објављено / 29.09.2016.

Протојереј-страврофор Милић Драговић – ГДЕ ЈЕ ЦРКВА?

(од Арсенија Чарнојевића до патријарха Павла и од Савонароле и Лутера до Артемија)

“Где је Црква, онде је и Дух Божији, и где је Дух Божији
онде је Црква и пуноћа благодати” – Св. Иринеј Лионски

Испуњење старозаветног пророштва: “И биће у оне дане, говори Господ, излићу од Духа Мојега на СВАКО тело…” (Дап 2, 17), представља реално искуство вере и живота новозаветне Цркве Христове. Духоносци (духовници) нису дакле неки одабрани (судбински изабрани) појединци, него СВИ, будући да сви примају Дарове Духа уласком у Цркву. Сви су добили Духа као залог новог осмог дана, у коме ће Црква пребивати у Истини и ако сад и овде пребива у историји као Икони будућег века. Икона и Истина су у суштинској вези и зато неће бити Новог дана, ако му почетак није сада и овде у историји.

Свештеничко служење, свих чланова Цркве, налазило је свој израз у Литургијском сабрању, као највиђеније лице самога Христа. Црква је тамо где је Он (Христос), а Он је сваки пут у пуноћи јединства Свога Тела присутан у Светој Литургији.

Супростављање Духа и поретка, које налазимо у савременим псевдозилотским покретима, произлази из лажног убеђења да је организацијско начело у Цркви израз људске воље. Живимо у изузетно тешком времену које неминовно саставља оптужницу против садашњег црквеног живота. Једно од питања гласи: како у граду Ужицу, или било ком другом граду Србије, Цркви Божијој крштењем припада 60.000 људи, а у Цркви литургијски живи једва 500? Поменута тужба, уз ову констатацију, може да дода хиљаду сличних питања, тако да је сваки покушај да се дође до ослобађајуће пресуде осуђен на неуспех. Наш црквени живот је запао у ћорсокак, будући да је теологија, која је у њега унета са стране (запада), неупотребљива и потрошена, али је реално оставила последице и ране на Телу Цркве. Очигледно је да никада у историји сами “верници” нису толико излагали порузи “невесту Христову”.

Да бисмо садашње стање разумели, неопходан је дубљи поглед у историју. Чедомиљ Мијатовић (1842-1932), историчар, дипломата, политичар и економиста, други председник Српске краљевске академије забележио је 1908. године: “… верско осећање Срба није ни дубоко ни топло. Цркве су, уопште узев, празне осим на велике празнике (Велики Петак, Васкрс, Духове). “Црква је и тада као и данас била омиљена, али не као верска, већ као национална установа“. Овај одговор појашњава раскорак између 500 и 60.000. Да ли је том раскораку кумовало и историјско страдање мајке Цркве, одговор ћемо тражити у осветљавању најважнијих слика из живота наше помесне Цркве, као и у траговима који су исписани у историји западних хришћана.

Стање након Велике сеобе Срба 1690. било је такво да је велики део српске елите напустио Србију, на челу са пећким патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, и настанио се у угарском делу Хабзбуршког царства. Тиме се Српска црква расцепила на два дела. Део којим се управљало из Сремских Карловаца и који је имао јурисдикцију над Србима у Угарској, уз део којим се управљало из Пећи са јурисдикцијом над Србима у Турској.

Већ је сврставање патријарха Арсенија III уз Аустријанце дискредитовало Србе у очима Турака. Када је 1737. и пећки партијарх Арсеније IV Јовановић стао уз Аустријанце то је довело до потпуног губитка поверења у Србе од стране Турака. Од патријарха Калиника (1693-1710) почиње јелинизација јерархије Пећке патријаршије. Одлазак главара Српске цркве у Угарску, и јелинизација јерархије Пећке патријаршије довели су до слабљења утицаја цркве међу Србима у Турској. Ово слабљење Цркве, у одређеној мери је довело и до паганизације културе српских сељака у Турској.

У Угарској стање је било сасвим обрнуто. Већ је Аресеније III добио привелигију од аустријског цара да може слободно располагати “са свима источним црквама грчкога обреда”. Арсеније IV добио је још већа права од царице Марије Терезије дипломом од 1. октобра 1741. када је он постао поглавар над целокупним свештенством и народом српским у њеним налседним краљевинама и покрајинама. Тиме је Српска црква добила посебан положај међу Србима у Угарској, али као толерисана мањина, јер је у то време, сва политичка и већи део економске моћи у Хабзбуршкој монархији припадао католичком племству и свештенству.

Турске власти имале су увек цезаропапистички однос према хришћанским црквама. Оне су одеђивале које ће православне цркве постојати, а које не. Вољом турских власти обновљена је Пећка патријаршија 1557, а Порта је била та која ју је и укинула 1766. и која је ставила њене бивше територије под јурисдикцију Цариградске патријаршије. Турске власти нису презале ни од тога да убију било ког владику који би им засметао. Тако је, на пример, београдски везир Мустафа-паша наредио да се убије београдски митрополит Методије јануара 1801. године.

Знаменити немачки историчар Леополд фон Ранке (1795-1886) је међу првима изнео податке о улози свештенства и Цркве у Србији почетком 19. века у делу “Српска револуција”. Он примећује, да је код других народа свештенство „дошло до великог и готово неограниченог утицаја”, што не може да се каже за Србе. Код њих: „попови су уживали врло мали углед. Они су свој положај куповали од грчких владика, а ови су с њима поступали као са слугама.” Свештеници често нису имали цркву. Они су косили, орали и секли дрва као и други сељаци, а само срећнији су имали сопствени комад земље. Монаси су имали више угледа у народу, „али и они без правог образовања… зависни од кнезова, како су могли вршити неки самостални утицај?”

