објављено / 22.02.2016.

Радмила Мишев: Трагање за духовним видом, освећење времена II део

ПОРОДИЧНА ИКОНА

Ја сам била пета генерација коју је икона светог Николе сачекала. За њу су везана прва сећања, јер се мој кревет налазио насупрот ње. Сачекивала ми је поглед чим се пробудим, а причали су ми да сам гугутала и „разговарала“ са дедом, како сам икону звала, кад сам почела да говорим. Она је нераздвојни део сећања на баку и стару кућу на мору. Како сам расла, икона је добијала другачији значај, али за мене, све до сада, никада онај прави. Донео ју је из Одесе бакин деда, поморац. Била је смештена у дрвену кутију високу шездесет, широку четрдесет и дубоку пет-шест сантиметара. Предња страна је била застакљена и отварала се помоћу малецке резе.

Лик светитеља је био живописан (насликан) на дасци која је представљала дно те кутије. У ствари, били су насликани само лик и рука којом благосиља, а остало је било прекривено дивно израђеном и богато украшеном ризом (кошуљом) од танушне сребрне фолије. Под њом је протицао живот, од првог плача новорођенчади, до последњег, при испраћају до вечне куће. Две последње генерације нису икону сматрале оним што она јесте, али је нису склањали из куће поштујући је као уметничку вредност и нешто што је баки било драгоцено. Многе ратове је, заједно са породицом, и икона преживела. Слушала молитве, надања, уздахе, бригу. Радовала се крштењима, венчањима и славама. Тешила после сахрана. Била је неодвојиви део породице. Ишла је са укућанима у збегове, враћала се у опустошену или спаљену кућу. Све је полако долазило на своје место, чланови породице су се враћали из прогонства или заробљеништва, и окупљали се око свог упоришта, свог огњишта над којим је стално био присутан и бдео лик Светитеља.

 

Нама млађима је икона била исто као и бака, увек ту, да дочека и дарује, загрли, утеши, исприча причу, крадом нас учи „Оче наш“ или нам приповеда приче и народне песме.

 

– Опрости ми, Бозе, и Божји угодниче, што тек у овим годинама сазнајем да су то биле приче из Библије – шапућем.

 

Деда је умро кад сам имала пет година. Из тих година сећања су више налик на фотографије, али се те, последње славе за дедина живота, одлично сећам.

 

Гостинска соба пуна света. Пред иконом гори кандило. Деда стоји и служи, и ако болестан (следеће године у пролеће је умро), јер домаћин на дан Крсне славе не седа за сто, него послужује, из поштовања према Богу и Светитељу. Онда је дошао стари архимандрит Теодосије, дедин најбољи друг. Он је замолио деду да седне. Казао је: „Мој пријатељу и брате, настојао си се, начетовао и наратовао за Крст Часни и слободу златну. Седи, неће Светитељ замерити.“ Ја, тек прерасла висину стола, гледала сам њих двојицу, седих коса, сребрних бркова и браде. Кад се данас тога сетим, личе ми на старозаветне пророке, како достојанствено и лепо разговарају. Гости су слушали или се укључивали у разговор. Било је толико лепо, мирисало на тамјан, сви су знали и певали тропар, и чинило ми се да је и Светитељ благонаклоно гледао и био врло задовољан. Никада више слава није била иста, али се славило.

 

Развејани по свету, у почетку смо се редовно окупљали за славу, а онда све ређе и ређе, док на крају бака није остала сама са иконом, да прославља Крсно име. Заборавивши и одбацивши дедину славу, славили смо државне и све остале празнике. Без Крсне славе, почели смо да се одрођавамо. Лети бисмо долазили код баке. Чинило ми се да је наш Светац тужан и сам. Једном сам то рекла, па су ме изгрдили и рекли да имам бујну машту. Кад сам одрасла, сваког лета сам говорила да ћу икону пренети код себе, а бака је одговарала: „Наравно, после мене.“ О томе да баке може нестати нисам смела да мислим, и тако је икона остајала у кући. Кад сам последњи пут била тамо, требало је да бака пређе код нас, није могла више сама, имала је 92 године. Ја се тек удала, стан још нисмо имали, били смо подстанари, беба на путу, па је бака решила да ту зиму проведе у старачком дому. На лето ћемо сви бити заједно и после баку довести код нас. Тако је икона први пут остала сасвим сама у кући. Никога није било да прислужи кандило, да окади тамјаном, да се молитвено обрати.

