објављено / 21.02.2016.

Радмила Мишев: Трагање за духовним видом, освећење времена I део

У мом детињству су, у ове дане позног лета, сва дворишта мирисала на пекмез од шљива. Деца су трчкарала око великих казана у којима се кувао пекмез, са кришкама хлеба у рукама, и чекала прве кашике пекмеза, на пробу. Били су то дани међудневице, име сам запамтила, као и да је то време између Велике и Мале Госпојине (од 28. августа до 21. септембра). Тих дана је воће најбоље, траве најлековитије и све сто сазрева треба тада брати и спремати за зиму. Било ми је јасно да је то време кад је највише сунца, кад наступа завршна фаза зрења, али о свему осталом нико ми ништа није причао. Ту не испричану причу из детињства сам тек сада чула, а ток времена почела да сагледавам на другачији начин.

Кад јесен сабира плодове, а година се креће ка зими, 14. септембра, почиње Црквена Нова година. То је и дан св. Симеона Столпника. Црквена Нова година се не слави онако како смо ми навикли и на шта помислимо чим се помене славље.

Црквеном Новом годином почиње нови циклус – освећење времена – јер време, које је наша дата стварност, бива освећено празницима, помињањем, споменом и проживљавањем Господњих и Богородичиних празника и светитеља, али никако не само набрајањем, механичким обележавањем датума, обичајима и гозбама, већ животом литургијски осмишљеним.

Рођењем, из пешчаног сата нашег живота истичу зрнца обележена секундама, минутима, сатима, данима, месецима и годинама. Колико ће то трајати не знамо и на то не можемо да утичемо, али оно сто можемо и морамо да урадимо је да се постарамо да нас живот не прође и нестане као развејани прах, већ да време и живот, који су нам дати, освештамо живећи не само физички него и духовно. Ми нисмо само тело, већ и бесмртна душа, а једно без другог не бива.

Освећење живота је начин да се он, после истека наших земаљских дана, не заврши заувек и нестане у мраку и јаду, већ да вечно траје у Невечерњем  Дану. Невечерњи  Дан је онај који нема краја, где се ноћ не спушта, који траје у вечност.

Први од празника Црквене Нове године, који се слави 21. септембра, јесте Рождество Пресвете Богородице или како се у народу зове: Мала Госпојина.

Родитељи Богородичини, праведни Јоаким и Ана, беху добрано зашли у године, а њихов брак не бесе благословен породом. Но, они су се молили, живели по Закону и нису губили наду. Једном је Јоаким, доживевши тешко понижење од стране свештеника зато што су бездетни (бездетност је у то време сматрана Божјом казном и великом срамотом), отишао у брдо и горко плакао молећи се Господу. Тада му се јавио Анђео и најавио рођење Богом благословеног детета, и онда ишчезао. Јоаким је потрчао својој куци, Ана му је истрчала у сусрет и пали су једно другом у загрљај плачући од среће, због дивне вести и сазнања да је Бог услишио њихове молитве.

Зачеће Дјеве Марије се слави у цркви 22. децембра, а рођење 21. септембра. Њено рођење најављује зору спасења јер ће од Ње бити рођен Син Божји. Сада је Господ близу, утроба која ће Га примити је већ присутна у свету. Божји план се остварује и доноси радост која ће осветлити целу васиону.

Ових благих јесењих дана, када дворишта и куће миришу на пекмез и слатко, када се сабирају дарови Господњи у виду плодова и летине, треба да се сетимо дана када је Најчистија и Најсветија међу женама, Дјева Марија, Богородица, дошла на свет.

А све мајке, које тако пожртвовно брину за своју децу и породицу, припремајући зимницу како не би у току зиме оскудевали, морале би најпре да се побрину за најважнију храну, духовну. “Хранећи само тело, душа се изгладњује и убија”, рекао је неко од мудрих Отаца. Нека се сете Пресвете Богородице и Њене љубави према Сину, па да се захвале за сва давања, а да за своју дечицу исту и моле заштиту од Свеблаге, Свемилосне, Пресвете Богородице, Заступнице наше пред Престолом Творца.

