестра источне цркве. Ако протестантске цркве можемо да упоредимо са остацима црквеног брода, којег су они самовољно разбили у XVI веку, онда римску цркву можемо да упоредимо са бродом који је усавршен најновијим мотором уместо старих апостолских једара. Захваљујући њему она брзо иде испред древног, спорог темпа пливања кога се држи источна црква. Тако се и дешава да римска црква кроз орган папског ауторитета ствара нове догмате, ризикујући стално новим опасностима од јереси. Али она не може да оптужи за јереси источну цркву, која стално стоји на истом месту чистог древновасељенског православља, који јој је заједнички с римском црквом, на коме је римска црква напустила православну у периоду IX – XI века.

  *     *     *

             После овог признања јединства цркве које је конкретно оваплоћено у историји, да ли је замислива нека друга форма постављања питања о уједињењу цркава, осим унијатске, тј. осим форме “присаједињења” јеретичких цркава истинској цркви? Остаје ли места за неки договор и сагласност на темељу условно схваћене равноправности? Није ли у праву римска црква која предлаже “унију”, и наша православна која предлаже једноставно присаједињење себи? Не, нису у праву. Нису у праву ни методички ни практично. Већ смо говорили о томе да то представља безнадежну полемику, перманентни рат међу црквама. То практично није прихватљиво ни за једну цркву. И онда је бескорисно постављати питање уједињења цркава. Треба га савесно прикрити и не дирати као нешто што се не може решити. Да би се он покренуо са безнадежне мртве тачке на којој се сада налази треба усмерити пажњу свих цркава на сферу релативног у њиховом учењу, уређењу и историји, на њихову релативну несавршеност, довести их до свести о сопственим гресима и једних према другима, и пред Самом Истином, пред Једном Главом, пред Господом. Пред Њим апсолутне безгрешности нема ни код једне од њих, иако и у различитом степену. Једна пред другом, иако у различитом степену, ипак су криве. Тако ће се поставити питање о превазилажењу незаконите гордости и покајања цркава пред Самом Истином, а затим и братског тражења међусобних опроста. Без покајања нема ни уласка у царство Божије. Без покајања није могуће ни поставити темеље поновном уједињењу цркава. Покајање је смирење, самоодрицање и сопствено исправљање – огроман и тежак подвиг, већи и тежи што је беспрекорнија црква. А можда је тежина покајања пропорционална и чисто људској гордости засебних цркава.

            За шта треба да се покају протестанти пред Истином? Очигледно за то што су импулсивно у раздражености према гресима римске јерархије они одбацили сам јерархијски дар Духа Светог и са њим низ других тајни, и сама древна апостолска предања, као што је поштовање светих.

            За шта римокатолици? За то што су, омаловаживши дуг саборне љубави цркве и завете васељенских сабора, самовољно изменили Символ вере, а и због тога што су, отцепивши се од савеза љубави, створили догмат о папству који је постао препрека васељенском уједињењу цркава.

             За шта православни? За то што се, такође, због недостатка саборне љубави цркве, нису интересовали за богословље Запада које је отворено и савесно неговало догмате о филиољуе и о папској власти. Источњаци који су били заузети само интересима своје императорске цркве, не само да се својевремено нису побунили против нарастајуће мистике папског догмата, не само да су се ћутке потписивали испод папских формула папе Лава Великог, Адриана I и многих других, а тек и да не говоримо о времену Николе I и патријарха Игњатија, него су и сами својим јуридичким несвесним апелима Риму или наивним ромофилством слично св. Теодору Студиту, потпомагали искрену илузију Римљана као да и Грци деле њихово западно схватање мистике папства. Папа Никола И је искрено назвао папство “тајном”, а Грци су лакомислено (да, лакомислено, чак и на Флорентинском Сабору!) мислили да је реч једноставно о административном првенству и властољубљу. Због ове немарности према западном благочашћу и због сопствене неупућености у то, Грци су сами криви за учешће у утврђивању филиољуе и за особености папства. Почевши врло касно да одбацују ове догмате, Грци су у очима западњака оставили утисак издајника који у почетку нису имали ништа против, а који су касније побегли од пристанка на то. Суштински, наравно, ово није тачно, али Грци су криви за стварање таквог неспоразума.