 

Онда се догодило све што се догодило. Моја лична трагедија, па општенародна. Ја сам се преселила и добила стан, хтела сам да доведем баку и донесем стару икону, али то више није било могуће. Рат је затворио путеве. Остале смо раздвојене заувек. Пет година је бака чекала да јој дођем, да је поведем њеној кући, где ће мирно под иконом предати душу Богу, али не би тако. Заувек је склопила очи у малој сунчаној соби старачког дома. Сахранили су је познаници и пријатељи. Ја да одем нисам могла, пут је препречила крв.

 

Често сањам стару кућу и икону. Не знам да ли су је нови власници куће избацили. Кућа је по Божјој правди и наслеђу моја, по људској је другачије.

 

Долази време славе и обузима ме туга. Колико несрећа треба да се деси па да схватимо шта је у животу вазно? Шта још све треба да нам се догоди да се Живог Бога присетимо?

 

ПРЕМА СВЕЦУ И ТРОПАР

 

Сумрачан и сив јесењи дан полако се утапа у вече. Много кишобрана. Носим две пуне кесе и журим да што пре стигнем до кумове куће. Кум се спрема да прослави своју Крсну славу, Свету Петку, а ја сам се понудила да му помогнем у спремању. Откако је остао удовац, све ради сам.

 

Улазим у кућу, а она сређена као да је домаћица пре два минута изашла одатле. Сто је окренут према икони, на столу се налазе мали свећњак са свећом, чинија до пола напуњена водом; поред чиније је букетић сувог босиљка, крст, кадионица, тамјан и брикет.        Чекамо свештеника да дође и освешта водицу. Тај чин се обавља неколико дана пре славе. „Свештеник се најави и долази код оних који стално славе, а ви који тек почињете, треба најпре да одете у цркву, договорите се са свештеником, да би вас он уписао у своју књигу, па више нису потребни посебни позиви, јер свештеник води рачуна о својим парохијанима“, објашњавао ми је кум. Затим ме је замолио да прислужим кандило (то значи да урадим све што треба и да га упалим). Полазим према иконама. Иконе увек стоје на зиду који је окренут истоку. Ако то није могуће, онда се постављају на зид који је најближи источном. На зид на којем се налазе иконе не стављају се никакве друге слике, гоблени или нешто слично томе. Пред иконама је кандило. У горњем реду су иконе Христа и Богородице, а испод њих, у средини је икона крсне славе. Прекрстим се и узимам часу која је у лепом сребрном кандилу. Пажљиво сипам трећину воде и две трећине уља, затим стављам пловак од плуте, прекривен танким алуминијем, и на њега провлачећи кроз средину, постављам фитиљ (све ово може да се купи у цркви). Тако припремљен пловак спуштам на уље и палим шибицом, претходно се прекрстивши. Кандило баца лелујаву светлост на иконе и, одбијајући се од златних површина ореола и подлога икона, собу испуњава свечаним, а у исто време радосним миром.

 

„Ништа без праксе“, каже кум и смејемо се сећајући се мојих првих покушаја да прислужим кандило када се редовно пловак превртао, а шибица гасила.

 