КРСТ – СИМБОЛ РАСПЕЋА И ВАСКРСЕЊА

Недељно јутро прелази у дан и град убрзава свој дневни ритам. Тутње аутобуси, јуре аутомобили. Хиљаде људи проживљава и преживљава свакодневицу и ни на крај памети им није да је данас празник. На дан 27. септембра се подсећамо на Воздвижење Часног Крста (воздвижење значи: узношење, уздизање). Два су догађаја везана за овај дан, а изузетно су важна за сав хришћански свет.

Римски цар Константин је пред битку са побуњеницима имао виђење Крста од светлости, на којем је писало: Овим ћеш победити! После победе, цар Константин је у Риму, граду највећег прогона и страдања хришћана подигао спомен – крст, као нови знак Римског царства, а 313. године Хришћанство је прогласио званичном вером Римског царства, па су тако коначно престали страшни прогони хришћана.

За његову мајку, царицу Јелену, везује се обретење (проналажење) Часног Крста на коме је био распет Господ Исус Христос. После Васкрсења Христовог, Јевреји су сакрили Крст, негде га закопали и пуних три стотине година нико није знао где се он налази. Предање каже да је царица Јелена, обилазећи Свету земљу Гроба Христовог, трагала за Часним Крстом. По савету патријарха Макарија, питала је многе јеврејске старце где се налази Крст, али нико ништа није хтео да каже. На крају је један старац, који се звао Јуда, добро притешњен, признао да се у његовој породици чува предање да је тај Крст закопан испод Венериног храма. Царица Јелена и патријарх Макарије су са великом свитом отишли на Голготу, где су дуго тражили и копали, док на крају нису ископали не један, него три крста, Христов и двојице разбојника. Царица Јелена, патријарх Макарије и пратња су се нашли у непријатној ситуацији, јер нису знали који је крст прави. Тада је путем наишла погребна поворка. Царица их је замолила да застану и спусте покојника на крстове. Кад су преминулог ставили на Часни и Животворни Крст, покојник је оживео. Тако су царица, патријарх и сва пратња били сигурни да су пронашли прави Крст Христовог страдања. Царица Јелена је сва у сузама клекла и целивала Крст, а мноштво народа се гурало да га види и додирне, па је патријарх Макарије пошао на једно узвишење и високо подигао Крст, показујући га народу, који се клањао.

Царица Јелена је на месту где је био Христов гроб подигла цркву посвећену Васкрсењу Христовом, у којој је Часни Крст био 288 година, све до 614. године, када су Персијанци освојили Јерусалим, побили многе његове житеље, опљачкали силно благо и однели највећу драгоценост, Часни Крст. Пуних 14 година је Крст био у Персији, све до 628. године, када је грчки цар Ираклије победио Персијанце, узео Крст и поново га донео у Јерусалим. Хришћани су трчали да виде Часни Крст и да му се поклоне, а при томе су певали: “Господе, помилуј.” Цар је ишао пред огромном масом света и при самом крају пута, у пуном царском сјају и раскоши, са круном на глави, узео је Крст да га сам изнесе до храма на Голготи, али није могао ни да се помакне с места. Ноге су му биле као од олова. Патријарх Захарије је видео анђеле, који су држали Крст и нису дозволили цару Ираклију да се помери с места. Видевши то, патријарх је пришао и посаветовао цара да скине све ознаке царског достојанства. Христос је носио Крст тим путем страдања понижен као роб, мучен, извргаван руглу, шибан, у бедној хаљини, бос и са трновим венцем на глави, иако је био Цар над царевима, зато њему, земаљском цару, не прилици да тај Крст страдања носи у златотканим одеждама. Цар Ираклије је тада скинуо круну и све ознаке царског достојанства, па је бос и у лаганој одећи, лако изнео Крст на Голготу и поставио га у храм Васкрсења Христовог.

Од тог доба, па до дана данашњег (а и навек ће), на Крстовдан свештеници, стојећи на средини цркве, окружени верницима, подижу крст високо изнад глава сабраног народа и осењују њиме све четири стране света, а верници певају: “Господе, помилуј” и химне Крсту.