            Поврх свега овога, све цркве су једна пред другом криве за дух озлојеђености, непријатељства а самим тим и за још интензивније продубљивање распада, за цепање једне ризе Христове. Нарочити грех цркава је прибегавање, да се изразимо радикално, погрдном и богохулном богословљу, као да свака друга црква није црква, да њене тајне нису тајне, и да њена благодат није благодат. Овако говорити – то значи сејати атеизам и нерелигиозност, идентификовати се са неверама које у култу виде само комедију. Од Христових речи: “Јер где су два или три сабрана у име моје ондје сам и ја међу њима” не остаје ни трага. Не остаје ни трага од вере саме цркве која законито признаје тајне које извршавају јеретици. На основу те вере, сви који истински верују у Свету Тројицу и који уђу кроз врата законитог крштења су синови васељенске невидљиве цркве. Обиље благодатних сила је код њих неједнако и у вези је са поштовањем апостолске вере. Али благодат Светог Духа се на основу чисте вере и молитве даје свима: “Зар неће Бог да услиши своје изабранике, који Му се обраћају дан и ноћ!?” Закони дотичне цркве се при томе не нарушавају. Тамо где нема законитог свештенства не могу се савршавати ни истинске тајне, осим крштења. Али то не значи да тамо нема ничега. Свештеник руком претвара хлеб и вино у тело и крв Господњу. Али ни евхаристија свих протестаната коју благочастиво врше мирјани није голо ништа. Она је за њих такође средство општења са Христом, евхаристија суи генерис. Исто то су и друга свештенодејства. Иако је, пак, један источни Отац и рекао да је евхаристија јеретика “храна демона”, онда су његове речи основане и оправдане само у границама канонских забрана, веза, заклетви које преграђују прилаз туђим олтарима, где ће мени – сину православне цркве – све бити “на суд и осуду” као акт светогрђа. Али схваћено објективно, богословски, у односу на хришћанска, па макар и јеретичка свештенодејства, то није тачно. Ова реч – плод пастирске ревности, практично, може бити потребна за укрепљење стада које се расејава. Али, градити на њему богословље је погрешно, јер, као што смо видели, такво нељубавно полемичко мишљење се ослања на апсурде неверице.

            Неко ће на ово рећи рећи: “нећемо ли ми на основу оваквих услова покајања цркава пред Истином и једне пред другом ставити у привилеговани положај православну цркву? Зашто ми не указујемо ни на једну догматску тачку у којој њу треба исправити?” То је врло  једноставно. Зато што ни на једну такву тачку у односу на древну васељенску цркву нису у стању да нам укажу ни протестанти, ни римокатолици, ни објективни арбитри. Православна црква је једина на земљи која догматски није направила ни једну грешку. То је објективна чињеница. Али она у пракси може да се окрене и у привилегиум одиосум верног сина приликом враћања блудног сина у очински дом, где је верни син  од првог часа био послушан а који је изједначен са овим што се вратио у једанаестом часу  или који се може упоредити са 99 оваца   пред радошћу због нађене стоте. А ко ће у подвигу узајамног покајања да измери тежину субјективне тешкоће? Ипак, ми, православну цркву у перспективи уједињења цркава не схватамо као “ону која присаједињује себи” друге цркве него као своје сопствено смирено покајање које њима помаже у њиховим кајањима и исправљањима, да би се сви заједно, васељенски “присајединили” Истини и Једном Пастиру и да би сви постали једно видљиво стадо. Сама православна црква треба да се за то уздигне до подвига највеће љубави у форми трпељивости и попустљивости не одступајући ни мало од догматске истине.

            Да више не бисмо узалуд трошили речи о уједињењу цркава, ево шта треба да урадимо.