Дошао је свештеник са црквењаком. Кум је упалио свећу, а свестеник ставио епитрахиљ (део богослужбене одежде) и отпочео обред. Свештеник и присутни домаћини се приликом овог, као и код других богослужбених чинова, моле заједно. Постоје одређени тропари (тропар је песма у славу неког светитеља, химна светитељу), молитве, одломци из Светог Писма (из Јеванђеља и посланица) и велика јектенија (јектенија је молитва у којој су исказане потребе духовне и материјалне, има их више врста), у којој су садржане прозбе (молбе) за освећене воде и за здравље и напредак породице. На крају овог чинодејствовања, свештеник уз појање крстовданског тропара закрштава воду тако што крстом и босиљком чини знак крста кроз воду, онда унакрст (у знаку крста) шкропи (прска) том водом по кући и подноси присутнима крст на целивање. Овим чином вода није добила другачије особине, то је и даље природна вода, али очишћена, излечена – исцељена благодатним Божјим деловањем. Зато је водоосвећење – тајна. Освећену водицу домаћини чувају као светињу на посебном месту. Постоје многи текстови у којима пише да овом водицом треба да се замеси славски колац. Отац Лука, игуман једног манастира који је велика светиња, рекао је Алексеју да је такав начин припреме славског колача неправилан, зато што се колач реже у цркви и тамо прелива вином и освећује, па му претходно освећење, што се догађа кад се замеси освећеном водицом, није потребно. То је вероватно остало из турских времена, кад није било свештеника, па су домаћице, које су се сналазиле да дођу до Богојављенске водице, овом водицом освештавале колач. Игуман и Алексеј су вероватно у праву, али обичај је такав, а и наш парохијски свештеник каже да се освећена водица додаје не само у колац, него и у жито које се кува за славу и у славска јела.

 

Ја сам после домаћом кадионицом окадила целу куцу. То је посао домаћице.

 

Сваки празник има свој тропар. Колико сам пута у необавезним разговорима рекла: „Према свецу и тропар“, мислећи на нешто што је у одговарајућој сразмери, а нисам знала шта то заиста знаци. Нису велики тропари за велике, а мали за мале празнике, разлике у празничним тропарима има, али суштина није у упоређивању, него у обраћању. А свако ко слави славу морао би да научи бар тропар свог Светитеља и заштитника.

 

ДАН ДУХОВНЕ РАДОСТИ

 

Не зна се тачно од када се код нас слави Крсна слава или Крсно име, али се верује да обичај потиче још из времена досељавања Словена на Балкан и примања Хришћанства. Слави се онај светитељ на чији дан су наши преци, крстећи се, примили веру Христову. Вероватно отуда потиче назив Крсна слава (славље крштења), а светитељ који се слави тог дана постаје заштитник читаве породице. Славу славе само православни Срби. Остали православни народи славе имендан, односно дан светитеља по којем су добили име и то је лични, индивидуални празник и траје само за живота онога ко то име носи. Наша, српска слава, преноси се са колена на колено, са оца на сина, а исти светитељ бдије над свим прецима и потомцима.

 

Зато је Крсна слава породични празник; тада се породица окупља, мири, праштају се старе несугласице и пред лицем иконе Светитеља, Божјег угодника, породица се уједињује и јача.

 

На славу се позивају само пријатељи породице и позив на славу је израз посебног уважавања и поштовања. На неки начин то је примање у породицу, као духовно сродство. Славе се у разним крајевима славе на различите начине, али постоје неки обичаји и обреди који морају бити поштовани, јер без њих није могуће славити славу на прави начин.

 

Основни материјални чиниоци славе су: славска свећа, жито, славски колач и црно вино. Све припреме треба да буду завршене дан у очи славе. У неким крајевима се увече реже колач и почиње слава, но најчешће слава почиње тако што сви чланови породице ујутро одлазе на Свету Литургију, када се и причесте.

 

У цркву се носи жито у стакленој или сличној посуди, згодној за ношење и касније послуживање, затим колаж, пажљиво умотан у чисти салвет, флаша црног вина и нешто за прилог цркви (уље за кандила или нешто слично). Велика славска свећа се купује у цркви, као и мала свећица која се ставља у жито док свештеник врши службу. Такође се носи и читуља са именима свих преминулих сродника, а ако нема читуље, онда се сва имена читко испишу на посебном листу папира. На другом листу се исписују имена живих чланова породице за чије се здравље и благодат моли од Светитеља заступништво пред Господом.

 

У току обреда свештеник се моли за све, онда вином унакрст прелива жито. Потом узима колач, окреће га и крстолико реже, онда свештеник и домаћин целивају колач уз речи: „Христос посреди нас“, „Јест и будет“, што значи: „Јесте и биће!“ и тако три пута. Док се колач окреће, пева се славски тропар. Кући се носи велика, славска свећа, и она уз жито и колач стоји све време на столу. Свећу пали домаћин пре ручка, уз молитву и певање тропара Светитељу.