Српски устанци нису битно променили праксу мешања државе у послове цркве. Једино што су сада устаничке вође сматрале да они имају слободне руке да се понашају како желе према Цркви. Устаничке власти нису презале од неканонских именовања. Тако је Народна скупштина изабрала 1809. године за митрополита београдског Меле(н)тија Стефановића, архимандрита манастира Раче, иако тако нешто канонски уопште није могуће.

Књаз Милош Обреновић ишао је и даље, па није презао ни од најоштријих мера према Цркви ако би му се неко нашао на путу. На почетку његове фактичке управе над Србијом, 1815, била су два архијереја на пордучју Београдског пашалука, односно Смедеревског санџака како су га називали Турци: митрополит београдски и епископ шабачки. Митрополити су традиционално били Грци, а за епископа шабачког изабран је један Србин, Меле(н)тије Никшић (1780-1816). Као човек близак Карађорђу он се није свидео Милошу, и он је чим је посумњао у његову оданост наредио свом поузданику Марку Штитарцу да га задави што је овај и учинио 16. јуна 1816. године. Тако је завршио први српски епископ обновљене Србије, задављен од вође Другог српског устанка.

Какво је било стање у Београдској митрополији за време прве владе књаза Милоша сазнајемо из писма митрополита београдског Кирила (1826-1827) упућеног књазу Милошу, марта 1826, који се жали да млади не желе да постану монаси. Он сам наводи да му је то сасвим разумљиво. Зато он тражи да књаз Милош нареди удовим свештеницима да постану монаси, јер ће у супротном „манастири бити временом упропашћени.” Манастрири су дакле крајем двадестих година 19. века били пред нестајањем.

Решењем из септембра 1831, Српска црква у Србији добила је аутономију од Васељенске патријаршије, а “митрополит целе Србије” и епископи имали су се убудуће бирати у самој Србији. Долазак Петра Јовановића за митрополита београдског (1833-1859) сматра се за важну прекретницу у животу православне цркве у Кнежевини Србији. Он је имао да среди тешко стање у свештенству. Подаци које наводе Ђоко Слијепчевић и Тихомир Ђорђевић о моралном стању свештеника нису нимало добри. Свештеници се заправо, за друге владе књаза Милоша, нису, ни по чему, разликовали од народа.

Митрополит Петар је чинио велике напоре да ово стање поправи, али је питање колико је у томе успео, а изгледа да код самих свештеника није био омиљен, управо зато јер је настојао да у Српску цркву уведе ред. Када је, 1858, дошло до смене династије Карађорђевића, онда је Скуштина упутила претњу митрополиту Петру да поднесе оставку, или ће Скуштина да чита „један поругатељни акт противу њега”. На крају, митрополит Петар је поднео оставку Скупштини, иако је канонски оставку могао да преда једино Светом архијерејском сабору што је и учинио јула 1859. Тако се наставила традиција мешања државе у црквене ствари.

Доласком митрополита Михаила Јовановића (1859-1881, и 1889-1898) ступила је на чело Српске цркве њена најистакнутија, најученија и најспособнија личност 19. века. Он је предузео све мере у његовој моћи да унапреди положај и углед цркве у Србији. На основу његовог дела Православна црква у кнежеству Србији из 1874. сазнајемо да је тада Србија имала 731 свештеника, 373 цркве, 41 манастир и 138 калуђера. Из овог следи да је, у просеку, на један манастир долазило тек нешто више од три монаха. Митрополит Михаило, који је, по добијању аутокефалности Српске цркве (1879) постао архиепископ, морао је као и његов претходник да издаје разне препоруке свештенству да се долично понаша, а ни дисциплина у манастирима није увек била на потребној висини. Свештеници су се укључили од самог почетка у разне политичке струје, и често бивали посланици. Неретко сами свештеници су јавно иступали против Цркве са скупштинске говорнице што признаје и угледни историчар СПЦ Ђоко Слијепчевић.

Настанком политичких странака почетком осамдесетих година свештеници су масовно приступили странкама. При крају првог архипастирства митрополита Михаила већина свештенства симпатисала је Јована Ристића и његову струју, из које је настала Либерална странка. За време митрополита Теодосија Мраовића (1883-1889), велики број свештеника приступио је, тада владајућој, Напредној странци. Након повратка митрополита Михаила, он је, као одувек близак Либералној странци, настојао да учлани што већи број свештеника у ту странку. Ипак, на крају је највећи број свештеника у своје редове регрутовала Радикална странка. О овој појави писао је, 1908, Чедомиљ Мијатовић, један од вођа Напредне странке, и лично веома побожан човек: „Верски живот су уназадили сами свештеници, зато да би могли да се обухватније посвете политичким задацима и агитацији у служби политичких странака. Сјајна организација Радикалне странке у Србији је у основи дело сеоских свештеника и учитеља. У другој половини 19. века заиста није било никога ко је могао да се посвети потребама верског живота Срба, јер су се свештеници посветили задатку да делују као политички агенти.” Поделе међу свештенством још више су смањиле његов утицај у политичким сукобима подељној пастви. Како наводи прота Алекса Илић, уредник угледног и утицајног Хришћанског весника: “Поцепаност, нетрпељивост и омраза, које је породило политичко партизанство, прешли су и на свештенство. Напредњаци и радикали нису хтели у свој дом да приме свештеника либерала, и обратно: либерали попа напредњака и радикала. На тај начин створен је читав хаос и у народу и у цркви.”