Да ли је Крст данас нама још увек знак победе, кад се празнује само у црквама, а у душама људи у граду и земљи владају безверје и празнина? Многе људе ће обавезе, породични послови или лењост спречити да на Крстовдан оду у цркву. Жалиће се на недаће и неће знати, јер их нико није научио, да је Христос рекао: “У свету ћете имати жалости, али храбрите се, јер сам победио свет.”

Протојереј Александар Шмеман у књизи Тајне празника каже: “Поштовати и подизати Крст, певати о Христовој победи на празник Воздвижења Часног Крста, значи, пре свега, веровати у Распетог Христа.”

Христос је пострадао страшном смрћу на крсту. Таква смрт је намењена само најгорим разбојницима, али ипак, Његово страдање и пораз су у ствари победа. Александар Шмеман о томе каже: “Христос није дошао у свет да би донео спољашњу победу. Он је имао на располагању сву силу Царства Божјег, али Он се одрекао те силе.”

И данас и навек уздиже се и побеђује Крст Христов – дивни и страсни симбол распећа и васкрснућа. Нас народ је са и под Крстом, само и једино тако, опстао и остао свој. Ма у каквим се невољама налазили, ма каква нас зла на изглед побеђивала, хришћанско срце познаје и чује Христов глас који говори: “Храбрите се јер победих свет.”

МОЛИТВА ЈЕ ШАПАТ СРЦА

Свети оци, а и наши стари, говорили су да је велики грех празнословити (празнословити значи: водити празне разговоре, без смисла и вредности). Речи су одежде мисли. Какве мисли, такве речи. Кад се речи излижу и похабају од злоупотребљавања, лако се сламају и испуњавају другачијим садржајем, где форма остаје иста, али је дејство погубно. Од наших лоших мисли стварају се наказне речи и наказна дела. Када се зла мисао материјализује, рађа несрећу. И атомска бомба и ратови су материјализована мисао.

Реч је дата људима да би њоме милост, молбу, лепоту, веру, љубав и сваку доброту исказивали. Реч је дати нам дар, којим ми друге дарујемо. Али реч постаје проклетство када се злоупотреби, јер може страшно да увреди, рани, исече горе од мача, нанесе зло, покида везе међу људима.

Ми заборављамо да нам је реч дата од Бога. “У почетку бијаше Ријеч (Логос) и Ријеч бијаше у Бога и Бог бијаше Ријеч” (Јн. 1, 1). Логос на грчком знаци: слово – свест, свеобухватно и бескрајно знање, слово у значењу речи. У Старом завету Живи Бог говори људском роду. Нови завет открива да је Бог постао човек ради нашег спасења; Његова Реч, Његов вечни Логос, постало је Тело (ср. Јн. 1, 14).

Размишљајући о рецима и Реци, са трепетом и дубоким поштовањем приступам молитви.

Молитва је нас разговор са Живим Богом, а можемо ли се Цару Славе обраћати језиком који је хулио и изговарао нечисте реци? У свакој изговореној реци лези, као талог, одјек раније исказаних реци.

Кад станем на молитву, најпре упалим кандило или свећу, како би пламен те мале жртве огрејао и моје срце у тренуцима обраћања Господу. На молитву не стајем док је около неред. Иако је то домаћа молитва, она која се обавља у кући, потребно је у ред довести и душу и кућу. Кад је све спремно, размислим о свом понашању, а искрено кајање за почињене грехе помаже да грешке не поновим, или да их понављам што је могуће ређе. Ако речи молитве нису из срца, него ум лута, а мисли су расејане и усне механички читају или изговарају молитву, узалуд стојим, молим се и крстим пред иконама. Но, боље је и тако се молити него никако. Није лако навићи се на молитву. То је само на изглед лако и једноставно. Они који су почињали да се моле у зрелим годинама знају да није тако. Но битна је добра воља, а свакодневним понављањем, молитва полагано загрева отврдло срце и постаје насушна потреба.