 

На дан славе смо сви од памтивека до данашњег дана заједно, јер смо у Христу једно. Нема Цркве за живе и мртве, Црква је једна и живо је тело Христово. Ево како сам ја то схватила, поређење је мало грубо, али за потпуне незналице, каква сам ја, сасвим одговарајуће.

 

Својевремено, кад сам питала мог кума како је то Црква жива, он ми је одговорио: „Шта за тебе значи школа, да ли је то зграда наменски изграђена, са одговарајућим намештајем и правилима која су прописана, плановима и програмима по којима учимо децу или су то сама деца?“ Ја сам одговорила да је све то повезано, јер нити има школе без деце, нити су деца ђаци без школе. „Е, тако је и са Црквом, нити су грађене само за себе, нити су људи без Цркве верници. Само што је школа световна творевина, а Црква нам је остала од Господа и тако смо сви ми верници Црква Христова или једно тело, као што су сви ђаци, заједно са својим учитељима и наставницима, правилима и прописима, оним сто уче и коначно зградом у којој уче једна школа.“

 

О овоме сам размишљала сећајући се многих породица које славе славу, спремају жито и колач, али нема свеће и свештеника. То је гозба и може да се организује било који дан, и грех је такве гозбе звати славом и Крсним именом. Ако је Крсна слава, онда нек’ је у Крсном знаку. Овакве „прославе“ су грех јер су хлеб (славски колач) и жито у ствари бескрвне жртве и знак су вечног живота који имамо у Христу.

 

У нашем народу се слава слави одувек и увек. У породицама где су сви здрави и добро живе, треба се захвалити Господу за благодат дату преко Светитеља. Кад стигне несрећа, никако не треба бити малодушан и одступати од славе. И онда кад се деси смртни случај у породици, треба славити славу, нарочито тада, јер слава није гозба и лумповање, слава је наша жудња за Христом уз молитве Светитеља заштитника.

 

Славу слави свако како и колико може, али без претеривања, јер то није хришћански. Неће Светитељ, а ни Господ, замерити на најскромнијем приносу, ако је од срца.

 

Остало је забележено да су славе слављене у рововима, тамницама, на првим борбеним линијама, никаква несрећа није могла Србина да натера да се славе одрекне. А у миру и добровољно пристали смо на духовно изгнанство, јер више нисмо тамо где је род наш од давнина, уз Христа Господа животворног и светитеље Његове.

 

Наш народ је у песми давно рекао: „Ко крсно име слави и Бог му помаже.“

 

СЛАВСКИ ОБИЧАЈИ

 

Слава је једини традиционални обичај који се сачувао у непрекидном трајању од времена христијанизације нашег народа па до данас. У току многих векова све се мењало, и то толико бурно, као код мало ког народа. Успон и сјај средњевековне државе, па порази и пропаст, Турци, куга, глад, ратови, буне, сеобе, устанци, обнова државе, смене династија и државног уређења, светски ратови, ама баш ништа није мимоишло ову земљу на раскршћу векова, путева и ветрова.

 

Кад се све то сагледа, потпуно је јасно зашто су настајали различити обичаји у разним крајевима. Различити су по ношњама, дијалекту, менталитету, али све то у једно спаја и чврсто веже име рода, вера и слава. Тај традиционални обичај мора да се пренесе будућим генерацијама у што је могуће изворнијем облику, како би се сачувало оно што нас је одржало.

 

Неки кажу да се на славу не позива, него свако зна кад је коме слава, па нека дође. Некада је то изгледало овако: на славу нису позивани гости, али су сви пријатељи, комшије и познаници долазили да честитају славу. Одмах после Литургије, кад се укућани врате из цркве, долазило се на честитање. Ћерка домаћинова или нека од девојака из фамилије сачекивала је госте са послужавником, на коме се налазило славско жито, кашичице и једна чаша до пола напуњена водом за одлагање употребљених кашичица. Гост се најпре прекрсти, онда каже: „Срећна слава“, а затим се послужи житом. После жита је следило послужење ракијом и ситним колачима. Честитари би мало поседели, па одлазили, а на славски ручак је долазила фамилија, кумови, пријатељи и они које та породица изузетно уважава. Отуда се и данас каже, кад хоће да се објасни степен пријатељства: „Они иду код њих на славу.“