Држава је наставила да се и даље меша у послове Цркве. Она је управо отишла и корак даље него раније. Под Карађорђем, Милошем и Михаилом владар је био тај који се мешао у послове Цркве. Под Миланом Обреновићем, и министар црквених послова сматрао се позваним да се директно меша у послове Цркве. Тако је знаменити научник Стојан Новаковић, један од првих министара атеиста у Србији, сматрао да као министар просвете и црквених дела има право да Цркву третира као одељење свог министарства. Априла 1881. донет је Закон о таксама којим је уведена такса на рукополагање, хиротонију, хиротесију, па чак и монашки постриг. Тако је калуђер који је имао да се одрекне свега световног морао још за то и да плати држави таксу! Митрополит Михаило се овом закону жестоко супротставио. Као русофил он није одговарао краљу Милану, нити тадашњој напредњачкој влади, па је овај случај искоришћен да се митрополит смени. Стојан Новаковић учинио је нечувен потез октобра 1881. Наредио је да се све владике доведу ради саслушања, и то њему лично, да би се изјасниле о Закону. На основу саслушања Новаковић је закључио да је архиепископ Михаило бутновник и затражио од кнеза Милана да га смени, што је Милан 18. октобра и учинио. Понашање Новаковићево у овој ствари није било примерено, и то је приметио, још Слободан Јовановић: “Он је заборављао да се цркви не може заповедати, него се мора с њоме погађати. Он је разговарао с епископима као што министар унутрашњих дела разговара с окружним начелницима…” Тек након абдикације краља Милана, 1889, могао је Михаило да поново постане архиепископ београдски.

Након смене митрополита Михаила држава је и формално увела цезаропапистички поредак. „Законом о изменама и допунама у закону о црквеним властима православне вере од 30. септембра 1862. године” који је донесен 31. децембра 1882. године измењен је начин бирања митрополита Србије тако што су већину у изборном сабору добили световњаци. Сада су при избору митрополита поред епископа имали да гласају и председник српске владе, министар просвете и црквених дела, председник Државног савета, председник Касационог суда и пет чланова Народне скупштине, као и по један свештеник из сваке епархије, и два архимандрита. Ни овакав Изборни сабор није био довољан држави, већ је његову одлуку требало да потврди краљ. Пошто су се сва тројица епископа побунила против оваквог Закона и одбила да учествују у оваквом Изборном сабору, држава се сматрала овлашћеном да изабере митрополита без присуства и једног јединог епископа. Такво тело изабрало је за митрополита Теодосија Мраовића, 20. марта 1883. Почетком априла држава је сменила сву тројицу непослушних епископа, а убрзо су постављени нови епископи. Тако су краљ Милан и Стојан Новаковић званично увели цезаропапизам у Србију, тј. потпуну власт и мешање државе у послове Цркве.

Парадоксално је, али и карактеристиично за то доба, да је држава у овим плановима наишла на подршку дела свештенства. Вођа свештеничке опозиције против митрополита Михаила био је годинама прота Алекса Илић. Он описује положај свештеника под митрополитом Михаилом у претерано црним бојама. По њему стање свештенства пре доношења новог Закона било је следеће: “Ми смо доиста до тада били духовно робље наших владика, који су с нама поступали не као с млађом браћом својом, већ као робовима својим. Зато је и убијен дух у свештенству и завладала апатија према свему.”

Важно је напоменути да је током постојања независне Српске државе уставни положај Српске цркве био такав да је она била државна црква. Чланом 31, став 1, Устава из 1869. прописано је: “Владајућа је вера у Србији источно-православна. А слободна је и свака друга призната вера, и стоји под заштитом закона у извршењу својих обреда.” Ставом 3. истог члана забрањен је прозелитизам према православној цркви. Уставом из 1888, предвиђено је у члану 3. да је државна вера у Србији источно-православна што је поновљено у члану 3. Устава из 1901, и члану 3. Устава из 1903. Овакав положај Цркве није довео до повећања њеног угледа и улоге у друштву, већ пре до уставне основе за мешање државе у црквене ствари као што се види из наведених примера.

Из овог кратког прегледа историје државно-цркевних односа у Србији у 19. веку јасно се види да се држава понашала цезаропапистички. Први српски епископ задављен је по наређењу Милоша Обреновића, а двојица најзаслужнијих архијереја Српске цркве у 19. веку, митрополити Петар и Михаило, смењени су када то држави није одговарало. Држава се и на сваки други начин мешала у послове Цркве. Са друге стране, утицај свештенства био је веома мали, и оно није било на нарочито добром гласу. Уласком свештеника у политичке воде, запостављани су духовни задаци Цркве.