Постоји, нажалост, једна опасна појава, која се под утицајем Православљу туђих схватања уврежила и код нас. То је облигациони (уговорни) начин веровања и мољења. То му дође некако овако: “Ја теби, Боже, приносим молитву, пост, свећу, прилог, а Ти сад испуни моју жељу.” Молитва није испостављање рачуна. Молитва је трепет душе, шапат срца, а Бог, Отац наш небески, све чује, види и према заслузи свакоме додељује.

У Светом писму пише на једном месту, ако дете тражи хлеба, да ли ће му отац дати камен? Наравно да неће, тако и Отац наш небески не оставља без утехе, снаге и подршке оне који Му се са вером и љубављу обраћају.

ОБРАЋАЊЕ ГОСПОДУ

Читала сам много верске литературе, јер сам хтела да за кратко време надокнадим оно што нисам учила деценијама. Кум Благоје ме је храбрио, препоручивао књиге, објашњавао, а Алексеј се добродушно смешкао и говорио да проживљавам верски пубертет, на шта га је мој кум оштро укорио рекавши му: “Ти немаш права да тако говориш, ни у шали, јер не знаш шта је то духовна глад. Теби је та храна увек била доступна и могао си да уживаш у поступном узрастању сред духовног изобиља. Ирина је свега тога била лишена. Њен духовни живот је био празан, а и препатила је као мало ко, зато јој је сада утеха потребнија него другима, и реакција је бурна, она просто гута књиге, јер открива нови свет. Зар не видиш да јој је душа као пустиња на коју је пала спасоносна киша, па сада све скривено семе ниче, расте, буја и разраста се?” Алексеј је поцрвенео као дечачић и збуњено се извињавао. Нисам се љутила, знала сам да није мислио ништа лоше, хтео је да се нашали, али се неспретно изразио. У ствари, он се заједно са мном и кумом радовао мом духовном узрастању. Мени је посебну радост причињавало учење молитви. Моје молитве више нису биле као плач детета које још не зна да говори, већ сам могла да изразим то што осећам. Молитва је стремљење ума и срца ка Богу. То је обраћање Господу са вером и надом. Молитве некада остају неуслишене, јер као што каже пророк Исаија: “Греси ваши заклониће лице Божје од вас, да не чује.”

Хришћанска молитва садржи: прослављање Бога због Његове вечне недоступне славе; захвалност Богу за сва доброчинства која су нам дата; мољење за благодат и опроштај грехова и избављење од зла.

Посебно топло се молим Богородици, милосрдној заступници људског рода, а молим се и светитељима, Божјим угодницима. Славу и част узносимо једино Господу, а свете призивамо јер је Бог њих прославио, па да нашим слабашним молитвама придодају своје, зато се у молитвама упућеним светитељима каже: “Молите се за нас грешне.” Пред иконама се молимо у кући и цркви, али се не клањамо икони као материји, него Господу, и то преко Пресвете Богородице или светитеља чији су ликови представљени на икони.

Најважнија хришћанска молитва је Оче наш, коју је сам Господ Исус Христос дао ученицима, учећи их како да се моле.

ОЧЕ НАШ, Који си на небесима, да се свети име Твоје; да дође царство Твоје; да буде воља Твоја и на земљи као на небу; хлеб нас насушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; и не уведи нас у искушење, но избави нас од зла.

Друга обавезна молитва је “Богородице Дјево”.

БОГОРОДИЦЕ ДЈЕВО, радуј се благодатна Маријо, Господ је с Тобом! Благословена си Ти међу женама и благословен је плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших.

Символ вере:

ВЕРУЈЕМ у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.

И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносушног Оцу, кроз Кога је све постало;

Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек.

И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен;

И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;

И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца;

И Који ће опет доци са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.

И у Духа Светога, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.

У једну свету, саборну и апостолску Цркву.

Исповедам једно крштење за опроштење грехова.

Чекам васкрсење мртвих.

И живот будућег века. Амин.

Ово су молитве које мора да зна сваки хришћанин. Свети Серафим Саровски је говорио да је основно молитвено правило, којег сви треба да се придржавају, следеће: свако јутро и вече молитвено изговорити три пута Оче наш, три пута Богородице Дјево и једанпут Символ вере. Треба се обратити и свом светитељу заштитнику, свом крсном имену: “Свети (име), моли Бога за мене грешну.”

