објављено / 8.02.2016.

Протојереј-ставрофор Милић Драговић – Учини добро, не бој се…

“У једнога богатог човјека роди њива. И размишљаше у себи говорећи: Шта да чиним, јер немам у шта сабрати љетину своју? И рече: Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја; И казаћу души својој: Душо имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се. А Бог му рече: Безумниче ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.“ (Лк 12, 16-21).

Богатство као резултат стваралачког истрајавања, труда и рада, увек је благослов Божији човеку и показатељ човекове успешности да овлада светом онако како га је Бог благословио у моменту стварања. У самом корену речи богатство налази се Бог, зато је увек потребно промишљати о човеку и његовом богатству, кроз Божији поглед на човека и његова дела, како бисмо дошли до истинског смисла живота и постојања. То никако није могуће, ако живот поистоветимо са данашњим примерима неразумног богаћења у безобразном присвајању туђег рада и иметка. Због тога је веома важно препознавати и разликовати једно од другога како би се о свему трезвено расуђивало.

Колико је данашње време уткало презира према онима који имају мало или немају ништа, колико им је неправди учињено, колико им је врата затворено, колико им је могућности ускраћено? Колико су се пута сиромашни осетили одбаченим, презреним и непожељним? Колико су се пута богати осетили надмено, бахато и силно? Одговор је свима јасан, али ја верујем да ћемо пажљивим разматрањем видети да су, хвала Богу, чешћи добри примери у вези са овим, али они лоши су некако приметнији нашем оку и као да понекад радије причамо о њима. Разлог томе је један нови проблем, људска завист у безбожној занесености и лењости, па једино што видимо јесте обиље другога, без претходног промишљања о његовом стваралаштву. То стање треба препознавати и преображавати на боље тако што ћемо уочавати и истицати на увид јавности добре примере неоптерећеног богатства и несебичног давања богатих свима којима је то потребно. Један у низу добрих примера те врсте јесте један богати човек у сваком погледу, који живи у Канади, а иметак који ствара, у близини водопада Нијагаре, несебично дели са мештанима свог родног села у близини Јошаничке Бање, као и са другима којима је помоћ неопходна, јер у њима види самога Христа. Помажући потребитима, он Божије враћа Богу са пуно уважавања и љубави, јер је открио истинско значење речи богат и богатство. То је један добар пример који опомиње и подстиче на добро. Овде не помињем име доброчинитеља, знајући да то њему није потребно, него у први план стављам Бога и добро дело, како бих себе и све нас покренуо на слично чињење. Не истичем ни цифре, како бих растеретио мање имућне од бројки, јер права доброта је немерива тим мерама. У том смислу размишљам и препоручујем свима који то желе да промисле о новим могућностима, како би улепшали живот и себи и другима.

Да би све добило позитивну динамику препоручујем заједничком расуђивању вишедеценијску појаву градње недовршених објеката без стварне намене, што се може видети у скоро сваком насељеном месту у Србији. Заправо, једина намена им је била показивање појединаца пред другима, што је било бесмислено и веома неуспешно. Сви видимо те недовршене и урушене објекте вишемилионских вредности који, под налетом временских промена, свакога дана све мање вреде. Замислите да су ти људи „показивали“ своју успешност давањем онима који немају, уместо што су се склањали иза тих неупотребљивих зидина које сада никоме не служе. Чак и ако су завршени, покривени и украшени, али у неколико стотина квадратних метара живи само један човек, или двоје њих, остаје питање – какав смисао и срећу ту могу наћи?! Колико би све било лепше да је било мере у градњи и одговорности према немоћи и потребама ближњих. На крају се види да су то стварно бачене паре, понижено стваралаштво и обезвређено трудољубље. Да је учињено другачије, давањем онима којима је потребно, изградили бисмо људскост и човекољубље као неразрушиву живу грађевину. То добро разуме човек из Канаде, као и многи њему слични, и подстиче нас на одговорније промишљање и поступање.

Овде је врло важно истаћи да чињење овог добротвора представља пре свега чин богољубља и човекољубља. Он даје са захвалношћу Богу на добијеним даровима и, у пуноћи љубави према човеку, не очекујући за то ни награду ни захвалност, жели само једно, да другима дâ себе и све од себе. Богу је благодаран и то показује на најбољи могући начин, милостивим срцем. Стварно је побожан, што и потврђује конкретним чињењем, имајући увек у првом плану потребе других, а не себеистицање. Он је стварно радостан што може да подели са многима радост животног стваралаштва, јер није оптерећен собом и својим иметком. Није му једина жеља то да његов сувишак буде за њихов недостатак, као ни то да себи „стекне име“, него све чини у пуноћи љубави према Богу и човеку. Својим добрим поступањем све нас учи лепоти доброте, јер много је оних који сав свој живот оптерете потребом да побегну од самих себе, свога порекла са једном жељом да забораве „тешке дане“. То даље доводи до потребе да се показују у „пуноћи успешности“ повременим доласцима међу „своје“, са много речи самохвалисања. Све то се коначно обесмишљава градњом индивидуалних вавилонских кула и кулица, о којима смо говорили на почетку овога текста. Тако поступајући, од себе и свога иметка не видимо другога са свим његовим лепотама и потребама, посебно не онда ако је у било чему „мањи“ од нас. Једино видимо оне „веће“, па им се у зависности од сопствених потреба за њима или клањамо или им завидимо. Ово је веома опасно стање, али се бојим да представља реалну слику наших дана, а само мало је потребно да га превазиђемо и исправимо на боље.