Ни стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца ништа се битније није променило. Српска православна црква успела је, уз много напора да се уједини, 1920. године што је Свети синод Цариградске патријаршије признао фебруара 1922. На челу уједињене Српске цркве поново је стајао патријарх. Тиме је обновљена Пећка патријаршија која је била укинута 1766. године. Свети архијерејски синод СПЦ изабрао је за патријарха поновно уједињене Српске цркве дотадашњег митрополита Србије Димитрија Павловића, 28. септембра 1920. Ову одлуку влада Краљевине СХС није прихватила већ је, у октобру издала Уредбу о избору првог патријарха уједињене СПЦ. Ова уредба омогућила је непосредно мешање државе у избор патријарха путем именовања државних службеника у изборни сабор који је имао да изабере патријарха између тројице које предложи Архијерејски сабор. Високи државни службеници били су и они који нису православне вере. Чак ни церемонијално уздизање патријарха на трон пећки није могло да прође без мешања државе. Овај чин је обавио, 1924, лично краљ Александар. Састав Изборног сабора и Закон о избору патријарха СПЦ од 6. априла 1930, такође су омогућили мешање државе у избор патријарха. Тако је и избор другог патријарха уједињене СПЦ, Варнаве Росића (1930-1937), као и трећег Гаврила Дожића (1938-1950) изрвшен уз директно мешање државе.

Током тридесетих година догодила се важна епизода у односима Цркве и државе. Влада Милана Стојадиновића желела је да потпише конкордат са Римокатоличком црквом да би задовољила римокатоличко становништво Краљевине. У Краљевини Југославији важио је режим признатих седам вероисповести (Српска православна црква, Римокатоличка црква, Исламска верска заједница, Јеврејска заједница, и три протестантсе цркве). Конкордатом би Римокатоличка била стављена у посебан положај у односу на шест осталих признатих вероисповести. Ово је изазвало велики отпор СПЦ која је на челу са патријархом повела акцију против потписивања конкордата. Односи између Цркве и државе били су на најнижем нивоу још од сукоба митрополита Михаила са Стојаном Новаковићем и Миланом Обреновићем. Свети архијерејски сабор СПЦ сазван новембра 1936. изјаснио се против пројекта конкордата. Издато је и Саопштење у коме се Сабор обраћа православном народу и истиче да „СПЦ, као црква већине у Југославији, не би могла мирно гледати да се некој другој верској органзацији дају права, која СПЦ није имала ни када је била државна црква.” Ђоко Слијепчевић наводи да је Саопштење написано „у тону који пре није био уобичајен у цркви”. Црква је организовала и велику литију 19. јула 1937. са циљем да покаже своју снагу. Држава је реаговала и забранила да литија иде кроз Кнез Михаилову улицу, у Београду. Када је литија, ипак, кренула тим правцем полиција је реаговала пендрецима и претукла неколицину учесника литије међу којима и епископа бачког. Литија се завршила без жртава, али је свеједно у народу запамћена као „крвава литија”, и представљала је још један ударац влади Милана Стојадиновића у њеној намери да потпише конкордат. Усред борбе око конкордата патријарх Варнава је умро под, до данас, неразјашњеним околностима, 23. јула 1937, непосредно после литије, а на дан када је изгласан конкордат у Народној скупштини. Остала је, до данас, сумња да је патријарха отровао неко близак влади Милана Стојадиновића.

Као реакција на потписивање конкордата Свети архијерејски синод приступио је до тада некоришћеној мери: искључени су из Црвке сви министри и народни посланици који су гласали за конкордат. На крају, попустила је држава која је одустала од конкордата, а 1. фебруара 1938. влада је обавестила Свети синод да су извесни државни функционери умешани у инцидент око београдске литије уклоњени „у циљу успоставе добрих односа између државе и Српске православне цркве”. Сукоб око конкордата показао је да је утицај Цркве нарастао до мере да она може да се супротстави држави онда када сматра да су јој витални интереси угрожени.

Коначно, СПЦ се директно умешала у послове државе када је била у средишту оних снага које су извеле пуч од 27. марта 1941. За пуч је знао патријарх Гаврило, и неколико епископа, и они су пуч подржали и најсрдачније поздравили.

Резимирајући однос државе и Цркве између два светска рата Љубодраг Димић је правилно оценио да је карактеристична за однос СПЦ према држави била „привженост југословенској држави и поштовање њених закона”, а да је једини спор на овим релацијама настао 1937. поводом конкордата.

У међуратном раздобљу по први пут се међу српским сељацима модерне Србије појавио један верски покрет који се залагао за „православни живот”, и који је био дубоко надахнут верским садржајем, а који је био познат као богомољачки покрет, односно Народна хришћанска заједница. На духовном челу овог покрета био је епископ жички Николај (Велимировић), а покрет је могао бројати више десетина хиљада људи. Овакав један покрет могао је временом да постави и политичке захтеве. Други светски рат, и победа комуниста 1944. у Србији потиснули су овај покрет на маргине.

Победом комуниста у Србији, 1944, наступили су веома тешки тренуци за Цркву. СПЦ је доживела нарочито тешке прогоне на подручју НДХ где је била једна од главних мета геноцида који су спроводиле усташке снаге. Као да такво страдање није било довољно, на њега се наставио и прогон од стране комунистичких снага од 1944. и надаље. Најтеже је страдала СПЦ у Црној Гори. Митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац покушао је крајем рата да побегне из земље од комуниста заједно са седамдесет свештеника. Свештеници су ухваћени и стрељани у Зиданом Мосту, у Словенији, а митрополита Јоаникија комунистичке снаге убиле су у Аранђеловцу 1945. Постоје подаци и о бројним убијеним свештеницима, као и различитим облицима прогона свештеника, и њиховог онемогућавања да врше службу.