 

Негде се гости позивају на славу, а негде не. Потпуно је исправан и један и други начин, али је због темпа живота добро подсетити познанике и пријатеље, бар неколико дана пре славе, да на славу дођу. Домаћин, свечано обучен, госте дочекује испред куће или на прагу свог стана. Гости га поздрављају са: „Срећна слава, домаћине“, а домаћин одговара: „Хвала, нека и вама Бог и слава (каже име светитеља који се слави) помогну да долазите код нас стално у здрављу и весељу.“ При седању за сто, води се рачуна да у чело стола седне најугледнији гост, па редом по старешинству, а домаћин на дан славе уопште не седа за сто, него служи госте.

 

Велика, славска свећа се пали непосредно пре ручка, ако је колач пререзан у цркви, или пре резања колача, ако се тај обред обавља у кући. Домаћин се прекрсти, помене у молитви Бога и своју Крсну славу, целива свећу и пали је шибицом. Свећа гори читавог дана на дан славе, а предвече, кад остане неколико сантиметара до чирака, домаћин узима часу црног вина, из ње захвати једну кафену кашичицу вина и излије на фитиљ свеће која гори. Свећа се потом заједно са чираком ставља под икону или на неко друго свечано место у кући, где стоји до следеће године, а у току године се пали само приликом заједничких кућних молитви.

 

Ако преостане жита после славе, оно се дели деци. Такође и славски колач. Од њега ни једна мрвица не сме да се баци, зато, ако се не потроши за време ручка, шаље се, уз жито и колаче, онима који нису могли да дођу. Много се замера данашњим свечарима да превише троше и расипају, али на жалост, није преједање и напијање на славама производ нашег времена. Црква се увек борила против прекомерног трошења на славама, о чему постоје сачувани документи од 15. века до данас. Свети Петар Цетињски је под претњом проклетства забранио вишедневна славља и прављење огромних трошкова. То се у Црној Гори дуго памтило и поштовало, а остао је и запис проте Љубе Ненадовића о томе. Слава се слави само један дан, онолико колико по календару траје спомен одређеног светитеља, све остало су претеривања и додавања.

 

ВРЕМЕ СЛАВА

 

У давна и страшна времена турског ропства није било дозвољено окупљање народа о верским празницима. Свестеника је било мало, и нису могли да стигну у све крајеве, народ је био принуђен да своја верска осећања и потребе пренесе у домаћу цркву, односно породицу. Тако је слава постала црквени обред пренешен у кућу. Сви основни чиниоци славе: жито, свећа, колач и црно вино, потичу из литургијског обреда.

 

Турци никада нису пропуштали прилику да раји покваре славље и да се добро наједу и напију. У присуству Турака људи нису могли да се крсте, па је наш довитљиви народ смислио „напијање у славу“; то су изводили тако што пре почетка ручка најстарији и најугледнији гост подиже здравицу, одговара му домаћин који стоји преко пута, а онда два госта са супротних страна, тако да они међу собом стварају знак крста, говорећи при том: „Ајд’ у здравље твојега имена“ (мислећи на Крсно име). У здравицама се такође на посредан начин прослављало име Господње, кроз Његове светитеље. У то време је и настао обред „дизања славе“. Како није било свештеника који би извршио обред резања славског колаца, домаћин и најпоштованији међу званицама би подигли колач, отпевали тропар или се својим речима помолили Богу и Светитељу заштитнику, а онда окретали колач, резали га и преливали вином. Овај обичај је имао своје пуно оправдање у време кад се није могло другачије. Исто је и са слављењем слава које су календарски у време великих постова или падају у среду или петак, који су посни дани. Али славити Светога Николу (једну од најчешћих слава у нашем народу, а пада у време Божићног поста) уз мрсну храну је грех. Ако су наши људи славили Светога Николу уз прасетину само зато да им Турци не долазе и кваре славу (Турци не једу свињетину), данас је такво „слављење“ све, само не слава.