Наведени пример доброчинитеља из Канаде, који се није оптеретио својим богатством него из дана у дан стиче све више несебичним давањем, требало би све нас да подстакне на добро чињење. Овај и њему слични примери себедавања и давања од себе веома су подстицајни и треба о њима промишљати и чинити слично. Ту није меродавна количина давања, него је најважнија добронамерност у добром делу. Сувишак и недостатак нису једине опредељујуће чињенице, већ је примарна радост због учињеног дела, слободна од потребе за узвраћањем и похвалама. Такође је важно и то да се не оптерећујемо због пропуштених прилика, него да се трудимо да не пропустимо више ни једну могућност да помогнемо.

Ако до сада нисмо на овај начин размишљали и чинили потрудимо се да променимо своје ставове и навике. Зато, не стојмо немоћно у сенци недовршених здања и не очајавајмо, почнимо другачије да се понашамо. Не дангубимо рачунајући шта је до сада узалуд утрошено, почнимо да промишљамо најпре како да свој вишак препознамо и од њега дамо онима који немају. Небитно колики је тај вишак и небитно да ли је то новац или физичка снага, али је важно да га употребимо на прави начин, помагањем потребитим. То наше мало неком може бити довољно, и више од тога, само је потребно да нам ништа не буде важније од човека и његовог живота. Тада ћемо видети да тако најбоље стварно чувамо и себе и своје, али не на себичан начин од другога и само за себе, него на један стваралачки начин. Бићемо у стварној радости живљења у заједници са другима, неоптерећени потребом борбе за опстанак. Тада ће нам увек бити доста оно што имамо, и од тога ће нам увек остати довољно. Дајући једни другима себе и од себе ослободићемо се страха од губитка и лишавања, јер ћемо у свему бити сатрудници а не супротстављени потрошачи. Томе нас учи и народна мудрост која каже: “У добру се не понеси, нити се у злу покуди“. Дакле, врло је важно знати носити себе и свој живот и не посрнути у безнађе које обесмишљава сваки стваралачки оптимизам. Без обзира на материјално стање, човек треба да остане одговорно Божије биће, борац који не губи наду у себи и добронамерност према другима. Живот је леп, али није увек и лак, пун је искушења и изненађења, али је највише угрожен нашим грешним мислима и ружним делима. Без обзира на степен и врсту иметка, увек треба бити спреман за подвиг служења бољитку другога, са пуним уважавањем себе што је једино могуће истрајношћу у добру. У том смислу су и богатство и сиромаштво истовремено и благослов и искушење, све у зависности од тога какав однос имамо према једном или према другом. Ако је лењост у темељу сиромаштва, а среброљубље основ богатства – у великом смо искушењу, али ако стрпљиво носимо једно или друго много можемо помоћи и себи самима и једни другима. Веома је важно овде указати и на опасност зависти и гордости којима се све додатно обесмишљава до потпуне одвојености и незаинтересо-ваности једних за друге. Тада нико не може да носи себе, те су подједнако тешки и сиромаху сиромаштво и богатоме богатство. Ако све другачије и потпуније разматрамо видећемо да од нас самих много тога зависи. Једини услов је да стрпљиво носимо себе и свој живот и са уважавањем се односимо једни према другима, не оптерећујући се иметком, ни својим ни туђим. Када тако једни друге препознамо, у пуноћи боголикости, онда ће све оно што чинимо бити усклађено на прави начин. Видећемо једни друге као браћу и вечну децу Божију и разумећемо потребе једни других. Неће нам бити на првом месту наш себични интерес, јер ћемо тада једино желети да будемо једни другима стварно на услузи зарад бољитка свих, неоптерећени себичним интересом.