Како наводи Љубодраг Димић, у периоду од 1945. до 1960. кажњавано је по разним основамо око 25% свештеника. У овом раздобљу број владика смањен је за трећину, а свештеника за половину. Број ђака у богословијама смањен ја за три четвртине, а СПЦ је изгубила 88% земљишних поседа. Дошло је и до снажне атеизације, и то не само у градовима, већ и на селу. На крају овог периода на селу се крстило само 5-10% деце, 10% умрлих је сахрањивано са црквеним обредом, 25% је славило Крсну Славу и Божић. Ово су подаци партијских комисија Савеза комуниста Југославије. Током шездестих година престало је масовно кажњавање свештенства, јер је процењено да је СПЦ уништена и да не представља више никаву опасност за социјалистичку државу. Црква се након 1944. није могла мешати у било које питање државе, нити је држава дозвољавала да се њен глас у било чему чује. С друге стране, држава се отворено мешала у послове СПЦ, као и свих других верских заједница: прогонима, ометањима и претњама. Један од најзначајнијих облика притисака државе на врх СПЦ био је у томе да се што више изазива јаз између свештенства и епископата. У том циљу основан је Савез удружења православних свештеника који је организован од стране оних свештеника који су учествовали у партизанском покрету, а који су имали веома непријатељски став према епископату.

За време диктатуре Јосипа Броза постојао је цео партијски и полицијски апарат који се бавио верским заједницама и јасно је да тај апарат није нестао ни после његове смрти, и да је бар један део тог апарата морао да настави са постојањем и током ауторитарног режима Слободана Милошевића. Део полицијског апарата задужен за назор над Црквом свакако је наставио са притисцима и уценама према СПЦ и током деведесетих година.

Врх СПЦ се од краја 1996. сврстао уз покрет за смењивање Слободана Милошевића током студенстких протеста, а активно је учествовао и у демонстрацијама од 5. октобра 2000. године. Из тога следи да је врх СПЦ у последњим годинама Милошевићевог режима био у превасходно лошим односима са државом. Рушењем режима Слободана Милошевића створене су, по први пут, могућности да се прекине са политиком цезаропапизма према СПЦ и према другим верским заједницама у Србији.

Коначно имовина која је одузета СПЦ након Другог светског рата, а већ је речено да је у питању 88% земљишног фонда, ни до данас није враћена СПЦ. Будући да је Србија једина бивша комунистичка држава у Европи која није донела Закон о реституцији не постоји никакав правни оквир који би омогућио враћање поседа СПЦ, или било којој другој верској заједници. Тако се, после 2000. године СПЦ нашла у много бољем положају у погледу некадашње имовине у Републици Хрватској и у Мађарској него у Србији.

Из овога се може закључити да Црква ни економски, ни полтитички не представља важан фактор у Србији. Зашто се онда државни званичници и странке утркују да покажу да су у добрим односима са СПЦ. Очигледно да су овде у питању следећи разлози. Већина грађана Србије, преко четири петине, декларативно припада СПЦ која је истовремено установа са највишим угледом међу грађанима Србије, како показује више узастопних истраживања јавног мњења. Будући да међу грађанима Србије има само 0.5% декларисаних атеиста следи да ниједна странка не ризикује готово ништа ако искаже своје поштовање према СПЦ, а са друге стране може да рачуна да ће јој веза са СПЦ поправити имиџ у бирачком телу.

Све што је до сада речено, недвосмислено сведочи да се наша распета Црква, у задња три века, грчевито бори да опстане. Загрљена од државе, тако да Јој Очи искачу, није имала никакве шансе да јасно и гласно сведочи у чему је Њен идентитет и Њен смисао постојања. Без теолга и теологије, вођена једином могућом логоком “дај шта даш”, трудила се да бар номинално крсти, венча и опоје своја чеда, чувајући дубоко у недрима Дарове Духа за нека боља времена. Онога часа, негде после деведесетих, воденица Богословског факултета СПЦ, престала је да окреће на празно и она сачувана, драгоцена зрна теологије изамлела су чисто брашно за нови Хлеб Живота.

Док се од наших глава правила Ћеле кула, како би увек скупље од других купили своју разорену кућу, запад је одвојен од Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве решавао теолошка питања на која и наша Црква, без обзира што је Црква Истине, мора одговорити.

Време папе Александара VI (1492-1503) представља најнижу тачку западног хришћанства после одвајања 1054. године. Изабран уз помоћ бестидних симонијских махинација, злоупотрбљавао је свој положај, како би својој незаконитој деци (Борџијама) обезбедио кнежевине. Не чуди што су савременици говорили за њега да и није хришћанин. У то време великих саблазни за западне хришћане, јавља се у Фиренци Јероним Савонарола (1452-1498), који је као доминиканац свој живот посветио јеванђелској побожности и реформи таквог папизма. Успео је да преобрази Фиренцу, а својом храброшћу није устукнуо ни пред медичијевим двором, ни пред Адријаном VI. Након пада породице Медичи (1494) освојио је град и у њему остварио хришћански преображај. Папа је покушао да се ослободи неугодног критичара, забранивши му проповед. Позвао га је и у Рим на одговорност (1495) да би га на крају 1497. изопштио. Савонарола се прво колебао, а онда је поверовао да Александар VI и није прави папа јер је митом дошао на трон. Спремао се да замоли цареве и краљеве да утврде папску неваљаност и недостојност, али је папа био бржи и вичнији таку да су Савонаролини непријатељи заузели на јуриш манастир Св. Марка (1848), а њега ставили на суд. Осуђен је на смрт као кривоверац, расколник и човек који презире “Свету Столицу”. Његове последње белешке у затворској ћелији, написане рукама у оковима, измрцвареног тела, показују да је био свети човек. Стално је постављао себи питање да ли поступа исправно. Постоји у Цркви свето право на отпор; он се њиме послужио против папе који по његовом уверењу и није био прави папа. Једно је сигурно он НИКАД није напао цркву и њено устројство, напротив за Њих је жртвовао свој живот.