 

Кад човек почне да слави славу, треба да буде потпуно свестан њеног значења. Слава није наједање и напијање. То је жртва Богу за спасење живих и вечни покој преминулих. Једе се и пије у славу Божју, а не самога јела ради. И славска јела и пића се спремају према прописима Цркве.

 

Још од времена Светога Саве постоји заповест у којој се говори о славским јелима, али и о суштини тог чина: „Не дајте све гостима, него већи део дајте сиромасима“ (Д. Калезић, „Крсне славе у Срба“, стр. 48).

 

Кум Благоје је о славама и свечарима говорио: „Милина је кад се види колико људи данас слави славе, али је исто тако тужно што се на славама и домаћини и гости понашају, Боже ме прости, као некада Турци у српским кућама, почевши од мрса у посне дане, преко преобиља и разметања, до музике која ни „с“ од српског нема, него је потпуно арапска. Грехота је то чинити својој породици. Таквим вређањем Бога и светитеља Његових не стиче се благодат. Уз оне старе обичаје, настале по нужди у времена робовања или ратова, данас се измишљају нови обичаји, који никакве везе са хришћанством немају: то је ношење силних и скупих поклона. Многи који би да дођу на славу баш због тог обичаја не могу или, да не би увредили кума или пријатеља, упадају у грдне трошкове, а то није хришћански.

 

Некада се на славу доносио симболичан дар, јабука, сушено воће, ораси, или каква посластица. Данас има свега, деца се не радују сушеном воћу, али кафа, чоколада или флаша црног вина сасвим су одговарајући поклони за славу. Још боље је ако се однесе нека књига прикладног садржаја. Материјално смо далеко одмакли од наших предака, али смо у духовном погледу толико иза њих да би нас се застидели да могу да нас виде, јер они су знали, за разлику од нас данашњих, да „онај ко слави Божје свеце, тај слави вјечну и истинску славу човјекову у живоме Богу“ (Д. Калезић, цит. дело).

 

„Слава се слави само један дан, онолико колико по календару траје спомен одређеног светитеља, све остало су претеривања и додавања“, завршио је причу кум Благоје.

 

КОЉИВО ЈЕ ВИДЉИВИ ЗНАК ВАСКРСЕЊА

 

Један од најважнијих материјалних символа славе је кувано жито или кољиво. Кољиво долази од грчке речи коливон и значи зрно, односно пшенично зрно. Кољиво је видљиви знак општег васкрсења и спрема се у славу Божју, част светитеља који се празнује, за освећење живих и покој душа умрлих предака и сродника.

 

Док жито не умре, род не даје. Зрно пшенично у мраку земље нестаје, губећи првобитни, физички облик и својства, али се из тог најцрњег, земног мрака, рађа нови живот и избија на сунчеву светлост, где у сјају расте и род многи доноси. Жито (кољиво) има вишеструку символику. Најпре – Христос је из мрака васкрсао, као што жито, умревши, за нови живот се рађа. Приносимо га у част светитељу којега прослављамо, као малу жртву, принос руку наших и символ наше вере у свеопште васкрсење. И за наше драге покојнике, који преминуше (прођоше) овим светом остављајући у земљи тело „прах – праху“, а душе им се узнесоше ка Господу. За покој њихових душа приноси се кољиво.

 

Без жита (кољива) не може се замислити ни једна слава. Код нас се у неким крајевима на дан Светог Арханђела Михаила и на дан Светога Илије не кува жито, јер су они живи светитељи. То је потпуно погрешно, јер се кроз светитеље прославља Господ (и, Боже ме прости, не даје се подушје светитељу). Како је жито символ васкрсења, треба га обавезно припремати за све славе.

 

Прочитавши силне приручнике и сазнавши да жито није само посластица (жито са шлагом), већ нешто изванредно озбиљно, пуно символике и дубоких значења, уплашила сам се одговорности кад је кум рекао да ћу ја да кувам жито. Покушала сам да се извучем из те неугодне ситуације, говорила да ја то никада нисам радила и може све лоше да испадне, али кум је казао да је његова покојна жена говорила да нема тог јела које се спрема са љубављу а да није добро.