То су молитве за почетнике, које се морају читати свако јутро и вече. Касније се прелази на дуже молитве из молитвеника.

Молила сам се сабрано, полако, усредсређена на сваку реч. Нисам дозвољавала да ми мисли лутају; није било лако, но савлада се.

Свестеник ми је рекао да свакако треба да научим молитвену песму “Достојно јест”, и испричао причу о њој. Ево како је то било: “У Кареји, на Светој Гори, цар Константин је 335. године подигао велики храм посвећен Успењу Пресвете Богородице. У храму се, у горњем делу олтара, налазе највеће светиње Кареје, чудотворна икона Христа Спаситеља и икона Мајке Божје Достојно јест. Кроз све прохујале векове светогорски монаси су чували и с поколења на поколење преносили ово сведочење:

У једној од келија, којих је било много у околини манастира Пантократора, живела су два монаха подвижника. Близу њихове келије се налазила малена црквица посвећена Успењу Пресвете Богородице. Једне ноћи старац из келије оде у велику, карејску Успенску цркву на свеноћно бденије, а његов сабрат, послушник, остаде у келији. У сред ноћи неко закуца на врата. Послушник одшкрину двери и угледа непознатог монаха, уморног од пута. Он љубазно прими сабрата и понуди му се да се окрепи и одмори. Кад је дошло време јутарње службе, која се на Светој Гори слузи у два сата после поноћи, оба монаха одоше у малу Успенску црквицу на молитву. Кроз мирисну светогорску ноћ се уздизао пој молитви. Кад је послушник запевао Богородици песму Честњејшују Херувим, одједном је онај непознати монах почео да пева ангелским гласом: ‘Достојно је заиста блаженом звати Тебе, Богородицу, увек блажену и пренепорочну и Матер Бога нашега’, а после те песме је отпевао Честњејшују Херувим. Послушник је просто занемео. Такво појање никада није чуо, а и песма му је била непозната, па је замолио сабрата и госта да му запише речи песме. Како у цркви није било ничега за писање, ни прибора ни папира (односно пергамента), гост је узео једну глатку камену плочу и почео по њој да пише прстом. Камен се топио као топли восак, па су иза прста остајале јасно исписане реци, као уклесане у камен. Кад је завршио писање, рекао је: ‘Од сада овако певајте и ви и сви православни хришћани.’ Рекавши то, гост ишчезе, а послушник схвати да је те ноћи имао са њим на служби био сам Арханђео Гаврило. Икона Богородице, пред којом је Архангел певао песму озарила се неземаљском светлошћу. После се песма проширила у све крајеве где се слави име Господње; и данас се пева у свим црквама, славећи Пресвету Богородицу, баш онако како је рекао благовесник Божји, Архангел Гаврило.”

Са молитвом сам у сваки нови дан кретала смирена и оснажена. Све сто се догоди Божје је давање. С вечери сам, после молитве, у сан тонула спокојна и мирна, испуњена дивним осећањем да више нисам и никада нећу бити сама. Господ је с нама!

*  *  *  *

ЗАДУШНИЦЕ

Много је наших зеља, туге, радости или бриге за ближње, зато се за све њих молимо. У молитвеницима постоји посебан одељак где се уписују имена свих нама драгих особа за које се молимо. Молимо се за њихово здравље, за сва добра у животу и тако смо молитвено повезани.

У саставу истог молитвеника је и читуља. Читуља може бити и посебна књижица у коју се уписују имена свих наших, у Господу уснулих, а нама драгих и незаборавних сродника и пријатеља. Читуља се држи иза иконе, за време молитве се из ње читају имена и моли се Богу за њихове душе, а и кад свестеник пред празнике дође да свешта водицу, такође чита имена наших преминулих, као и имена свих живих чланова породице. Само име говори да се таква књижица много читала, вероватно отуда потиче назив читуља, што шире посматрано значи поменик, јер читамо помињући у молитвама.