Православни публициста из Чачка, Владимир Димитријевић, из ове историје закључује: “Дакле, то је механизам: номинални „хришћани”, на челу с папом – убицом и развратником, успевају да убију искреног хришћанина, Саванаролу, и то под изговором одбране „правоверја” од „јереси”. Да је Саванарола пристао на компромис, постао би угледни кардинал, и све би функционисало по устаљеним механизмима. Али, он то није хтео – САМ ПРОТИВ СВИХ, ЖРТВОВАО СЕ И ЗА ОНЕ КОЈИ СУ ГА ГОНИЛИ, дајући им пример ДОСЛЕДНОСТИ. Са овим закључком се слаже и потписник ових редова, али уз неопходно и добронамерно појашњење онима који не умеју да мисле својом главом.

Заиста на први поглед страдање овог фирентинског свештеника, савремени псевдозилоти могу упоредити са “страдањем” бившег епископа СПЦ Артемија, али чим се погледа мало дубље и мало даље видећемо да је Савонарола разликовао службу од личности, грех од грешника. Имао је у виду цркву која трпи због грешних дела папе Александра. Да би ту и такву цркву очистио умро је 23. маја 1498. на ломачи коју су спремили његови непријатељи и папа. Пре смрти се исповедио и причестио у тој истој цркви на чијем је челу био папа Александар.

У савременом тренутку наше Цркве правилно тумачење догађаја и личности, као и њихово гласно и јасно, презентовање црквеној јавности постаје суштински битно за Име и Имање Цркве. Теолошко игнорисање поменутих проблема од стране великог броја епископа, свештеника и теолога ствара слику да у Цркви нико ништа не зна или неће да зна сем владике Атанасија и малобројних свештеника и теолога, спремних да буду јавно нагрђени на псевдозилотским пљувачницама.

Повјест о Савонароли показује да и Владимир Димитријевић, мозак бораца за веру, недвосмислено тврди да је Савонарола искрени хришћанин, без обзира што је римокатолик. Тешко је и њему и мени да кажемо да је припадао Цркви, зато што знамо да је Црква само Једна и зато што знамо да вероисповедне разлике не чине различитим живот људи него само њихова гледишта и “убеђења”. Варијације теолошких формула само стручњаци поседују и о њима расправљају на саветовањима и симпозијумима, измењују научне аргументе и интелектуалне схеме невезане за живот и егзистенцијално искуство људи, али Оно (Онога) што (кога) је знао Савонарола и што никада није доводио у питање представља истину да ван Цркве нема спасења, зато се у тој и таквој цркви причестио. То дакле знају и “јеретици” римокатолици, али не зна Артемије и његови следбеници. Да је њих питао Савонарола за најважнији и последњи духовни савет вероватно би му упутили исте речи којима саветују Милоја Стевановића, осведоченог борца за веру и чувара отачких законоправила: “брату Милоју пред Богом и својом савешћу препоручујемо да истраје на путу светосавког ревновања за очување Светог Предања, а самим тим и поретка, канонског и догматског у нашој Цркви, управо непризнавањем и савршеним игнорисањем суда и пресуда Жичке и било које епархије”.

То што су западни хришћани у свом одвајању од Цркве, установу суда, црквене и братске љубави, претворили у инквизицију не даје за право ни Артемију ни његовим следбеницима да одричу благодатно пројављивање воље Божије и кроз одлуке црквених судова. То да се борци за праву веру одвајају од Цркве, кроз читаву Њену историју, није новина. И монофизити и римокатолици и протестанти и старокалендарци и сад артемити и ко зна какви све “истински правоверни хришћани” неће рећи да је Бог баш са њима, али да ли је то Истина сазнаћемо када Господ дође други пут са славом да суди живима и мртвима отварујући пуноћу Царства, коме неће бити краја. Када Га ми познамо или још боље речено када Он нас позна (или не позна) видећемо реалну вредност наших судова. Дакле свака одлука коју доноси суд епархије жичке није одлука освете Божије, него љубави Божије. Свети Јован Богослов, љубљени ученик Христов, који је теологију црпео директно са прса Христових каже: “Сада је суд свету овоме”. Дакле не суди ни Црква нити Христос Милоју и Артемију, нити има било какав интерес да од њих прави “мученике”, они сами себе осуђују, а Црква само препознаје, својим судом, да су и Артемије и Милоје нашли “бољу цркву”, “боље богослужење” и тако обавештава своју децо о тој новости. Њихово неприкосновено право да раздају све своје имање како би купили ново парче (Љуљаци) где је “бисер”, дао им је Бог и нико им га не може узети, али Црква у исто време мора да задржи суд обавештавања своје деце да сви људи, а ту могу бити и Артемије и Милоје, не говоре истину. Много је данас лажних “бисера” на пијацама и тржним центрима светских религија где се своје хвали, а туђе куди како би се боље продало. Зато нам је данас преко потребна божанска мудрост и људска одговорност како би сценографију која личи на Цркву, а није Црква, препознали као лажну. ”Све испитујте, добра се држите, од зла у сваком виду уклањајте се” (1 Сол 5,21-22).