            Протестанти не треба да се врате произвољно измишљеној него  историјски аутентичној, некадашњој древној цркви са свештенством апостолског прејемства, са свим тајнама, с пуноћом живог предања, с поштовањем светих и Богомајке. Под овим условима православна црква мора са њима да се уједини и у исто време мора да им да право на посебну врсту њиховог богословља и благочашћа: на њихово одушевљење учењем о спасењу вером, њихов пијетет према библијској речи Божијој, морал њиховог благочашћа, њихово оскудно скромно богослужење, на њихову слободу од култа светих моштију и икона које они немају, али уз чврсту обавезу да ни сенка од њиховог ранијег непријатељства према нашем поштовању икона, поштовању светих и Богомајке код њих неће остати. Иначе нема савеза љубави и нема једне цркве. Подразумева се да протестанти морају да схвате и прихвате саме догмате о светима и иконама. Али ми не смемо да насрћемо на њихове уобичајене форме култа. Морају бити признати разни типови васељенске цркве који су се фактички искристализовали у историји. Наш грчко-словенски тип није нешто што је обавезно за све.

            Римокатолици су дужни да се, ради обнављања заједничке древно-црквене љубави, одрекну само једног: универзализма папске власти, али не и ње саме. А православна црква треба да призна све њихове нове догмате као теолохумене. Римско папство је до те мере дубоко и органски повезано са структуром, са историјом, са целокупним животом и целокупним благочашћем латинске цркве да кад бисмо тражили његово укидање то би било као да насрћемо на целокупну мистику латинског црквеног благочашћа. Нама, припадницима источне Цркве, то изгледа као неблагочестива старопротестантска озлојеђеност. Ми морамо да схватимо благочастивост римокатолика, његову еклисиолошку мистику у којој папа представља персонификацију срца цркве. »ија груба рука би могла да ишчупа из срца западне браће овај нежни цветић њихове љубави према цркви? То је њихов модел црквене мистике, без њега се нарушава жива целина. Они другачије не могу, не умеју да воде црквени живот. И православна црква треба да призна папство у границама римске цркве. Не само као првог по части међу аутокефалним патријарсима (то је елементарно) него и као мистичког папу за Латине, као особени монархијски орган црквене непогрешивости који се по њиховој латинској вери налази и изнад сабора. Међутим, све то важи само у границама римске патријаршије, премда распрострањене по целој земаљској кугли, али која не обухвата све цркве. Све друге католичанске цркве, с обзиром на то да немају потребу ни историјски ни мистички за таквим апсолутним црквеним монархом, као на пример, православне и друге цркве Истока и Запада, треба да остану у васељенском савезу љубави и једноверја с римском црквом, која ће бити папска на локалном нивоу. Ми разумемо да папа који је ограничен у квантитативном смислу, иако је неизмењив у квалитативном за римокатолика представља нонсенс. Али, шта да се ради? Морамо да изменимо своје навике мишљења ради Истине и ради подвига љубави васељенског јединства цркве. А православна црква, у том случају, треба да призна и учење о иммацулата цонцептио, и о чистилишту, и о филиољуе као њене теолохумене. При чему филиољуе у богослужбеној употреби не треба да се чита у Никео-Цариградском символу, чак ни у латинском, у знак древноцрквеног јединства, и ради љубави и мира.

            Само би ови услови за уједињење цркава, по нашем мишљењу, били нормални и логично сврсисходни за реално померање с места питања које нам се сад чини неразрешиво. Сва она претходна историјска и догматска обавештења смо и наводили  да бисмо поставили ове услове. Али, да ли ми верујемо у могућност прихватања и испуњавања ових услова од стране цркава? Ми пре свега размишљамо о томе шта треба да буде. А може ли да буде и хоће ли бити? Са људског становишта, не, не може. Људи су веома уске памети, а нарочито срца. Ако би се и нашли широкогруди предводници, са срцима апостола Павла, шта ћемо да радимо са милионима ускогрудих заслепљених конзервативаца? Али “оно што је немогуће човеку, могуће је Богу”.  Стога, нећемо престати да се молимо “за мир свега света… и сједињење свих”.