 

„Прекрсти се, помоли се и почни да требиш пшеницу!“ Нисам имала куд и почела сам полако да требим пшеницу. Кад је све било очишћено, а то је количина од пола килограма, опрала сам је и налила водом .Тако је стајала преко ноћи, сутра сам воду одлила, налила свежу, да је била четири прста изнад пшенице и ставила да се кува. Најбоље је да се кува у експрес-лонцу, али како га није било, кувала сам у обичном емајлираном лонцу. Скакутање поклопца обавестило ме да вода кључа, а онда сам ја применила знање из технологије да убрзам поступак и ослободим шпорет, па сам направила густу смесу од брашна и воде, нанела је на траке папира, тиме облепила поклопац лонца који сам најпре скинула са шпорета, и добила херметички затворену посуду. Лонац сам ставила на једно старо ћебе и ушушкала га јастуком. Тако је стајао док се није охладио. Била сам страшно поносна на свој „изум“, док ми кум није рекао да су наше баке управо тако радиле „Мислиш ли да су оне имале експрес-лонце? Нису, кћери, нису, али се и данас ми старији са сетом сећамо њихових специјалитета.“

 

Кад се жито охладило, отворила сам лонац и опрала жито, оцедила га у цедиљци па ставила преко чистог столњака, тако да зрна нису слепљена, већ равномерно распрострта. Онда сам све покрила другим столњаком, да се брже осуши. После два сата жито је било спремно за млевење. Неко не меље жито, али је овде такав обичај. Самлела сам жито на машини за месо, па у смесу додала пола килограма шећера, све добро измешала и онда додала исто толико млевених ораха. Кад су сви састојци били уједначени, додала сам мрвицу мускатовог орашчића, још једном промешала и све сипала на стаклену тацну. Жито сам обликовала као хлеб, посула прах шећером и украсила сувим грожђем и орасима, онда ивице тацне обрисала, најпре мокром па сувом крпом. Кум је био презадовољан, и срећан због мог успеха, а ја сам се осећала као да сам положила неки од тешких испита на факултету.

 

„И јеси положила велики испит из практичног живота, зато сам поносан на тебе. Не своди се жена на кухињу, но без обзира да ли је образована или није, ако не зна да кува не може да храни породицу, а то је нешто најлепше.“ Сетила сам се ручкова које је спремала моја мама, и дана кад је кућа мирисала на колаче. Потекле су ми сузе. Није она нас хранила само припремљеним јелом, него и љубављу коју је у тај посао уносила.

 

„Стани, нећемо да се растужујемо, предстоји нам још посла. Славски колац није умешен, а без свеће, колача и црног вина нема славе.“ Почела сам да читам рецепт:

 

КАКО СЕ СПРЕМА СЛАВСКИ КОЛАЧ

 

Јесен је време слава. Тек што смо прославили Свету Петку, већ се примакао Митровдан. „Митров данак, хајдучки растанак“, каже се у народној песми. И то сам чула и поновила ко зна колико пута у животу, а нисам помишљала на празник великог светитеља, Светог Димитрија, заштитника Солуна, помоћника и заштитника оних који су у невољи, великог витеза.

 

Нисам вам испричала како сам месила свој први славски колац. Најпре сам прочитала рецепт из чувеног „Патиног кувара“; све је било у реду и све ми је било јасно док на крају нисам прочитала „мудро“ упозорење да, ако колац не успе, то значи да у кући неће бити све како треба у току следеће године. Толико сам се испрепадала да нисам смела ни да почнем. Проблем је решио Алексеј, који ме је прво изгрдио сто слушам, читам и верујем у празноверице. „Видиш ли да су то измислиле „добре“ куварице тврдог срца, да младе и неискусне избезуме, или да за све што се деси имају кога да окриве. Па знаш ваљда тај тип жена које кажу: Ју, слатка, па јесам ли ја рекла да им неће бити добро, чим она онај славски колач није испекла како ваља.“ Гледајући га, онако брадатог и седог како говори као дежурна комшиница, почела сам да се смејем и избацила сам глупости из главе.

 

Донео ми је књигу „Монашка трпеза“ г. Душана Миловановића и Љубомира Вујаклије. Аутори су годинама, због посла, као историчари уметности, боравили на Светој Гори. Поред свог посла, бавили су се и сакупљањем рецепата