Нека нам и следеће слике са запада буду од користи, у стицању божанске мудрости чији темељ почива на благословеном страху Господњем.

Док с једне стране гледамо ђавоље ликове папа средњег века, са друге стране видимо врхунац уметности ренесансе. Рађа се храм Св. Петра (1506), Микеланђело слика Сикстинску капелу, Рафаело ватиканске дворане, а реформација куца на врата. Савонарола је био знак за узбуну, зло је било у темељу западне цркве: папизам је покварен и није се могао извући из зачараног круга, лоши кардинали су бирали лоше папе, а лоше папе именовале лоше кардинале. Епископи су се заплели у феудалне мреже племства, а нижи клир је живео у беди и сиромаштву. Свет је вапио за Јеванђељем и за Божијом правдом. Нерасположење према званичној цркви запада узимало је све више маха, рађајући љубав према “духовној”, “невидљивој” цркви. Мисао о цркви “Духа Светога” развио је опат Ђовани ди Фиоре (+1202), а фрањевачки спиритисти 13. и 14. века раширили широм света. Та се мисао слила са апокалиптичким очекивањима обликујући индивидуалну побожност која је религиозне потребе задовољавала често изван цркве. Таквој побожности добро је дошао Еразмо ротердамски, краљ хуманизма и нови промотер Библије која је требала да буде темељ реформи цркве и теологије запада, а истовремено одговор на све јачи вапај народне побожности. Он је отворио врата Лутеру и ако је остао његов противник до краја, јер је препознао срж Лутерове “нове теологије”. Остао је веран западној римокатоличкој цркви, а Лутер је створио нову протесантску. Са његовим новим “милостивим Богом”, предавао се и душом и телом СВОМ делу. Остао је религиозни вођа и пророк свог покрета, али светац није био. Што је бивао старији постајао је све раздражљивији, тврдоглавији, а његова непримерена грубост и неосетљивост, којима је сусретао и пријатеље и непријатеље, бацају мрачну сенку на његов значај. Тражио је дрско и безобзирно да му као “новом папи протестантизма” сви признају непогрешив ауторитет у теологији и ако је исти тај ауторитет папи оспоравао. Све што му се противило било је ђавоље дело.

С Лутером основна начела имају Цвингли, Калвин и баптисти, пре свега Свето Писмо и борбу против старе цркве. Једно од најгорих искустава реформације било је да су се из круга присталица Јеванђеља непрестано одвајале групе које су Писмо другачије схватале. И Лутер и Калвин и Цвингли су се огорчено борили против секташа који су Библију тумачили другачије него они позивајући се на “унутрашњи глас” и на “Духа”.

Што би рекао наш народ “оно што посејеш то ћеш и пожњети” или “родило се ваља га љуљати”.

Сагледавши развојни пут наше Цркве као и основне темеље западног хришћанства у средњем веку можемо закључити:

У последња два века утицај римокатоличке и протестантске теологије на нас православне, прети да угрози и теологију наше Цркве. Појава себичности и индивидуализма у начину живота, неминовно преписује рецепте и принципе запада у свему па и у теологији. Једно моралистичко и законско богословље претвара Цркву у једну друштвену идеологију, чије су кобне последице највидљивије и у лицу секте артемита. Западна теологија све више каска за друштвом и његовим сталним променама, а стари етички закон и систем вредности радикално се мења као политика. Под теретом глобализације, кризе економије, питања полности, клонирања, екологије и ми православни смо у опасности да се претворимо у идеолошку секту повучену на руб догађаја, у раван обичаја и традиције у минималан патриотски рам или евентуално једну од хуманитарних организација. Шта друго нуди Артемије и његови следбеници? Имамо ли алтернативу?

Није нимало случајно да се код свих хришћанских, а пре свега код нас православних народа, до дана данашњег употребљава исто име за храм и за Цркву – црква. Пошто је храм место где се окупља Црква, тј сви хришћани једнога места на Св. Литургији ова чињеница је од великог значаја. Ако се зна, да хришћани иду у Цркву пре свега кад иду на Литургију (Службу, Причешће), постаје јасно да је та Служба главни израз Цркве. Такође архитектура, положај (окренута од запада на исток), подела на олтар, лађу Цркве и припрату убедљиво указују на намену – служење Св. Литургије, ради које се и гради храм. Ово је основно знање како би своју ВЕРУ и ЉУБАВ према Богу и ближњима поистоветили са учешћем на Св. Литургији.

