објављено / 31.03.2016.

Рече ми један чоек – Матија Бећковић

Рече ми један чоек

на једном месту,

код једног чоека,

једну ствар,

не могу ти рећи ђе,

одма би се сетио који је.

Таман се дан од ноћи одвајао,

кад оно,

но је боље да не знамо ни ја ни ти за ово,

и ђе ти бијаг почео причат,

таман у цик зоре,

а зове неко по имену та и та,

дође ту и ту,

у томе у чему си,

те ја из онијег стопа,

ја с ове банде, он с оне,

ојд, ојд, ојд, бољ, бољ, бољ,

кад имам кога и видјет.

Само ја ово с тобом,

да остане међу нама,

кажем ти ко тебе,

ово ти причам с ову страну врата,

то знамо ја и ти и црна земља,

то није да речеш ко било и о чему било,

но заиста бираник између нас,

без омрази и икакве иле,

знаш га ти посигур.

Те ти он мене тупа и тупа,

да те страг увати,

да не вјерујеш ушима,

да се то може десити ономе чоеку,

није чоче – јес богоми, – ама велиш ли –

велим,

све истинску истину, истинит чоек, није од

онијег,

вишега чуда нијесам чуја у моје дневи.

А Бог ти један, зађосмо у дебели дан,

зађосмо у дуге и широке,

а оно се наоблачи, Бог нареди уљев кишани,

меће свећице, пукли Божје нерими,

суво ни под пазуо, све цицера вода,

а мене кото на ватру, она узица бјељавине,

а оћу да чунем шта ће ми рећи,

те ја поитај, а он чеки чеки да завршим.

Све да ми је неко причо не биг вјеровао,

тога кукања, у сну се снило,

те сави оне ђузине, па јопет награди,

Самосаздана руко Божја,

шапти, шапти, шапти,

а обрни се да ко не чуне,

таман ко ово ми,

није чоче – јес богоми – е видио – видио,

јес – нес, дана ми данашњег,

море ли то бит – море.

Те живни, живни, нећемо никуд,

виђи ђе је сунце, заранци, омркосмо,

те та дан то ту оста,

земље ми у коју ћу,

причам ти ко да ћу сјутра да мрем,

ово без тебе данас нијесам никоме,

а не биг волео ни ти поселе,

ту није било никога до Бога,

под каул,

то ни земља не зна,

немој преко уста да грдан нијеси,

не губи души мјеста,

е сам ја чоек од својега посла,

људи су ме тако цијенили досад,

а тако мислим и посад,

док ми се не успе земља на образ,

оба ми свијета,

умрлога ми сата.

На јад ми дође дан

и ђе га сретог,

а кућеш мимо људе,

да ме пушка уби био би раетни,

то је било за невјеровати,

не могу ти рећи шта

одма би се сјетио,

то је он мене у повјерењу,

а мене је ко подкамен,

а то у тебе гледам,

тишти ме на душу,

не могу ти рећи шта,

не чула ми се ријеч,

глуво било,

олакнуло ми је,

а знам нећеш никоме.

Куне се у једно дијете, у камен затуца,

главе ми,

прс у грло, јес па јес, под гаранцију,

ако је он мене лаго ја полагујем,

а што би ме лаго – да излазе колац,

а не вјерујем богами,

то је међу нама заиста ко најбољи,

не могу ти га казат,

одма би се сјетио,

знаш га ти, да га не иментујем,

но отвори оба, видиш која су времена.

Рече ми та чоек,

којега никад очима нијесам видио,

сад ме не запиткуј како то,

искочи абгара ко ђаво из торбе,

тукну ми на уво,

а не знам вљедомо,

ма немој – мој богоми – ама нека,

е кад је тако – вјеруј богоми,

тако ће и бити,

овијем ријечима засу,

помагај суде небески,

а како то – како им се траг утро.

Ријече ми под цијену живота,

ја никако да се алавертим да се то

мозе десит.

вјеруј га – таман је тако,

није то из његове главе,

паде чич на земљу,

својијем би прстом око избио,

а он удри, удри, Господу се поклањам,

све му задња прву притиска,

ко да му киша наоди из језика,

реко би чоек неће никад,

немој ово коме,

ни црној земљи,

но прс на уста,

е би се одма знало ко је реко,

ма шта велиш – велим богуми.

Туцисмо се таман ноње, ог јуначе,

е волиг би да нијесмо,

е може бит несто па чудно на мене,

то се мене увијек шћело,

да ме снађу јади на правди Вишњега,

да се све излизе и истањи,

на куле на виле,

да се спуже ко лед између прста,

па да од тога не бидне ништа,

па ће бит да сам ја реко,

а ова година знаш каква је била,

ни суве, ни сирове, ни околиша,

куј би она пилез, просула по фамеља,

десеторо онијег пужа,

једно другоме до ува,

но ријеч из уста ко камен из рука,

је ли – јес, није чоче – јес богоми,

нема се куј,

а у једну руку мило ми је те ми рече,

да то не чуг не биг прежалио,

не смијем ти рећи шта,

но се припази добро.

Немој да би ово коме за откуп живота,

ја ово тебе, а ти немој никоме,

то он не би другоме,

а мене је ко подкамен станац,

поврг свега јада још и то,

немој ме ништа питат,

казо биг ти да могу,

немој ово даљит,

то је чоек који зна сваке нити,

нијесам ти смио ни оволико,

ако јес – ако није.

Те ти се он мене такву и такву ствар,

да ме не западне једне да изговорим,

колико изговори ли ти ође,

но не заборави на коју си,

медом ти се пресјекла,

душманин ти је не прекинуо,

тај језик у вилице не уводи,

а имо је и раста, ноћи ми ноћашње,

ваљетно име Божје,

грану зора а он запарадио,

све из једног витиља ,

а ја слуша, слуша, слуша,

овијег ми небеса, ауг, ауг.

Тако ни прође дан и ној, двије

полуредице,

све од расвита до смировишта,

грану ли то зоре – ограну богами,

не умјесмо се раздвојит,

таман ко ово ми,

не било примјењено,

но ја не мисљаг ни о чему но о

своме јаду,

али кад навлачи причу и јаде заборавиг,

а поготову кад ми спомену за тога чоека,

то и то, ту и ту, на томе и томе мјесту.

А није ни до Бог,

а јес богоми,

а прекрсти се лијевом код десне,

може ли то бит – може богоми,

немо ме сад ништа припиткиват,

и да ти кажем нећеш ми вјеровати,

а мене да је неко други ваистину не биг,

то је остало ту и тутило,

и ту запечати,

земље ми у коју ћу,

оба ми свијета,

уморног ми сата,

овога ми нимета,

живота ми свачијега,

но отвори четвере,

и пази,

не смијем ти рећи на што,

и немој,

не могу ти рећи шта,

но добро утуви и не изврзај из главе,

е ћеш свакога свога у црно завит,

свакога ко има ише у тебе,

немо ме ништа запиткиват,

нијесам ти смио ни волико.

Ако није тако одсеците ми руке и претворите ме у камен.