објављено / 4.09.2016.

Протојереј др Радован Биговић,

ОД БИОГРАФИЈЕ ДО ХАГИОГРАФИЈЕ (Поводом новог издања Житија светих архимандрита др Јустина Поповића) „Постоје само gвe врсте људи: с једне стране, праведници који себе сматрају грешницима, α с друге, стране грешници који се сматрају праведнима. “ Блез Паскал Тешко је речима описати нашу свакодневицу. Свуда око нас потресне слике. Покољи, потоци крви. Одрубљене људске главе, руке, ноге. Ђердани од дечјих очију. Измасакрирана људска тела. Страх и безнађе продиру до кости, до сржи бића. Слобода бешчашћа. Скрнављење јавне речи, стање неконтролисаних и нео- бузданих права, духовна острвљеност и подивљалост шире се брже од сваке епидемије. Људско достојанство је унакажено до неслућених размера. Замире све што је човечно и вечно. Том и таквом (не)добу мудра игуманија манастира Ћелије Гликерија, са вредним сестрама, пркоси на свој начин. Уместо „саопштења“, „апела“, „прогласа“ за мир и слогу, она, иако у немаштини, објављује по други пут Житија светих у дванаест томова архимандрита др Јустина Поповића, бившег професора Универзитета. И тако времену које производи промашене и недовршене људе, свом народу и свим народима света, нуди као алтернативу животописе светих људи. То чини јер верује и зна да нема препорода и напретка уколико се прет-ходно не поврати свест ο истинском људском и Божијем лику у овом народу. Животописи Божијих угодника, као литература и духовна храна, потиснути су у нашој култури. Често их замењују биографије великих људи, без великих дела и мисли. Житија се претварају у легенде, легенде у житија, иконе у идоле, идоли у иконе. Десакрализовани свет не зна и постао је неосетљив за светост и светитеље. Житија светих „нису друго до живот Господа Христа поновљен у сваком светитељу, у већој или мањој мери, у овом или оном облику“, каже у свом предговору за први том др Јустин Поповић, један од најумнијих и најдуховнијих људи нашег доба, човек чији је животопис идентичан животописима светих. То нису само биографије у конвенционалном значењу већ истовремено нај-дубља аналитика људске егзистенције. Све оно што чини драму људског живота: бол, патња, страх, очајање, кри-вица, гордост, безверје, мржња, вера, нада, љубав, утеха, радост – противречности и парадокси људског бивствовања – све је ту описано и приказано на најбољи и најједноставнији могући начин. Ретко је где као ту јасно пока-зано како се на човеку зида пакао, а како рај. Како се природна антропогенеза претвара у демоногенезу, а како у агиогенезу. Мало је примера у светској литератури где се тако разоткривају бескрајне људске могућности и према добру и према злу. Ликови светитеља су најбоља и најконкретнија православна педагогика. Ту има безброј метода, многовековним искуством савршено разрађених, којима се показује и доказује како се изграђује савршена људска личност. Како трошна и смртна људска природа „излази из себе“ – прекорачује своје сопствене моћи и гра- нице – постаје вечна и бесмртна. Житија су бриљант ни огледи из православне философије, етике, гносеологије, социологије и христоцентричне психологије. Ту је мноштво примера како духовно обамрли и обневидели стичу духовни вид, очајни и безнадежни наду, тужни утеху и радост. Сви „тамни вилајети“ људске душе, сво ништавило и беда, али и величина, људског бића у њима се једноставно, и тачно, разоткривају. Светитељи нису езотерична, ванземаљска бића, већ конкретни људи од крви и меса – праве, целовите и истинске личности – који су мукотрпним даноноћним богочовечанским подвизима људску егзистенцију уздигли на виши ниво постојања. То су невероватно једноставне и обичне личности, али истовремено и бескрајно сложене. Те и такве личности биле су кроз векове путоказ хришћанским народима, звезде водиље, духовни оријентири, једини узори за којима су ишли народне вође и народ. Владало је уверење и сазнање да је народ који нема живе светитеље – духовно мртав народ. Данас су све „вредности превредноване“. Та свест је потиснута. Нови узори више нису светитељи већ ауторитарне личности, националне вође, страначки лиде- ри, музичке, естрадне и фудбалске звезде. Између светитеља и нових вођа велика је провалија. Најпреча брига светитеља јесте како да постану прави људи, а нових узора како да освоје моћ, власт, стандард, новац, лагодан и развратан живот са што ма-ње рада. Светитељи увек мере и прилагођавају себе Богочовеку. Савремени узори Христа и највеће светиње прилагођавају својој, ничим ограниченој, вољи за моћ и имање. Светитељи никад немају лепу реч ο себи, већ само ο другом. Садашње вође немају никад лепу реч ο другом, већ само ο себи. За истински праве људе (светитеље) сваки други човек је икона Божија, брат, светиња, и ништа му се не може претпоставити. Други човек је неопходност. За данашње вође други човек је „пакао“ (Сартр), и треба га искористити, потчинити или уништити. Другом човеку се све може претпоставити: партија, каријера, нација, држава… Светитељи осећају бол и тугу целог света. Себе сматрају кривим и одговорним за све недаће и несреће. Модерни народни узори осећају само свој бол и мисле да је за све крив други. Светитељи пишу и говоре својим језиком, али мисле и осећају за цео свет. Нови узори, често, пишу и говоре туђим језиком, а мисле и осећају само за себе. Свети Божији људи настоје да увек мењају само себе. Ововремени лидери настоје да промене све друге, само не себе. Некада су народне вође подржавале светитеље, умне и духовне људе. Од њих су и вође и цео народ тражили савете. Њих су следили. Данашње вође по трговима и халама извргавају најдуховније и најумније људе – живе светитеље – руглу и подсмеху. Од њих императивно захтевају да се „покају“ и следе њихов пут. Животописи светитеља сведоче да човек, или народ, може постати слободан ако се ослободи зла које је у њему. Модерни (само)идолописи вођа сведоче да је то могуће подизањем споменика слободи и ватреним говорима ο њој. Светитељи брину како да служе народу. Самозване или обманом изабране вође како да владају народом. Светитељи су увек у „опозицији“ према греху, насиљу, терору, злоби, мржњи, социјалној и свакој другој неправди, скрнављењу људског досгојанства. Данас многи мисле да је довољно бити у „опозицији“ према Богу, другом човеку и народу, или људима који су на власти. Светитељи увек „колаборирају“ и у „коалицији“ су са Богом и сваком људском личношћу, а против ђавола и зла. Наша нова „божанства“ су често у „коалицији“ и „колаборирају“ са ђаволом и злом, а против Бога и чо-века. И то под паролом да је то у име Бога, у име човека и народа. Новим издањем Житија свеших манастир Ћелије на најбољи могући начин указује како да ми, идејно и духовно дезоријентисани, пронађемо затрти и изгубљени пут. Да отац Јустин Поповић, велики српски теолог и философ, није ништа друго дао српској култури сем ових Житија – било би доста.