Задуснице су дан кад се сећамо наших покојника, и за њихове душе се молимо. Задушнице су дан за душе (преминулих). Наша Црква је прописала посебне дане, Задушнице, и то четири пута годишње, када се посебно молимо за покој душа у Господу уснулих. Зимске задушнице су у суботу, пред Месне покладе, у суботу пред Духове су летње задушнице, михољске су у суботу пред Михољдан, а јесење, митровске задушнице у суботу пред Митровдан. Тог дана се посећују и уређују гробови наших драгих, обавља се парастос или помен, освећује се жито, свештеник прекађује и прелива вином гроб, пале се свеће за покој душа, а ако су нам сродници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, онда се у цркви служи помен.

У једном тексту Патријарха Павла, који сам недавно прочитала, стоји: „Еванђелско учење о бесмртности душе једна је од основних истина наше православне вере… Са том вером да су наши сродници и пријатељи и после смрти живи пред Богом Живим, ми хришћани не прекидамо духовну везу са њима, молимо се Богу за њих и вршимо заупокојене спомене… Чинимо добра дела у њихово име, приносимо кољиво, палимо свеће, дајемо даће и подушја.“

Смисао је кољива – куваног жита – да нас подсети на речи Христове да зрно кад умре род доноси, и то не у тами земље, него у светлости сунца. То је симбол смртног тела и живота бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино којим се кољиво прелива означава Божје милосрђе којим се залечују наше ране.

Свећа је симбол светлости Христове, Који је рекао: „Ја сам светлост свету.“ Та нас светлост подсеца на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је мала жртва Богу Који се жртвовао за нас.

Смисао даћа и подушја није да се „нахрани“ покојник, односно да душа његова „једе“, него да се сиротиња нахрани и помене у молитви покојника. Никако то не сме да буде гозба са много скупоцених јела и пића. „Хришћани се морају тога ослободити“, каже Патријарх Павле, и додаје да новац уместо на нехришћанске гозбе треба употребити у племените сврхе. Према могућностима, како ко може, треба помоћи некој сиромашној породици, избеглицама, сиротој деци купити обућу, одећу или књиге за школу. Патријарх даље каже: „Није ли боље и племенитије свима да поступамо овако хришћански, него да, угледајући се на неразумне поступке појединаца, преступамо заповести своје Цркве – заповести које су наши преци свето држали?“

После овог текста престала сам да размишљам шта ћу све да спремим и делим на задушнице. Уместо колача и сличних ствари, купила сам два топла џемпера и још неке ситнице које сам дала деци избеглицама.

У читуљу сам уписала имена родитеља, супруга и моје бебе Горославе, која је живела само пар сати. Кад се она родила, бабица је видела да нешто није у реду, питала је да ли смо одабрали име за дете, ја сам рекла да јесмо. Онда је она узела дете, уронила га три пута у воду говорећи: „Крштава се раба Божја Горослава, у име Оца, Амин! и Сина, Амин! и Духа Светога, Амин!“ Тек сада сам научила и разумела шта је бабица у ствари урадила и била сам јој бескрајно захвална. Она је крстила дете, што је сасвим у складу са правилима Цркве, кад се претпоставља да дете може умрети. Тако моја девојчица није стигла да буде уписана у књигу живих, али је у Књигу вечног живота уписана. Кад се она родила, супруг је био на службеном путу, где је добио вест о рођењу ћерке, мало су славили, па је он сео у кола и возећи пребрзо под дејством алкохола никада није стигао на одредиште. Тамо негде високо горе, у сјају вечног дана, он грли нашу малу девојчицу са декама и бакама. Мени остаје да се молим за њих.

Кад смо изашли из цркве, дуго ми је требало да се смирим, рамена су ми се још тресла од јецаја, а мој драги кум Благоје ми је испричао разговор са једним старим духовником. Кад га је питао зашто је у нама толико туге кад неко умре, када знамо да је овај живот само прелаз у живот вечни, мудри монах му је одговорио: „Наш живот овде јесте кратак и не би требало да тугујемо, али ми смо за живот рођени, отуда туга и она је природна. Треба туговати, не сме се очајавати.“