Само онда кад и сами пожелимо да, у зависности од наших могућности, помогнемо другима, разумећемо добре поступке о којима се пише и прича. Видећемо да наведени пример доброг човека из „далеке“ Канаде може и нас да подстакне да се вратимо једни другима. Расклонићемо све ограде око себе, којима смо се оградили једни од других, и почећемо да стварамо другачије, стицаћемо више давањем него присвајањем. Разумећемо да је највећи животни добитак када поделимо једни са другима оно што имамо, а не када украдемо једни од других. Овако виђен живот осветљава светлошћу богопознања и човека који нађе осам хиљада евра на путу и врати их власнику! На први поглед све ово делује веома тешко, чак и немогуће, тако да би вечни песимисти додали да је то могуће само у житијима светитеља, али сам сигуран да има смисла бити истрајан и тако победити страх и себичност. Кад све то осмислимо лепотом и радошћу онда видимо да тако стичемо неистрошиво благо, немериво банковним контом. Да, могао је добри човек из Канаде да, уместо давања другима, има много већи банковни конто, или онај човек који је пронашао изгубљени новац да га задржи за себе, али обојица су одлучила да учине другачије, да помогну и оставе иза себе траг Добра, подстичући и водећи многе на прави Пут. Нису желели да се покажу колико су моћни у смислу поседовања, него колико су стварно добри људи. Они су разумели величину и снагу речи нашег блаженопочившег патријрха Павла: „Будимо људи“. На тај начин, учињеним делом, све нас подстичу да промишљамо о себи и свом иметку кроз истинску љубав једних према другима, а не само кроз бројке. Како би све било још боље кад бисмо умели да се угледамо на њих, па да и ми почнемо да стичемо ново и непролазно богатство давањем онима којима је потребно уместо гомилањем бројки и папира и зграда без коначне намене и стварне функције. Можда ће нас и покренути све ово на боље, па ћемо уместо чуђења пред оним што неко други чини и осуђивања ранијих промашаја и својих и туђих, почети да чинимо добра дела. Са свешћу да то наше мало може некоме бити много и да тако полако, мало по мало, можемо покренути све напред и на боље, за почетак се потрудимо да видимо једни друге. Након погледа и сусрета лицем к лицу стаћемо на пут препорода, повратка себи и лику Божијем у нама. Не склањајмо се, дакле, једни од других, јер ћемо једино у сусрету човека са човеком превазићи потребу да се доказујемо под нагоном себичног интереса. Тако ћемо помоћи и себи самима и једни другима и бићемо радосни што смо другога обрадовали.

Знам да ове речи вреде мање од тоне угља, два метра дрва, плаћеног рачуна за струју или… али исто тако знам да је безнађе наш највећи и последњи непријатељ, јер убија и душу и срце одвајајући нас како од Бога, тако и од људи. Зато зажелех да Вам ове речи бар мало оживе веру, додају наду и загреју љубав. Има смисла живети, има смисла веровати, има смисла чинити добро и надати се Добру. Ми, православни хришћани, знамо да Бог Отац није зажалио ни Сина свога Јединородног него је допустио да буде разапет на Крсту, како бисмо ми, крштени у име Оца и Сина и Светога Духа, видели да је свако наше страдање неупоредиво мање од Његовог. То је наша вера да без Великог Петка, Крста и Распећа нема Васкрсења. То је наша вера да је живот који поседујемо дар Божији, с једне стране мука, а са друге стране радост, али у сваком случају припрема и траг за будући вечни живот. У овој тачки можете разумети зашто сам ове речи о добру и богатству, о нама и времену у коме живимо започео јеванђелским речима: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? (Лк 12, 20).

Уз ово јеванђелско питање, на крају постављам и неколико питања за размишљање: Зашто нам је детињство било досадно те смо журили да одрастемо, а сада бисмо опет хтели да будемо деца? Зашто трошимо здравље да бисмо стекли новац, а потом трошимо новац да бисмо вратили здравље? Зашто размишљамо о будућности занемарујући садашњост, тако да не живимо ни у садашњости ни у будућности? Зашто живимо као да никада нећемо умрети, а онда умиремо као да никада нисмо ни живели? Док размишљате о овим питањима препоручио бих Вашој љубави пар животних поука као да их упућујем својој рођеној деци, са надом да ћете их применити у животу. Научите да никога не можете присилити да Вас воли, можете само волети. Није највредније оно што поседујете, него какав Вам је живот. Није добро упоређивати се са другима. Није богат онај који највише има, него онај коме најмање треба. Само је неколико секунди довољно да се повреди вољено биће, а потом су потребне године да се то излечи. Нема веће речи од речи- Опрости. У животу постоје особе које Вас воле, а то не умеју рећи нити показати. Новцем се може купити све, осим среће. Две особе могу посматрати исту ствар и видети различито. Прави пријатељ је онај који зна све о Вама… а ипак Вас воли. Људи ће заборавити шта сте рекли и шта сте учинили, али никада неће заборавити каква сте осећања у њима пробудили.

Пред нама је још један Васкрс, Дан над Данима и Празник над Празницима, наша нова шанса и нова нада. Ако сте срећни и задовољни благодарите Богу. Ако сте остављени и заборављени, понижени и презрени, болесни и немоћни, ако ни због чега немате разлог да се радујете- радујте се зато што је Христос устао из мртвих.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!!! + ЗАИСТА ВАСКРСЕ!!!