Литургија као суштински догађа у току недеље постаје конкретан начин живота, драматичан сусрет Новог које долази и садашњег старог које пролази. Она нам сведочи етику која није историјска еволуција него животна битка која се добија да би се поново изгубила, док се коначно не добије у “последњи Дан”. Савремена логика света ово не може да схвати, јер се ради о искуству вере које “види” Духа Светога. Све док се не причестимо Телом и Крвљу Христовом, а не само хлебом и вином нема преображаја. У исто време ако мотримо и проверавамо иза кога ћемо стати у ред за причешће, зато што се гадимо на брата свога, далеко смо од истинског хришћанског живота и истинске борбе за веру. Такво унутрашње стање нас лако изводи из Цркве како би тражили “чистије” друштво и “чистију” кашичицу. Тражећи такво друштво организовали су се разни “борци за веру”, како би обелоданили “ново Законоправило”, а све зарад преузимања Цркве “невесте Христове”. На њихову велику жалост, заборавилу су да Црква није од овога света и да су на Њој и много већи непријатељи, кроз историју, зубе поломили. Препознати и осветљени, свакодневно показују своје право лице, пљујући јавно, мајку Цркву и Њене епископе, свештенике, монахе и монахиње и армију верујућег народа Божијег из својих катакомбних бункера без стида и срама. Овај узалудни посао преписали су, као понављачи, од политичких странака које своју “позитивну” афирмацију граде управо на такав начин, вербалним блаћењем “конкуретних странака”. Тако су и савремени борци за веру и разни новинари дебеа, лажни епископи и лажни свештенослужитељи поверовали, да ако више и јаче буду пљували по Цркви, да ће Она постати ружна и непрепознатљива. Да ли зато што је доживљавају као конкурента на тржишту треба, просудите сами? Ако нисам у праву, како другачије схватити бестидно отварање трафика за требе и образаца за исте? Како разумети разна “сведочанства о чудима” која су “доказ” Артемијеве изабраности да је баш Он нови Лутер Православља, ако не као маркетинг новорођене парацркве у крилу жичке епархије, али која врло озбиљно намигује и на остале епархије СПЦ. Све ове новотарије не треба да чуде пажљивог читаоца ових редова, јер је Артемије, још док је био пастир Цркве Христове, благосиљао издавање “православних индулгенција” са печатом, како би Син Божији, који се на Светој Служби обраћа Богу Оцу речима “Светиње светима”, знао ко може, а ко не може да се причести.

Силазак Неба на земљу и могућност узношења земље на Небо, отворио нам је Исус Христос, Син Божији и Син Човечији, али ту шансу за нас не може да искористи ни побожна мајка, нити кум свештеник, већ је свако призван и позван да одговори са да или не Богу. У овом распећу између могућности и остварења отвара се невидљива борба где се победа дарује онима који су спремни на херојску аскезу уз допуњавање батерија на Св. Служби која нам увек и наново потврђује Христову победу над грехом и ђаволом. Не вреди само гледати у Крст Христов, мора се и понети, јер без Великог Петка нема ни Васкрса. То је вековни пут Цркве, којој ни врата пакла не могу наудити, а камоли ми мали грешни људи. У исто време благословена мисија Цркве усмерена је на смањење раскорака између 500 чланова Цркве Божије и 60.000 крштених у тој истој Цркви, како града Ужица тако и свих других градова и села Србије.

Уз напред речено верујем да и питање управљања Црквом, из перспективе теологије, постаје посебно важно, како у Србији тако и у дијаспори? Овде бих застао и подсетио на речи Ап. Павла: “И ове постави Бог у Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, затим чудотворце, онда дарове исцељивања, УПРАВЉАЊА, различитих језика”.(1 Кор 12,28). Само онај ко је примио дар управљања може управљати народом Божијим. Народ Божији је поверен епископу, јер је он постављен на служење управљања као пастир добри. Народ не самоуправља, нити је сауправитељ епископа. Активност (служење) народа Божијег, лаика, другачија је од активности (служења) епископа како у Литургији тако и после Ње. Премда не поседују дар управљања “људи Господњи” имају дар РАСУЂИВАЊА и ИСПИТИВАЊА, који означава нарочити вид служења, повереног читавом народу Божијем, свим члановима Цркве у њиховом заједничком делању, а не појединачно. “А пророци два или три нека говоре, а други нека расуђују (1 Кор 14, 29). Народу дакле припада расуђивање и испитивање онога што се чини у Цркви. Епископ управља народом Божијим заједно са презвитерима – не у своје име и не на основу права појединца који је задобио власт од народа, него у име Божије, као онај ко је Богом постављен на служење управљања. Било би погрешно сматрати да је народ своју сагласност изражавао гласањем, као у делегатским установама. Ни воља лаика, ни воља епископа саме по себи нису довољне за деловање у Цркви. Црква живи и делује вољом Божијом, а не вољом људском. Сагласност и рецепција означавале су сведочење Цркве посредством сведочења народа да Предстојатељи делују и управљају у сагласности са вољом Божијом. У овом закључку поставља се оправдано питање како је Артемије вољом Божијом изабран за епископа, а да та иста воља Божија није пројављена када је лишен чина? Како је и када воља Божија из Цркве прешла у Артемија, те би сви ми сад требали да слушамо Њега како би је испунили и угодили Богу? Историјски пут Цркве довео је да се данас епископ види као управник (директор) од стране народа, а као послодавац од стране свештеника и ђакона. Ово неминовно руши литургијску благодатну структуру Цркве и неминовно укида дар слободе расуђивања и испитивања. Ако пак епископ изгуби дар препознавања воље Божије, подвижничким усаглашавањем са гласом Цркве (једним устима и једним срцем), тада смо на прагу западних проблема и увођења институције непогрешивости.

Проверавајући садашње знање, прошетавши кроз кратку историју наше Цркве, упоредивши слике са западним комшијама видим и без очију да се наоблачило и да је пред пред нама велико невреме. И глуви у народу чују звона на узбуну, тако да су и ове речи мали допринос у смислу подизања одговорности народа Божијег у временима која су пред нама.

Чврсто верујући у Бога Оца, држимо се крила Мајке Цркве у заједништву Духа Светога, како би нас Бог одржао у временима зла, чувајући нас од глади, помора, земљотреса, поплава, покоља, најезде туђинаца и међусобног рата. Амин.